_______________________________

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАШСАНИС
ИГУМАН МАНАСТИРА ГРИГОРИЈАТА  НА СВЕТОЈ ГОРИ

УЧЕЊЕ О МОНАШТВУ

ПРЕМА СВЕТИМ ЈЕРАРСИМА

ГРИГОРИЈУ ПАЛАМИ И

НЕКТАРИЈУ ПЕНТАПОЉСКОМ ЧУДОТВОРЦУ

 

Са грчког превео:

мр Александар Ђаковац

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 

(ОДЛОМАК)

 

Православно монаштво представља савршени напредак јелинства, како унутар Свете Горе тако и ван ње.

            У исто време, морамо да се позабавимо нападима на монаштво који се појављују у штампи, попут онога у листу "Македонија" од 15.03. 1990.

            Природно је да омладина која живи у свету погрешно разуме монаштво и да му се противи, пошто је сама везана за овај век, док монаштво припада будућем веку.

            Нажалост постоје и у Цркви клирици и лаици који не цене улогу православног монаштва. Они га схватају као бежање од света које се збива из психолошких разлога (страх, итд.), и које се јавља код појединих чланова Цркве, а према њима монаштво такође представља одбацивање социјалног и мисионарског деловања Цркве.

            Сви они превиђају да је монаштво у темељу Цркве и да је оно установљено Јеванђељем као и примерима многих великих и богоносних мушкараца и жена. Они превиђају да су монашка правила установоли Помесни и Васељенски сабори и премудри Оци, попут Василија Великог. Они такође заборављају да је монаштво дало Цркви мноштво Преподобних, који су једнакочасни са Светим Мученицима, а такође заборављају и да богослужење и побожност наше Цркве имају монашки карактер. У Великој Четрдесетници, на пример, сваке недеље прослављамо догађаје и личности везане за монаштво.

            Два Света Јерарха, у чију ћемо част беседити, имали су заједничку црту монашке љубави и њихово делање је представљало одраз монашке теологије и живота. Први од њих је живео у четрнаестом а други почетком двадесетог века.

            У четрнаестом веку православно монаштво је било теолошки нападнуто од стране западног монаха Валаама, који је тада на православном истоку био предсставник западног антропоцентричног хуманизма. Варлам није могао да разуме духовно искуство светогорских монаха због тога што сам није имао духовног искуства, али и због својих погрешних теолошких претпоставки. Како је било могуће да он прихвати искуство нестворених енергија Божјих и виђење нестворене светлости, када је, заједно са западнима, веровао у створену благодат Божију? Човек, према овом схватању, може да спозна Бога, али умно, својом човечанском мудрошћу.

            Ако би се Варламово схватање прихватило, онда православни монаси не би били православни. Они би они од исихаста ( = тиховатеља) и созерцатеља постали активисти, државотворци и антропоцентрици. Али тада би читаво православље изгубило дар обожења.

            Свети Григорије Палама се са прорчком ревношћу супротставио зловерју Варламовом. ослањајући се на Свето Писмо и на Свете Оце, теолошки је образложио разлику између суштине и енергија Божјих, нествореност благодати Божије и могућност да хришћани учествују и да имају искуства нестворене благодати под одређеним претпоставкама (очишћење од старсти, учешће у Светим Тајнама, чиста молитва).

            Као онај који има једнако схватање са ранијим великим Оцима, попут Света Три Јерарха, он је спасао православну теологију од светске злоупотребе и од антропоцентризма и предао православнима - а нарочито православним монасима могућност да наставе да живе православно монашко подвижничко предање. Благодаримо Светом Григорију за ово његово супротстављање заблуди и умољавамо га да пред Госпдом заступа и данашње монахе дведесетог века, због немоћи наше и због струјања нашег доба, како бисмо продужили ово, једио знано, православно монашко предање.

            Свети Некатрије се с почетка нашег века заузимао за обнавање монаштва. Струјања антропоцентричног хуманизма, који је још у четрнаестом веком почео да надире према Истоку, данас је захватио омладину. Савремена јаелинска држава, одсечена од Васељенске Патријаршије и од Свете Горе, била је подложна секуларизацији (= разцрковљењу).

            Савремено Јеинско западњачко размишљање и политика учинили су све што су могли да секуларизују јелинску државу. Познато је колико је писано против монаштва. Нећу се овим даље бавити, да не бих позлеђивао ране. Нисам изгубио из вида протесте Макријанија економа Константинопољског и касније Пападијамантиса и других православних, који су били носиоци предања.

            Монаштво, према њиховим идејама, као неупотребљиво и како друштвено некорисно, требало је да се смањује све до свог коначног нестанка.

            У веома значајној критици коју је написао филолог Лаурдас о важној књизи Косте Бастија "Папулакос", у којој је говорио о искуствима народа до 1821., он говори о одвајању теологије од њеног природног израза - монаштва, о одбацивању истраживања духовних кретања и уопште о одвајању деце од православног народног предања.

            "Оно што је недостајало", пише он, "јесте велико огњиште духовности које је некада постојао у народу а кога сада нема, зато што је овосветско продрло у теологију и у Цркву" Када говорим о духовном огњишту мислим свакако на ... Свету Гору. Тамо је требало да живе и тамо је требало да се хране теологијом наши теолози и црквени људи".[1]

            Овакво је било стање и у време Светог Нектарија. Данас постоје, слава Богу, храбри помаци напред.

            У овој антимонашкој епохи, мудри и свети епископ Нектарије Пентапољски вођен Духом Божјим, окупио је неке смирене жене које су му се исповедале, и привео их монаштву. Тако је основао Манастир Свете Тројице у Егини. Дотле је био ректор Основне Црквене Школе. Богослужио је веома предано у св. храму са тадашњим, веома образованим Митрополитом Атинским. Писао је пастирске и теолошке књиге. Не знам шта је у његово време било највише штампано. Имао је велику жељу да наш народ просветли светлошћу Јеванђеља. Напоредо са тим, неуморно је радио на оснивању манастира и на духовном усавршавању монаштва. Ђаво је повео рат против Светога и због тога је он доживео много невоља и жалости, које је подносио са својим познатим смирењем и трпљењем. Његов манастир је био прихваћен од стране Цркве четири године након његовог упокојења. Он се на земљи није обрадовао овом признању, ради кога је писао топла писма молби тадашњем Атинском Митрополиту и Светом Синоду.

            Како је сестринство манастира расло, указала се потреба за духовником који би боравио у близини и који би се непрестано старао о овом, још духовно незрелом, монаштву. Он сам је писао да иако има жељу да остане у манастиру Светог Претече, мора да се пресели у новоосновани Манастир Свете Тројице, због чега је напустио место управљања Основном Школом.

Свети Нектарије је дао велики пример старањем за наш православни народ, и након његовог упокојења кроз чудотворења. Дао је и пример привођењем многих благочестивих жена монаштву. Напредовање његовог дела се и данас види.

Сматрам Светог Некарија заслужнима за цветање монаштва у нашој домовини, (Грчкој) што је нарочито важно с обзиром на секуларизацију Цркве.

Нарочито је значајно што је Свети Нектарије као духоносац, поставио у своју заједницу исправне теолошке темеље и тако устројио новојелинско православно монаштво. У писмим његовим монахињама, која је слао док је још управљао Основном Школом, и у неким другим текстовима, он је установио учење које је сагласно са дуговековним монашким предањем.

Карактеристична је била жеља Светог да своме сестринству у његовом манстиру преда светоотачко наслеђе. Ово се види у његовом писму блаженом Страцу Данилу Катунакијском, у коме са дубоким смирењем пише: "Желимо да вас са великим смирењем умолимо да напишете какво духовно писмо девстеницама које овде тихују. Ваше писмо о делатности и созерцању неопходно је онима који се овде научавају духоивном животу и истинској духовности".

Свети Гиргорије и Свети Нектарије су имали различито детињство и одрастали су у различитом духовном окружењу. Свети Нектарије није имао исихастичко и монахољубиво окружење Константинопоља четрнаестог века и Свете Горе. Чудесно је како су обојица били надахнути истим монахољубивим духом и како је Свети Некатрије изразио исто мистично искуство живота у Христу као и Свети Георгије.

Обојица Светих су као млади напустили свет да би се посветили свештеном позиву. Љубав Светога Григорија према монаштву је била толика, да је у својим двадесетим, пре него што се настанио на Светој Гори, заједно са својим рођацима обилазио манастире.

Његов животописац, свети Филотеј Кокинос, пише (у преводу преподобног Атанасија Парског): "Григорије, дакле, пошто је напунио двадесет година и подучио се, као што смо рекли, подвижништву, није се старао само да себи учини добро, нити само онима који су му показивали пажњу, него, попут светих Апостола - свима. Прво се пострао да све своје укућане, и мушкарце и жене, приволи да оставе свет и оно што је светско, и да се дају на изучавање вишње философије, живећи анђеоским животом. И не само њих, него и многе друге своје сроднике. И када их је привео очишћењу и одвојио од земаљског и од заблуда светскх, постави их по манастирима прибројавши их монашком реду, а онда и сам са тако добрим настројењем и са тако великим изобиљем врлиа отиде из очинског дома и из своје отаџбине ради чудесног остваривања великих и натприродних подвига, имајући на уму своја два брата монаха. (Свети Григорије Палама и Антипапа, Солун 1981, стр. 50, (на грчком).

И Свети Нектарије је у својој давдесет и седмој години дошао у Неа Мони (Нови Манастир) на Хисосу где је боравио током три године као искушеник, ученик и као посвећени.

Ова двојица светитеља, из свог искуства говоре о достојанству девственог живота. Свети Григорије пише о Христовом законоправилу ( = законодавству): Ако можеш, подвизавај се у девствености, да би могао сав да будеш Божји и да би могао да му се обраћаш са савршеном љубављу, остајући свагда у Његовој близини читавог свог живота и да би непрестано, без запреке, мотрио на свога Господа, примајући унапред будући живот и живећи на земљи попут анђела Божијег. Девственост је оно по чему се познају анђели и њима се на тај начин постаје сличан, колико је то могуће, онај који, имајући тело држи девственост. Он, такође, постаје сличан Оцу који девствено рађа Сина пре свих векова, и Сину Који се на почетку девствено родио од девственог Оца и Који се у одговарајуће време родио од Девице Мајке. Такав постаје сличан и са Духом Светим који происходи само од Оца, не рођењем, него исхођењем, на начин несопознајни. Овоме Богу се уподобљава и сједињује се са Њим непропадивим браком онај који одабере истиниту девственост и који девствује душом и телом и који сва своја чула и мисли и помисли украшава добром девсвености (Филокалија, том 4, 1987, стр. 276 277, на грчком).

Девствени живот се хвали и у његовом писму најчаснијим монасима.

О овоме расправља и Свети Нектарије у свом писму монахињи Евсевији, које представља хвалоспев (= панегирик) девственсти. У њему, између осталог, пише: Твој позив се утврђује, исповедање твоје се чува, вера твоја се испуњава, нада твоја се утврђује, љубав твоја се посведочује, да волиш Господа. О овоме свагда треба да брину они који девстују. Ово је и апостол Павле говорио о девствености. Онај ко девствује љуби Христа и жели га као Женика, њему се посвећује и не живи више свој живот него у њему живи Христос и са њим се сараспиње. Он Га изабире и ка Њему стреми, ка Њему тежи његова душа и ка Њему се уздиже његово срце и његова мисао. Ова чиста уста у свако доба произносе најслађе име ово ( = Христово), а његове су груди вазда надахнуте химнама о узвишености божанске љубави, и ово име непрестано божанском љубављу храни његово срце, које трепери појући молитву, са сваким удисајем призивајући име Божије, у овоме живећи, у овој се љубави крећући и у овоме пребивајући.

У свим његовим писмима видимо похвалу девствености и учење које следује Апостолу Павлу да превасходни циљ девствености јесте љубав према Господу.

Циљ због кога се монах одваја од света јесте на првом месту према Светом Григорију - очишћење од страсти, које се постиже удаљавањем од узрока који потпаљују страсти. У његовој беседи упућеној монасима из манастира Светог Претече за славу манастирску, поред осталог се каже. Због тога и ми одлазимо из света и одлазећи стичемо старање о божанским врлинама и суочавамо се са копљеносцима и маченосцима који доносе духовну смрт, одвајаући Бога од човека... Због тога су и оци наши, сећајући се благодатног Претече, напустили свет и настанили се у пустињи, обзидавајући место на коме су се подвизавали и саградили тамо овај свештени олатар (Омилија 40., Е. П. Е. том 10, стр. 542-544).

Говорећи о подвизима монаха Свети Некатрије пише да је то борба против нас самих, против егоизма и против страасти душе и тела... То је борба против света и онога што је у свету, и... борба против древног противника и непријатеља ( = ђавола) (уп. Писмо 124).

У другом писму, упућеном монахињи Ксенији, игуманији сестринства, он са дубоким познавањем говори о егоизму као о духовној болести оних који се подвизавају у киновитском типу монаштва: Ово вам говорим да бих вам показао да треба да мотрите и да пазите, како бисте стигли до циља коме тежите. Пре свега се борите да смирите свој егоизам. Почетак ове борбе јесте самоосуђивање и држање божанских заповести.

Сви се молимо да се кроз борбу умири егоизам који је толико снажан. Он је налик на многоглаву хидру, којој када одсечаш једну главу израсте друга под другим видом и са другачијим особинама. Због тога се и очишћујемо и због тога и напуштамо свет и оно што је у свету, и ускраћујемо своме телу задовољства жалостећи га, како не бисмо чинили вољу његову и како не бисмо гледали како се развија болест душе која се показује ( = јавља) као непокорност, непослушност али (се јавља) и под видом смотрености, знања, пажње  - и шта бисмо прво навели. Под свим овим видовима може да се сакрије ружноћа егоизнма. Спознали сте само мало о овоме а желите да откријете његове различите облике. Он прилази на чудне начине, јавља се као захтевање, као жеља за достојношћу, за праведношћу а ређе као празнословље, частољубље итд.  Све су ово горки облици егоизма. Нека свако од нас испитује себе и нека сагледа да ли има нешто од овога. Нека пази и нека о овоме просуђује да не би дошао до већих страсти и да не би изгубуио награду и да се неби трудио упразно.

Желим да стално испитујеш ( = окушаваш) сестринство како би спознала њихову спремност за самоосуђивање и да би одржала њихову борбу против егоизма. Желим да сестре спознају да је ово први степеник врлине, и да без овга ( - тј. борбе против егоизма) неће стећи никава добра, нити ће моћи да се ованчају венцем победе.

Молимо се да сазнамо да су све сестре задобиле венац победе над егоизмом. Ово написах да би ваша борба била плодотворна.

Очишћење од страсти и од егоизма није коначни циљ монаха. То је претпоставка да се достигне блажени циљ, а то је мистично јединство са Богом. О овоме јединству говоре обојица богоносних отаца.

Свети Григорије Палама у својој првој беседи О свештеним исихастима, пише: Због тога, онај који жуди за савршеном заједницом са Богом, бежи од овог огреховљеног света, и одабире једноставну монашку заједницу, дајући предност тиховању пре него светским бригама и старањима, одстрањујући од себе све (световне) свезе. Када. дакле, одреши ( = ослободи) своју душу онолико колико је то могуће - од свих земаљских окова, он сједињује свој ум са непрестаном молитвом Богу и у њој сабире читавог себе налазећи нови и незаобилазни узлазни пут ка небу скривен у неприступачној тишини, као што је неко рекао. И када његов ум приђе овом непојмљивом задовољству у стању преизобиља али и савршенства и најслађег смираја и стварног тиховања, он узлази изнад све творевине. И тако, пошто оде од самог себе и сав постане Божји, он ( = ум) созерцава славу Божију и гледа божанску светлост, која се најмање види чулима као чулима, пошто се ово свештено виђење дарује неукаљаној души и уму (Е.П.Е. том 2, стр. 246).

Слично научава и Свети Нектарије: Сви људи имају обавезу ( = дужност) да задобију мир и освећење, пошто без овога није могуће да видимо Господа. Ово је обавеза свих али нарочито монаха пошто је њихово назначење да непрекидно трагају за Лицем Божјим, да жеђују за Њим, да Га љубе и да к Њему хитају. Монах и његово срце, једино што нуде на жртву јесу светост, чистота и савршеност у љубави. Они не живе своју истину, него истину Господњу, пошто их Господ тајински (= мистично) посећује и на тајински начин отвара очи душе преподобним својим монасима, дајући им на тај начин заруке будућег виђења Лица Господњег. Монах који неваљалстсвом и свађом и метежом одагна ову благодат мистичног виђења Господа у срцу, има двоструку штету. Једна се тиче његовог стања у животу овде на земљи, где губи мистично божанско откровење, и исупњавање срца благодаћу и миром који би му говорили о будућим добрима. Друга /штета/ је у будућем животу, и она тамо постаје вечна (Писмо, 44).

Познат је став Светог Григорија о светском образовању и знању које је западњак Варлам сматрао важнијим од знања о Богу. Изражавајући искуство Светих, сматрао је да за примање божанског просветљења и божанса светлости није неопходна људска мудрост него срца очишћено од страсти.

Љубећи своје сатруднике, у свом другом слову О свештеним исихастима, Свети Григорије пише: Како човек може да постане монах у односу на светски живот, осим ако не превазиђе све оно што је светско и сва људска учења, и ако на један и јединствен начин не усмери све своје према Богу, како га символички подучава и стрижење длака са главе (приликом чина монашења прим. прев.) (уп. Е.П.Е. дела Св. Григорија Паламе, том. 2, стр. 324). Истим овим духом био је надахнут и Свети Нектарије како се види из његовог одговора игуманији Ксенији, која га је питала за неку монахињу која је, након што се замонашила, желела да студира. Свети пише: У своме писму ми пишеш о томе како си се сетила мојих речи о незлобивости. Дух мојих речи био је у складу са изразом Светог Василија Великог. Он каже да је сатански да, након што су се причислили монаштву, траже светско образовање, пошто такав оставља оно што је божанско, оставља небеску мудрост и знање које је откривено, и трага за људским знањем. Сматрам да су такви одбацили жеђ за познањем небеског и за таквим знањем које могу да приме у манастиру, да би се научили људској мудрости. Ови се удаљавају од Бога и њихова душа се удаљава од љубави према Господу. Али да се науче мало граматике да би могли да читају (тј. да се описмене прим. прев.) и да би могли да изучавају Свето Писмо, не сматрам да је противно монашком духу, уколико онај који се томе подучава не напушта манастир нити престаје са животом подобним божанској љубави, него се у одређено време подучава правилима и методима граматике (= описмењавања) (Писмо 79).

Не само људско знање, него и савки покушај интелектуаног или чулног или етичког схватања Бога, који не претпоставља божанску благодат, спречава искуствено познање Бога. Тако пише Свети Некатрије; Истинитио савршенство у врлини настаје поимањем Бога ван тела и ван света, и тада се улази у други, духовни свет, али не замишљено ( = у фантазији), него просветљењем божанском благодаћу. Без благодати, без откровења, нико од људи, па ни они најврлинскоји, не могу да пребивају ван тела и ван света.

На многим местима у својим поукама монахињама, свети Нектарије исказује непреварно учење и јавља се као путеводитељ оних који монахују.

Стога нема довољно времена да изнесемо макар и само неке теме из његовог учења.

У деведесет и другом писму игуманији Ксенији он објашњава како је потребно да монаси прођу кроз икушења како би схватили и спознали да су дошли да живе само за Њега а не за саме себе.

У сто тридесет шестом писму говори о духовном преузношењу (= гордости) духа и срца. Ово прво сматра неизлечивим а ово друго излечивим.

У сто двадесет трећем писму говори о случају монаха који је у својој машти замислио да може нешто да постигне без послушности и смирења. Због тога се благодат удаљила а он је ратовао са помишљу да оде (тј. да напусти манстир).

У сто двадесет и првом писму он говори о корисности чисте љубави према сабраћи. Када постоји велика пажња због љубави према другоме, како рема једном тако и према свима, нећете бити ухваћени у мрежу лукавога. Свети са много просветљења и расуђивања разматра сваки облик љубави, попут чулног, који није здрав у Христу.

У сто шеснаестом писму говори о тежњи за чистом љубављу.

У шездесет првом писму упозорава да је потребно, у складу са љубављу, удаљити се од неких пријатељстава која могу да буду штетна.

У тридесет седмом писму он научава о корисности љубави према браћи /сестрама/ монасима.

У осамнаестом писму он саветује да не губе наду када западну у старе погрешке. Многа од ових су и по природи и по дејству снажна али се током времена могу савладати.

У осамдесет трећем писму наглашава да је огледало нашег моралног стања ступање у борбу. Онај ко не ступа у борилиште не напредује. Охрабримо се и Бог ће бити са нама. Амин.

У двадесет првом писму саветује, као и на многим другим местима, подвизавање са расуђивањем и пажњом (= смотреношћу). Живот се задобија марљивошћу са пажњом. Након дугих година доћи ћемо да савршенства. Немојте струну затезати преко мере. Схватите да се оно што је божанско даје као дар. Даје се онда када жели а ви се увек веселите овом божанском дару. Оно што примамо, примамо бадава, благодаћу Божијом.

У седамдесет и петом писму он описује границе монаштва које су следеће: Прво је самоосуђивање. Ово представља одсецање своје воље и потчињавање. Друго је стрпљење и смирење и оно што следи из ових врлина. А треће је: пажња и расуђивање.

У седамдесетом писму он саветује монахиње: да не говорите неосољено ( тј. да не празнословите прим. прев.), и да своја чула и своје помисли држите у простоти ( = једноставности), и да ја о томе знам, иначе нећемо успети. Желим само да и не, зато што је оно што је више од тога - од лукавога.

У педесет деветом писму о монахињама који су згрешиле па се правдају, пише да оне тиме жалосте своју заједницу, и да их, према учењу светих отаца, треба подучавати самоосуђивању, одсецању своје воље и потчињавању. И говори: Стога нам је Бог поставио главу, да заповеда и да за то не даје објашњења, да би се на тај начин испитала ваша приврженост ( = оданасот) и да бисте се смирили. И не треба постављати никаква питања, пошто тако и онај ко је снажан може запасти у искушење.

Мислим да није претеривање ако кажемо да Свети Нектарије представља пример савременог оца Цркве, када саветује о светом животу, када научава православној вери и науци и када твори чуда.

Познато је како је током његовог живота ђаво војевао против њега, највише преко уста немонаха и бедних монаха, за које се надамо да ће им Бог дати покајање молитвама Светог Нектарија. Благодаримо Светом Нектарију и молимо га да нас, у нашем монашком животу, води, заједно са Светим Григоријем Паламом, како бисмо се удостолији позива који смо примили од Госпда и Женика душа наших.

Дозволите ми да завршим овај мој смирени увод изводом из једног писма Светог Некатрија светогорском монаху Јосифу, у коме он са много смирења пише како себе сматра мањим од свих монаха како по врлимнама тако и по заслугама за монашку заједницу, и у коме истиче узвишеност монашке заједнице:

Уколико ми твоја преподобност дозволи да изнесем своје мишљење о односу достојанства и надмоћи у односу две личности, рећи ћу да је твоја преподобност исправно разлучила неједнакост, и исправно је закључила што се тиче архијерејског достојанства. Ми, љубљени брате, свесни своје недостојности и наготе, не усуђујемо се себе да сматрамо чак ни најмањим међу монасима, како у подвижништву тако и у друштвеном животу. Убеђени смо да за све треба да благодаримо Богу у коме живимо се крећемо се и јесмо. Шта заиста чини ову заједницу /светогорску прим. прев/ најдостојнијом и најсветлијомом? Ова уметност иконописања, ово у блаженству стварање, ова откривења тајни, ово истинито учење, ово држање божанских речи у срцу, ово безбедно напредовање ка циљу, ово уподобљење човека небеском стању, ова мелодија /молитве/ која излази са сваким уздахом, ова хармонија живљења која је свуда видљива, ово уздизање ка Богу, ове божанске молитве. Видео сам, љубљени брате, да подвижници у много чему превазилазе Архијереје, што и искрено сам сведочим.

Радујте се у Господу који вас је удостојио да будете грађани небеске државе и молите се за нас да би смо се и ми удостојили ове благодати (Преподобни Нектарије, Поглавља, писмо упућено Архимандриту Титу Мантеакису, Атина 1955, стр. 261).


 

[1] Василије Лаурда, "Ενα σχολια στον "Παπουλακο" του Κ. Μπασια, Θεσσαλονικη 1979, стр. 26.