_______________________________

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАШСАНИС
ИГУМАН МАНАСТИРА ГРИГОРИЈАТА  НА СВЕТОЈ ГОРИ

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ

КАО ДУХОВНИ ОТАЦ МОНАХА

Са грчког превео:

мр Александар Ђаковац

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 

Излагање на православном научном теолошком скупу: Свети Некатрије Егински као духовник и црквени делатник, Атина 1996.

 ***

            Замисао духовног очинста је постојала још у Старом Завету, иако је она пре свега дар Оваплоћене Речи Божје.

            Господ наш нам је открио Бога Оца и Његову безграничну очинску љубав.

            Нико није достојан да се назове оцем, уколико не дела у складу са јединственим очинством Светога Бога (Еф. 3, 15).[1] Можда је потребо схватити речи: Оцем не називајте никога на земљи, јер је један Отац ваш на небесима (Мт. 23). Сви људи немају исти степен свештенства, али епископи и презвитери свештенослуже ( = литургишу) у Цркви јединствену свештенорадњу Христову (Канон Евхаристије).

            Један је, дакле, Отац небески, и један је свештеник Исус Христос.

            Исти тај Господ Исус напаса своје ученике као њихов духовни отац. Он их саветује, теши, укорева, мотри на њихове духовне потребе, припрема их за дело апостолства, чини их послушнима када га жалосте, води их спасењу.

            Свети Апостоли су вернима постављали не само управитеље него и духовне оце. Овде ћемо донети познате речи Апостола Павла:

            Ако и имате много учитеља у Христу, немате много отаца, јер вас ја родих у Христу Исусу (1Кор, 4, 15).

            Дечице моја, коју опет с муком рађам, док се Христос не уобличи у вама (Гал. 4, 19).

            Дан и ноћ не престајах учећи са сузама свакога од вас (ДА 20, 31).

            Све посланице великог Апостола, а не само пастирске, изражавају пастирски и очински однос апостола према хришћанима, што се у посланицама и изражава.

            Другачије речено, он је у својим апостолским посланицама изражавао своје старање ( = бригу) као духовни отац оних који су их примали.

            У складу са духом Новог Завета, благодат духовног очинства се предаје заједно са благодаћу свештенства. Прво епископи а за њима и презвитери, примају ову благодат. Нешто је другачије у монаштву, где се не само свештеници, него и прости монаси удостохјавају овое благодати. Монаси напуштају свет да би живели савршеним хришћанским животом и због тога имају већу потребу за духовним руковођењем од стране духовних отаца.

            Као што телесни отац телесно рађа своју децу, помаже их и храни да би одрасла, тако и духовни отац у Господу рађа своја чада, духовно их храни светим Тајнама, божанским речима и духовним саветима, све док не одрасту и док не достигну висину раста мере Христове (Еф. 4, 13).

            Духовни отац има послање попут новог Мојсија, да води своје стадо из ропства египатских страсти у слободу, у земљу обећану у бстрашће и обожење.

            Свети Некатрије је у наше доба обновио благодат духовног очинства следујући Господу, Светим Апостолима и Светим Оцима.

            Није претерано, ако Светог Нектарија опишемо као савршеног духовног оца оних који су у монаштву а посебно онх који су живели у манстиру Свете Тројице.

            Срећа је да се сачувало доста од његових писама монахињама. У тим писмима се види његова светоотачка мисао и његова брига за душе оних који смирено монахују.

            Изучавање ових писама изазива дивљење и чуђење због узвишене светости Светог, али и због његовог светог пастирског руковођења.

            Неби могао Свети Некатрије да буде истинити духовни отац, да сам није био сједињен са Тројичним Богом. Како би могао некоме да да божанску благодат, ако је сам не би имао. Како би могао да за Бога рађа духовни децу, ако сам неби био претходно рођен за Бога? Како каже Свети Григорије Палама: Само они који су обожени и који су боговидци заиста учествују ( = заједничаре) у Богу. А они који не учествују немају ни шта да предају. Они не могу да науче ономе чему сами нису претходно научени. Ни сам живот ни животворење није створена енергија (О Божанском просветљењу, ГПС, стр 151).

            Имајући јединство са Светом Тројицом у свом животу, Свети је имао и савршену љубав према људима и посебно према својим монахињама.

            Обављање духовног очинства претпоставља саможртвовање и свакодневну жртву и предавање читавог постојања духовног оца својим духовним чадима.

            Према Светом Јовану Лествичнику: то је непрекидно давање, душевно давање, и још више приближавање свакоме (Реч Пастиру) и Пастир истинити све даје за оне које љуби, ради љубави се Пастир и разапео (Реч Пастиру).

            Сваки духовни отац је дужан да бидије и да се жртвује за своје стадо, а нарочито пастир киновије ( = општежића) који пребива са својим монасима дању и ноћу, са њима се заједно подвизава и са њима страда, у њиховим неизбежним борбама против страсти, против света и против ђавола.

            Свети Некатрије је, ради неколицине једва писмених жена које су заволеле монаштво, оставио своје боравиште у Атини, своје архијерејство и своје проповедање, као и своје бављење богословским списатељством, и посветио се њиховом напасању.

            Оваква одлука Светог Некатрија је произишла из његовог поштовања према монаштву као путу који води ка хришћанском савршенству. Она је такође произишла из његове љубави која је следовала Христу, али и од његове дубоке смирености, којом је такође следовао смирењу Господа Исуса.

            Ово смиреење се види на многим местима у његовим писмима. Он је много пута тражио мишљење и суд од оних који су су још искушавали у монаштву. Он је тражио њихова мишљења по многим питањима која су се тицала његовог манастира. Такође је тражио и њихове молитве. Благодарио им је и за најмања добра која су му чинили, а благодарно је примао и критике које су му упућивали.

            Ово се тако види у сладећем наводу који се тиче старца Пахомија: О заповестима Старца Пахомија, сматрам да оне важе за нас. Благодарио сам страцу Пахомију за писма која је послао и због његовог старања о мени, пошто сам неутврђен  у духовном знању, како сам и раније говорио и како сам исповедио. Онако како сам чуо, тако сам вам и послао његове савете, што самтрам да је била моја обавеза. Говорим вам, са свим мојим незнањем које сам исповедио оцу Пахомију, да оно што сте примили у његовим писмима треба да држите као ктиторски типик, а оно што вам ја пишем као савет. О осталом ћу вам говорити када вас видим. Ти, преподобна Ксенијо, можеш да мало смањиш молитву на бројаницама.

            Очинска љубав Светог није се завршавала на духовном руковођењу оних који монахују. Он се старао о свим њиховим потребама. Мудри јерарх се старао и о њиховој исхрани, и о њиховој одећи и о њиховом здравстваном стању, о њиховом рукодељу, о њиховој економиј /манстирској/, о њиховом врту, о њиховим рођацима који су посећивали манастир. Касније је напустио управљање Ризаријумом и настанио се у Манастиру где је поправљао њихову обућу.

            Овде доносимо нешто карактеристично о бризи Светог. Он пише:

            Ако неко има каквх проблема нака ми слободно пише. Ако вам је хладно, пишите вам да пошаљем нешто мало од онога што имам. Послаћу вам и животне намирнице (Писмо, 10).

            Жао ми је због Касијанине расе. Како није пазила на дужину? (Писмо 26, стр. 82).

            Послало сам вам два висока свећњака и десет лампица, све очишћено. Такође вам шаљем и једну кутију кафе и другу пуну шећера, да то имате као малу утеху (Писмо 16, стр. 65).

            Важно је приметити да је Свети Некатрије, иако је у младости само три дана провео у манастиру, спознао циљ и границе монаштва, тако да је из искуства говорио о монашким борбама.

            О кандидаткињама ( = искушеницама) за монаштво пише:

            Сетих се ових одређења монаштва: Прво: самоосуђивање. На овај начин се одсеца сопствена воља и долази се до потчињавања ( = послушности). Друго: стрпљење и смирење и оно што следује из ових врлина. И треће: пажња и расуђивање (Писмо 75, стр. 160).

            Али поред овога монах је дужан да се успне ка већем савршенству и ка већој висини. Он треба тајински да живи у Христу који га води ка обожењу:

            ... дужност је монаха да непрестано тражи Лице Божије и да буде жедан Њега и да има љубави према Њему и да се од Њега непрестано подучава. Потребно је да монах само ово има у своме срцу као жртву и свети принос, чист и савршен у љубави. Он истински живи не себи него Господу, а Господ га мистично посећује и мистично се открива очима његове душе, као што благодаћу Христовом прима предукус будућег гледања Лица Господњег (Писмо 44, стр. 118).

            Тражите свагда Господа али у срцима вашим а не изван њега, а када Га нађете, чувајте Га са страхом и дрхтањем, као што то чине Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божји. Али да бисте нашли Господа, смирите се до крајности пред Њим, јер се Господ не даје онима који су уздигнутог срца, а љуби и посећује оне који су смирени у срцу, како је и сам рекао: погледаћу, али на оне који су смирени и мирни и који држе реч моју (Писмо 39, стр. 98).

            Свети Некатрије, имајући просветљење Духом Светим, био је украшен са две особине које су неопходне духовном оцу. Прозорљивошћу и расуђивањем. Са овом првом благодаћу могуће је распознати дубину људске душе а да се то иначе ( = спољашње) не види.

            Тако је на пример, монахињи која је осећала мржњу према игуманији Ксенији, писао:

            Лукави је у тебе ставио мржњу према твојој сестри Ксенији, према твојој сетри и мајци, да би тако уништио твоје добо насторјење према њој и да би га преобратио у мржњу. Схвати да је твоје срце у дубини одбацило љубав и доброту Ксенијину, јер жаво жели да те погуби тако што ћеш осуђивати Ксенију. А жалост коју осећаш јесте последица тога што ти имаш добро срце које жели да одбаци ту страну ( = ину) мржњу и тај страни осећај, али не успевајући у томе тугује. Он /ђаво/ ствара сву несрећу стања у коме се налазиш. Он то чини да би уништио сву твоју радост и љубав и да би помутио наш мир. Али имај храбрости и не губи наду, јер је Бог са нама. Бог не жели ничију пропаст и погибељ. Потребно је, међутим, да знаш да је неопходно да се и ти потрудиш, јер си преварена помислима и остављањем ( = занемаривањем) молитве. Не треба да допустиш помислима да овладају тобом, нити треба да дозволиш да се у твом срцу јави антипатија. Од срца се молим за тебе. (Писмо 31, стр. 88-89).

            Расуђивање Светог такође је чудесно. Имајући дар расуђивања био је онај који враћа здравље и одстрањује недуге (уп. Јован Лествичник, Беседа 103).

            Свети Петар Дамаскин је укратко описао шта је то расуђивање. Јер светлост расуђивања показује све оно што је у некоме ( = што је нечија карактеристика): његову пажњу, рукодеље, вештину, крепост, знање, узраст, снагу, немоћ, намере, жеље, настојања, незнање, телесне могућности и слабости, здравље и недуге, начин, место, веру, настројење, циљ, образовање, природну разборитост, брзину, спорост, и томе слично (Добротољубље, стр. 66-67).

            Свети Некатрије је имао дар расуђивања онако како га је описао Свети Петар Дамаскин, тако да се о монахињама старао у складу са њиховим телесним могућностима и немоћима, у складу са њиховим годинама, у складу са њиховим душевним стањем, у складу са њиховим позивом, у складу са оним што су донеле (= примиле) из света. У киновији ( = општежићу) Светог Нектарија, једној правој православној киновији, борбе, циљ, жеља су били заједнички, али људске личности нису укалупљиване ( = уједначаване).

            Тако он, на пример, саветује монахиње  да  не одлазе ван манастира него да више заволе исихију ( = тиховање) (Писмо 9, стр. 48). Међутим, искушеници Касијани саветује да посети своје рођаке, пошто се бојимо, каже, да је носталгија коју осећаш можда узрок свих ових тужних стања, те стога желим да те тога ослободим (Писмо 32, стр. 90).

            Он је такође саветује да на вечерњем остане само мало, да се не би уморила преко мере (Писмо 98, стр. 191). Такође саветује болешљиве монахиње да не једу само једноличну храну током поста, али да и након богослужења читају одређене катизме из псалтира. Превелико подвизавање не одговара женама као мушкарцима, пошто оне имају осетљивији организам.

            Свети се жалостио када су монахиње због искушења или пада западале у жалост, неутешност и превелику тугу. Он их је охрабривао да не губе наду, него да се надају на Господа, који ће им на концу подати победу ( Писмо 72, стр. 68 и писмо 21, стр. 76). Он жели да монахиње имају духовну радост (писмо 72, стр. 156 и писмо 74, стр. 158).

            Добар пример расуђивања Светог јесу његови савети игуманији Ксенији:

            Саветујем ти да се не предајеш великим жалостима, јер то у многоме растужује срца сестара. Твоја награда биће велика, ако своје сетсринство будеш мудро водила. Ово ти саветујем јер и ја то има као начело свога живота. Желим да то и ученице имају за своје начело. Када твоје срце уздрхти за сваку сестру, и када оне од тебе приме добар духовни савет, тада можеш бити сигурна да си пронашла Бога, ако су за то потребе дуге молитве и велики пост.

            Знај да је твој положај, положај духовне мајке... Као старешина манастира, живи не за себе него за своје сестринство, а живећи за своје сетсринство живећеш за Бога. Нека Бог прихвати оваква твој живот ако какву жртву.

            Изгледа да ти ово пишем неким тајанственим гласом који је покренуо моју руку, јер сам ја желео да ти напишем само неколико речи, а ети исписах четири стране (Писмо 99, стр. 193).

            И на другим местима у својим писмима свети беседи имајући сазнање с више: Да Дух није покренуо ум мј, било би прекасно и немогуће да вам било шта напишем и неби ни имао шта да вам пишем (Писмо 10, стр. 50).

            Смирени Свети Нектарије је сматрао да је неопходно да пише веродостојно:

Када сам преузео своје обавезе као духовни отац, будно сам пазио и желео да сазнам да ћете се увек старати да извшавате своје обавезе, ви који сте примили и који носите монашко име.

Искушенику је потребно да његов духовни отац чује о његовим тешкоћама у монашком животу, и да му са сигурношћу каже шта је воља Божја. Ово ће му помоћи да војује без премишљања и ослободиће се онога што умара његову душу и отежава му борбу. Само, међутим, они духовни оци који су у овоме искусни и проверени могу тако да говоре.

Недремљива је била духовна пажња Светог којом је водио монахиње ка савршеном хришћанском животу. Углавном их је водио подучавањем али им је помагао кад год би се нашле у искушењу или паду. Најважнији моменат у подучавању његових монахиња заузимале су божанске речи. Писао им је ради радости њихове и помињао их је на литургијама које је служио широм атинске митрополије. Његов циљ је био да се успну на више степенике врлина и љубави.

Задобијте љубав. Саврешена љубав доноси савршенство вере и наде. Свагда иштите од Бога љубав, и тако ћете задобити пуноћу осталих добара и врлина. Љубите да бисте били љубљени. Примите љубав да бисте љубављу просијали. Дајте Богу сво своје срце, да бисте остали у љубави, а остајући у љубави Божијој и Бог остаје у вама (Писмо 116, стр. 224).

Није, међутим, свака љубав љубав у Христу. Сам Свети је исповедао да љуби монахе Христа ради и тражио је да и они њега љубе Христа ради. Веома се жалостио када би видео неки други вид љубави који је поробио душу неке монахиње. Као мудри пастир, свети се старао да их увек приводи Женику. Душе невесте које му је поверио Женик Христос, водио је једино ка Њему. Тражио је послушност и поштивање своје личности, али је увек избегавао да га на било који начин идолизирају.

Колико само сви пастири могу да се науче на примеру Светог Некатрија?

Такође је саветовао своје монахиње да међусобно имају љубави Христа ради, далеко од сваког телесног порива који би могао да упрља њихову свету љубав у Христу (Писмо 61, стр. 142).

Пример његовог светоотачког деловања било је и његово настојање да монахињи Ксенији, коју је за то припремао, преда дужност духовне мајке сестара.

Као што у мушким манастирима игуман треба да буде духовни отац монаха, тако је и у женским манастирима духовна мајка игуманија. Она треба да расуђује о помислима, да духовно води монахиње и уопште да духовно руководи сестринством.

Присуство духовника-исповедника је од помоћи игуманији.

Свети Некатрија је сваког тренутка пазио на своје монахиње. Понекад је волео да им говори на начин на који је то чинио Свети Симеон Нови Богослов: Примили смо две науке, имамо ужитак у покајању, страдање и бил свакодневно код нас изазивају сузе (Писмо 3, 12).

Свети Оче наш Нектарије, прослављамо те не само ради светости твога живота, због твог светог Архијерејства, због твог богословског доприноса, због твог педагошког рада у школи Раизари, него и као савршеног духовног оца, што нам је уетха и пример.

Заступај пред небеским жртвеником, где си сада, нашу свету Парвославну Цркву, једину Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову, у којој је благодаћу Божијом утврђена највиша служба духовног очинства. Нека сви искушеници и сви духовни оци следују твој пример, као што си се ти трудио да следујеш Спаситељу нашем Исусу Христу.


 

 

[1] Свети Григорије Палама говори о овој теми следеће: И ми, браћо деламо на онај начин на који је делао Христос према својим ученицима, доводећи их том истом очинству. Јер Син каже: Ко позна Мене упознаће и Оца - не само телесно, него још пре духовно, и због тога Оца који је на небсима називате Оцем већ овде на земљи. Јер када према нашем духовном оцу показујемо љубав и послушност то исто приносимо и Богу, према нелажним речима Христовим који је рекао ко вас слуша, мене слуша, и који вас прима мене прима, а који мене прима, прима и онога који ме је послао. (Беседа на светог апостола и јеванђелисту и љубљеног ученика Христовог Јована Богослова, Е. П. Е. том. 11, стр. 54-56).