_______________________________

Проф. А. В. Карташев (Париз)

 УЈЕДИЊЕЊЕ ЦРКАВА У СВЕТЛУ ИСТОРИЈЕ

“За мир свега света... и сједињење свих” - тако се ми свакодневно молимо. Молимо се за нешто што је немогуће, за утопију, за чудо. За пророчки сан, када ће се мачеви претопити у плугове и када ће лав отићи на починак заједно са јагњетом... šта је то? Да ли је то молитва немудрих, јуродивих “синова светлости”, док најмудрији “синови века овога” знају да је то неоствариво? Уствари, ситуација је ураво обрнута. Синови овога века мисле да је то могуће “урадити”. Они се надају да ће, не мењајући грешну природу човека, путем дипломатије и пропаганде обезбедити мир целом свету. Људи истог тог духа се надају да ће “постићи” уједињење цркава посредством “унија”. “Уније” је понекад и било могуће остварити. Зашто да не пробамо поново? Синови светлости су принуђени да протестују: “Станите, не стварајте “уније”: оне не поспешују, него успоравају истинско уједињење цркава, прљају пут до њега, на крају крајева, чине га немогућим!”

            Истинско уједињење цркава је идеја која је потпуно у супротности идеји “унијатства”. “Унија” је историјска појава, која је непозната древној васељенској цркви до времена крсташких ратова. Западни црквени историчари су доста често преносили термин “унија”, који је постао карактеристичан за каснији период, у древну епоху васељенских сабора. Али то је произвољна модернизација језика и изопачавање историјске перспективе. Древноцрквено доба је познавало само два облика обнове јединства цркве: или “присаједињење” јеретичких и расколничких заједница истинској католичанској цркви, или “поновно уједињење” делова васељенске цркве који су се привремено међусобно посвађали. У првом случају, секта, која је крива због изопачавања учења или праксе цркве, одриче се свих својих особина и покајно се стапа с црквом до потпуног идентификовања. У другом - делови цркве који се мире споразумевају се међусобно на равноправној основи, на основи узајамних захтева и уступака уз могућност кривице са обе стране, при чему свака остаје оно што је била раније, осим у оним тачкама које су биле спорне. Грубо говорећи: у првом случају лажна црква, која је укључена у састав истинске цркве постаје њен неодвојиви део, у другом - два дела истинске цркве успостављају мир, не губећи своје лице. “Унија” касних времена, епохе подељених цркава, јесте трећи облик, састављен од обе претходне варијанте. Овде црква, која себе сматра једином истинском, католичанском и апостолском, припаја себи ону другу, али не на равноправној основи него уз услов да та друга једнострано преузме на себе кривицу за пређашњу разједињеност уз исправку своје догматике и уз потпуно прихватање догмата цркве којој се припаја, само уз задржавање сопствених канонских, литургичких и особина везаних за свакодневно живљење. У суштини, то је први облик “присаједињења”. »ак и ако се она црква која се припаја не проглашава непосредно за лажну цркву, у сваком случају, проглашава се за дефектну и криву за јерес и шизму. Истина, остаје сачувано њено лице, њене особине, чак и њена канонска аутономија у некој мери. Ипак, то је све од другоразредног значаја за овај облик. Његова суштинска страна је у неравноправности и у неистоветној вредности делова који се уједињују, што и сврстава ову варијанту у први облик .

            На које чињенице из историје цркве се ослања ова наша генерализација? Ево неколико примера.

            Изоставићемо случајеве присаједињења у древној цркви кроз покрштавање гностика, антитринитараца (“павловаца”). То је једноставно пријем у цркву из не-цркве. Али ево расколника код којих се сачувало апостолско прејемство: новатијани, египатски мелитијевци, донатисти. У случају присаједињења католичанској цркви ове заједнице се једнострано одричу својих грешака. Оне без трага нестају у окриљу цркве. Њихова прошлост се, као и прошлост грешника који се кају, брише и заборавља. Овде нема равноправности. Болесни, ишчашени део, који је био осуђен на одумирање, поново се ставља на своје место у здравом организму, и оздравља. Ово је спасоносно “присаједињење” слабијих јачем, оних што погрешише непогрешивом.

            Пред нама је и други облик узајамних односа величина које се поново уједињују. Половином III века Римска црква улази у конфликт са афричким и малоазијским црквама по питању крштавања јеретика. Папа Стефан је прекинуо општење с поменутим црквама. А вођа малоазијаца Фирмилијан, епископ Кесарије Кападокијске, назвао је папу “одступником од јединства цркве”. Раскид је трајао свега годину дана: од 256 године до 257. и завршио се без формалности са Стефановом смрћу. За време његовог наследника Сикста II мир цркава се de facto успоставио, иако разлика у ставовима и у пракси није била одмах отклоњена, него је била присутна још читаво столеће. Кратковременост раскида не мења његову суштину, као ни суштину поновног уједињења. Овде се разједињују делови једне католичанске цркве и не само да признају католичанском саму себе већ и ону другу половину. У свађи су, при чему остају равноправне, и мире се, и поново се сједињују без било каквих формалности. Обе стране узајамно признају једна другој достојанство и пуноћу благодатног живота истинске цркве. Ни једна се не каје пред другом, ни једна не “присаједињује” себи другу. Овај начин “поновног уједињења” путем једноставног помирења допушта могућност неких спољних и привремених подела у оквиру једне и недељиве, у суштини, васељенске цркве. Њихово решење поприма у том случају форму мирног договора равноправних страна. Ту нема места покоравању једне цркве “под ноге” друге, нема места “освајању и присаједињавању”, тј. нема места ни “унији”. Постоји само успостављени мир католичанских цркава после “рата”, паx еццлесиастица.

            И у наредним столећима такав прави паx еццлесиастица, то право поновно уједињење цркава које се деле због спорова и свађа понављалоло се више пута.

            За време аријанства источни епископат је под вођством антиохијаца отпао од никејске ортодоксије, коју су западне цркве строго чувале под вођством Рима. Искуство помирења кроз сабор у Сардики 343 године је само довело до формалне поделе цркава, које су наредиле међусобно одлучивање на девет главних епископа са сваке стране. “После овог сабора”, по речима историчара Созомена, “источњаци и западњаци се више нису мешали међу собом и нису општили као припадници исте вере”. У току следеће четири деценије источна црква је оздрављала од аријанских отрова и на иницијативу св. Василија Великог дуго је покушавала да убеди Рим и Запад да је дошло време за успостављање мира и јединства с православним језгром Источног епископата. Први споразум и потпис под никејским символом у Риму од 64 представника Источне Цркве догодио се 364 године. Али, фактички, зближења није било. У Риму је 378 године на сабору Петар Александријски назвао антиохијце погрдним именом - аријанци. Тек је 379 године Рим признао да је 146 епископа око Мелетија Антиохијског православно језгро, иако су многи од њих рукоположени од аријанаца. Тада је као одговор на то на Антиохијском сабору 379. помирење цркава било формално признато од источних цркава, а онда свечано потврђено на свеисточном сабору 381 године у Константинопољу, који је касније признат за васељенски. Приликом поновног уједињења цркава које су живеле засебним животима нису спомињана узајамна одлучивања на Сардикијском сабору 343 године. Обе стране су се одрекле од сумњи у међусобно јеретичко учење. Приближиле су се једна другој кроз међусобно разумевање, при чему је свака чувала сопствену нијансу у богословљу. Источњаци су опет потписали никејску “једносуштност”. Западњаци су прихватили источну формулацију “трију ипостаси” и нису оповргли аријанску хиротонију источњака. Нико никога није “присаједињавао” себи. Обе половине цркве су се поново ујединиле. Сво време које је проведено у подели не сматра се празним и безблагодатним. Сматрало се да су тајне, подвизи, спасење хришћанских душа које се тада одигравало реални. Ником на памет није долазила богохулна мисао да су, на пример, литургије које је вршио св. Василије Велики, формални “омиусијанин”, тј. “јеретик” за западњаке (360 године), биле лажне литургије. Два благодатно жива дела цркве су се поново сјединила на спољни и видљиви начин, док, очигледно, за време спорења невидљиво нису ни престајале да буду јединствене у окриљу Светог Духа, Који оживотворује цркву. То није “унија” ни “присаједињење”, него помирење.

            Нова подела цркава се догодила на III Васељенском сабору у Ефесу 431 године, између александријске и римске, с једне стране, и антиохијске, с друге стране. И ново помирење - 433 године. Оно се погрешно у западној литератури назива “унија”. И овај конфузни, и за нас источњаке, у овом случају, неодговарајући термин употребљава се од римске стране тенденциозно с циљем да се протури мисао да је безгрешна римска црква уз помоћ свог пуномоћника св. Кирила Александријског “присајединила” себи “несторијанце” - Антиохијце који су били у заблуди. Онима који имало познају историју је јасно да ће пре бити да је било обрнуто: Кирило се одрекао својих 12 анатема и потписао се под типичним антиохијским текстом. Речју, није била у питању рђава “унија”, него нормално помирење, поновно уједињење уз узајамно игнорисање оштрих анатема, које су обострано изречене две године раније. Епископи који су се међусобно анатемисали одлучили су да оставе заједничко одлучење само у односу на Несторија. Тиме је прећутно било признато да сви други епископи, који су били узајамно одлучени од цркве за протекле две године, нису били објективно лишени благодати свештенства и нису узалудно савршавали свете тајне, а њихова паства ни у Александрији  ни у Антиохији није била лишена дарова благодати у својим црквама и наставила је да спасава своје душе, без обзира на субјективно убеђење њихових епископа да су њихови богословски антагонисти у другој цркви већ избачени из свештенства и да су, према томе, без благодати. То значи да се није десило то да је једна безначајна, привидна, лажна црква била примљена у окриље друге истинске цркве и да је тек после двогодишњег духовног небитисања била обновљена њена реалност помоћу друге, јединствено реалне цркве. А обе ове цркве су биле реалне и благодатне, и обе су биле истинске католичанске цркве, које су само биле условно, формално, дисциплинарно, спољно подељене. Тачније, обе су биле у дубини, објективно, делови једне католичанске цркве, чије јединство, унутрашње и невидљиво споља, допушта изван у историјској практичној видљивости временске и, може бити, чак веома трајне вековне поделе.

            При томе формалне канонске поделе између цркава нису безначајне појаве. Као свако право и закон, оне имају своју јуридичку, формалну снагу, реалност правног поретка. Путем канона се одређују границе “свога” и “туђег”. “Сопствена” црква, јерархија, трпеза евхаристије, све светиње, и - “туђа”, мени, за мене забрањена, чак уклета, али за друге спаситељска. “Сопствени” извор благодати и, “туђи”. “Њима” - на спасење, “мени” - на суд и осуду, јер бих ја, узимајући светињу која није мени намењена, извршио преступну провалу у туђе области и крађу туђег власништва. Такав је објективни значај канонског непријатељства. Он практично дели цркве. Субјективно, он је за сваку страну апсолутан. Али, искуства поновних уједињења, када међусобно затворена и неприступачна светиња неке цркве опет постаје међусобно валидна, не само у садашњем времену, него и у прошлости, за време поделе, неоспорно показују, да апсолутна вредност у границама које стварају канони не постоји, да и при завршеној канонској подели цркава објективно јединство може остати неповређено. Оно лежи у дубини, која је недодирљива за субјективно задовољавајуће практичне, канонске поделе.

            Наставићемо са примерима. Политика византијских императора од В до XИ века, која је злоупотребљавала веру цркве у име државних компромиса, изазивала је читаву серију подела међу великим половинама цркава Запада и Истока. Од 484. до 519 године трајала је тридесетпетогодишња канонска подела Рима и Истока због “енотикона” цара Зенона и Константинопољског патријарха Акакија, који је чинио уступке монофизитима. Патријарх Акакије је лично био анатемисан од стране римских папа. Они су сматрали одлученима наследнике Акакија: Фравиту, Јефимија, Македонија, Тимофеја. Папа Гормизд је захтевао да се њихова имена избаце из црквених диптиха. Константинопољско свештенство је 519 године то и урадило, иако тешка срца, јер су Јефимије и Македоније били сматрани светима. Они су заиста били заштитници халкидонског православља, иза кога је стајао Рим. У Солуну је дошло чак и до бунта. Али је ипак мир био купљен ценом покајања Константинопољске цркве. Зато и Рим, анатемишући Акакија, није одрицао благодат свештенства  епископима и клирицима, које је рукоположио Акакије, што би следовало по строгој логици. Благодатни живот византијске цркве је после 35 година био прихваћен од стране Рима без било каквог противљења као реално спасоносни живот. У сваком случају, то није била “унија”, и није било “присаједињење” Истока Риму, него једноставно успостављање црквеног мира.

            ВИ васељенски сабор, који је одржан 680 године, установио је крај четрдесетогодишњој фактичкој подели римске и константинопољске цркве. За поделу је било довољно учествовање патријараха: Сергија, Пира, Павла и Петра у јеретичким актима. А Латерански сабор светог папе Мартина I, који је одржан 649 године, придавао је овој подели и канонску форму. Само су насилан царев притисак на Рим и на папе, с једне стране, и умешаност у јерес папе Хонорија, с друге стране, сметали коначном спољашњем разрешењу кризе. Васељенски сабор је потврдио анатеме, које је бацио папа Мартин, и додате су нове, на Кира, патријарха Александријског, Макарија, патријарха Антиохијског, и др. Али, изражавати сумњу у реалност њихових свештенодејстава никоме  није падало на памет. Цркве су се поново објединиле без увредљиве “унијатске” идеје, да једна реална и истинска црква присаједињује себи другу, лажну; да су, на пример, јерарси који су анатемисани 649 године на Латеранском сабору од тада вршили лажне хиротоније; да је свештенство источне цркве било искварено и имало потребу за поправљањем и обнављањем. Једноставно, цркве су грешиле, бивале у заблуди, догматски су грешиле, а онда су се једна пред другом кајале, избацивале кривце и мириле се. Римска црква је тако жртвовала папу Григорија, који је био у заблуди. То је паx еццлесиастица уз храбро признање да поглавари цркава и клир који иде за њима, могу повремено да погреше и, наравно, дужни су да се покају и поправе, жртвујући своје самољубље и имена. Спасоносна благодат црквених тајни не напушта делове цркве који су у завади, у том периоду поделе. Свака од њих духовно храни своју паству и открива пут ка спасењу и светости. Тај исти папа Мартин, који је пострадао од руке императора и који је био издат од стране Константинопљске цркве, након успостављања мира је, од стране те исте цркве био признат за светитеља. Заблуде цркава иду до ослепљености, која привремено не може да разликује светитеље од грешника. Али током времена слепило пролазних страсти опада и црквена свест се поново обнавља.

            Црквена свест личи на свест Богочовека. Ако у Христу божанско свезнање не врши притисак на људску ограниченост, тим пре је тако у цркви. “Поучавајући цркву свакој истини” Дух Божији не врши притисак на њену природну, људску свест. Она, као људска, чак и у својој саборности остаје по природи ограничена, страсна, подвргнута искушењима и падовима. Богочовек је однео победу над искушењима. А црква ће тек однети победу: врата пакла је неће надвладати - (Мт. 16, 18), тј. на крају је неће победити, али ће је искушавати и побеђивати. И црквена историја није само сведок победа, него је и сведок пада јерараха, сабора и цркава, и “црквених саблазни”. Бог не врши присилу над људском слободом, ни над слободом појединца, ни човечанства, ни своје цркве. Не грми свакодневно са небеске висине, не доноси законе, не суди, не постројава. Слобода вере и спасења је потпуна због тога што је исто тако потпуна слобода бешчашћа и пропасти. Свети апостоли - оснивачи цркава, Петар, Павле, Јован и други не постају тутори својих цркава насилно, не спасавају их чудесном интервенцијом од заблуда и падова. Иначе Запад и Исток не би били раздвојени. Ако је црквама дата слобода да греше, значи, није допустива бесмислена представа о непогрешивости, немогућности заблуде цркве, као о нечему аутоматском, магијском. Као да је довољно само да било које верско питање ставимо у канонски исправни саборни апарат цркве, и отуда ће изаћи одштампана, гарантовано непогрешива истина. То је не-хришћанска, многобожачка, религиозно-примитивна представа, која рађа само основану одвратност према цркви и неповерење. Уносити магизам у догмат непогрешивости цркве, као и у друге догмате, значи отварати пут оним малоумним и богохулним испадима атеиста, који изјављују да хемијска анализа не потврђује претварање евхаристијског хлеба у тело Христово, и да анатомија не открива у телу човека никакву душу. Магизам и призива хулу на хришћанску веру, управо због тога што је он јерес. Јасно је и каква јерес - монофизитска. У мофизитству је људска природа неактивна, привидна. По монофизитству, Дух Божији диктира цркви непогрешиве истине. Људска природа цркве је у немогућности да увуче цркву у заблуду. Да ли то противречи историјским чињеницама? Тим горе по чињенице. Само је за православно дифизитско схватање цркве разумљива и несаблажњива крајња саблазан историје цркве. Где је у историји јединствена, света и непогрешива црква? Одговор није једноставан, неоспоран и очигледан. Ми видимо само многе, непријатељске цркве које се не слажу у догматима. И на први поглед неког историчара, оне су саме криве за те поделе и за уживање у тим поделама. Није било довољно хришћанске љубави, преовладале су људске страсти, и ето, цркве су се раздвојиле. Сама подела цркава је доказ њихове погрешивости захваљујући њиховој људској природи. Зар подела цркава није грандиозни саблажњујући преступ? “Зар се Христос раздијели?” (1. Кор. 1, 13). Бар да је то било “одсецање” туђих, нехришћанских елемената, као што су гностици и манихејци, него се р