_______________________________

 АРХИМАНДРИТ КИПРИЈАН КЕРН
- ТИПОВИ ЛИТУРГИЈА -

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 



(Систематизација евхаристијских молитава према њиховим обележјима)
Превод с руског:
др Ксенија Кончаревић
 

Током историје евхаристијска молитва претрпела је немали број измена. Јединствена по суштини и замисли, потекла од Једног и Јединог Утемељитеља, Вечнога Архијереја Христа, и из исте оне “горње одаје светога и славнога Сиона”, анафора у својој прошлости познаје немали број и допуна и редукција; она је била подложна разноразним и сваковрсним утицајима и изменама, и свој спољашњи облик изменила је до те мере да би било тешко упоређивати савремену православну или коптску литургију, о римској миси да и не говоримо, са оном “вечером Господњом” коју су познавали и коју су савршавали апостоли, непознати аутор “Дидахи” или св. Јустин Философ. Разлога за ово има више.
Пре свега, имамо у виду ширење хришћанства по свој васељени и удаљавање од јединственог средишта “Сиона, Мајке цркава, обитавалишта Божијега”. Даље, ту је и утицај локалних обичаја и навика, које ће се ускоро претворити у традиционалне канонизоване норме, на савршавање евхаристијског богослужења. Сем тога, ако су на почецима хришћанства харизматски патос и екстаза сваки пут литургу давали снаге за састављање нових молитава, са протицањем времена и са прекидом харизматског живљења једном прочитана молитва или једном савршени чин убрзо би постајали норма црквене праксе, те би се усталили и захтевали признање верујућег народа. Тако ће доћи и до појаве конзервативизма и традиционализма. Лепота старине, чар древности, увек је, наиме, склона да у животу духа заклони оно вечно, непролазно, уистину духовно. Упоредо са овим појавили су се истакнути ауторитети, учитељи и градитељи Цркве, који ће својим трудовима у области уређивања богослужбеног чина установљавати нове облике, форме које ће убрзо постајати нормативне и задобијати свеопште признање као најсавршеније у одређеној црквеној регији или заједници. Све ће ово довести до велике диференцијације евхаристијских молитава. Број анафора у помесним црквама умножиће се до те мере да ће временом постати неопходно улагање напора Цркве за уношење већег поретка и складности у овој сфери верског живота.
На Западу се ова делатност Цркве сводила на постепено ограничавање локалних специфичности, а затим и на њихово потпуно укидање. А пошто тамо диференцијација никада није попримила онакве и онолике размере као на Истоку, рад на унификовању и поједностављивању евхаристијског богослужења био је лакши и једноставнији. После Тридентинског концила Запад званично зна једино за “Missam Romanam”, те уз њу једва трпи, као изузетак и особиту привилегију за извесне дане у години, још савршавање литургије Св. Амвросија у Милану и мосарабске литургије у Шпанији. Наравно, није ни потребно говорити о савременој тенденцији Рима да ту и тамо у пропагандне сврхе уводи такозвани “источни обред”, то јест измењени чин византијске, коптске или несторијанске литургије, усаглашен са западним моделом.
На Истоку је процес диференцијације био израженији. Заједнице верних које су се одвојили од Цркве сачувале су своје литургије, а створиле су чак и нове, давши им, ради већег ауторитета, називе по именима разних апостола или Светих Отаца Цркве. Абисинци, рецимо, познају чак и “литургију Мајке Божије”. У вези са овим, и процес унификације није ишао радикално и до краја. Исток је, глобално посматрано, толерантнији од Запада у погледу националних специфичности, језика, обичаја итд. Зато је, у границама појединачно узетих конфесија, Исток очувао већу разноврсност типова литургије. Неколико различитих евхаристијских молитава егзистира паралелно, и њихово је место у црквеној години регулисано богослужбеним типиком. Тако је у Православној Цркви постао обичај да се савршавају две литургије (Златоустова и Василија Великог). Поред тога, савршава се, премда не у свим црквама, и литургија Св. ап. Јакова. Коптска црква, са своје стране, познаје неколико литургија, у етиопској је у употреби чак 16 литургија, итд.
Све ово пружа подстицај истраживачу у области литургике да покуша да унесе извесну системност у велико мноштво типова евхаристије формираних током историје, а који су се савршавали и који се савршавају до дана данашњег. Не једном су чињени покушаји да се изврши класификација литургија према њиховим карактеристичним одликама. Постоји неколико схема, од којих су најважније следеће:

1. Схема протојереја Маљцева
А. Источне литургије:
1. Александријске,
2. Месопотамијске,
3. Јерусалимско-антиохијске.
Б. Западне литургије:
1. Галиканско-мосарабска,
2. Миланска,
3. Римска,
4. Картагинска

2. Схема проф. А. Катанског
А. Источне литургије:
1. Јерусалимско-антиохијске,
2. Александријске,
3. Месопотамијске.
Б. Западне литургије:
а) грчког типа
1. Галска,
2. Шпанско-готска,
3. Галиканска,
4. Мосарабска,
5. Миланска,
б) западног типа или Missa romana.

3. Схема Л. Дишена
1. Сиријске литургије,
2. Александријске литургије,
3. Римска литургија,
4. Галиканска литургија.

Дишен, поред ове, предлаже и поједностављену верзију: 1. западне литургије, укључујући и александријску, као сродну римској, и 2. источне литургије, одн. сиријска, јерменска и кесаријско-константинопољска.

4. Кабролова схема
1. Римска литургија,
2. Миланска литургија,
3. Галиканска литургија,
4. Мосарабска литургија,
5. Келтска литургија.

Ово је подела која се односи искључиво на западне литургије, при чему је она, како признаје и сам учени литургичар-бенедиктинац, спроведена више по филолошким критеријумима него по обележјима обреда. Када је реч о типовима источних литургија, Каброл сматра да се оне могу свести на две скупине:
1. Сиријска, у коју улазе јерусалимска и антиохијска литургија, и
2. Египатска или александријска.

5. Баумштаркова схема дели све познате евхаристијске молитве на две групе - у његовој терминологији postpositiv & prepositiv. У прву улазе галиканска и источне литургије, изузев александријске, несторијанске и старомаронитске, при чему је поредак молитава у канону следећи: praefatio, institutio, anamnesis, epiclesis, intercessio. У скупину препоситив улазе: александријска, коптска, Св. Кирила, абисинска, несторијанска и старомаронитска литургија. У овом типу intercessio (молитва заузимања, посредовања) долази одмах иза praefatio.

6. Схема Рахманија, унијатског сиријског патријарха, који је открио и први пут издао такозвани “Testamentum Domini nostri Jesu Christi” (1899):
1. Византијско-јерменске,
2. Халдејско-месопотамске,
3. Александријско-етиопске литургије, којима он прикључује и Римску мису као сродну Александријској. Најзад, ту је и

7. Брајтманова схема, коју допуњава Карабинов:

А. Сиријске литургије, конкретно:
1. Литургија CA VIII, 2. Литургија апостола Јакова, у грчкој и сиријској редакцији, којој је блиска и литургија што ју је описао Св. Кирило Јерусалимски и коју смо већ размотрили.

Б. Египатске литургије:
1. Литургија апостола Марка,
2. Литургија Св. Кирила Александријског,
3. Етиопска литургија св. апостола,
4. Литургија из Еухологија Серапиона Тмуитског,
5. Анафора Св. Григорија Богослова.

В. Персијске литургије, конкретно:
1. Несторијанска литургија ап. Тадеја и Марија,
2. Литургија Теодора Мопсуестијског,
3. Анонимна, тзв. “Бикелов палимпсест”,
4. Несторијева литургија.

Г. Византијске литургије:
1. Литургија Св. Василија Великог,
2. Литургија Св. Јована Златоуста.

Овај текст је преузет са адресе http://www.eparhija-dalmatinska.hr