ЈОВАН КОРНАРАКИС

КРИЗА МОНОТЕИЗМА

(ПРЕУЗЕТО ИЗ КЊИГЕ ИСТОГ АУТОРА ПОД НАСЛОВОМ "ПСИГОЛОГИЈА: ПОГЛЕД ИЗ ПУСТИЊЕ. дистрибуција - тел. 063/328-003)

1. КРИЗА МОНОТЕИЗМА

Приликом посматрања феномена вере кроз векове људске историје постојања први утисак осваја политеизам! Чини се да се верски нагон човека богато изражава у символима, предметима, сликама живота и уопште људским понашањем и стањима.

Овај први утисак, од првог погледа на политеистичку панораму, ставља нагласак не само на плуралистичку изражајну црту вере, већ и на динамизам нагона који човеку намеће да саобраћа не са једним, већ са више богова. У том случају човек је ухваћен у најгорем тренутку: у свом религиозном многословљу. Тамо где се политеизам негује као религијско устројство, човек свугде види богове. Разговара са овим боговима и ужива у шаренилу политеизма!

– Где би могао да лежи корен трагања за том многострукошћу верског израза?

***

Одговор на ово значајно питање углавном се односи на нагон. Али одакле тај нагон извире? И због чега се разбија на неисцрпну разноврсност верског израза?

Сигурно је, ипак, да је човек у својој (палој) природи многобожац! О мноштву облика изражавања верског феномена сведочи непобитна чињеница да човеком управља незадржива унутрашња присила да саобраћа са онолико богова, колико је и нагона психодинамичног плурализма!

Унутрашња потреба човека да разговара са многим боговима судбоносно доводи до кризе монотеизма. Ако је човек по својој природи политеиста, какве могућности за право самоостварење има монотеизам?

Наравно, проблем овде није само психолошки. Квалитативне размере монотеизма далеко су шире од психолошке категорије. Али колико год да је дух слободан да путује где год жели, исто толико је слободан несвесни човеков психодинамизам да функционише и да се изражава онако како жели. То значи да монотеизам не налази увек доследног заштитника у људској психици у настојању да се оно практично оствари. Тачно је да је "монотеистички дух" пожељан. "Духовно" развијен човек има једну потцењивачку идеју о политеизму. Али "плот" нагона је болесна! Природа човекова говори политеистички! То значи да се проблем правог оваплоћења монотеизма налази унутар човекове природе, чак и у случају када је идентитет те природе хришћански...!

2. ЗЛАТНО ТЕЛЕ

У дијалогу Јахвеа са Израилом најсветлији час монотеизма био је свакако сусрет Бога и Мојсија на врху Синајске горе! Овде видимо величанствено "ритуално" устоличење монотеизма уз предају Мојсију од стране Бога писаних таблица закона, који изражава вољу једнога, тј. истинитог Бога!

***

При томе је пламтећи и несагориви грм један мистични символ "ритуалне" тајне монотеизма. Осим символа, који је код појаве грма црквено–отачки језик већ био истакао, нарочит значај за монотеизам можда је могуће пронаћи у кризи једнобоштва! Монотеизам се успоставља и "законито", званично, на врху Синајске горе, али ће могућност реализовања монотеизма увек бити изложена драстичној реакцији политеистичког нагона људске психике.

Монотеизам ће горети много пута у пећи политеистичког нагона али изгорети неће!

***

Заиста! Криза монотеизма појављује се пре него што се завршио сусрет Бога са Мојсијем. У својим првим данима и, наравно, мало пре него што је и званично сишао са врха Синаја, монотеизам упада у замку импулсивности и нестрпљивости (рефлексна динамика) политеистичког нагона.

У одговарајућим поглављима књиге Излазак налазимо две основне слике супротности. Једна приказује догађаје на врху Синајске горе и завршава са предајом Мојсију од стране Бога, писаних руком Божјом, таблица закона! Друга слика показује дешавања у табору Израиљана који жељно ишчекују "преносиоца" Божјих таблица, Мојсија!

У другој слици све што се дешава јесте против монотеизма! Народ очекујући Мојсија у једном тренутку губи стрпљење. Осећа да стоји пред неком празнином! Без богова је! А то значи без могућности постојања. И кад та празнина постаје више неиздржива, људски нагон – нагон народа – устаје на побуну! Затечени Арон слуша народни захтев:

– Дижи се одмах и начини нам богове који ће нам утирати пут док будемо ишли кроз пустињу. Онај човек Мојсије нас избави из Египта и довде стигосмо, али не знамо шта је могло да се деси. Прошло је доста времена и чекамо не знајући да ли ћемо га опет видети. Начини нам богове!" (Излаз 32, 1).

Пред овом народном навалом шта може да учини Арон? Замишљен и немоћан, остављен је на милост нагона народа. У овој причи не примећујемо никакав знак Ароновог супротстављања том безбожном захтеву народа.

***

Златом сакупљеним од женског накита Арон "начини теле саливено и рече народу: Ево, Израиљу, ово су богови твоји који те извадише из Египта и избавише." (Излаз. 32, 4).

И завршавајући сцену идололатријског ритуала, Арон начини олтар и повика: "Сутра је празник Господњи." (Излаз. 32, 5).

Сутрадан, рано ујутро, принесе Арон жртве паљенице животињске и народ узбуђен због верског обреда донесе насред богослужја примамљиво печено месо, те се даде на јело и пиће и, наравно, некима дође, те се дигоше да се провеселе уз игру и којекакве друге лудости...! (Излаз 32, 6).

– Како се Арон толико смутио? Како је прихватио да служи ароганцији многобоштва и да њега стави на место служења... Господу? Како је био могућ "празник Господњи" уз идололатријска јела?

***

Мојсије је осећао како га ова питања немилосрдно раздиру и чим угледа Арона (запањеног због њему неочекиваног беса Мојсијевог), љутито га упита:

– "Шта те натера овај народ да учиниш? Како се одстрани од народа и намаче му толики грех?" (Излаз 32, 21).

Арон, ухваћен у смућености и збуњености, једва успе да промрмља:

"Немој се гневити, Господару; ти знаш боље од било ког другог, нагон овог народа који гори од жеђи за обожавањем." (Излаз 32, 22).

Нагон народа! Који је то нагон? И откуда извире?

***

Свакако није случајно што је нагон народа коначно представљен телетом! Ова животиња је носилац особина које су у складу са функционалношћу нагона. Њен обим, тежина, лењи ход, мукање и више од свега снага њеног плотског волумена, представљају најјасније одлике које је чине изражајним "представником" нагона. Нарочито овај тип животиње, теле, представља згодан сликовит приказ слепе и неконтролисане животињске снаге, и зашто да не, инстинктивног и импулсивног психодинамизма! Динамизма несвесног!

***

Ношен на овом златном телету, арогантни политеизам успео је да отежа прве кораке монотеизма! Да проузрокује кризу мојсијевског монотеизма у саму његову зору!

3. ОСВИТ КРИЗЕ МОНОТЕИЗМА

"Златно теле", дете политеистичког нагона нестрпљивог Израиљског народа, деловало је не само као савршен израз тог нагона већ и као снажан подстицај кризе у оквиру самог монотеизма! Оно није само издало монотеизам; оно га је "свргло"! Или, боље рећи, допринело је томе да само себе разори!

***

Када је Бог, у тренутку разговора са Мојсијем, коме је већ био предао таблице закона, угледао политеистичко–идололатријску распамећеност Израиљског народа, Он даје заповест "преносиоцу" закона народу том, да сместа ("брзо") сиђе у израиљски табор.

– Иди сиђи брзо, Мојсије, јер се обезакони народ ког си извео из земље Мисирске. Начинише теле и поклонише му се и принесоше му жртву и рекоше: "ово су богови твоји Израиљу, који те избавише од Египћана." (Излаз, 2, 78).

Верни слуга заповести истинитог Бога, Мојсије, журно се спушта низ камените стране Синајске горе, држећи у рукама од Бога писане таблице закона монотеизма. И кад се у једном тренутку он видно приближио израиљском табору, он "угледа теле и плес" (Изл. 32, 19). Управо то беше тренутак велике "кризе" монотеизма. "Златно теле", непомично, самим својим присуством делује разорно по монотеизам!

Чим је Мојсије опазио "златно теле", он "разгневљен" баци Богом записане плоче и "разби их под гором". Преносилац законског постављења монотеизма уништава Богом дано сведочанство о томе. Мојсије упаде у замку политеистичког нагона народа! Пре него што је уништио само "златно теле" уништио је таблице које "беху дело Божје" (Излаз 32, 16). Вероватно се у овом часу тријумфа политеистичког нагона Израиљана налазимо пред врхунцем кризе монотеизма у свитање његовог пута ка народу Божјем!

***

Зашто се, дакле, Мојсије није суздржао? Због чега је оставио себе на милост и немилост неконтролисаним и насилним психодинамизмима?

Затим, пошто је и друго питање легитимно, тј. оправдано, зар не треба без оклевања прихватити да се једнобоштво, затечено разумљивим мукањем "златног телета", аутоматски препустило овим психодинамизмима? И, са друге стране, који су ти неконтролисани и насилни психодинамизми?

Ако додатно обратимо пажњу на Мојсијево понашање, тј. његове реакције од часа када постаје упознат са безакоњем народа, констатујемо да он показује две супротне реакције – две врсте понашања.

Заиста, чим се Мојсије нашао пред Божјим гневом кога је изазвало безакоње народа и чуо одлуку Бога о казни истребљења народа, он исправља и умирује Бога. Касније, након упорне молбе Мојсијеве за милост према народу: "ражали се Господу учинити зло народу својему, које рече." (Излаз. 32, 14) Мојсије разговара са срђбом Божјом и умирује је. Али он не успева да утекне од свог сопственог гнева. Смирује Бога, али се "безгранично" предаје свом личном гневу!

Мојсије, ублажитељ гнева Божјег, а гневни уништитељ Богом записаних таблица! Верни слуга једнога, тј. истинитог Бога, али и "самоубица" монотеист! Ето зоре кризе монотеизма!

Као што "сви путеви воде у Рим", тако управо и све чињенице људског понашања и живота воде до крајње дубине људске психике: до те душевне области где неконтролисани и несавладиви психодинамизми господаре људском судбином!

Не само политеистички нагон Израиљског народа, већ и мојсијевски гнев који ломи богодано сведочанство о законском успостављењу монотеизма, одскачу неконтролисано од несвесног људске психике. И не само то! Противречности у понашању Израиљана који, очекујући једнобоштво, налазе утеху у многобоштву, али и Мојсија који се, док умирује бес Божји, "импулсивно" предаје сопственом бесу, представљају разоткривајућа сведочанства не само о неконтролисаним и снажним психодинамизмима, већ и о непремошћеним душевним расцепима.

***

Тако се криза монотеизма – у својим првим синајским корацима – као уплитање у политеистички нагон, приближава свом полазишту тек када се повеже са неконтролисаним и силовитим психодинамизмима који воде помамно коло у простору несвесне људске психике.

Одиста, на први поглед чини се да је монотеизам у опасности најпре од свог носиоца. Цепање људске психике треба да буде одговорно за кризу монотеизма! Ако је заиста тачна једна таква процена, треба да прихватимо да све док човек хришћанин коегзистира са својим расцепима, он се одлучује за... многобоштво!

4. ЦЕПАЊЕ ЉУДСКЕ ПСИХИКЕ

Најочитији резултат пада човековог у грех свакако је цепање његове психике.

***

Наравно, преступање божанске заповести од стране адамског човека није једнозначан догађај. Стога исход тога преступа никад не би могао да се ограничи на само једну последицу.

Чин кршења заповести Божје од стране првог рајског насељеника само би као експлозија непојамног интензитета могао да нам пружи осећај многоструких последица које она има по читав човеков живот.

"Појавно", тј. по својој спољашности, чин прекршења заповести Божје, јесте једна проста кретња, лагани корачај адамског човека ка "дрвету познања добра и зла", а истовремено и активност органа чула укуса и варења. Ипак, "појаве", иако тако... рајске (!), скривају непојаман, у сваком погледу, догађај расцепа људске психике са одговарајућим, углавном квалитативним, продужењем у целокупни људски живот.

***

Као што знамо, идентитет адамског човека испољен је свакако и божанском јасноћом у размишљању његовог Творца. "Да начинимо човека по својему лику и подобију" (Књ. Постања 1, 26). То значи да целокупни човек, а нарочито његова душевна структура, беше, по мери своје природе, одсликавање божанских својстава!

Ето човека створеног "по лику свог саздатеља"! Ко, заиста, може да појми квалитативну дубину и размере тога "по лику"? Ако читав физички свет, у бесконачности својих димензија и мудрости закона свог деловања, није довољан да би се показао равним вредности једне људске душе, који би критеријуми и које могућности били потребни да би се разумео многозначни квалитет унутрашње природе те душе?

Да, недокучиве за људски ум богомдане снаге обогаћују унутрашњи свет човеков док он чека да пође на велики пут обожења. Духовне силе, послате од божанске мудрости и љубави, сабирају се да остваре оно "по лику" и чекају да испуне своју функцију у испуњењу обожења човека. Ко може да измери набој духовних сила тога "по лику", предодређених да покрену, односно лансирају адамског човека у бескрајна небеса обожења!

***

Ипак, усред тог истог раја вреба смртоносна претња! "Споља", свакако, не чини се да је у питању нека опасност! Ради се просто о једном одмереном (умереном) разговору који звучи 'мудро'. А у стварности, пак, у питању је био огњени језик који је у стању да у ваздух рајски баци и осујети све покушаје обожења.

Вероватно би се и сам ђаво зачудио размерама зла које је изродио. Можда је помислио пре Божјег брата Јакова: "Гле, малена ватра како велике ствари запали!" Заиста! Одмерени (умерени) разговор какву несагледиву експлозију изазва!

Ђавољи језик, ватрен и разоран, ушуњао се нечујно и на благом поветарцу у душевно небо Евино. То је био језик побуне, језик противречења! И то свакако беше "малена ватра"! Дакле, ђаволска паљевина већ је била почела да делује претећи, смртоносно! Тако Ева, опијена демонском ватром жеље подиже руку и откида заробљен плод – експлозија људске психике, њен распад, постаје сада стварност! Откидање плода од дрвета ослобађа, усред несагледивог разорног хаоса праска људске психике, незауставне ломове који доводе до труљења божанске величанствености унутрашње хармоније онога "по лику". Оно што је остало од складности божанских сила "по лику", сада су били угљенисани делови људске психике, остаци пређашњих божанских благослова.

***

"Тад им се отворише очи, и видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче" (Пост. 3, 7).

Овај библијски текст свакако је прво сведочанство о расцепљености људске психике.

Израз "Отворише им се очи" ставља акценат на доживљај једног изненађења које је искусио адамски пар. Адам и Ева у једном моменту виде нешто што нису познавали и доживљавају нешто што нису очекивали. Њихово изненађење показује да се, "без њиховога знања", десила суштинска структурална промена у њиховој психици коју су осетили тек пошто се догодила. Са друге стране, покушај прикривања њихове голотиње показује да они не прихватају ту промену сопствене слике. Тако чим угледају сами себе, они хитају да то одбаце. Виде, а не желе да виде. У тренутку кад угледају голо сопство, они одбијају могућност да га гледају! Због тога они га покривају!

Питања која рађа тај став адамског пара пред сопственом голотињом врло су важна, како би се осетиле главне напуклине у људској психици, после пада у грех.

Одиста, ко гледа голотињу, а ко је одбацује? Ко одбацује, а ко је одбачен? Ко покрива, а ко се покрива? Одговор се вероватно чини лаким.

– Сам тај адамски човек! Он сам види и сам одбацује!

Тачно! Он сам гледа и сам одбацује. Он лично сам себе одбацује!

Ова реакција адамског човека одмах након његовог пада у грех, показује понашање два супротстављена "дела" у оквиру истог тог човека. Очито је да један део његовог сопства гледа и одбацује, док је истовремено један други део његовог ја одбачен и тиме неприхватљив за део који га одбацује.

***

Али расцеп у људској психици има већу дубину него што на први поглед можемо да претпоставимо. Не ради се, дакле, о раскиду који прости одваја по месту два дела. Углавном је у питању сукобљавајућа веза која указује на озбиљнији динамични елемент комадања и слома људске психике: на аутономно и независно деловање сваког дела те психике.

Овде се управо налазимо пред суштинским динамизмом конфликтне душевне функционалности. Тј. пред чињеницом по којој цепање људске психике функционише као један комплекс аутономних психодинамизама чије је основно понашање константно конфликтно. У том случају сваки део људске психике јесте једна индивидуализираност читавог система психодинамичког деловања: он је аутономна јединица психодинамичког деловања са својом сопственом "личношћу", дакле са сопственим личним циљевима. Он је, зашто да не, "душа" (са свим посебним функционалним карактеристикама своје аутономије и личних циљева) поред многих, вероватно, других "душа", које опет припадају већој души једног те истог човека!

Када само сопство одбацује и бива одбачено, јасно је да неко одбацује и неко бива одбачен у оквиру једног истог човека или, другим речима, да један одбацује а други бива одбачен. Дакле, ради се о бар два динамичка центра људске психике који се налазе у конфликтно–раскољеном односу.

***

Али дубљи конфликтни карактер људске душе, након греховног пада, већ лежи у библијском тексту у неизбежном доживљавању нежељених искустава тј. у нежељеном осујећивању егзистенцијалних очекивања.

Надаље ће човек проживљавати стања која ће му доносити жалост, имаће искуства препрека у свом послу и уопште у својим егзистенцијалним тежњама. Његова унутрашња борба ће се развијати између многих желим – не желим. Уместо да мораће да доживи не и обрнуто. Много пута неће моћи да живи онако како жели већ ће живети по нужности оно што не жели. Када његова нада буде тражило лепоту цвећа, окушаће горко искуство трња!

"Па онда рече Адаму: што си послушао жену и окусио с дрвета с којега сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека; Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; Са знојем лица својега јешћеш хљеб..." (Пост. 3, 17–19).

Овим Божјим речима обавештава се адамски човек о начину функционисања његове психике у новом периоду његовога живота чији је почетак трајно означила његова предаја ђавољој власти. И тај пут је, јасно, пут сукоба.

***

Наравно, овај библијски одломак представља конфликтно функционисање човека у његовој спољашности. Ипак, супротстављање физичког света очекивањима и тежњама човека јесте осликавање унутрашњег начина функционисања људске душе. Подразумева се да људска душа, без сломова и конфликтних дејстава и реакција, производи динамизам и спољних сукоба. Не можемо лако оспорити чињеницу да свет гледамо сваки пут кроз начин функционисања и душевног расположења и стања нас самих. Оптимизам или песимизам, радост или туга, имају у основи свој извор у самој нашој психици. Једноставно, спољашња стварност, ма колико изазивала надражаје–сукобе, увек представља екран на који се пројектује расположење и начин функционисања нашег Ја.

У примеру Адамског човека (тј. човека) онтолошка промена његове природе која је проистекла од греха "придошлог" у физички свет, не престаје да буде извор конфликтних изазова за човека. Али библијски текст који говори о жалости, трњу и зноју и другим "реакцијским" елементима физичког света, највише оцртава расцепљену психику човека, која је у сукобу са самом собом и који ће надаље неизбежно представљати призму за посматрање спољашњег света.

***

Савремена психологија већ је раније истакла психолошки феномен пројекције. Несумњиво, живот није само психолошка пројекција, али ко и на који начин може да помогне човеку да ослобађајуће очисти стварност од пројекција психике његовог сопства, које је у сукобу са самим собом?

Овим питањем улазимо у дубљи егзистенцијални проблем човека који настаје дељењем и конфликтним деловањем његове психике. У исто време, разумемо колико се дубоко налази извор лажних осећања и илузија. Ипак, усред хаоса ових фантазија човек се позива да живи даље, са основном оријентисаношћу и тежњом да потражи самога себе. Горко искуство изгубљеног раја у суштини је искуство изгубљеног сопства.

– Ко ће моћи да помогне човеку да открије и сретне своје изгубљено сопство?

5. ФИЗИОНОМИЈА ДУШЕВНОГ РАСЦЕПА: "КОМПЛЕКС"

Савремена дубинска психологија, динамична и револуционарна, заједно са општом психологијом која ју је наследила на научној сцени, не види многе могућности за откривање и освешћивање наше дубље психике. Као и у свакој сличној ситуацији, наравно, понекад не недостају оптимистичка предвиђања и очекивања одређених, што је више могуће, откривања, за психолошку свест скривених, мрачних страна нас самих. Ипак, чињеница је да нас је, отварајући колико је то могла до данас, тешка врата наше несвесне психике, ставила пред један унутардушевни призор који је веома импресиван, али истовремено и неизлечиво безнадежан.

Вероватно два основна психолошка термина могу коначно довољно да сажму сва велика постигнућа савремене психологије од тренутка када је Фреуд учинио "први" корак ка дубини људске психике, до данас, када су многи други истраживачи душе пружили сваки понаособ свој сопствени допринос испитивању те психике. Термини несвесна психика и комплекс садрже све основне структурне слике људске психике у њеном динамичном деловању.

***

Тачно је да Фреуд није први "открио" несвесну психику. Много векова пре њега, они који се баве студијом људске душе хватали су поруке из једне, "научничком" оку непознате, области душе. Али такође је истина да је први Фреуд (упркос претеривању, нејасноћама, "површности" и крајње неприхватљивим поједностављењима закључака) истрајао у проучавању несвесне (мрачне и непознате) људске психике (може се слободно рећи да је човекао закопао у непробојни гроб огреховљености и безизлазни лавиринт стрсти; прим. прир). Његов увид, који је од темељног значаја за проучавање и разумевање хистерије, а у складу с којим је ова болест психогеног порекла, отворио је први прозорчић кроз који човек може да баци први "научнички" поглед на (углавном за западни свет) непроучену душевну област.

***

Ово "откриће" човека 19. века, ма колико да је извитоперено од стране једног натегнутог физиократског и неприхватљиво рационалистичког тумачења, учинило је свесним његов дух недовољности психолошке свести, његових свесних функција духа, за познавање и разумевање самог себе. Његова мрачна (непозната) душевна област, која је сада обасјана снажнијом светлошћу него пионирска истраживања различитих психолога, омогућила му је да разуме да је делфијски савет "познај самога себе" био само... празна прича. Како да упознаш себе самог када унутар тебе делују психодинамизми које не познајеш, јер не можеш да их упознаш? И затим, који је то аутентичан људски праузор да би могао да се огледнеш у њему са сигурношћу?

Заиста! Све што је до данас успела да нам каже савремена психологија је ограничена могућност човекова да истраживачки уђе у једну њему непознату област душевног света, која (што је и најгоре) не мирује. Она није само складиште претходних доживљаја, утисака, представа и других узнемирујућих искустава. Безнађе човека који зна да размишља извире управо од уверавања психологије да је несвесна психика човекова активан, динамичан комплекс психодинамизама који непрестано делују и када спавамо или се (као што ми мислимо) налазимо у стању мировања.

***

Термин или реч комплекс свакако представља карамелу нашег доба. Психологија је избацила на тржиште људског проблематизма ову реч и она је постала... разграбљена.

– Пусти га, муче га комплекси!

– А овај је, брате, искомплексиран! Њиме управљају комплекси!

***

Шта је, заиста, комплекс? Овај термин вероватно је дат због немоћи научника истраживача да коначно каже у чему се тачно састоји основна, структурална посебност људске психике. Ипак, (до данас) утврђене црте душевног комплекса оправдавају човеков осећај неугодности због једног великог дела његове психике.

У првом реду, дакле, комплекс је један сплет психодинамизама, који често делују унутар непознате ("несвесне"), за њеног носиоца, душевне области. Наравно, овај сплет психодинамизама нема никакву формалну сличност са, рецимо, венцем од... цвећа! У сплету психодинамизма сваки психодинамизам не стоји један поред другог, већ... унутар другог! Термин комплекс управо жели да нам пренесе идеју о збрканости или (на било који начин) тешко разлучивом сплету. Ова реч је прикладна једино и само да би се избегла тешкоћа одређења односа између психодинамизама.

– Комплекс! Једнако нераздвојиве везе! Или, боље рећи, група психичких динамизама у сплету, односно један психодинамизам у судару са другим. Чврст загрљај психодинамизама у ратној операцији!

***

Швајцарски психијатар и психолог Карл Густав Јунг уложио је доста времена и труда у проучавању конфликтне природе људске психике. Супротности (Гегенсaтзе) у функционисању људске психике су, према Јунг–у, сукобљени психодинамизми, који стреме, када постоје одговарајући услови у понашању личности, једној синтези (Цомпоситио) "трансцендентног" карактера. Превазилажењу, дакле, конфликтног односа, и стога квалитативном напретку психике.

***

Свакако, Јунг–ово наглашавање конфликтног карактера несвесних психодинамизама (увек у вези са свесним понашањем личности) даје нам да боље разумемо комплекс као језгро (или језгра) конфликтног функционисања људске психике. Вероватно је читава та психика комплекс свесне и несвесне психике, будући да се конфликтни карактер људске личности у првом реду налази (нарочито у неурозама) у конфликтном односу ових двеју страна личности. Али, са друге стране, проучавање одређених реакција човека (напр. мноштво различитих страхова) одређене комплексе смешта у несвесни душевни простор.

Међутим, још увек нисмо рекли најважније о комплексу! Како је, заиста, могуће да се догађају тако драматичне ствари у несвесној психици човека без... његове дозволе? Како то да се споре и сударају психодинамизми (жеље, расположења, инстиктивни нагони, потискивања и други душевни садржаји или динамизми) сасвим неконтролисано од свесне психике?

Природно, чини се да је неко површно објашњење довољно! Дакле, пошто је у питању несвесна душевна област, оправдана је немоћ свесног Ја да контролише конфликтне радње несвесне психике. Конкретније, међутим, комплекс се разумева као аутономна душевна активност. Комплекс има аутономију. Једноставније речено – он ради оно што хоће!

Ова особина душевног комплекса је вероватно најкритичнија за читаву људску психику. Јер, ако су комплекси аутономна конфликтна језгра људске психике, тада о каквој људској слободи ми говоримо? Ако у мојој сопственој кући постоје господари које не видим и за које не знам, како онда може бити да сам ја "домаћин"? И осим тога, ко онда одлучује у моје име? Када бирам у одлучујућиим часовима свакодневнице, колико сам слободан у својим изборима? Коначно, зар се не чини да је у таквом психодинамичном стању свесно Ја зависно од несвесних психодинамизама?

***

Дакле, комплекс је веза конфликтно сплетених психодинамизама. Он је аутономна психодинамична јединица која има своје сопствене циљеве и "личне" тежње. И све док, наравно, у несвесном душевном пољу не постоји само један комплекс, треба да признамо да на том пољу... игра своју сопствену игру мноштво комплекса. Колико? Вероватно онолико колико је и реакција човекових у суочавању са изазовима постојања. Мноштво неуспеха сваке врсте, неиспуњене чежње и жеље, горка искуства мање вредности и самоомаловажавања и толика друга искуства, за свесно Ја, негативних проживљених стања, од тренутка када не нађу оправдања већ бивају потиснути у несвесно, дају основни материјал за стварање једног или више комплекса.

***

Шта, међутим, коначно показују многи (или малобројни) комплекси као аутономни конфликтни психодинамизми? Свакако слику функционисања душевних сломова, начин функционисања душевног распадања човека!

Када говоримо о душевним сломовима или занесености, ми говоримо о начину функционисања људске психике као што га представља савремена психологија. Сломови и расејаности нису статичне пукотине у расцепканој људској психици. То су аутономни психодинамизми са сопственим циљевима и тежњама.1

***

И када смо већ кренули од слике адамског човека који је коначно изгубио своје сопствено Ја у напору да задобије самообожење "овде и сада", приметимо да нам савремена психологија показује куда је прешла аутономија којој је тежио адамски човек дајући поверење ђавољој сугестији. Он ју је узвео у висине арогантног самообожења, али се она оклизнула у простор онога "по лику", које је еродирало од греха. У инстинктивне нагоне једног, од греха већ остарелог, сопства!

Тако човек "у незнању" у себи одржава "аутономију" која га кињи, а да он тога није ни свестан! Он је завистан од тог свог сопства, од тренутка када са много аргумената констатује да је "сам свој господар". Мотивисан од стране неосвешћене аутономије свог старог сопства, он претендује на то да влада самим собом онако како он жели. Тако живи у фантазији да је аутономан. Он не може да схвати да је аутономија којој тежи, просто речено, најсмртоноснија функција његове несвесне психике.

6. КОМПЕНЗАЦИЈА ДУШЕВНИХ СЛОМОВА: АРОГАНЦИЈА

Дакле, људска психика, према психолошким увидима, чини се да функционише конфликтно. Аутономне групе психодинамизама делују као дечји аутомобили који се једни с другима сударају у луна–парку.

***

Са друге стране, такво душевно функционисање не значи увек да носилац многоструких комплекса нема један одређен степен самосвести који подупире његов осећај идентитета. Само у психотичним стањима, као што знамо, и наравно код шизофреније, ми срећемо апсолутну превласт душевних сломова, где, разуме се, не може бити речи о осећају идентитета!

Него проблем је овде друге природе: ако заиста поседовање једног одређеног степена самосвести подржава осећај идентитета (расцепкане) људске психике, јасно је да поред сломова те психике постоји посебан осећај душевног "јединства" у центру самосвести који, попут кишобрана, покрива небројено мноштво душевних комплекса који функционишу конфликтно.

Несумњиво, душевни комплекси раде свој посао како знају: функционишу аутоматски и конфликтно. Ипак, много пута сведочи чињеница да једна кохезивна душевна функција уједињује сва разноврсна комплексна понашања људске психике у једно одређено осећање идентитета. Наше питање, дакле, гласи: какав је садржај (или квалитет) тог идентитета?

Ако затражимо помоћ психологије да бисмо добили ваљан одговор на то питање, сматраћемо је довољном са становишта једино психолошког функционисања. Али ми не тражимо само то. Нас занима, пре свега, квалитет тог садржаја. А о том квалитету није сасвим надлежна да одговори психологија. Ипак, њена истраживања на пољу неуротског феномена отварају пут ка одговору који је и психолошки заснован.

***

Разуме се да све што је до данас написано и речено у вези са неуротским феноменом ствара утисак да психологија лоцира критичну тачку неуротичног понашања у одбијању неуротичног човека да схвати своју конфликтну заплетеност као своје скривено противљење основном проблему постојања. И штавише: у отпору тог човека да прихвати сваку идеју о својој личној одговорности за стање у коме се тог трена налази. Такав човек са рефлексном спремношћу одбацује а приори сваку идеју личне кривице.

Према његовом мишљењу, други људи су одговорни за његову "болест". Много пута, иначе, он не крије изненађење због чега се један психотерапеутски дијалог преноси на нешто што... не започињу! Какве везе могу да имају његови морални проблеми, или било какве његове кривице и одговорности, са његовим вртоглавицама, меланхолијом или несаницом? Чуди се зашто се ови симптоми повезују од стране психотерапеутске херменеутике са начином и изгледом његовог личног живота.

***

Такав један садржај психотерапеутског дијалога обично са правом показује опирање неуротичног човека да призна и прихвати слике самог себе које га унижавају, јер има потешкоћу да одбаци самог себе таквог какав је овог тренутка! Јер идеја коју он има о себи је, наравно, најлепша! Шта год да ради, то је увек оно најбоље. Шта год да каже, то је објективно и израз је једине истине! Како се, дакле, сада кад је дошао на психотерапеутски састанак због лечења, како тврде, "телесних" симптома, говори о стварима које немају везе са тим?

***

Анализе неуротског феномена и нарочито испитивање отпора неуротичног човека, дозвољавају нам да слободно одредимо квалитет садржаја идентитета човека који од тренутка када бива притиснут деловањем њему непознатих али увек аутономних психодинамизама, има осећај дубоког унутрашњег јединства своје психике. Управо је тај осећај унутрашњег јединства егоцентричног квалитета. Унутрашњи сломови људске личности неизоставно устају против јачања власти ега над тим сломовима и анархоаутономним психодинамизмима, који, са друге стране, владају на свој сопствени начин самим егом.

То душевно стање овде подсећа на неку, од стране самовољних побуњеничких група, пострадалу и измучену државу. Деловање ових група изгледа разорно за одржање јединства, али и реалности државе. У том случају владар државе апсолутизује своју власт над напаћеном од побуњеничких удара државом ради уравнотежења и компензовања побуњеничких дејстава.

Ова слика нам даје могућност да разумемо улоге егоцентризма, тј. ароганције у вези са комплексним и конфликтним деловањима људске личности. Јер, стварно, владар, потлачене, од побуњеничких дејстава аутономних психодинамизама, људске психике, чини се да је ароганција!

Ароганција, као егоцентрични психодинамизам, значи апсолутизовање моћи људске психике, угњетаване конфликтним деловањем. Изгледа да "инстинктивно", тј. помоћу инстинкта самоодржавања, та психика оснажује могућност преживљавања док њом управља ароганција. У овом случају ароганција се схвата и као механизам самоодбране људске психике пред претњом њенога распада због душевних ломова и конфликтног деловања. Тако је ароганција суштински показатељ деловања душевних сломова и истовремено јединствена прилика за отпор тим ломовима.

***

Управо на овом месту треба да се сетимо адамског човека:

– "И бићете као богови", убедила га је најмудрија змија.

Та демонска сугестија о тренутном постизању "изједначавања са Богом" или "самообожења" била је подстицај за кршење воље Божје од стране адамског човека. Али и у том случају ово демонско изједначавање са Богом или самообожење прешло је у душевни простор у руху ароганције.

7. ПОЗИВ МОНОТЕИЗМА НА ДУШЕВНО ЈЕДИНСТВО (САБРАНОСТ)

Када усмеримо ум ка политеизму и монотеизму, наша ум се оријентише ка религијској слици коју ова два термина објављују. Политеизам и монотеизам облици су верског живота. Феномени религијског израза. Али вероватно ни у једном случају не повезујемо одмах "појавно" са његовим душевним полазиштима. Само специјалисти који раде на пољу психолошких студија и истраживања могу асоцијативно да оду на душевна полазишта, зависно од случаја, религијске морфологије или феноменологије. Али ако, ипак, као што већ рекосмо, политеистички верски феномен изражава сломове људске психике, монотеизам је позив на душевно јединство.

***

Проповед о монотеизму у Старом Завету, а нарочито у Петокњижју и Пророцима, у суштини је позив на душевно јединство. Јер прималац те проповеди позива се да остави своје плуралистичке захтеве и да се ограничи на доживљај јединства верских дужности које чини "јединицу" верског израза.

Монотеиста разговара, уколико остаје веран принципима свог монотеизма, са једним Богом. Том једном Богу подређује читаву своју психику, у емоционалним детаљима, али и у општој својој изражајности. Монотеиста заснива своје религијско функционисање на основном начелу: "Један Бог је потребан".

Тако је монотеизам, са практично–доживљајне стране, истовремено само–изградња, саздавање једне јединствене целине. Читава психодинамика монотеисте се комбинује, заједно делује и артикулише у јединство доживљаја и израза. Тај психодинамичан смисао монотеизма приказан је јасно како на страницама Старога Завета, тако и у тексту Новог Завета.

***

Значајна места са таквим духом постоје у великом броју у Старом Завету, у ком се по преимућству осликава, са изузетном јасноћом, вођење израиљског народа од стране Бога ка доследном живљењу монотеизма. Тај народ, у разноврсним фазама свог историјског путешествија од Египта идолског до Земље Обећане, добија многе и свакако драматичне или трагичне лекције одвајања од политеизма и ступања на Богом вођени пут ка монотеизму.

"Тада рече Бог све ове ријечи говорећи: Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога. Немој имати других богова уза ме. Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ..." (Изл. 20, 1–5).

У истакнутим местима Старог Завета сам Бог рашчишћава Своје рачуне са политеизмом. Тако Израиљанин много пута има непосредно искуство присуства једнога, истинитог Бога и потпуно разуме супротстављање живог Бога мртвим боговима многобоштва.

Али изгледа да се исти тај Израиљанин не осећа непријатно што се, у једном тренутку, враћа обожавању идола. Уверљиви сведоци о таквој непостојаности свакако су Пророци.

Управо у овој појави враћања Израиљаца на политеизам уверавамо се опет у унутардушевна полазишта идололатријско–политеистичког израза. Наравно, када истинити Бог проговори, идоли умиру. Када истинити Бог кажњава спољашњим деловањима, жртвеници идолски се руше. Али оно што умире споља не значи да умире и у унутрашњости људске психе. Вероватно отуда Бог кажњава, суровошћу несхватљивом за неопитни ум, сваког ко то оспорава и ко не може да разуме да што је унутарњији мотив, утолико више мора да пече лек!

Али осим тога што је Бог брижљиво поучавао отпадника (или "прељубника") израиљског, веома рано Он је дао меру или критеријум душевног јединства које само уз доследно живљење монотеизма може да се стекне.

"Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје" (Зак. Понов. 6, 4) (5 Мој. 6, 4–5).

Тај критеријум душевног јединства које се постиже доследним живљењем монотеизма објављује и Син Божји, Христос. Када је књижевник израиљски поставио пред Господа питање: "Која је прва по вредности од свих заповести закона", Он га упути на одговарајуће место из Закона Поновљених:

"Прва је заповијест од свију: чуј Израиљу, Господ је Бог наш господ једини; И љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест" (Мк. 12, 29–30).

У овом тексту видимо званичан позив монотеизма на душевно јединство. Речи срце, душа, разум, снага у свом збиру су показатељи душевне (и духовне) целовитости човека. Када живиш љубав према Богу свим тим својим душевним и духовним функцијама и силама, ти си један човек! И, са друге стране, само један (унутра интегрисан) човек може да буде аутентични монотеиста.

Тамо где душевни сломови, сакривени или очигледни, коегзистирају са монотеистичком вером, ту је реч о апсурду.2) Јер од тренутка када се ова коегзистенција доживљава као нужно решење (као одговор на захтев за стварањем маске), двоједушевност се званично усваја. У овом случају не постоји један човек већ човек двоједушан, "непостојан је у свима путовима својијем" (Јак. 1, 8). Ипак, јасно је да је главна карактеристика такве смутње апсурд који се изражава као доживљајно нарушавање монотеистичке вере и живота.

***

У сваком случају, монотеизам позива човека на душевно јединство. Пожурује га да уђе у борбу за усклађивање деловања његових психодинамизама, за спасоносно потчињавање тих динамизама централном захтеву монотеизма – љубави према Богу!

8. ЗАКОН: ИЗАЗИВАЊЕ АРОГАНЦИЈЕ

Заповест монотеизма, који позива на душевно јединство, истовремено је потврда о постојању душевних сломова. Када већ постоје и делују ови сломови, прва и "највећа" заповест монотеизма разуме се као позив на душевну интеграцију.

***

Уз ову примедбу умно додирујемо, за наш предмет значајан, садржај седме главе Посланице Римљанима од Апостола незнабожаца.

У овом поглављу апостол Павле показује како је закон, који је дат од Бога, учинио да човек сазна за грех. "Шта ћемо, дакле, рећи? Је ли закон гријех? Боже сачувај! Него ја гријеха не познах осим кроз закон; јер не знадох за жељу да закон не каза: не зажели" (Рим. 7, 7). "Јер се дјелима закона ни једно тијело неће оправдати пред њим; јер кроз закон долази познање гријеха" (Рим. 3, 20).

Како је, дакле, могуће да ме закон упозна са грехом? "Не бих упознао", каже апостол, "жељу, да ми закон није говорио: нећеш пожелети". Док није постојао закон, уз одређене заповести за један одређен начин живота, није било речи о греху. "А гријех узе почетак кроз заповијест, и начини у мени сваку жељу; јер је гријех без закона мртав" (Рим, 7, 8), тј. неделатан и успаван. Али, чим је од Бога дат закон мојсијевски, са мноштвом заповести, грех оживе. Човек се нашао суочен са дејством греха у свој својој души.

***

Али, наравно, ствари, са новом перспективом коју је дао закон, нису биле једноставне по људску психику. Јер, све оно што се у апостолском тексту казује речју грех, јесте читав систем жеље, која изражава динамизам унутрашњих сломова човека. Сваки "делић" људске психике, уз читав динамизам своје аутономије, функционише као захтев (неке) жеље. И пошто душевних сломова или "делића" људске психике има више, и жеље које се намећу од аутономног деловања "делића" подједнако су многобројне. И не само многе већ и супротстављене, због аутономије душевних "делића". Ова чињеница коначно човеку даје свест о његовом конфликтном проблему.

Ипак, све док не постоји закон, тј. забрана, не постоји ни познање греха. Свакако, то не значи да у људској психици све иде на добро, већ да човек нема осећај болних конфликтних стања у унутрашњости своје психике. Али чим се да закон, човек освести своју драму.

Природа његова жуди! И то жуди безгранично! Тако је заповест "не пожели" противна његовој природи. Сукоб са жељом! У захтеву душевног света за једним "да" жељи, заповест изриче, као оно што је законито, "не"! Ето где из перспективе закона човек освешћује отпор својој жељи, која у њему конфликтно одзвања. Док се огледа у огледалу закона, он види шта држи у себи и отуд уз које искуствене претпоставке и егзистенцијалне услове се позива, путем закона, да општи са монотеизмом!

***

Ако је то све тако, како човек може да помисли да је закон заиста позив на душевно јединство? Ако закон буди динамизам греха, и ако тај динамизам активира конфликтне функције људске психике, које могућности има човек за назидатељски пут ка свом душевном јединству и хармонизацију својих унутрашњих снага?

Ова питања, тако умесна, јасно показују да позив монотеизма на душевно јединство, уз прву и велику заповест, у оквиру духовног режима Старог Завета, произилази, уистину, као критичан позив. Јер, ако је унутрашњи душевни свет човеков доживео распад од прираслог динамизма греха, тада му недостаје једно урођено кохезивно снажно дејство, које би конструктивно могло да изнова састави оно што је раздвојено, аутономне психодинамизме. У том случају која нада може да преживи да би могла да поново сабере те "анархоаутономне" психодинамизме у органски састављену – интегрисану психику?

Тако је закон много више изазов на кризу, душевну и духовну кризу, него подстицај за самостални пут ка душевном јединству и "целовитости".

***

Апостол незнабожаца, опет, не пропушта да нагласи снагу коју грех добија од "буђења" законом. "А ја умријех, и нађе се да ми заповијест би за смрт која бјеше дата за живот. Јер гријех узевши почетак кроз заповијест превари ме, и уби ме њоме" (Рим. 7, 10–11).

Та превара, као подстицај на преступ и отуда смрт, чини да се закон осети као проклетство. Не јер је закон проклетство. "Тако је, дакле, закон свет и заповијест света и праведна и добра" (Рим. 7, 12). Али грех је са доласком закона пронашао прилику да постане "преко мере грешан" (искоришћавањем психодинамичке аутономије жеље?) и тако да постане за човека смрт (Рим. 7, 12–13).

Али закон не беше само супротстављање жељи! Он је пре свега представљао снажан удар у тело људске ароганције! Јер, једноставно, закон је имао за циљ, као први знак његовог прихватања од стране човека, послушност!

Послушност или потчињеност закону је, наравно, суштински предуслов за конструктивно деловање закона. Ипак, човек се по својој природи не осећа пријатно у сусрету са законом. Много пута када долази "лицем у лице" са законом, он бива изазван "изнутра" да га сломи, прекрши. Може бити да човек не зна, у многим случајевима, због чега се осећа лоше пред законом. Ипак, људска природа изгледа да је "унапред" против закона.

Тај отпор људске природе деловању аутономних психодинамизама може да нађе оправдање. Јер, ако се душевни сломови, "делићи" аутономних психодинамизама функционално нивелишу ароганцијом, тада закон налази снажнији отпор у телу ароганције. Послушност и потчињеност поништавају се само у случају када ароганција има превласт над људском психиком.

Чини се да је ароганција увек... ван закона! Ни у ком случају се не потчињава. Сматра да је њено место увек изнад "сваке власти и моћи". Тиме закон, коначно, провоцира ароганцију. На тај начин он обавештава човека о томе која га демонска власт покорава...!

9. ДИЈАЛОГ ХРИСТА СА АРОГАНЦИЈОМ

Дијалог Христа са човеком, Његовог овоземног живота и човека, био је углавном дијалог са ароганцијом! Централни смисао Његовог учења био је освешћивање чињенице греха и нужности покајања. А свака реч о греху или покајању била је реч против надмености!

***

Док је наш праотац Адам са уживањем гризао забрањено воће, он је истовремено испијао отров гордости за који се "најлукавија змија" побринула, уз доста труда, да улије у његову "утробу"! Тако је она прелила у адамског човека динамизам демонске прелести као непоколебљиву самоувереност у своју личну вредност. Стога, када Адам последњи пут разговара са својим Створитељем усред раја, он покушава да се "по сваку цену" нађе раван Њему. Он одбија своју кривицу за грех и држи исту горду дистанцу у односу на Бога и Еву!

Ипак, кроз тај разговор Адам увиђа вероватно по први пут да је осећај кривице најдубља рана његовог (изгубљеног) достојанства. И ту рану он не жели да изложи "јавном погледу". Сакрива је дубоко у унутрашњост своје горде психике, тамо где ни сам не може да види ништа осим сенке и мрака. Управо то потискивање мрске кривице у њему непознату психику такође значи и његову предају... самом себи! Једно арогантно и нарцистичко самопотврђивање!

***

Отац гордости свакако је ђаво! А његова гордост нема... граница!

Када Господ "Исуса одведе у пустињу да га ђаво куша", тај Му је показао сву демонску величину своје гордости. Понео се према Христу са надмоћношћу и као господар и владар целога света. Оставио је утисак да може да "попује" Сину Божјем гордим изазивањима, која су имала карактер заповести.

То "обраћање" ђавола Господу свакако је демонска методологија и тактика! Али сигурно није и једина. Једноставно, то је лице ђаволске гордости уопште, која већ кружи крвљу људске психике.

Од оног тренутка када је Адам окусио забрањен плод, гордост је ушла у крв људске психике. Тако је постала саставни–функционални елемент његове психике, сваког човека који гледа светлост дана!

У сваком случају, дијалог Христа са родитељем гордости јесте типичан за сваку врсту деловања гордости унутар људске психике. Горд човек претендује на то да он сам буде највиша власт самом себи (и другима?), чак и у случају кад је у питању хришћанин! Претензије таквог човека тада се манифестују као жеља да "управља" Христом!

***

Поље на коме гордост делује са посебном "страшћу" је поље духовног живота "у Христу". Јер, управо је гордост рођена из супротстављања ђавољег духа вољи Божјој!

Демонско порекло гордости, а нарочито мешање гордости у однос човека са Богом, показује јасно "религијски" карактер гордости. Гордост се осећа удобно пре свега у простору религиозне свести!

Дешава се да је та свест рањивија од гордости, јер увек чува свој древни карактер функционисања. Прародитељски грех потчињења демонској гордости снабдео је верску свест поривом и стремљењем ка лажном верском доживљају. Осим тога, спољна олакшица за отеловљење те лажности је увек закон!

Верски закон, као и сваки други закон, или се примењује од оног ко је обавезан да га примени, или се не примењује. У случају када га онај ко је позван да му се повинује не примењује, он има могућност превазилажења (или поништавања) обавезујућег ауторитета закона: маску! Та маска се у религијском језику зове хипокризија!

***

Када читамо Господње речи осуде (Мат. 23, 13–37) против књижевника и фарисеја, задивљени смо жестином, али и јасноћом карактеризације коју користи Господ. Читаво 23. поглавље Јеванђеља по Матеју односи се на ватрену Господњу осуду лицемера, књижевника и фарисеја.

"Говорећи: на Мојсијеву столицу сједоше књижевници и фарисеји" (Мат. 23, 2). Начин и напетост осуде хипокризије као верског израза, од стране Господа, пружа упечатљиво утисак да "за мојсијевском столицом седе лицемерје".

Лицемерје је, наравно, крајња могућност за гордост, јер њоме гордост настоји да спаси своје достојанство коме је претња – истински верски живот! То, опет, значи да се гордост коначно изражава као обмана, тј. као верска самообмана!

Господ открива ову самообману упечатљивим поређењем фарисеја и цариника. Том сликом верског живота (у два плана: лажност и искреност) Господ разоткрива лицемерно–гордо размишљање оних религиозних људи који су сигурни у своју врлину, а мотивисани, или користећи се као аргументом, том сигурношћу, показују непријатељско понашање према другима (Лк. 18, 9).

У случају фарисејског начина мишљења и изражавања лицемерје има свог заштитника у статистици закона. Та статистика се, као захтев закона, задовољава претераним ("постим двапут Суботом"). Није тешко лишити се мало аниса или нане! И пошто божански захтев тражи примену закона, мало аниса и нане постају сведоци поштовања и држања закона. Овде се ради, наравно, о ономе "изван чаше", што се пресијава ("сјаји") статистиком закона. Али проблем не лежи ту. Он се налази, пре свега, "у чаши", која је поред спољашње уверљиве чистоће препуна дела и производима "отимачине и неправде"!

И поново је умесно питање: како могу да коегзистирају оно "унутра" и "споља"? Како је иста чаша чиста и истовремено прљава?

Коегзистенција противречних унутра и споља сведочанство је више о душевним сломовима верујућег човека. Тај човек не тако ретко носилац је душевних "делића" са аутономним деловањем и отуда са различитим и то често супротним захтевима. Ако је гордост противтежа душевним ломовима, лако је разумљива улога хипокризије као баланса у верском доживљају и изразу!

Тамо где је проповед Христова наишла на отпор, јединствени кривац увек је била гордост. Аутономна свест, оснажена формалношћу закона, супротставила се спасоносном делу Христовом до... краја! Стога је од првог Иродовог прогона, одмах по рођењу божанског Детета, до последњег ударца последњег ексера у тело Исусово, дијалог Христов са људском гордошћу био најважнији елемент Његовог страдања.

Коначно, наравно, Христос је сатро гордост, не само Својим оваплоћењем, "узевши облик слуге", већ и крсном Својом смрћу, током које, "напуштен од Бога", "заврши" тако да Му лик није имао "лепоте"! И баш пред том безобличношћу "испражњења" божанског величанства Сина Божјег, гордост... издахну!

***

Слику дијалога Христа и гордости посматрамо и у "сукобу" Христа са Мартом. Шири приказ овог дијалога требало би да буде користан и за хришћанина који се озбиљно интересује за квалитет свог духовног живота!

10. МАРТИНА ЖАЛБА

Ево опет Исуса у Витанији!

Чини се да је ову варош Исус посебно волео, а разлог, макар онај који познајемо, био је тај што је онде становао његов пријатељ Лазар са својим сестрама. Господ је нарочито волео Лазара, вероватно зато што Лазар беше веран у пријатељству и што Му је узвраћао истом дубоком осећајношћу!

Ова веза љубави између Исуса и Лазара била је разлог зашто се Господ, када је долазио у Витанију, одмарао увек у кући пријатеља Лазара и његове две сестре, Марте и Марије. Тако и сада, док улази у Витанију, сви су сигурни да пружа Своје кораке ка кући Своје вољене браће!

Међутим, нико није могао да посумња какву би узнемиреност и какву душевну буру изазивали спокојни и нечујни кораци Исуса ка кући у Мартином душевном свету!

***

Заиста, чим до Мартиних ушију дође вест да Христос већ ступаше улицама њиховог малог града, Витаније, она остави кућне послове и потрча да сретне Учитеља и да га и званично понуди, као и обично, својим гостопримством. И Учитељ, као и увек, прихвати са посебном радошћу пријатељски позив Мартин да мало предахне и одмори се у познатој и вољеној средини.

Иначе, такве посете Исусове пријатељским кућама увек беху прилике за учење и спасоносни дијалог са људима жедним истине и спасења! Зато је тамо где се Исус одмарао хитао многи народ да ужива у мудрости Његових речи и да окуси зрачење Његовог благодатног присуства.

Тако се и кућа Мартина брзо напуни светом, који беше жељан да чује речи истине и спасења.

***

Марта је, пак, одмах схватила проблем који јој се створио од тренутка када гостопримство није могла да ограничи на Учитеља, већ да прошири на све посетиоце куће. Гостински сто требало је поставити за све посетиоце.

За неколико минута Марта се нађе под теретом велике и неподношљиве обавезе. Али битку је требало изборити! Није било могуће да Христос а и посетиоци, слушаоци речи Његове, остану гладни!

Тако Марта веома брзо долази до напетости да нешто учини у кухињском простору. Збуњена и затечена, није знала, у једном тренутку, одакле да почне и где да заврши. Под притиском времена није разумела како је можда могла да стигне да купи храну, да је скува и мало уреди кућу! Али битку је требало бити! Није имала никакву могућност избора.

***

Насупрот усплахиреној ужурбаности Марте, у суседној соби од кухиње, у просторији за примање, влада тишина и мир. Једино шта се чује је реч Исусова, а оно што се не чује је душевно узбуђење слушалаца жедних речи истине и спасења. Опијени привлачношћу учитељеве речи, прикованог погледа у светли Христов лик, бејаху заборавили и... саме себе.

Али у кухињи време промиче, и обавеза Мартина да понуди добро јело треба бити испуњена. Време и дужност, два извора разорног немира! Та два изазова, неспојива оног трена, а која су носила експлозивну напетост за Мартину осетљивост, душевно су је узнемирила! И у том одлучном часу њена мисао тражи помоћ! Марта постаје свесна да јој је потребна нека помоћ! Ко може да јој помогне у том одсудном часу? А ко други него њена сестра Марија?

Заиста, како се то Марија није смиловала да помогне својој сестри већ је спокојно легла да одмори на мекану простирку дневне собе? Како је могла да лешкари онда кад је њена сестра Марта... изгарала у кухињи?

***

Наравно да Марија није лешкарила на меканој простирци. Опчињена и она милином божанске речи, седела је крај ногу Исусових и сва се беше препустила и погрузила у обиље истине о којој први пут сазнаје, просветљујуће, спасоносне! Слушала је и није могла да се насити слушања! Слушала је и слушајући ходила по новим просторима живота и спасења! Не, не! Марија није "ленствовала"! Она је проживљавала најдраматичнији тренутак свог живота: давала је одговор прихватања речи Христове! Одговор спасоносне привржености и приношења читавог свог бића истини, која је била Христос!

Али Марта није могла да види унутрашњост Маријину. Није могла да види просветљујућу кишу благодати Божје у једном душевном свету устрепталом од чежње за истином и спасењем. Ум Мартин био је у лонцима и тигањима! Тамо унутра она је једино могла да види саму себе како се... пржи!

А затим – нешто заиста чудно и необјашњиво за ум Мартин – зашто Христос не каже Марији неку реч? Зашто је не подстиче да помогне својој сестри? Како се чак и Учитељ огрешује према Марти, остављајући је без помоћи... да спрема у кухињи? Дакле, не огрешује се о њу само Марија, већ и Исус. Обоје су незаинтересовани за њу! Остављају је саму тако тешком кухињском послу...!

Изгледа да је те мисли све више узнемирују и чине њено понашање све бучнијим! Она иде и пролази кроз кухињу, разговара наглас са... посуђем, трчи тамо–овамо. Отвара ормаре, затвара ормаре. Разлог за такво понашање је снажан и необорив: она мора да стигне да спреми јело на време!

Али и стрпљење има своје границе! Што је много, много је! Нити Марија показује трунку саосећања и разумевања, нити Учитељ схвата неправду која притиска Марту!

Тако Марта мора сама да делује. Да истера своја права. Да открије неправду. Да подржи саму себе.

Под притиском таквих мисли о неправди, Марта се приближава кутку где реч Исусова савршава тајну божанског просветљења у људском уму и срцу!

– Господе, зар Ти, коначно, ни мало не смета равнодушност моје сестре? Зар не видиш да ме остави саму самцијату да се кувам у кухињи како бих спремила јело? Реци, молим Те, мојој сестри да одмах дође да ми помогне!

Док упућује ове речи Исусу, Марта је апсолутно сигурна у своје право. Ствари су јасне. Говоре саме за себе. Једна жена мучи се потпуно сама да стигне да постави сто. Њена сестра, уместо да јој помогне, седи одмарајући се крај ногу Учитеља и безбрижно слуша. Ко не би Марти дао за право?

Штавише, разумеће је и оправдаће Онај Који зна све. Онај Који одговара мудро и васпоставља правду на њено место!

Са таквим размишљањем очекује Марта реакцију Исусову као одобрење њеног протеста и као осуду њене сестре. Стога, она дословно пада са облака када јој Господ одговара:

– Марта, Марта, душа твоја је препуна брига и размишљања! Много тога јуриш! Али треба да знаш да је на крају само једно потребно и неопходно за твоје спасење. И то је твоја сестра Марија већ схватила и зато учинила бољи избор од тебе. У тренутку кад сам ушао у твоју кућу ти си изабрала кухињу. Марија, напротив, изабрала је нешто много боље што јој никада не може бити одузето: тражење и задобијање истине.

***

Овај јеванђелски текст нас упознаје са тим како је Марта реаговала на речи Господње. Сигурно се, међутим, није лепо осећала. И вероватно није била убеђена да јој није нанесена неправда. Можда је њен бол који је толико снажно објавила Господу постао двоструко већи и горчи након тих речи. Ко зна!

***

А ми се, док пратимо напетост Мартину и њено нападно протестовање код Христа, питамо: који смисао има Мартина жалба за њен "духовни" живот? Која су њена "духовна" и психолошка полазишта?

Свако настојање да се да одговор на ова питања претпоставља проучавање личности Мартине: ко је, заиста, била Марта?

Хајде да покушамо да је упознамо на основу елемената које нам пружа јеванђелски текст!

11. МАРТА

Мартина жалба и нарочито начин на који је ту жалбу упутила Христу, природно доводи до питања: ко је била Марта? Или нешто другачије: ако бисмо желели да протумачимо реакцију Марте, како би било могуће тако нешто учинити, а да немамо пред собом Мартин психограм?

***

Две јеванђелске приповести, код Луке и Јована (Лука 10, 38–48 и Јов. 11, 1–44), дају нам довољно обавештења о Мартином карактеру и врсти њеног психодинамичког функционисања. Осим тога, чињеница је да то функционисање може бити праћено и скицирано из егзистенцијалне перспективе тј. основног усмерења Мартиног живота. Личне представе о животу, врста вере у његове вредности, дакле врста вредносног степеновања егзистенцијалних очекивања, представљају увек врата за проучавање и упознавање личности.

Стога, пре него што проучимо одломак код Луке, који постепено приказује Мартину експлозију и жалбу, свакако ваља пажљиво проучити одломак код Јована, у ком видимо слику врсте егзистенцијалне оријентације Мартине, какву представу има о животу и (у вези са тим) какав је квалитет њене вере у Христа!

***

Јеванђелист Јован, приповедајући о чуду Лазаревог васкрснућа, брата Мартиног, каже већ у првим стиховима да Исус љубљаше "Марту и сестру њену и Лазара". Марта је била свесна љубави Исусове према њој и зато, као што произлази из обе (Јеванђелске) приче, хиташе прва од свих других да сретне Господа сваки пут кад се Он приближаваше њиховој вароши.

Исто се десило кад опет Исус дође у њихов градић, три дана од смрти њеног брата Лазара. Чим чу да долази Исус, Марта пожури да Га сретне. Али прво што каза Учитељу, у тренутку кад Му се приближаваше, беху речи разочарања: "Господе, да си се задесио овде кад беше болестан брат мој, не би он умро, јер би га Ти излечио". И вероватно се покајавши због такве мисли, она додаде: "Али знам добро, чак и сада шта год да затражиш од Бога то ће Ти дати."

Исус, дирнут Мартином љубављу за мртвог брата, хита да је увери да ће Лазар заиста васкрснути. Али то уверавање беше вероватно пресудан изазов за дух Мартин. Јер реакција Мартина која је уследила одмах као одговор на уверавања Господа, дала је први знак о томе које је врсте њена вера у Христа и у Његово учење.

– Да, Господе, знам да ће васкрснути у задњи дан, када ће устати сви људи.

Овим одговором Марта је порицала, а да то није схватила, оно што је претходно била рекла Христу, тј. шта год да Онај затражи од Бога даће Му се. Можда Марта Христа није гледала као Бога већ као човека, кога, пошто је "добар", Бог слуша. Изгледа, ипак, да Марта није веровала у снагу Христову да васкрсне њеног брата и зато Господ покушава да је научи!

– Марта, не говорим ти сада о васкрсењу последњег дана Ја сам јесам васкрсење и вечни живот. Отуда онај који верује у мене као Бога и ако телесно умре, живеће вечно у царству мом. И сваки који живи живот који му ја дајем и верује у мене никада неће умрети. Верујеш ли, Марта, у ово што ти сад говорим?

Марта, оснажена у својој вери у Христа након што ју је поучио, изгледа да потврдно одговара на питање Господа:

– Да, Господе, ја сам поверовала да си ти Христос, Син Божји који је дошао на свет да би свет спасио.

***

Питање Христово: "Верујеш ли у то?" чини се да има некакву везу са квалитетом Мартине вере. Природно је да помислимо да Христос не би поставио то питање Марти да је она веровала искрено и спонтано. И ту мисао сигурно оправдава следећи дијалог Христа и Марте.

Као што знамо, Господ је, приближавајући се гробу Лазаревом, дао налог да се уклони надгробни камен. Чим је Марта чула ову заповест Господњу, реаговала је импулсивно.

– Не, Господе, боље да не дижу камен, јер брат моја заудара. Већ су прошла четири дана и тело је почело да трули.

Овом Мартином реакцијом оправдава се оно питање Господа њој упућено: "Верујеш ли у то?" Марта је, психолошки гледано, заробљеник "труљења". Верује више у непосредну стварност: кварење и труљење!

Тако ова реакција Мартина обавезује Господа да се врати на "лекцију" коју јој је одржао малочас.

– Зар ти не рекох малочас да ћеш, ако верујеш у моје божанство и да сам ја васкрсење и живот, моћи видети чуда и славу Божју?

***

Јеванђелска прича Лукина даје нам у једној сажетој слици понашања Мартиног, тј. у једној разноврсности реакција, врсту њеног психолошког деловања. Али срж ове сажете слике Мартиног понашања је свакако опажање према којем се Марта "заузела да што боље услужи". Остим тога, ту примедбу потврђује и Господ, обраћајући се Марти:

– Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много!

Дакле, Марту су обузеле бриге! Изгледала је као да хоће свуд да стигне,"заузевши се да много учини", бринући се о многим стварима и у агонији да све стигне!

Глагол "заузела се" треба можда посматрати као бољи превод којим се карактерише функционисање сломова који су, као у случају Марте, сваки понаособ имали своју сопствену "намеру" и "бригу"! Сваки од тих сломова обавезивао је Марту да одговори на његов "лични" захтев. Многи ломови, многе и бриге. Многи притисци, па многе и бриге Мартине, многа неспокојства.

Нарочито реч Господња "бринеш" веома јасно даје Марти да схвати какве је врсте њена унутрашња присила која одређује начин њеног понашања. Брига овде представља маску за мноштво унутрашњих занесености3) тј. сломова. И као таква маска, симптом је "конпулзивног" функционисања које, наравно, ограничава слободно и неспутано изражавање личности.

Осим тога, израз и функционисање личности под таквим притиском стварају смутњу у простору самосвести. Они ремете функционисање самоспознаје. Идентитет човека који брине "о многом", оним "много" пружа лажну слику о личности4). Доприноси стварању једне вештачке слике самоспознаје која, наравно, не одговара стварности.

***

Након ових претходних разјашњења, у могућности смо да лоцирамо поље на коме делују снажни психодинамички ломови или противречности, који доводе до компулзивног Мартиног понашања.

Марта се душевно ломи у простору своје егзистенцијалне перспективе. Њено основно егзистенцијално усмерење изгледа да је био доживљај непосредне стварности. Врстом и начином свог служења она је изгледа заинтересована за телесну удобност. Чини се да је везана за житејско и да мари за "починак до сутрашњег дана"5). Занима се за овде и сада!

Са друге стране, осећајан, људски однос са Исусом одржаваће без сумње пријатељство које је Господ желео да подигне на висину вере у Његово Божанство и посвећености делу спасења које је Он извршавао. Али Марта "телесније прими Његову реч у сопственој души"6), пошто беше прикована за земаљско. Зато она не могаше да поверује у Христа како је Он желео7). У тексту четвртог Јеванђеља Марта се приказује као она која не верује у речи Господње.

Када, дакле, Христос долази у кућу Марте, она се осећа ухваћеном у клопку свог проблема; она осећа обавезу да прати учење Христово којим, међутим, није била овладала у мери у којој је желео Учитељ. "Телесна" Марта требало је да проживи духовно искуство учења Христовог које унутар себе није довољно ваљано прихватила.

Марта је имала могућност да реши тај свој проблем – кухињу. И још другу прилику да њено одсуство од учења Христовог постане убедљиво и оправдано – грчевито служење! Заузетост!

***

Али сваки бег, и посебно грчевит, једино је оправдан према месту. Јер психолошки, иако је Марта служила у кухињи, мучила ју је патња због њеног одсуства. Лупајући лонце и тигање, она се препирала са својим осећањима кривице која су била упућена ка њој од стране њеног неприсуства поуци Христовој!

12. МАРТИН КОМПЛЕКС

Психолошки портрет Марте на основу јеванђелских текстова, даје јасну слику једног комплексног понашања, уз то и у складу са духом савремене дубинске психологије. У претходном делу већ смо врло сажето представили "физиономију" комплекса, како на њега гледа та психологија.

Видели смо да је главна и општа карактеристика душевног комплекса конфликтни начин његовог деловања. Тамо где се констатује деловање душевног комплекса, открива се конфликтно функционисање личности. Отуда у Мартином случају карактер се оправдава као комплексан само ако је очевидан елемент конфликта.

Али у Јеванђељу већ назначена заузетост Мартина чврсто удара темељ конфликтном карактеру Мартиног душевног функционисања. Марта делује под притиском тог функционисања и у развојним фазама свог конфликтног понашања са непобитном јасноћом пружа градивне елементе за душевни комплекс, како га схвата и учи о њему савремена психологија.

***

Упознали смо два егзистенцијална пола душевног сукобљавања Марте. Основни душевни сукоб Марте чини се да лежи у односу земаљског са небеским! Марта се показује земаљском! Приљубљена је ("закуцана") за животно и њена основна егзистенцијална брига има за циљ телесни одмор (покој, мир). Њена егзистенцијална перспектива је брига о сутрашњем починку, а то је брига о животу.

Али Марта воли Христа. Она свакако радо одговара на Његову љубав према њој и стога Га, кад пређе преко прага њене куће "прими у кућу своју" са посебном радошћу.

Биће да је ово само површинска реакција Марте у њеном односу са Христом. Чини се да је она у дубини другачија.

Као што смо видели, Марта је показала неверовање у могућност васкрсења њеног мртвог брата од Господа, одбацујући у далеку будућност идеју о васкрсењу мртвих. Ова реакција Мартина у сваком случају открива дешавања дубље у њеној души. У дубини она не верује као њена сестра. Јер у тој дубини господари љубав непосредне стварности.

То је, дакле, конфликтни проблем Мартин: њен однос са Христом је гура ка небу, ка превазилажењу непосредне стварности, у тренутку док је она прикована за земљу!

***

Уобичајено лажно решење проблема душевног сукоба увек је потискивање трауматичног искуства тог сукоба у несвесно. Марта ће потиснути у своје несвесно оно што неће: небеско! Али свако потискивање није чин слободе и ослобођења од онога што нам пружа горчину и што нас тишти. Потискивање пре свега гради, ствара комплекс. То значи да оно што се потискује постаје тајни и скривени ("несвесни") господар личности који јој чини шта жели и води куда он хоће. Због тога комплекс (несвесно поистовећивање потиснутог са егом и психолошком свешћу) везује личност и чини да се она понаша како он хоће.

Марта се под таквим душевним теретом осећа очито узбуђена и узнемирена у тренутку када праг њене куће прелази Господ. Душевни сукоб ("комплекс") је истина, није шала. Чим је изазван, он подиже читаву људску психику на реакцију која одговара изазову. Оно што буди комплекс у Мартином уму пред непосредним противљењем божанском и небеском јесте паника и бежање. Нејасна, али убедљива Мартина дилема изазива мучан проблем шта да чини. Да чује поуку која је је у суштини није дирала, па можда чак ни занимала? Или да окрене леђа овом неиздрживом изазову?

Потискивање, као несвесни покретач понашања, дејствовало је као решење бекства... у кухињу! Бучна активност усред лупања кухињског посуђа јесте једна могућност да се одбаци изазов.

***

У сваком комплексу, међутим, оно што снажно делује је пребацивање личне кривице на људе са којима је неко повезан.

И Марта подиже бреме кривице коју треба да "поврати"! Њена заузетост служи углавном томе да утиша пробуђену њену кривицу због неразумног чина, да се пре окрене кухињи уместо духовној храни Христовој. Језгро комплекса, у сличним околностима, изгледа као мучно и неподношљиво осећање кривице због нарушавања одређеног етичког поретка, због кршења неког опште установљеног правила! И то се осећање кривице као запаљена стрела одапиње на жртвене јарце који се нађу у комуникацијској мрежи обичних међуљудских односа.

Марта, "побунивши се", (неочекивано агресивно) одстрељује и пребацује своју личну кривицу на личност своје сестре, Марије, и нарочито Христову!

– Али шта је ово, Господе? Зар Те уопште не занима што ме сестра остави саму да се кувам у кухињи? Реци јој, молим Те, да брзо дође и помогне ми!

То што се Марта не обраћа, како би требало, својој сестри, већ Господу, нимало чудно није! Марта је морала пре свега да се "разрачуна" са Христом. Њена кривица за одсуство од духовне "трпезе" Учитеља, требало је (у складу са "логиком" комплекса) да се ублажи одговорношћу (тј. кривицом) Христовом!

– Не мариш...? Требало је да те занима. Али није! Тако си се о мене огрешио!

"Логика" комплекса тријумфује у тренутку када пребацује кривицу на жртвено јагње! Тако Господ "бива ухваћен" као крив због равнодушности и превида! Није се постарао да успостави "морални" ред, нарушен понашањем њене сестре Марије.

Иначе, пројектовање кривице у функционисању комплекса изражава се углавном као агресивно понашање. Марта Господа напада. Чини Га одговорним за њен проблем и у исто време Га осуђује. Нарушава светост Учитељеве беседе. Она изненађује не само Господа, већ и оне који Га слушају. Марта, "побунивши се", (уз неочекивано експлозивно понашање) прави пометњу.

Да ли би неко оклевао да то квалификује као гордо понашање? Такво агресивно понашање Марте, у простору "по преимућству" светом, таква равнодушност за оно што се савршавало у суседној просторији, зар није све то израз логике гордости?

Али бољи доказ логике гордости у коме искомплексирано понашање достиже врхунац јесте захтев потчињавања Господа вољи Мартиној. Господу Марта налаже да наговори њену сестру да дође у кухињу: "Реци...!" Ето заповести! И како обично прималац заповести дела као оруђе онога ко је заповест дао, Марта, ни мање ни више, захтева да Христос постане њено оруђе...!

Овим захтевом Марта нам даје увид у то какве је врсте и квалитета логика њеног комплекса, која је истовремено и логика гордости. Али тиме је Марта нешто вредносно преценила. Уплетена у процес спасоносног дела Христовог, захтева од Христа признање првенства материјално–житејског наспрам духовног. Марија је, "седећи крај ногу Христових и сладећи се амброзијом оног божанског језика"8) била дужна, према вољи и логици Марте, да остави тај божански пир и посвети се... кухињским пословима. Марта је место већег одабрала мање9).

Господ, прекоревајући Марту, успоставља вредносни ред10). Бављење у кухињи држи за једно од многих нужних дела свакодневнице која чак ни сва заједно не премашују једно, које је више од свега потребно за спасење човека!

– Марта, Марта, бринеш и узнемираваш се за много, а једно је потребно.

***

"Комплекс Марте", живо описан у библијском предању, типичан је у случају хришћанског човека који, док свесно изабира као животно правило јеванђелску веру, у практичном животу се понаша контрадикторно! Брине се око многог! Брине се и узнемирава око онога што му диктирају његови неизлечиви ломови!

У свести он је цивилизовани монотеиста који се слади јеванђелском речју: "Један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и отац свега, Који је над свим и за све, и у свима нама".

Несвесно, ипак, у многим случајевима, он је политеиста који обожава своје идоле! И осећа да њега обожавају!

13. "ЈЕДНО ЈЕ ПОТРЕБНО"

Марта се, дакле, "заузе" око великог служења! Упорно је и у грчу бринула о многим стварима.

Таквој узбурканој и умногострученој душевној активности Мартиној са прекором одговора Господ, истичући њену жалбу:

– Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много...!

***

Марта је беспоштедно трошила себе на "много служење". Бринула је о многим стварима, поробљена многим бригама!

Али насупрот овом многом Господ ставља једно, које је довољно, али и неопходно за остварење сврхе постојања:

– А једно је потребно!

Шта је, дакле, то једно?

***

Са правом се неко пита, када му мисао застане код смисла оног једног! Шта показује ова бројна величина коју Господ супротставља узнемиреном вишеструком Мартином спремању:

– Марта, бавиш се многим, а једно је потребно!

– Шта?

Господ је оставио тумачима Писама да открију скривени смисао бројне величине: Један!

Тако је неки тумач изјавио: "Потребна нам је једна чинија са јелом, а не многе чиније и ђаконије". Неко други је објаснио да "је реч о потреби за спасењем душе". Још неко је, опет, рекао: "(Господ је мислио) да је то Његово учење за чим имамо потребу"11). И ако се обавестимо о ставовима и других писаца или тумача, видећемо да се једно, које је Господ јасно изложио, дели од стране тумача Писама на многе "идентитете", у сваком случају на много! У том случају, наравно, "бирајте и узимајте"! Али шта узети?

***

Уместо да у мноштву тумачења тражимо смисао једног, боље је да останемо верни број(ча)ном расуђивању Господа које је проузроковало многе бриге Мартине.

– Марта, јуриш за многим, а само једно треба да ловиш!

– Шта?

Ако је растројено понашање Мартино оно што је подстакло расуђивање Господа, то једно које Он препоручује Марти је оно што је контраст њеним бригама: њено душевно јединство!

– Марта, остави многе бриге, то за чим твоје мисли јуре и сабери своје растројено сопство! Једна ствар ти је потребна: нерасејано и обједињено твоје Ја.

***

Да је с Мартом попричао свети Максим Исповедник, он би јој вероватно објаснио речи Господње "једно је потребно", теолошки, свакако, али увек у оквиру психодинамичког деловања људске личности.

– Марта, Учитељ те је уверио да је једна ствар неопходна и нужна за веродостојни доживљај наше егзистенције, јер због те ствари Он је постао човек.

"Човекољубиви Бог управо с тим циљем постаде човек. Са којим циљем? Да Себи привуче и са Собом уједини људску природу. Постао је човек да би променио понашање људске природе према самој себи. Да би је зауставио у лошем опхођењу према самој себи. Да престане да се буни против саме себе и да се не распада и расипа тако да не налази мир и тишину због непостојаног кретања својих жеља и брига".12)

***

Ето, дакле, првог разлога због кога је Бог постао човек: да би људској природи пружио могућност да се поново уједини са самом собом!

Заиста! Иако није једноставно хијерархизовати догађаје од посебне важности за спасење човека, који у свом збиру чине аутентични процес тог спасења, могуће је ипак, разумети, да се само човек уједињен (у јединству) са самим собом може приближити Богу. А онај који не осећа ломове који угњетавају његов душевни свет, а падне му на ум да тврди да припада пољу духовног живота, налази се у простору фантазије и лажних осећања!

Свети Максим потврђује ову истину својим сопственим посебним начином размишљања: "Онај ко се претходно није ујединио са самим собом ослобађањем од страсти, не може се сјединити са својим стваралачким узроком тј. са Богом, задобијањем натприродних добара која му даје благодат Божја."13)

Ова значајна тврдња светог Максима истиче првобитност психодинамичког функционисања људске личности током доживљаја тајне његовог спасења. Дело спасења почиње обнављањем расутих душевних снага у јединствену целину, изражајним "враћањем" човека самом себи!

***

Наравно, овде је оправдано питање: зар сваки покушај излечења душевних сломова и спасоносног враћања човека самом себи не представља буђење духовног живота? Сигурно! У том случају не би се могла направити апсолутна (или бар јасна) разлика између психодинамичког деловања човека и онога што карактеришемо као духовни живот.

Са друге стране, међутим, дешава се да раздвајамо психодинамичку стварност и "духовни живот" управо због наших душевних сломова. Тако, док теоретски признајемо вредност духовног живота као терапеутског решења за нашу душевну неусклађеност (наше поломе), ми у стварности користимо "духовни живот" за скривање (маскирање) тих наших неусклађености. Тако, док подижемо високо заставу духовног живота поштујући и славећи је, ми потискујемо у своје несвесно негирање и контрадикције сопственог психолошког понашања. У тренутку кад аплаудирамо духовном животу, ми затварамо очи пред нашим душевним нередом!

Заиста, чињеница је да сваки хришћанин, учествујући на неки начин у животу Цркве, воли да се сматра или осећа као прави духовни човек. Али само мали број хришћана разуме одакле почиње азбука духовног живота.

Много пута најједноставнија ствар је молитва и сваки други, у сваком случају безболни, духовни подвиг и врлина. Најтеже је, међутим, променити самог себе, чак и у безначајним детаљима понашања. Најпријатније је вероватно једно скрушено бдење, али најболније је рећи "не" својим егоцентричним захтевима!

У таквим и сличним ситуацијама долазиш лицем у лице са својим сломовима. Али као други свештеник из светописамске приче, ти их гледаш, жалиш их и пролазиш поред њих! Довољно је што си ти... "свештеник", човек Божји!

***

Управо овде лежи криза монотеизма! Човек Божји "обожава" Бога по сваком верском правилу, али истовремено не дира своје душевне сломове. Тако док је на површини (свог) личног живота монотеиста, у унутрашњој и дубљој његовој психици савршава се "тајна" политеизма, чијем обожавању служе са претераном побожношћу ломови, сукоби и удари неукротивих и аутономних ("обожених") психодинамизама! Сваки делић људске психике подиже свој сопствени жртвеник и истиче своје сопствене захтеве, са апсолутизмом који му обезбеђује аутономија његовог конфликтног деловања. Свака жеља и свака потреба, сваки инстинктивни нагон и свака чежња, снагом свог аутономног деловања траже неопозиво задовољење свог психодинамичког захтева.

Али, у таквим условима душевног живота човек не може да види лице Бога, јер му недостаје једно: душевно јединство, усклађеност, колико му је могуће, његових душевних снага!

Свети Максим сматра неопходним предусловом Богосозерцања и стога заједништва са Богом васпостављање те усклађености у душевном свету верујућег.

"Бог се јавља човеку сразмерно идеји коју је човек створио о Богу. Тим људима, који су својом вољом и подвизима прешли ограду материјалистичког квалитета живота и ускладили душевне снаге тако да опште са Богом са једном и увек истом неуморношћу, Бог се представља као јединица али и тројица. Својим јављањем Он показује Своје постојање, али и тајанствено обавештава човека и о начину његовог постојања".14)

Да би спасоносно ступио у однос са Тројичном Јединицом, ти претходно треба да постанеш јединица са "уједначеним снагама душе"! Само као јединица у природи свог психодинамичког деловања ти можеш да видиш Бога и окусиш Његове благодатне и просветљујуће за људски ум благослове.

"Јер, сазрцавајући Њега једновидног, постајеш једновидан и потпуно световидан"15).

***

Заиста, једно је потребно: наше душевно јединство!

14. ДУШЕВНИ ЛОМОВИ И ДУШЕВНО ЈЕДИНСТВО У ПРОСТОРУ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

Једно је, дакле, потребно хришћанском човеку: јединство његовог душевног света! Оно је предуслов аутентичности и искрености духовног живота!

Али колико је лако постићи то јединство?

***

То питање је умесно, јер као на свим равнима људске егзистенције и у свим њеним основним и секундарним запитаностима, тако се и у област духовног живота увлаче лажи и илузије које заводе и дезоријентишу хришћанског човека.

У многим случајевима тај човек мисли да је духовни човек и да је све његово егзистенцијално понашање израз правог духовног живота, док се он једноставно игра са својим фантазијама и илузијама. Стога главни проблем хришћанина није да ли живи духовним животом већ у којој врсти духовног живота учествује и живи. Јер, док споља слика духовног живота може да буде веродостојна ("све то сачувах од младости своје"), унутрашњост може да функционише као читав систем сломова и сукоба. И вероватно није искључено да ти сломови и сукоби у свом крајњем изразу у очима свога носиоца изгледају као завидне врлине.

***

Често, пошто наши сломови и унутрашње антиномије у својој свеукупности представљају нас саме, ми не можемо, уколико немамо прилике за просветљујуће самосагледавање, ни да их осетимо ни упознамо. Супротно томе, пошто се сваки душевни слом као аутономни психодинамички систем манифестује као одређени егзистенцијални захтев, ми сматрамо, у вези са мноштвом духовних борби и нашим назидатељским напорима, наш богати психодинамички израз нечим похвалним.

Тако, неки растројени хришћанин, под компулзивним притиском да делује и духовно се изрази аналогно многострукости својих ломова, може да види самог себе као активног, живог хришћанина, борбеног друштвеног делатника, као ватреног мисионара! У суштини, ипак, могуће је да, док је жртва својих унутрашњих сломова и антиномија, он њих схвата, савладан илузијама, као богомдане покретаче на делање, више од свега, разуме се, зарад спасења... ближњег!

***

Таква реакција хришћанина отвара многа питања у вези са његовим падом у илузију и прелест. Вероватно је најважније од тих питања ово:

– Како је могуће да говоримо о хришћанском човеку којим су овладали душевни сломови? Зар то није оксиморон? (Зар то није противречно? – нап. прир)

Наравно, један, у било којој мери душевно растројен, хришћанин је егзистенцијални оксиморон (животно противречан, неусаглашен, разједињен; прим. прир); а свакако тај оксиморон односи се на појам "хришћанин"!

Логично је да употреба неке речи доноси нам на ум тачан појам (представу) ствари коју она показује. Када, дакле, говоримо о хришћанину, ми говоримо о... хришћанину! Тј. имамо у виду, у првом моменту када ум то појми, исправног хришћанина! Али исправан хришћанин и душевни ломови су, наравно, оксиморон, будући да се у појму хришћанин показује душевна сабраност и духовна оформљеност, тако да се човек Божји сам по себи схвата као онај "који је за свако добро дело опремљен"!

***

Како је, дакле, могуће да постоји и тип растројеног хришћанина?

Одговор можда није тако тежак као што се на први поглед чини. Довољно је да се ствари испитају редом.

Најпре је било речи о узроцима душевних сломова и антиномијама унутрашњег света човековог, уз објашњење свих тих негативних динамизама догађајем пада човековог у грех у првим данима рајског живота. Стога, ако је пад човека у грех постао изазивач унутрашњих сломова и "расцепа" у људској психици, са друге стране, спасоносно дело Господа "ујединило је раздвојено" и васпоставило душевну и духовну целовитост људске природе. Читаво дело Господа на земљи, а нарочито Његово крсно страдање и васкрсење Његово, ослободили су људску природу "вечних мука" и васпоставили њено складно деловање у "старој лепоти".

Након извршења тог дела Господњег, и свакако снагом Његове спасоносне благодати, која је увек доступна вернима путем Тајни наше Цркве, "ко год жели" може као "сарадник Божји" да постигне своје душевно јединство и духовни напредак са свим спасоносним и обожујућим по њега последицама и благословима!

Ипак, не треба да заборавимо да све почиње са тајном која нас уводи у спасење: Светим Крштењем! Троструко наше погружење у освећену воду купељи Светога Крштења обезбедило нам је удео у залогу спасења. Дало нам је обећање да ће наше душевне ране бити исцељене да ће се расцепи унутрашњег нашег света затворити стварањем новог живота, "нове твари", новог саздања у Исусу Христу!

Све то, наравно, бива само у случају да ми то желимо! И не само да желимо, већ и да настојимо "уистину" да сарађујемо са Божанском Милошћу како бисмо постали "саобразни лику Сина Божјег"! Јер, ако желимо а не чинимо ништа, ми занемарујемо благодатни залог нашег спасења, спасоносну благодат Светог Крштења. Не користимо спасоносно богатство благодатних дарова за душевно очишћење од страсти и не вреднујемо кохезивну (сједињујућу) снагу тих дарова за исцелење наших унутрашњих антиномија (противуречности) и сломова.

Али све док нашом сопственом вољом Божанска Милост остаје неделатна, не треба да очекујемо... чуда! Тамо где Божанска Милост ћути, говоре наши душевни сломови и незаконитости!

*

Ето, дакле, могуће је говорити о душевно растројеном хришћанину!

То је онај човек који са хипнотичким немаром и равнодушношћу одржава своје душевне ломове, док изгледа као хришћанин. Онај који не дира своје унутрашње антиномије (противуречности), а истовремено сам у себи ужива због идеје о својој хришћанској особености.

Коегзистенција, пак, расцепљене унутрашњости и "духовне" особености опет нас наводи на реч о дејству маске, јер егзистенцијални оксиморон жели двоструку браву да би, колико је могуће, отупио оштрину егзистенцијалне противречности.

Стварање маске, у сваком случају, произлази из потребе настале у људској психици да се реши некакав проблем увек конфликтне природе. Ако хришћански човек са једне стране има самосвест духовног човека, а са друге стране несвесно одржава и не дира своје сопство, пометено у сукобима и сломовима, тада је спољње прикривање његовог конфликтног деловања неизбежно. У том случају он осећа обавезу да потврђује свој хришћански идентитет понашајући се "духовно", како би на првом месту подржао сопствену хришћанску самосвест. Али да би се тако понашао, он има само једну могућност: маску!

***

Савремена психологија маску посматра као компромис између онога што човек јесте и општих друштвених захтева за, са стране друштвене заједнице, прихватљиву слику њега самог. Верска маска је у нашем случају компромис између онога што хришћански човек јесте и захтева његове хришћанске свести или особености. Управо тај компромис је... компромис! Маска, као душевни суд (Ц. Г. Јунг), јесте сигурносна брава чија је функција да ублажи снажна узнемирујућа стремљења, за психички организам заморне конфликтне потресе и друге негативне душевне процесе.

Маска, као психодинамички компромис, има функцију да усклади захтеве душевних сломова (комплекса) са потребом (обавезама) за доследношћу у принципима хришћанског живота. Али, на крају, маска се своди на једну душевну област или један одређен начин душевног деловања у коме коегзистирају душевне антиномије и хришћански идеали, душевни неред и визије о душевној целовитости и сабраности.

Са друге стране, та коегзистенција нимало није безболна за људску психику. Маска, као систем психодинамичких радњи усмерених против конфликтног душевног стања, гута здраве душевне снаге човека. Психички га ослабљује и судбоносно га наводи на већу зависност од њене компромисне функције. То значи продужавање зачараног круга душевног стања, чија је најважнија последица продужавање у недоглед коегзистенције душевних сломова и визија о духовном животу. Чини се да сваки душевни слом служи некој визији о духовном животу и свака визија о духовном животу изгледа да представља неку комплексну функцију.

– У таквим условима душевног живота о којој врсти духовног живота можемо да говоримо?

***

Остаје још макар једно важно питање повезано са доживљајем духовног живота услед душевних сломова.

– До које мере могу да излечим своје сломове учествовањем у Тајнама Цркве? Зар није истина да: "Божанска Милост исцељује болесно и надомешта оно што недостаје"?

Ово питање веома је важно за проблематику наше теме, јер наше учествовање у тајинственом животу Цркве, када не постоје одговарајући услови духовног живота, показује се као чинилац који учвршћује нашу хришћанску маску.

Подсетимо се веома важних речи светог Максима: "Онај ко се није објединио, ослобађањем од страсти, са самим собом, не може да се обједини са својим узроком стварања, тј. са Богом, путем задобијања, благодаћу Божјом, натприродних дарова." Ако човек одржава своје страсти неометане, њега не исцељују Тајне у којима може да учествује уз дубоко "покајање"! Не иде ново вино у мехове старе! Ако ново вино ставимо у такве мехове, последица је једна: цепање мехова и просипање вина!

***

Ето још једног објашњења коегзистенције "доброг" хришћанина са његовим душевним сломовима. Све док човек чува старог себе, својом лењошћу и неизлечивом приврженошћу својој масци, ново вино благодати Божје које у себе ставља само појачава и увећава постојеће душевне расцепе.

Треба, свакако, обратити пажњу на то да је у отачкој мисли главни и моћни елемент промене човека у "нову твар" увек његов лични подвиг против закона плоти и свега робовања овом свету. Без тог услова новог живота отачка мисао не види другу могућност за спасење човеково. А нарочито ће свети Симеон Нови Богослов неколико пута поновити да Бог не може да спаси човека ако овај не зна да је болестан и од чега страда.

Али и свети Максим истиче, као оно што пре свега води ка светости, свесну и одлучну борбу за душевну интеграцију (сабирање) у простору свакодневнице која незауставно ствара грех. "Сви свети, из љубави према Богу, супротставише се греху и презреше (као да није ни постојао) овај живот. У тешким подвизима против греха прођоше кроз разноврсне видове смрти како би успели, пошто се ослободе од света, да се уједине са собом самима и са Богом и да саставе пукотине свог душевног света. То је истинито и непорочно богомудрије верујућих, чији је коначни циљ задобијање добра и истине"!16)

***

"Разноврсни видови смрти"! То је срж аутентичности и искрености духовног живота који душу ослобађа од страсти и интегрише (уцелињује, сабира) човека. У трпљењу те смрти долази до тајанственог преобличавања растројеног душевног света, из труљења у страстима у нову твар, у светост!

Наравно, овде је у питању јединствен услов за излечење душевних сломова хришћанског човека!

15. ДОЖИВЉАЈ ИСТИНСКОГ ФАКТОРА ДУШЕВНОГ ЈЕДИНСТВА (ЦЕЛОВИТОСТИ)

Трпљење разноврсних смрти свакодневнице јесте сигурно "искуствена тајна садашњег века", која доприноси душевној целовитости и јединству правог хришћанског човека.

Процес који води тој целовитости и јединству представља нам од првих стихова своје посланице брат Божји Јаков: "Сваку радост имајте, браћо моја, кад падате у различне напасти, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење; а трпљење нека дјело довршује, да будете савршени и цијели без икаке мане" (Јак. 1, 2–4).

Смисао трпљења у овом јеванђелском тексту показује квалитет и врсту смрти, која као "тајна" преобличавања топи челичне делове растројеног психизма и ствара, увек "благодаћу Божјом", целовитост и духовну пуноту хришћанског човека.

***

Али главна намера овога текста од брата Божјег Јакова није скривена у речи "трпљење". У тој речи скривен је читав психодинамички али и духовни процес који води ка душевном јединству и целовитости веродостојног човека Божјег. Међутим, дубљи смисао тог процеса крије се углавном у речи "искушења".

Можда основни разлог нашег неуспеха у духовном животу лежи у нашем погрешном тумачењу смисла речи "искушење". Када говоримо о искушењима и опитима, углавном мислимо на наше неоправдане муке/тегобе, на животне тешкоће и било коју врсту невоље! Дакле, смисао искушења сводимо на најслабије деловање: на мучења! На жалости уопште. На искушења, више као ненамерне и невољне недаће!

Свођењем искушења на неку безимену духовну тегобу ми се губимо! Ступамо путем Божјим без оријентације! Нама је једина оријентација избегавање искушења, ради мира... нас самих!

Таквим начином размишљања, желећи или не желећи, ми једноставно трпимо, очекујући да искушење прође као нека нежељена болест! Исто то ми препоручујемо и другима кад их видимо да се на било који начин муче!

– Стрпљења, пријатељу мој, олуја ће проћи!

И одговор долази сам по себи:

– Ма шта друго човек и да уради? Хтео, не хтео – морам да трпим.

Међутим, пресудно питање је какво је то трпљење!

***

Смисао искушења за православни духовни живот налази се у изазову ризика на истину!

Доживљај искушења неке жалости, неке душевне тегобе и било какве друге невоље крије у себи за хришћанског човека срж његове егзистенцијалне упитаности: рећи истини да или не!

Када је ђаво нудио предлоге искушаваном Исусу, изазивао Га је да порекне истину тј. Самог Себе! Ђаво је куповао истину од Исуса у замену за мало... хлеба и нешто... славе!

Али ма од куда да искушење долази, било од ђавола или од нашег тела, или било чега другог, циљ му је увек истина. Искушење је створено да би се борило против истине, јер једино истина спасава! Какво год искушење да доживљавамо, у суштини ми ризикујемо ("коцкамо се") нашу веру, нашу посвећеност и верност истини, јер једино она може да нас ослободи од наших сломова и сукоба!

"Ја говорим што видјех од оца својега; и ви тако чините што видјесте од оца својега" (Јов. 8, 38).

Док проживљавамо неко искушење, ми улазимо у извесни егзистенцијални дијалог чије значење не можемо да схватимо, јер проблем који израња током доживљаја искушења јесте да ли ћемо остати при речи Божјој или ћемо прибећи нашој сопственој речи, на тле наших упорних егоцентричних потреба.

Чињеница је да ма колико мало или незнатно искушење било, оно је увек верна копија првог великог искушења. Нико не може порећи да је на сваком животном кораку најсуштаственији проблем питање одлучујућег избора: истина или ја сам? У сваком искушењу и жалости, свесно или не, изазов је увек исти: воља Божја или моја сопствена!

***

Резултат сваког таквог избора огледа се у нашим душевним сломовима! Он је позитиван и исцелитељски, када ми остајемо при речи Божјој, при речи истине! Негативан је, као интензивирање и умножавање сломова, када бежимо од речи Божје да бисмо остали при нашој плотској речи! Када остајемо при речи Божјој, ми добијамо на душевном јединству "општењем" са Истином! Када смо при нашој сопственој плотској речи, остајемо у душевним расцепима!

То је најважнији егзистенцијални проблем хришћанског човека: његов однос са Истином! У доживљавању или недоживљавању Истине концентрисана је криза егзистенцијалног проблема тога човека.

***

Када је, као што знамо из јеванђелских прича, Господ кренуо на последњи пут ка Јерусалиму, имајући већ пред Собом Своју крсну смрт, ученици Његови Јаков и Јован, не схватајући сврху овог пута, затражише од Господа почасна места, у случају да Онај постане краљ Јудејаца. А Господ им одговори:

– Не знате шта ми тражите! Можете ли да пијете из чаше смрти, из које ћу ускоро пити, или можете ли да се крстите крштењем страдања које ћу поднети сада кад стигнемо у Јерусалим?

И пошто му ученици, и то врло лако, потврдно одговорише, Господ настави:

– Јер чашу смрти коју ћу пити, попићете и ви, и крштење које треба да окушам у мору својих страдања проживећете и ви.

Свети Максим, позивајући се на последње ове речи Господње, анализира две основне речи чаша и крштење, и даје нам коначно општи развијен приказ егзистенцијалног процеса духовног живота.

"Крштење Господње је праобраз наших сопствених добровољних мучења зарад врлине. Тим мучењима ми чистимо мрље наше савести и прихватамо добровољну смрт наше воље заједно са појавама овога света. Чаша Господња је праобраз нежељених искушења зарад истине, која нам долазе без наше воље у различитим животним околностима. У тим искушењима, пошто више ценимо и одабирамо божанску вољу пре него нашу плотску природу, ми се својевољно подвргавамо смрти ове плотске природе коју окушавамо у искушењу које срећемо у свакој прилици"17).

У овој анализи светог Максима ми имамо приказ егзистенцијалног пута хришћанског човека према душевном јединству и целовитости:

а) нежељена искушења

б) добровољно прихватање нежељених искушења

в) смрт наше воље са нашим истрајавањем према божанској вољи

г) очишћење савести, смрћу наше воље, од грешних избора

д) истрајавање при речи Божјој, при истини!

***

Овај дијаграм или приказ егзистенцијалног понашања нашег човека свети Максим такође даје сажето у четири стиха:

<с>"Онога који вежба врлину зарад истине

Не рањавају стреле сујете;

А ко истини због намере стреми,

Сем сујете у себи крије и надменост."18)

Онај који се подвизава да буде моралан зарад истине никада не склизне у простор празнословља. А онај који да би за кратко време постао добар на одговарајући начин мења истину (и прилагођава истину циљу стицања врлине) надвладан је сујетом и гордошћу!

***

Овај кратки текст светог Максима представља пробни камен искрености духовног живота, али и психодинамичког функционисања човека.

Заиста! Сав смисао и духовна динамика хришћанског човека садржани су у општем принципу који наглашава свети Максим:

– Врлина је права само ако се проживљава ради истине!

– Када се истина жртвује због задобијања "врлине", тријумфује гордост!

Та два основна принципа јесу критеријум аутентичности духовног живота, али и његове патворености!

Хришћански човек треба да живи и да дише, да се бори, да трпи и да умире за истину! Онда када је први и последњи критеријум и правило начина и врсте његовог живота – доследно доживљавање истине, сва психика природно налази пут према јединству и сабраности.

Доследни доживљај истине лечи душевне сломове, затвара пукотине унутрашњег света и доводи до душевног јединства и целовитости човекове.

***

Са овим основним принципом слаже се и психологија која изгара подвлачећи значај и проучавање илузија и фантазија човека који, уплетен у ропске механизме маске, није у стању да спозна и доживи истину (наравно спољашње гледано, јер савремена западна, не–православна, психологија истину не види у Христу Богочовеку; нап. прир)!

Маска сакрива лаж и злоупотребу истине од свог носиоца. Тамо где се проживљава истина, маска се баца. Ропски механизми се уништавају због унутрашње слободе коју пружа доживљај истине.

Супротно томе, када је превасходна тежња хришћанског човека врлина и када он користи за успех у том стремљењу само "делиће" (како му који пут одговара) истине којој тежи или је ствара, он тада умножава своје душевне сломове. У том случају, квалитет врлине се поистовећује са карактером компромисне улоге маске. Ако имам за циљ врлину, не зарад истине већ првенствено да бих био духовно савршен, ја тежим, а да вероватно то не увиђам, стварању и одржавању маске, како бих изгледао (као наводни) делатник врлине. "Врлина" је тад стварно маска, коју стварају моја сујета и моја гордост.

Чињеница је да је идеја која обично влада нашим духом (свесно или подсвесно) то да смо све бољи у свом понашању, тј. да изгледамо бољи, не само онима који знају да смо хришћани, већ и (више од свега) себи самима.

Деловање кривотворене слике нашег сопства очигледно је и овде. Нас најпре занима не какви јесмо, већ каквим се чинимо пре свега пред очима нас самих!

Дакле, највећа претња за постојање духовног живота хришћанског човека не проистиче толико од зла или греха колико од "врлине", тј. од врсте дијалога који он води са врлином. Нарочито поједностављивање врлине и (свесно или несвесно) жртвовање истине на њеном жртвенику неповратно сахрањује духовни живот у мрачно царство хипокризије, гордости и илузија!

Тако можемо само да разумемо груб отачки језик против "добрих" дела која рађају наше "врлине".

"Друга прилика за то (смирење) је она која доводи до тога да себе сматрамо као ништа, ма колико добра да учинимо, и да омрзнемо и да згнушамо се и осудимо не неког другог, већ једино нас саме, и да сматрамо да су бескорисна и мрска и гнусна чак и наша добра постигнућа (дела – врлине), те да судимо да не само да нису угодна Богу, већ да су она смртни греси".19)

И још:

– "Када ти дође помисао гордости, која ти каже: сети се својих врлина, ти реци: старче, гледај на свој блуд"20).

***

Стога проблем хришћанског човека није у првом реду "врлински живот", већ најпре доследно проживљавање у Исусу Христу истине. Јер шта год да хришћанин учини у име врлине, а без истине, јесте "чадо смрти", плод његових унутрашњих противречности и сломова. Насупрот томе, доследно и просто проживљавање истине рађа плодове вечног живота од људске душе сједињене са самом собом и Богом! Богом дане врлине, пород Светога Духа!

***

"А ко истину чини иде к видјелу, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена" (Јов. 3, 21).

16. Од политеизма до монотеизма путем мучеништва

Путовање хришћанског човека стазама постојања је, свакако, путовање од политеизма ка монотеизму!

***

Човеков политеизам уопште има своја светилишта и идоле у његовој унутрашњости, у његовој унутрашњој психици. На том простору, управо "идолском", сваки душевни делић и сваки аутономни психодинамизам има... свог бога! Сваки психички комплекс и свако конфликтно жариште је место "свето", у смислу апсолутне претензије једне жеље или једног захтева! Сваки душевни делић и свака аутономна психодинамична функција има своју "личност", своје индивидуалне циљеве, своје тежње. Не би било претерано ако би неко представио скривену човекову унутрашњост, његово непрегледно постојање, као Вавилонску кулу!

Одувек је човеков велики сан грађење куле његове гордости. Његове очи су увек упрте ка небу сујете, пошто само она изражава његову унутрашњу празнину, која је плод дубљег егзистенцијалног нихилизма!

С друге стране, све што у себи нема, човек настоји да задобије на пољу чулног и видљивог. Његова тајна жеља је да угледа кулу својих егоцентричних и гордих визија како се уздиже на површини земље. Он налази да је та прилика јединствена!

***

Много пута, међутим, човек хришћанин показује да се не уздржава "унутра" од визија гордог и егоцентричног човека. Привучен спољашњим политеизмом наших дана, он изгледа да дели многе жеље и пожуде човека који нема... Бога!

***

Али човек хришћанин троструким погружењем у освећену воду Светога Крштења пошао је путем који води од идолског политеизма до правог монотеизма, до једног и истинитог Бога! Запечаћен благодаћу Божјом он успева да изађе из Египта идолског и запути се ка земљи обећаној, Царству Божјем!

Проблем за хришћанског човека је то што пут ка Царству Божјем (пут од политеизма ка монотеизму) пролази кроз пустињу! У ропском и идолопоклоничком Египту он сања о рајском животу и жуди за обећаном земљом!

Али... Пустиња!

Док не стигнеш у Царство Божје, пустиња ти пружа само невоље и ствара ти можда непремостиве неприлике – жеђ, глад и самоћу!

Две су могућности за хришћанског човека: или да се бори да пређе пустињу имајући за водича облак дању и ватрени стуб ноћу, или да начини компромис са пустињом!

У другом случају, компромис са пустињом (са пустоши технолошког начина живота, овде се мисли се на пустињу савременог начина живота; нап. прир) значи компромис са илузијама и халуцинацијама које тај простор подразумева. Јер компромис с пустињом значи прилагођавање пустињи. Потчињавање условима живота пустиње! И чини се да је човеку лакше да се повинује него да се бори: да се подређује, уместо да се мења. Тако, он више воли да мења истину да би му пустиња била угодна, уместо да се промени сам живећи доследно у истини.

Решење те "промене" или "постизања" истине је блиско многима од нас хришћана. Корачајући кроз пустињу свакодневнице, ми верујемо, док нас очаравају самообмане и илузије пустиње, да нам преостаје само једно решење егзистенцијалног проблема: наш компромис са пустињом, уљуљкивање у самообмане пустиње, увек у тежњи за 'истином'!

Као заробљеници пустиње, међутим, ми брбљамо о Царству Божјем! Спријатељивши се са незнабожачким идолима, ми (умишљено) славимо спасоносни смисао монотеизма!

Наше унутрашње антиномије и противречности, конфликтне тешкоће и уопште простор наших душевних расцепа, наводе нас и споља на дела која потврђују наш политеизам! Тако је наш пут коначно пут од политеизма ка политеизму!

***

То је, дакле, криза монитеизма: политеизам наших неизлечивих унутрашњих ломова! На том простору ломова монотеизам је блокиран!

Проблем хришћанског човека тако изгледа да се концентрише у његовом компромису са унутрашњим сломовима!

– Како се излечити од тих сломова?

Одговор је један: проласком кроз мучеништво за истину!

Сви Христови мученици својом жртвом признали су истину и доказали да је мучеништво најверодостојније духовно деловање на пољу живота у Христу. Остајући верни Христу "до смрти", они су истовремено исповедали да је мучеништво увек једина капија кроз коју се улази у Царство Божје.

***

Тако је! Жагор наших душевних расцепа и богата церемонијалност нашег политеизма једну ствар потврђују: да ми мучеништво избегавамо. Али без мучеништва ми идемо путем без истине и стога без Христа. Ако је Христос истина а ми једну и јединствену истину конструишемо како бисмо се добро осећали у пустињи идолској, онда какве везе ми имамо са Христом? Са Христом мучеништва?

"Ја сам за то рођен и зато дођох на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој" (Јов. 18, 37).

То је, заиста, веродостојни хришћанин: "Сваки који поста мучеником истине ради"21).

<ф>ФУС НОТЕ

1) "Разуме се да, ако је личност подељена на делиће чија је усклађеност нестална и немогућа, душевно здравље је слабо: то је оно што се дешава кад "комплекси" обликују несвесну личност (и непријатељски расположену према Ја) и хране се енергијом која је требало да буде на располагању оном Ја." П. Дако, Психоанализа и душевна равнотежа. Изд. "Диптих" Атина 1970, стр. 237.

2) Упореди "Будите творци ријечи, а не само слушачи, варајући сами себе" (Јак. 1,22)

3) Према Клименту Александријском, Марта је била "заузета и забављена служењем" (Библиотека грчких отаца и црквених писаца. Изд. Апост. Диак. Цркве Грчке, том. 8, стр. 356).

4) "... Не брини се и не узнемиравај за много, како рече и Господ Марти. Јер брига животна не допушта човеку да брине о самој души и да спозна каква је, колико то може онај који се бави собом и пази на себе" (Петар Дамаскин. Добротољубље светих испосника, том 3, стр. 29, 26). Такође према светом Нилу, Господ прекори Марту, "која је мислила да нешто велико чини, због чега јој је била потребна поука, те, исправљајући погрешну помисао, Он рече: Марта, Марта..." (ПГ том 79., стр. 1080).

5) Златоусти (Ап. Ђак. Том. 13., стр. 530).

6) Ориген ( том 15., стр. 77).

7) Ориген (том 12., стр. 259).

8) Према св. Макарију Египатском, Марији Господ "даде некакву тајанствену силу од Свога бића". (том 41,. стр. 170).

9) Уп. мишљење Ј. Цорусо–а о изокретању хијерархије вредности код неуротичара, који релативно сматра апсолутним и обрнуто, апсолутно релативним. В. Игор Царусо: Психоанализа и синтеза постојања. Превод А. Карандони, Атина 1953, стр. 60 итд.

10) "Господ одабра прво и важније од другог", према св. Макарију (том 42, стр. 170).

11) П. Трембелас, Коментари на Јеванђеље по Луци, Атина 1952, стр. 332.

12) Различита поглавља, теолошка и домостројна, Прва стотина. ПГ том 90, стр. 1196, 12/4.

13) Различита поглавља итд. Друга стотина, стр. 1236 /2.

14) Различита поглавља итд. Прва стотина стр. 1220 45.

15) Трећа стотина о љубави, стр. 1045 46.

16) Различита поглавља итд. Прва стотина. 1192 136.

17) Различита поглавља итд. Друга стотина 1220 48.

18) Различита поглавља итд. Друга стотина 1221 1.

19) Лествица написана од Јована Синајског, Изд. Ригопулу, Солун, стр. 258.

20) Исаак Сиријски, Све што је нађено од њега, Атина 1895 стр. 203.

21) Упор. Откров. Јов. 7, 14.