www.verujem.org

Јован Корнаркис

 

ЉУДСКИ ВАПАЈ
...пред си­јам­ским бра­том...!

 

"Ако ду­ша за­сте­ње и за­ва­пи Бо­гу, Он ће јој
по­сла­ти ду­хов­но­га Мој­се­ја, ко­ји ће је из­ба­ви­ти
из еги­пат­ског роп­ства. Али пр­во је да ва­пи
и уз­ди­ше и тек та­да јој по­чи­ње из­ба­вље­ње..."
(Ма­ка­ри­је Еги­пат­ски)

 

УМЕ­СТО ПРЕД­ГО­ВО­РА

На­ла­зи­мо се у Је­ру­са­ли­му. На јед­ној уз­ви­ши­ци, ко­ју због ње­но­га об­ли­ка Је­вре­ји бе­ху на­зва­ли "Ло­ба­ња".

Било је оприли­ке два­на­ест са­ти, под­не, ка­да су тро­ји­ца осу­ђе­ни­ка, рас­пе­ти, раз­го­ва­ра­ли ме­ђу со­бом. Дво­ји­ца су зло­чин­ци, осу­ђе­ни на смрт пре­ма јав­ном кри­вич­ном пра­ву. Тре­ћи, рас­пет ме­ђу њи­ма, ни по че­му ни­је по­се­бан. Мно­го се то­га про­тив­реч­ног чу­ло о ње­му. Та­ко, док Он до­бро по­зна­је иден­ти­тет зло­чи­на­ца, они ње­га не зна­ју до­бро. Али су са­чу­ва­ли у уму сво­ме по­не­што од оно­га што су чу­ли од ру­ље или од крв­ни­ка.

***

Раз­го­вор је по­кре­нуо је­дан од дво­ји­це зло­чи­на­ца о тој го­ру­ћој те­ми, те­ми спа­се­ња од је­зи­вог тре­нут­ка смр­ти. Чуо је не­где не­што вр­ло за­ни­мљи­во, док је ру­ља ур­ла­ла и зи­ја­ла на ње­го­вог нео­бич­ног са­о­су­ђе­ни­ка. Чуо је да ка­жу: "Дру­ге је спа­сао, па ако је Хри­стос, иза­бра­ник Бож­ји, не­ка спа­си са­да са­мо­га се­бе." Раз­у­мео је зло­чи­нац до­бро да је то би­ло ре­че­но са под­сме­хом. Али ка­да бро­јиш по­след­ње ми­ну­те сво­га жи­во­та, чак и под­смех, из­ра­жен као ла­жна на­да, за те­бе је од не­по­сред­ног ин­те­ре­са!...

Шта би, за­и­ста, из­гу­био, ако би по­но­вио и он тр­пе­љи­вом и ћу­тљи­вом свом са­о­су­ђе­ни­ку ту ре­че­ни­цу као по­зив на спа­се­ње? Раз­у­ме се, ху­ла је да та­ко раз­го­ва­раш са чо­ве­ком ко­ји си­гур­но уми­ре. Али, ре­ко­смо, ни­ко ни­шта не гу­би...!

Окре­нув­ши та­ко, ко­ли­ко је мо­гао, гла­ву пре­ма ње­му, пред­ло­жи му:

– При­ја­те­љу, ако си за­и­ста Хри­стос, Ме­си­ја, спа­си се­бе са­мог сво­јом бо­жан­ском си­лом, а спа­си и нас!

Али, ка­да чу те под­сме­шљи­ве ре­чи, дру­ги зло­чи­нац нео­че­ки­ва­но ре­а­го­ва! Као да ни­је хтео сво­је спа­се­ње! Из­гле­да да је по­гре­шно раз­у­мео, јер се ра­ср­дио на сво­га са­о­су­ђе­ни­ка на смрт.

– Зар се не бо­јиш, не­срећ­ни­че, Бо­га? Ни­је ли те стид? У истом си по­ло­жа­ју са­да као онај ко­ме се под­сме­ваш. А он је бар не­ду­жан. Ни­је као ми...!

И ка­да то ре­че и ућут­ка сво­га дру­га, окре­те се рас­пе­том ко­ји је ћу­тао и ка­за му бла­го­род­но, али и са чуд­ном уве­ре­но­шћу.

– Го­спо­де, ка­да се вра­тиш про­сла­вљен и си­лан, се­ти се и ме­не у др­жа­ви Цар­ства сво­је­га...!

Та­да се "Го­спод" (за­и­ста, ка­кво нео­бич­но обра­ћа­ње јед­ном рас­пе­том!) окре­ну са сво­је стра­не "бла­го­род­но­ме" зло­чин­цу и ре­че му људ­ским уши­ма не­по­зна­тим, ти­хим гла­сом.

– Уве­ра­вам те, до­бри мој при­ја­те­љу, да ће­мо се још да­нас за­јед­но на­ћи у бла­го­сло­ву то­га Цар­ства!

***

Раз­го­вор тро­ји­це рас­пе­тих има мно­ге стра­не, о ко­јим се мо­же на­зи­да­тељ­но раз­го­ва­ра­ти. Али онај, ко­ји хо­ће да што је мо­гу­ће плод­ни­је по­раз­ми­сли, тре­ба да обра­ти па­жњу на чи­ње­ни­цу да се пр­ви зло­чи­нац, ка­ко год би­ло, обра­тио бо­жан­ској при­ро­ди Ису­со­вој! По­вр­шно, сва­ка­ко, али са сна­гом и стра­шћу пред­смрт­не аго­ни­је, по­ку­шао је да се уда­љи од кри­тич­но­сти сво­га ста­ња, по­на­вља­ју­ћи под­сме­шљи­ве ре­чи. "Ако си Ме­си­ја, спа­си ме!"

Иако је вр­ло сме­ло да не­ко от­кри­ве­но ула­зи у ду­хов­ну смут­њу ко­ју че­сто кри­је "са­вре­ме­на" хри­шћан­ска ду­ша, ипак не мо­же да не по­ре­ди при­зму ко­ју је ко­ри­стио пр­ви зло­чи­нац да би ви­део Хри­ста са оном ко­ју ко­ри­сти по­му­ће­на хри­шћан­ска ду­ша.

Ре­ци­мо то ди­рект­ни­је. Да мо­жда, за­и­ста, мно­ги од нас хри­шћа­на не гле­да­мо бо­жан­ску при­ро­ду Хри­сто­ву са истим оча­ја­њем али и оспо­ра­ва­њем, ка­ко ју је ви­део овај "ко­ри­сто­љу­би­ви" зло­чи­нац?

***

Пр­ви је зло­чи­нац хтео "ауто­мат­ско" спа­се­ње! Хтео је чу­до исто­га тре­нут­ка! То је сва­ка­ко оправ­да­ва­ла кри­тич­ност ње­го­вог по­ло­жа­ја. Гра­ни­це ње­го­вог жи­во­та би­ле су бе­зна­чај­но ма­ле. Ако би га не­што спа­си­ло, спа­си­ло би га на не­ка­кав "ауто­мат­ски" на­чин. За­то је бо­жан­ска си­ла евен­ту­ал­ног Ме­си­је за ње­га пред­ста­вља­ла на­ду на "ауто­мат­ско" спа­се­ње.

 На­су­прот то­ме, дру­ги зло­чи­нац ни­је за­тра­жио ауто­мат­ско спа­се­ње. Спу­стио је пред но­ге Го­спод­ње, са бла­го­вер­јем и не­за­ми­сли­вом ве­ром, мол­бу "са оро­че­ним уло­гом"! Ка­да до­ђеш у цар­ство сво­је...! Он при­ма људ­ску ре­ал­ност Ме­си­је док се обра­ћа Ње­го­вој на­кло­но­сти у до­бро­чин­ству ко­је при­па­да бу­дућ­но­сти. Он Га гле­да рас­пе­тог и при­хва­та Га рас­пе­тог. Али исто­вре­ме­но при­хва­та, јед­на­ко ап­со­лут­но, Ње­го­ву ме­си­јан­ску си­лу.

У мно­гим слу­ча­је­ви­ма, чи­ни се да је мол­ба за "ауто­мат­ско" спа­се­ње пе­чал и сил­на же­ља сва­ке хри­шћан­ске ду­ше, ко­ја је из­гу­би­ла сво­ју људ­ску ори­јен­та­ци­ју. Она не ви­ди пред со­бом Бо­го­чо­ве­ка Ису­са, не­го Бо­га–Ме­си­ју. Она сма­тра да од људ­ске при­ро­де Хри­сто­ве не мо­же ни­ко да оче­ку­је ни­шта. Све за­ви­си од бо­жан­ске при­ро­де, ко­ја мо­же да пру­жи ауто­мат­ско спа­се­ње. Та­ко је он скли­знуо у из­ве­сни со­ти­ри­о­ло­шки "мо­но­фи­си­ти­зам", ко­ји га коб­но во­ди до­тле да про­си за спа­се­ње, а не да се бо­ри за ду­хов­ну ин­те­гра­ци­ју, ко­ја би га по пра­ви­лу од­ве­ла у Цар­ство Бож­је. Ако се ко и бо­ри, не до­би­ја ве­нац ако се не бо­ри по пра­ви­лу (2 Тим. 2, 5).

***

Та­ко раз­го­вор тро­ји­це рас­пе­тих, да се на ње­га вра­ти­мо, по­ка­зу­је да хри­шћа­нин, ко­ји хо­ће да се бо­ри по пра­ви­лу, тре­ба да при­ми сво­га Спа­си­те­ља као Бо­го­чо­ве­ка. Он, раз­у­ме се, има пра­во да мо­ли за не­ка­кво ауто­мат­ско спа­се­ње, ка­ко га он раз­у­ме­ва. Али мо­же исто­вре­ме­но да схва­ти да је Хри­стос Спа­си­тељ јер је са­вр­ше­ни Бог и са­вр­ше­ни чо­век. То зна­чи да на де­лу спа­се­ња сва­ке људ­ске ду­ше са­деј­ству­ју обе при­ро­де Хри­сто­ве у свом не­раз­де­љи­вом, не­сме­ша­ном и не­из­ме­њи­вом је­дин­ству. Бла­го­слов и си­лу спа­се­ња ну­ди бо­жан­ска, али и људ­ска при­ро­да. За­то ка­да не­ко гле­да са­мо на бо­жан­ску при­ро­ду Хри­сто­ву, под при­ти­ском не­ка­квог ауто­мат­ског спа­се­ња, исто је као да не­ги­ра со­ти­ри­о­ло­шку функ­ци­о­нал­ност и ефи­ка­сност Ње­го­ве људ­ске при­ро­де. Јер, осим "пред­став­нич­ког" ка­рак­те­ра, људ­ска при­ро­да Хри­сто­ва ну­ди се и као "обра­зац"1, ко­ји тре­ба да до­жи­ви­мо, да би­смо се ду­хов­но ин­те­гри­са­ли. Да­кле, да стиг­не­мо сви у је­дин­ство ве­ре и по­зна­ња Си­на Бож­је­га, у чо­ве­ка са­вр­ше­на, у ме­ру уз­ра­ста пу­но­ће Хри­сто­ве (Ефес. 4, 13). Људ­ска при­ро­да Хри­сто­ва мо­же да по­ста­не наш во­дич у на­по­ру да по­ста­не­мо са­о­бра­зни ли­ку Си­на Ње­го­во­га (Рим. 8, 29), од­но­сно Бож­је­га. Ико­ну Ње­го­во­га бо­жан­ства мо­же­мо да "по­не­се­мо" (1 Кор. 15, 49) је­ди­но ка­да жи­ви­мо Ње­го­ву људ­ску при­ро­ду...!

***

Ми­сли, ко­је до­ле сле­де, има­ју за циљ да оцр­та­ју тај "обра­зац". Хри­стос је наш жи­вот, не са­мо као Бог не­го и као чо­век. То зна­чи да тре­ба да про­жи­ви­мо као што је про­жи­вео Он као чо­век, да при­хва­ти­мо бла­го­сло­ве Ње­го­ве бо­жан­ске при­ро­де. Људ­ски тра­го­ви Ње­го­ви ни­су са­мо те­о­риј­ске на­зна­ке пу­та. Они су исто­вре­ме­но, тре­ба да су, ис­ку­ства јед­ног бо­го­чо­ве­чан­ског, да­кле обо­жу­ју­ћег пу­та. Као љу­ди, тре­ба да жи­ви­мо као Он, да би­смо има­ли пра­во да се обра­ти­мо бла­го­сло­ву Ње­го­ве бо­жан­ске при­ро­де. "Као што је он хо­дио", тре­ба и ми да хо­ди­мо (1 Јн. 2, 6).

Из­два­ја­ње Ње­го­ве бо­жан­ске при­ро­де, ко­ја за циљ има "мо­ља­ка­ње" не­ка­квог ауто­мат­ског спа­се­ња, ко­рен је свих не­во­ља Цр­кве Хри­сто­ве. Му­че­ни­ци, све­ти под­ви­жни­ци, све­ти уз­др­жљив­ци и оста­ли бор­ци за ве­ру и све­тост, рас­пе­ше плот Хри­сто­ву са стра­сти­ма и же­ља­ма (Гал. 5, 24). Они су се бо­ри­ли по пра­ви­лу, и за­то се по пра­ви­лу и овен­ча­ше.

***

Сва­ка­ко, рас­пе­ти зло­чи­нац, ко­ји је по­ху­лио на Хри­ста тра­же­ћи ауто­мат­ску по­моћ и спе­се­ње, по­ка­зу­је ка­ко и "рас­пе­ти" мо­же да се пре­ва­ри. Фа­ри­сеј­ски под­виг, пун бо­ла и му­ка "ре­ли­гиј­ског" (и "ста­ти­стич­ког") жи­во­та под­сме­ху­је се људ­ској при­ро­ди Го­спод­њој, те и Ње­го­вом кр­сном стра­да­њу.

Упра­во из овог по­след­њег раз­ло­га про­блем, чи­је кон­ту­ре ми­сли ко­је сле­де же­ле да да­ју, има ди­рект­не ве­зе са аутен­тич­но­шћу ду­хов­ног жи­во­та. Рас­пе­ти се да би се спа­сао ни­је ма­ла ствар. Али по­те­шко­ћа се не на­ла­зи у "кли­но­ви­ма", бо­ло­ви­ма и му­ка­ма под­ви­га! Мно­ги од нас рас­пи­њу плот, али не успе­ва­ју да из­бег­ну фа­ри­сеј­ски обра­зац ми­шље­ња. За­то нас Хри­стос при­пре­ма за јед­но из­не­на­ђе­ње, ве­ће од сва­ког дру­гог (Мт. 7, 23)!

Обо­ји­ца зло­чи­на­ца би­ли су рас­пе­ти, дру­го­ви Хри­сто­ви по "кли­но­ви­ма", по "кр­ви" и по "смр­ти"! Али је­ди­но се дру­ги зло­чи­нац, у раз­го­во­ру ко­ји су по­ве­ли, до­та­као те­ме­ља про­бле­ма. ...А ми смо пра­вед­но осу­ђе­ни; јер до­стој­но оно­ме што смо учи­ни­ли при­ма­мо (Лк. 23, 41). Тај је зло­чи­нац знао да гле­да се­бе са­мо­га. И ћу­тљи­во­га Рас­пе­тог ви­део је кроз при­зму сво­га са­мо­по­зна­ња. Пр­ви зло­чи­нац по­ку­шао је да по­бег­не од кр­ста, да по­бег­не од се­бе са­мо­га. Дру­ги ни­је жу­рио да по­бег­не од кр­ста, јер је знао се­бе са­мо­га. Ње­го­во ег­зи­стен­ци­јал­но ра­су­ђи­ва­ње мо­гло је из­гле­да­ти от­при­ли­ке ова­ко:

– Ја се, не­срећ­ник, са мно­го ви­ше пра­ва на­ла­зим на кр­сту, ка­да је­дан не­ду­жан стра­да на исти на­чин. Та­ко про­блем ни­је да на­пу­стим крст, не­го да имам ко­ри­сти од кр­сног стра­да­ња не­ду­жног Ме­си­је!

***

То ра­су­ђи­ва­ње је при­зма аутен­тич­не ду­хов­но­сти. Кад је по­стра­дао Хри­стос, тре­ба да по­стра­дам и ја. Али тре­ба исто­вре­ме­но да знам да ви­дим сво­је стра­да­ње, да гле­дам у очи се­бе са­мо­га!

Рас­пет крај рас­пе­то­га Ису­са, зна­ћу да под­но­сим кр­сну смрт. Гле­да­ју­ћи рас­пе­то­га Ису­са, тре­ба да гле­дам се­бе са­мо­га. И ка­ко бу­дем гле­дао се­бе са­мо­га, има­ћу пред со­бом рас­пе­то­га Ису­са. А у кри­зном тре­нут­ку, ка­да Он за­ва­пи Оно­ме Ко­ји мо­же да спа­са­ва од смр­ти, са "ва­па­јем ве­ли­ким и су­за­ма" (Је­вр. 5, 7), за­ва­пи­ћу и ја:

– Се­ти ме се, Го­спо­де, ка­да до­ђеш у Цар­ство Сво­је!

Ње­го­во обе­ћа­ње:

– Амин ти ка­жем, да­нас ћеш са Мном би­ти у ра­ју!

већ ће би­ти нео­по­зи­во...!

1. ВА­ПАЈ ИСУ­СОВ!

Бе­ше про­лећ­но по­сле под­не.

Ис­точ­но сун­це да­ва­ло је по­себ­ну љуп­кост де­та­љи­ма про­лећ­не сли­ке. Пољ­ско цве­ће, бре­бе­ри­не, бул­ке, бе­ле ра­де и љи­ља­ни пред­ста­вља­ли су нај­а­у­тен­тич­ни­ји осмех при­ро­де ко­ја се по­но­во ра­ђа у за­гр­ља­ју тво­ре­ви­не...

Је­ру­са­лим је од­у­век био бу­чан град. Ве­ли­ко ша­ре­ни­ло на­ро­да и је­зи­ка по­ди­за­ло је пра­ши­ну, ко­ја ипак ни­је мо­гла да за­ма­гли про­лећ­ну сли­ку. Ван зи­ди­на, у зе­ле­ном про­стран­ству тво­ре­ви­не, си­ја­ње ори­јен­тал­ног сун­ца увек је пред­ста­вља­ло обе­ћа­ње но­вог жи­во­та, осмех но­вог ра­ђа­ња...!

***

Али упра­во у јед­ном та­квом тре­нут­ку до­го­ди се ве­ли­ко зло! Сли­ка се у тре­ну из­ме­ни! Са­свим из­не­на­да, без упо­зо­ре­ња, без цр­них обла­ка као ве­сни­ка, без олу­је као иза­сла­ни­це, та­ма се зби на це­лој зе­мљи, јер сун­ца не­ста! Ни­је не­ста­ло про­сто осме­ха при­ро­де. При­ро­да за­мре. Цве­ће ску­пи сво­је ла­ти­це и у стра­ху се по­гну ка зе­мљи. Ста­да жи­во­ти­ња ко­ја су без­бри­жно па­сла сле­ди­ше се, у ужа­су од нео­че­ки­ва­ног за­ми­ра­ња. Пла­ни­не и до­ли­не се по­тре­со­ше. За­ве­са хра­мов­на рас­це­пи се по сре­ди­ни! Сви ко­ји "ви­де­ше" ту гу­сту та­му, уђо­ше у сен­ку смр­ти Ису­со­ве...!

На тој сли­ци умрт­вље­ња за­вла­да сме­ста ти­ши­на! За­и­ста мр­тва ти­ши­на. Јер, усред те из­не­над­не та­ме, ко би мо­гао да про­го­во­ри? И ка­да би и мо­гао, шта би ре­као?

Али ипак... про­го­во­рио је је­дан или, ра­ди­је, "Је­дан"!

У по­мра­че­ној и мр­твач­ки ути­хлој тво­ре­ви­ни, у смрт­ној аго­ни­ји ко­ја је па­ра­ли­са­ла и жи­во и мр­тво, на бес­ко­нач­ним хо­ри­зон­ти­ма "сен­ке смр­ти", чуо се Ло­гос: Реч као гром и му­ња! Реч као ва­пај аго­ни­је и ужа­са! Нај­људ­ски­ји ва­пај ко­ји се до да­нас чуо! Ва­пај Бо­га Ко­ји стра­да као чо­век!

И у час де­ве­ти по­ви­ка Исус гла­сом ве­ли­ким, го­во­ре­ћи: Елои, Елои, ли­ма са­вах­та­ни? што зна­чи: Бо­же мој, Бо­же мој, за­што си ме оста­вио? (Мк. 15, 34)

***

Из­гле­да да је та­кав људ­ски ва­пај мо­гао да иза­ђе са­мо из ду­би­не ср­ца Ису­со­вог. Све­до­чан­ство рим­ског ка­пе­та­на до­стој­но је па­жње. И ви­дев­ши кен­ту­ри­он ко­ји ста­ја­ше пре­ма ње­му да та­ко за­ва­пив­ши из­дах­ну, ре­че: за­и­ста чо­век овај Син бе­ше Бож­ји (Мк. 15, 39). Ако би­смо мо­гли та­ко да ка­же­мо, ква­ли­тет ва­па­ја уве­рио је сат­ни­ка да је тај ко­ји је то­га тре­нут­ка уми­рао на кр­сту за­и­ста био Син Бож­ји! Је­дан са­свим људ­ски ва­пај је­ди­но би из утро­бе Си­на Бож­јег мо­гао да иза­ђе.

Ко­ји је био кри­те­ри­јум ко­ји је уве­рио сат­ни­ка у то, не мо­же­мо зна­ти. Мо­жда је не­ка­кво, за наш убо­ги ум, не­појм­љи­во "Бож­је оси­ја­ње" по­се­ти­ло дух јед­ног мо­рал­ног по­сма­тра­ча стра­да­ња Ису­со­вог, да би га учи­ни­ло све­до­ком бо­жан­ског по­ре­кла Ње­го­вог људ­ског ва­па­ја. Ре­чи "ви­дев­ши... та­ко за­ва­пив­ши" ни­је про­сто оба­ве­ште­ње ко­је се до­би­ја из исто­риј­ске по­ве­сти о стра­да­њу Ису­со­вом. То је от­кри­ве­ње са не­појм­љи­вим ег­зи­стен­ци­јал­ним сми­слом. Ква­ли­тет ва­па­ја ов­де по­ста­је све­до­чан­ство о бо­жан­ству!

***

Али, као што зна­мо, пред­смрт­ни ва­пај Ису­сов ни­је био са­мо ва­пај ко­ји је иза­шао из Ње­го­вог људ­ског ср­ца. Исус је за­ва­пио и ра­ни­је. Све­док је врт гет­си­ман­ски!

Ко­ли­ко је пу­та, за­и­ста, Исус у мо­ли­тви Сво­ме Оцу за­ва­пио сил­ним гла­сом и у су­за­ма? Ни­ка­да то не­ће­мо са­зна­ти! Али зна­мо, са­гла­сно про­пу­ште­ном оба­ве­ште­њу ко­је нам је пре­да­ла по­сла­ни­ца Је­вре­ји­ма, да је Исус у да­не пло­ти Сво­је мо­ли­тве и про­збе при­но­сио Оно­ме Ко­ји је мо­гао да Га спа­се од смр­ти са сил­ним ва­па­јем и су­за­ма (5, 7)!

Исус је, да­кле, за­ва­пио сил­ним гла­сом и са су­за­ма! То је чи­ње­ни­ца, ко­ја из­ра­жај­но кон­ден­зу­је вр­ху­нац људ­ске аго­ни­је Ису­со­ве пред смр­ћу! Јер Ње­гов ва­пај би је упу­ћен "Оно­ме Ко­ји је мо­гао да Га спа­се од смр­ти!" Сва­ка­ко, пре­ма Ата­на­си­ју Ве­ли­ком, ко­ји ко­мен­та­ри­ше то оба­ве­ште­ње из по­сла­ни­це Је­вре­ји­ма, њен је пи­сац имао у ви­ду мо­ли­тву Ису­со­ву у но­ћи ка­да је ухва­ћен у гет­си­ман­ском вр­ту. "Та­мо нас је Па­вле, или ра­ди­је Хри­стос Ко­ји у ње­му го­во­ри, по­у­чио и оно­ме што су пре­ћу­та­ли и про­пу­сти­ли Еван­ђе­ли­сти, го­во­ре­ћи ка­ко је мо­ли­тва Оцу, да Га ми­мо­и­ђе она ча­ша, би­ла са сил­ним ва­па­јем и су­за­ма" (по П. Трем­бе­ла­су).

***

Опис Ису­са Ко­ји се мо­ли у вр­ту гет­си­ман­ском има не­по­јам­ну дра­ма­тич­ну ве­ли­чи­ну. Го­во­ре­ћи са­свим људ­ски, ре­кли би­смо да је ре­ак­ци­ја Ису­со­ва на пред­сто­је­ћи до­га­ђај Ње­го­ве кр­сне смр­ти са­свим... људ­ска. Сви ко­ји су га сле­ди­ли у дру­гим Ње­го­вим де­ли­ма, ко­ји су се по­на­ша­ли пре­ма Ње­му као пре­ма Оном Ко­ји има власт (Мт 7, 29), по­ко­ле­ба­ли би се сва­ка­ко у сво­јој ве­ри у Ње­го­во бо­жан­ство. У Гет­си­ма­ни­ји то ви­ше ни­је Исус, ко­ји по­ди­же мр­тве и ис­це­љу­је не­ис­це­љи­ве бо­ле­сти. Ни­је Исус, ко­ји по­ни­жа­ва енер­гич­но и сил­но и нај­стра­шни­је де­мо­не. То је Исус аго­ни­је! Аго­ни­је ко­ја про­ис­ти­че из не­ке прет­ње. Јер чим тра­жи од Оно­га Ко­ји је мо­гао да Га спа­си од смр­ти да не по­пи­је ча­шу смр­ти, Исус осе­ћа прет­њу (као чо­век ко­ји је оста­вљен сам са­мо сво­јим људ­ским си­ла­ма) смр­ти!

На овом ме­сту мо­гао би не­ко да се вра­ти прет­ход­ној про­зби Ису­со­вој Оцу, ка­да је мо­лио (са сил­ним ва­па­јем и су­за­ма) да не срет­не час смр­ти. Са­да се ду­ша Мо­ја по­тре­се и шта да ре­чем? Оче, спа­си ме од ча­са ово­га (Јн. 12, 27). Али по­што зна да је упра­во ра­ди то­га пре­суд­ног ча­са и по­стао чо­век, Он до­да­је: али за­то до­ђох за час овај!

***

Сва­ка­ко, у вр­ту гет­си­ман­ском, у то ма­ло вре­ме­на ко­је је пре­о­ста­ло до тре­нут­ка ка­да ће ко­ра­ци Ју­ди­ни до­ве­сти до из­дај­нич­ког за­гр­ља­ја, Исус се вра­ћа на то. То је си­гур­но пре­суд­ни час Ње­го­во­га жи­во­та. Он је већ бли­зу смр­ти! Вре­ме про­ла­зи бр­зи­ном ко­ја се не ме­ри и при­ме­ћу­је. И Исус стра­да по­тре­сно, са­свим људ­ски! Оно што има да ка­же Сво­ме Оцу, у том кри­тич­ном ча­су, је­сте: Кад би хтео да про­не­сеш ову ча­шу ми­мо Ме­не.

***

На­рав­но, не тре­ба да за­бо­ра­ви­мо да се сва­ки наш по­глед упе­рен у стра­да­ју­ћег Ису­са бо­ри да от­кри­је тај­ну! Та­ко­ђе ва­ља под­се­ти­ти на на­шу сла­бост ло­гич­ког (или ма­кар ин­ту­и­тив­ног) ис­пи­ти­ва­ња оно­га што је Исус про­жи­вео као кр­сно стра­да­ње. Не мо­же­мо, ипак, ни да пре­ви­ди­мо или да ума­њи­мо зна­чај ре­ак­ци­ја Ису­са као чо­ве­ка на пред­сто­је­ћу смрт. Чо­век Исус из­но­си Сво­ју во­љу. Не же­ли да умре! Не же­ли смрт! Због то­га и на­кон од­го­во­ра ко­ји од­мах да­је: "Али не мо­ја во­ља не­го Тво­ја да бу­де" (Лк. 22, 42), има по­тре­бу да Му се по­мог­не, да бу­де по­др­жан! Сто­га упра­во: "А ја­ви Му се ан­ђео с не­ба кре­пе­ћи га" (ст. 43).

***

За­и­ста, ка­ква стра­шна и па­ра­ли­шу­ћа бор­ба! Ка­ко вре­ме од­ми­че све ви­ше го­спо­да­ри људ­ско ср­це у Ису­са. "И до­жи­вља­ва­ју­ћи аго­ни­ју све ду­же се мо­ља­ше". У том кри­тич­ном ча­су стра­да­ње Ису­со­во се раз­ви­ја у дра­ма­ти­чан ди­ја­лог аго­ни­је и мо­ли­тве. Што је ду­бља аго­ни­ја то је ду­жа мо­ли­тва. Што је ве­ћи страх пред смр­ћу, то је ја­чи ва­пај мо­ли­тве. И ко­нач­но, "сли­ка" стра­да­ња на вр­хун­цу ње­не дра­ма­тич­не ве­ли­чан­стве­но­сти: "А зној ње­гов бе­ше као гра­шке кр­ви ко­је ка­пља­ху на зе­мљу" (Лк. 22, 44).

***

Ка­ква ли је је­за об­у­зе­ла Мај­ку Зе­мљу ко­ја је упи­ја­ла у сво­ју утро­бу тај зној му­ка "као гра­шке кр­ви"! Ње­не пр­ве успо­ме­не вра­ти­ле би је да­ле­ко уна­зад у освит људ­ског жи­во­та. Он­да ка­да су бо­жан­ске ру­ке узе­ле бла­то из ње­не утро­бе да би ство­ри­ле чо­ве­ка зе­мља­ног. Та­да је гли­на ко­ја је у све­том об­ре­ду пру­жа­ла ра­дост свом твор­цу би­ла де­ви­чан­ска! Ми­рис ра­до­сти и бла­го­сло­ва не­дри­ла је зе­мља ко­ја је у ру­ка­ма Бож­јим де­ла­ла ства­ра­лач­ки да би се из ње­не ду­би­не уз­ви­си­ла бо­жан­ска ико­на, "жи­ва ду­ша", чо­век! Али, по­што је грех из чо­ве­ко­вог ср­ца не­из­бе­жно пре­шао у при­ро­ду, прах Мај­ке Зе­мље је по­стао го­рак! Упр­љан је за­ра­зом гре­ха и ушао је у тра­ги­чан про­стор је­ца­ја и бо­ла (Рим. 8, 22). И без сво­је во­ље се на­шао у ста­њу оче­ки­ва­ња! Че­ка и ту "сло­бо­ду сла­ве де­це Бож­је" (Рим. 8, 21) ка­ко би се осло­бо­дио гор­чи­не ко­ју је на­па­ја­ла ње­го­ва суд­бин­ска пот­чи­ње­ност гре­ху. Али шта би­сте хте­ли, та­кву гор­чи­ну ни­је оче­ки­вао онај прах да оку­си! Док Мај­ка Зе­мља упи­ја зној му­ка Ису­со­вих "као гра­шке кр­ви", ср­це кр­ва­ри ње­но! Па­ти не­за­ми­сли­во! Аго­ни­ја Ису­со­ва по­ста­је ње­на соп­стве­на. Јер зна да ће вр­ло бр­зо при­ми­ти у се­бе мр­твог Ису­са! У том од­сут­ном ча­су и за свет, Мај­ка Зе­мља се по­ме­те. Не зна да ли да гле­да на јад ко­ји на­па­ја зној му­ка Ису­со­вих, или на ско­ри за­гр­љај мр­твог те­ла Ису­со­вог. Још увек не зна до­бро да ли су гра­шке зно­ја обе­ћа­ње бла­го­сло­ва и сло­бо­де!

Али уз му­ке Исус се јед­на­ко са мај­ком мо­ли и од зно­ја те аго­ни­је осе­ћа да се зе­мља на­то­пи­ла. Ко­ра­ци смр­ти ко­ји му се при­бли­жа­ва­ју Ње­гов зној за­и­ста бо­је кр­вљу. И док од­ми­че ноћ ни­ко не зна да је Исус на ко­ле­ни­ма, на зе­мљи ко­ја ту­гу­је за­јед­но са Њим и вра­ћа Ње­гов зној као вре­ле су­зе, или ко­ја кр­ва­ри од те­ре­та ко­ји др­жи: Си­на Бож­јег ко­ји стра­да као чо­век! Та­кво бре­ме, за­и­ста, зе­мља ви­ше ни­кад не­ће по­не­ти!

***

Си­гур­но је да стра­шне Ису­со­ве му­ке мо­же­мо по­сма­тра­ти из мно­го раз­ли­чи­тих угло­ва. Да­кле, не ра­ди се о до­га­ђа­ју ко­ји је ва­жан са­мо са јед­не стра­не. Мо­же се кре­ну­ти од мно­гих по­ла­зи­шта да би­смо по­ку­ша­ли да раз­у­ме­мо ве­о­ма би­тан и сна­жан Ису­сов до­жи­вљај аго­ни­је.

Вер­ни увек би­блиј­ском пре­да­њу, по­ла­зи­мо од основ­ног или цен­трал­ног ме­ста ко­је ва­ља­но са­жи­ма раз­ме­ре, али и при­ро­ду аго­ни­је Ису­со­ве у је­згру Ње­го­вог стра­да­ња: "Ако би ме ми­мо­и­шла ова ча­ша, али не ка­ко ја же­лим, већ Ти".

У овим, са људ­ског ста­но­ви­шта, дра­ма­тич­ним ре­чи­ма ле­жи кључ ко­јим се отва­ра не­ко­ли­ко за­бра­вље­них су­шти­на чи­та­вог до­жи­вљај­ног са­зве­жђа Ису­со­ве аго­ни­је.

Тач­но је да се не мо­же ла­ко при­хва­ти­ти тврд­ња да Исус до­ла­зи до ста­ња аго­ни­је због стра­ха од смр­ти. Што ви­ше не­ко ве­ру­је у Ису­са и при­зна­је Га за Си­на Бож­јег, то ви­ше сма­тра не­при­хва­тљи­вом та­кву тврд­њу. Онај што по­но­во удах­ну жи­вот Ла­за­ру или си­ну удо­ви­це На­и­не, зар се тај упла­шио2 пред Соп­стве­ном Сво­јом смр­ћу?

***

Уоп­ште, дра­ма чо­ве­ка ко­ји се ро­дио да оста­ри и да умре је­сте што има ве­о­ма по­пу­лар­ну и на­ив­ну сли­ку о смр­ти, у сво­јој гла­ви и у сво­јој... кр­ви. За ве­ћи­ну љу­ди смрт је стра­ши­ло жи­во­та! Смрт по­сма­тра­мо или као раз­ву­че­ни про­цес рас­па­да­ња (опа­да­ња) и ра­су­ла (де­ком­по­зи­ци­је) или као је­дан тре­ну­тан до­га­ђај по­ни­шта­ва­ња; по­јед­но­ста­вљу­је­мо је до те ме­ре да је пре­тва­ра­мо у опа­сну зам­ку. У њу упа­да нај­ве­ћи број љу­ди, чак и они ко­ји се тру­де да је не за­бо­ра­ве, да би пре­ва­зи­шли свој страх. Да­кле за ве­ћи­ну она је крај би­о­ло­шког жи­во­та. "На­у­ка" бли­же од­ре­ђу­је смрт као пре­ста­нак ра­да мо­зга или ср­ца. У скла­ду са тим "страх" Ису­са од смр­ти био је страх од на­чи­на на ко­ји би се окон­чао Ње­гов зе­маљ­ски жи­вот!

Ипак, ако увек чвр­сто сто­ји­мо при ег­зи­стен­ци­јал­ном је­згру аго­ни­је Ису­са ко­је је са­же­то у Ње­го­вој мол­би–ва­па­ју: "ако би ме ми­мо­и­шла ова ча­ша...", мо­же­мо раз­у­ме­ти ко­ју дру­гу "смрт" мо­жда Исус гле­да пред Со­бом!

***

Бит­ка ко­ју во­ју­је чо­век Исус усред вр­та Гет­си­ман­ског је­сте дра­ма­тич­но про­тив­реч­на бор­ба ко­ју ни­је во­дио адам­ски чо­век у Еде­мо­вом вр­ту. Ов­де се по­ми­ло­ван љу­ба­вљу Бож­јом чо­век без бор­бе пре­дао ... сво­јој же­љи! У од­сут­ном ча­су, из­ме­ђу две же­ље, соп­стве­не и Бож­је, иза­брао је пр­ву. Ис­пу­нио је во­љу сво­ју. Та­да је ро­ђе­на смрт. "Не­по­слу­шно­шћу јед­ног чо­ве­ка", "у свет се уву­као грех и пу­тем гре­ха смрт" (Рим. 5, 12, 19); Адам­ски чо­век је умро у тре­нут­ку ка­да је се­би удо­во­љио и Бож­ју во­љу пре­зрео. Ако је и на да­ље имао спо­соб­ност да хо­да, ди­ше, да се хра­ни и ра­ди, све то не бе­ху све­до­чан­ства "жи­во­та" већ "по­сто­ја­ња". И на­кон пре­сту­па чо­век је на­ста­вио да по­сто­ји. Али ви­ше не бе­ше жив...!

Та­ко је смрт за­го­спо­да­ри­ла од тре­нут­ка ка­да чо­век ни­је мо­гао да се пот­чи­ни во­љи Бож­јој, већ се по­ви­но­вао сво­јој. Ова ду­хов­на смрт по­ста­ви сво­ју зам­ку и у вр­ту Гет­си­ман­ском. Та­мо не­где, мо­жда ис­под ка­квог ма­сли­но­вог др­ве­та или не­ког гр­ма, стр­пљи­во оче­ки­ва­ше при­ли­ку да уста­не про­тив де­ла Ису­со­вог и ве­ро­ват­но да до­при­не­се да се про­ва­ли ва­пај: "Ако би ме ми­мо­и­шла ова ча­ша!" Чо­век Исус, обре­ме­њен3, свим мо­гу­ћим про­тив­реч­но­сти­ма људ­ске при­ро­де, има сво­ју соп­стве­ну ‡ људ­ску ‡ во­љу"! Же­ли, ако је мо­гу­ће, да из­бег­не ча­шу кр­сног му­че­ни­штва! Али, то из­бе­га­ва­ње би исто­вре­ме­но пред­ста­вља­ло не­по­слу­шност4. Пот­чи­ње­ност и по­слу­шност си­ли ду­хов­не смр­ти!

***

Ако при­хва­ти­мо за ва­ља­ну при­мед­бу Ата­на­си­ја Ве­ли­ког о зна­че­њу сти­ха у по­сла­ни­ци Је­вре­ји­ма, ко­ји го­во­ри о сна­жном ва­па­ју Ису­са (5, 7), раз­у­ме­ће­мо да се Исус у вр­ту Гет­си­ман­ском на­шао у нај­људ­ски­јем ча­су Свог зе­маљ­ског жи­во­та! Пред чо­веч­јом Сво­јом же­љом!

У том те­шком ча­су осе­ћа по­тре­бу да се по­мо­ли "уз сил­ни Ва­пај и су­зе" Оцу "Ко­ји мо­же да Га из­ба­ви од смр­ти"!

***

На пи­та­ње шта је то би­ло што би мо­гло да се узме као нај­тач­ни­ји узрок аго­ни­је, од ко­га нај­ве­ћим де­лом по­ти­че стра­да­ње чо­ве­ка Ису­са, мо­жда би се мо­гао да­ти од­го­вор: Ње­го­ва уса­мље­ност!

Спо­ља гле­да­но, уса­мље­ност Ису­со­ва се на­ро­чи­то ис­ти­че у би­блиј­ском при­по­ве­да­њу. Ка­да Он стра­ху­је и ту­гу­је, ка­да до­жи­вља­ва аго­ни­ју због пред­сто­је­ћих до­га­ђа­ја кр­сног стра­да­ња, Ње­го­ви уче­ни­ци спа­ва­ју! Ни­је­дан чо­век не са­у­че­ству­је у Ње­го­вој уну­тра­шњој бор­би! Он је, да­кле, сам!

***

Али, по­сма­тра­но и из угла уну­тра­шњег до­жи­вља­ја Ње­го­ве аго­ни­је, Ису­со­ва уса­мље­ност је ра­зу­мљи­ва, јер као чо­век он сто­ји пред Сво­јом же­љом! Јер, ста­ја­ти пред лич­ном или ин­ди­ви­ду­ал­ном же­љом ства­ра дис­тан­цу пре­ма уз­не­се­но­сти. То је ис­ку­ство нај­ду­бље са­мо­ће и исто­вре­ме­но опа­сне прет­ње. Као што зна­мо из на­шег људ­ског ис­ку­ства, ако чо­век за­ви­си од сво­је во­ље, за­ви­си је­ди­но... о се­би. И ако за­ви­си са­мо од се­бе, те­шко ње­му!

Ка­да се адам­ски чо­век на­шао на истом ме­сту као Исус, ко­ји са­да па­ти, пре­пу­стио је се­бе да бу­де про­гу­тан од са­мог се­бе. Био је оча­ран соп­стве­ном же­љом! Са­вла­да­ло га је све­оп­ште лич­но са­мо­за­до­вољ­ство и се­бе је пре­дао се­би. Али соп­стве­но ис­пи­ја­ње свог соп­ства бе­ше не­по­врат­но по­ри­ну­ће у ха­ос без­да­на свог соп­ства. Ако је чи­тав овај про­цес ко­нач­но на­зван смрт, са­мо је зна­чењ­ски по­јед­но­ста­вио не­сре­ћу, до ко­је је адам­ског чо­ве­ка до­ве­ло ње­го­во ро­бо­ва­ње сво­јој же­љи.

Да­кле са­мо­ћа ко­ју оку­ша онај ко­ји сто­ји пред сво­јом же­љом мо­же да се сма­тра из­во­ром аго­ни­је и у слу­ча­ју Чо­ве­ка Хри­ста. Мо­жда је упра­во ово нај­ду­бље ис­ку­ство учи­ни­ло да Исус сна­жно, са су­за­ма за­ва­пи "оно­ме ко­ји мо­же да спа­си из смр­ти". Са­мо Отац бе­ше онај ко­ји би мо­гао да спа­си чо­ве­ка Ису­са од смрт­ног ча­са; од "прет­ње" соп­стве­не Ње­го­ве же­ље. И као што већ ре­ко­смо, Отац по­сла ан­ђе­ла не­бе­ског да ста­не уз чо­ве­ка Ису­са. "И ја­ви Му се ан­ђео с не­ба и кре­пе­ћи Га". (Лк. 22, 43). Ти­ме Исус ви­ше ни­је сам! Под за­шти­том Оче­вом је!

***

Са­да ће ка кр­сној смр­ти Исус ко­ра­ча­ти као "не­ви­но јаг­ње", као "ти­хо јаг­ње ка оно­ме ко­ји га ко­ље"! Јер, у су­шти­ни, Ње­го­во стра­да­ње се до­го­ди­ло нај­ве­ћим де­лом у вр­ту Гет­си­ман­ском. Крст, крв, кли­но­ви ша­ма­ри, удар­ци, исме­ја­ва­ња, ко­пље, оцат и сви дру­ги по­моћ­ни еле­мен­ти Ње­го­вом стра­да­њу је­су у ства­ри оно што тре­ба да се до­го­ди да би се и прак­тич­но ис­пу­ни­ло Ње­го­во кр­сно му­че­ни­штво. Срж стра­да­ња Ње­го­вог је до­жи­вље­на у ди­на­мич­ном су­о­ча­ва­њу Ње­го­ве лич­не људ­ске же­ље. Тач­ни­је у кри­тич­ном ча­су ка­да се "у–кр­сти­ла" Људ­ска Ње­го­ва во­ља са во­љом Оца Ње­го­вог. У том тре­нут­ку до­жи­вео је су­шти­ну Свог кр­сног му­че­ни­штва и "на­у­чио из оно­га што је по­стра­дао по­слу­шност", "јер је син" (Је­вр. 5, 8). Ти­ме је на­кон Свог три­јум­фа за­и­ста по­стао "по­слу­шан до смр­ти, смр­ти кр­ста (Фи­лип. 2, 8–9)!

***

Али, ре­ћи ће­те да над кр­стом леб­ди ва­пај! Ва­пај на­пу­ште­но­сти и бо­ла! "Елои, Елои ли­ма са­вах­та­ни?", што зна­чи, "Бо­же мој, Бо­же мој, за­што си ме оста­вио?" (Мк. 15, 34). Би­блиј­ска по­вест ја­сно го­во­ри о ду­бо­ком осе­ћа­њу на­пу­ште­но­сти ко­је Исус про­жи­вља­ва на кр­сту!

На­рав­но реч о ово­ме нај­пре има­ју ту­ма­чи Пи­сма. Они мо­гу да нам ка­жу ко­ји тач­но сми­сао мо­же да има овај ва­пај Ису­са Ко­ји на кр­сту уми­ре. Ме­ђу­тим, упра­во ов­де би би­ло за­ни­мљи­во под­се­ти­ти на ми­шље­ње Ери­ха Фро­ма ко­ји ка­же: "Ско­ро је не­ве­ро­ват­но да је Исус умро из­го­ва­ра­ју­ћи ре­чи то­ли­ко без­на­де­жне... Из­гле­да да нам наш Је­ван­ђе­лист ка­зу­је ко­ји пса­лам го­во­ра­ше Хри­стос у ча­су кад је уми­рао као чо­век. Је­ван­ђе­лист нас под­се­ћа на пр­ви стих по ко­ме Пса­лам бе­ше по­знат"5.

За­и­ста! Тач­но је да се два­де­сет пр­ви пса­лам ко­ји по­чи­ње ва­па­јем Ису­со­вим у ча­су смр­ти, иако углав­ном жи­во опи­су­је стра­да­ње чо­ве­ка по­све­ће­ног Бо­гу, за­вр­ша­ва без­на­де­жно­шћу.

"Стра­дал­ник раб" Бож­ји то­пи се у пе­ћи свог ис­ку­ше­ња "као во­сак"!

"Као во­да раз­лих се,
и ра­су­ше се све ко­сти мо­је;
по­ста ср­це мо­је као во­сак
то­пљен у утро­би мо­јој"

(стих 15)

Сво­је "у Бо­гу" стра­да­ње са­вла­ђу­је све до смр­ти. До­ла­зи до то­га да ви­ше ни­је у ста­њу да за­ва­пи!

"Са­су­ши се као опе­ка сна­га мо­ја,
и је­зик мој при­ле­пи се за гр­ло мо­је,
и у прах смрт­ни низ­вео си ме.

(стих 16).

По­ред све­га, "стра­дал­ник раб" је ап­со­лут­но си­гу­ран у сво­ју по­бе­ду ко­ја ће да се об­и­сти­ни све­мо­ћу Бож­јом. Кроз уни­шта­ва­ју­ће и смр­то­но­сно стра­да­ње иза­ћи ће раб Бож­ји као по­бед­ник али и као гла­сник бла­го­сло­ва и љу­ба­ви Бож­је.

"Ка­зи­ва­ћу Име Тво­је бра­ћи мо­јој,
усред цр­кве хва­ли­ћу Те."(ст. 23)

По­сле ду­бо­ког осе­ћа­ња на­пу­ште­но­сти и са­мо­ће до­жи­ве­ће све­моћ­но и вас­ко­ли­ко при­су­ство Бо­га на чи­та­вој зе­мљи.

"Јер је Го­спод­ње Цар­ство,
и Он ће вла­да­ти ШсвимЋ на­ро­ди­ма.(ст. 29)

Уну­тар овог све­та бла­го­сло­ва, љу­ба­ви и мо­ћи Бож­је, "стра­да­ју­ћи слу­га" жи­ви чак и у тре­нут­ку вр­хун­ца свог ис­ку­ше­ња. Док се то­пи као во­сак и су­ши се као опе­ка, док до­ла­зи тре­ну­так ка­да осе­ћа да не жи­ви, ипак у нај­ве­ћој ду­би­ни сво­га ср­ца кри­је сна­гу да ус­клик­не:

"а ду­ша ће мо­ја Ње­му жи­ве­ти"(ст. 30).

И по­што је пре­ва­зи­шао час ег­зи­стен­ци­јал­не уз­не­се­но­сти (по­не­то­сти) и бор­бе са са­мим со­бом, упот­пу­ни­ће се Ње­гов оп­ти­ми­зам за­рад бли­ске бу­дућ­но­сти ва­се­љен­ског спа­се­ња и бла­го­сло­ва. Пре не­го ће пре­да­ти дух свој Бо­гу про­гла­си­ће, не­ра­зу­мљи­вим за "нео­пи­тан ум", ва­па­јем но­ву за­јед­ни­цу Цар­ства Бож­јег, у ко­ме ће жи­ве­ти они ко­ји као и Он Сам, по­зна­ју са­ми се­бе и по­слу­же му "стра­дал­ни­штвом" за "сло­бо­ду сла­ве де­це Бож­је" (Рим. 8, 21).

"И се­ме мо­је слу­жи­ће Ње­му;
и ја­ви­ће се Го­спо­ду на­ра­штај до­ла­зе­ћи.
И об­ја­ви­ће прав­ду Ње­го­ву,
на­ро­ду ко­ји ће се ро­ди­ти,
оно што учи­ни Го­спод" (ст. 31–32).

Та­ко се за­вр­ша­ва из­у­зе­тан пса­лам стра­да­ња ко­ји по­чи­ње ре­чи­ма ва­па­ја у ча­су смр­ти Ису­со­ве. У су­шти­ни, да­кле, то је пса­лам оп­ти­ми­зма. По­ве­ре­ња у све­моћ и љу­бав Бо­га. Али, пре све­га, то је пса­лам ко­ји нам ка­зу­је, пу­тем ди­на­мич­них сли­ка, о то­ку стра­да­ња ко­је ра­ђа но­ви жи­вот! Но­ви свет!

Овај до­га­ђај от­кри­ва ве­о­ма ва­жан али и мо­ћан ег­зи­стен­ци­јал­ни са­др­жај сна­жног ва­па­ја Ису­со­вог усме­ре­ног ка Оцу, "са су­за­ма"! То је крик на­пу­ште­но­сти и уса­мље­но­сти! Ва­пај "стра­ха" и аго­ни­је! Исти­на! Исто­вре­ме­но, пак, то је ва­пај жи­во­та! Јер са­мо онај ко је жив мо­же да за­ва­пи! Мр­тав не! За­ро­бље­ник ти­ши­не и рас­па­да­ња ви­ше не мо­же ни­шта да из­у­сти. Али жив чо­век мо­же да за­ва­пи! И мо­жда је баш то мо­гућ­ност жи­во­та! Шта ви­ше, ве­ро­ват­но је то сам жи­вот!

***

Та­ко је Хри­стос при­мер и за мо­гућ­ност ва­па­ја! Сна­жни ва­пај Ње­гов "са су­за­ма" је је­дан ве­о­ма осе­тљив до­га­ђај ко­ји осло­ба­ђа­ју­ће (из­ба­ви­тељ­ски, спа­си­тељ­но) осве­тља­ва дух оних ко­ји же­ле да Га "пра­вил­но" сле­де.

От­кри­ва им, кроз ову крај­ње људ­ску сла­бост, њи­хо­ву нај­ве­ћу спо­соб­ност: да за­ва­пе! Јер са­мо ако за­ва­пе спа­си­ће се. Баш као Он!

***

Хри­стос нам је та­ко од тре­нут­ка ка­да је за­је­цао, оста­вио ва­жан "траг" Свог при­ме­ра ко­ји тре­ба да сле­ди­мо. Ако је Он за­је­цао, и ми то тре­ба да учи­ни­мо!6

Са­мо што нас пут ко­ји се про­сти­ре пред на­ма и пред јед­ним та­квим тра­гом жи­во­та у Хри­сту, уво­ди у про­стор на­ро­чи­тог ег­зи­стен­ци­јал­ног про­бле­ма. Пред на­ма се по­ста­вља пи­та­ње ка­ко не­ко мо­же да до­ђе до пра­вог тре­нут­ка ва­па­ја! Сто­га што је исти­на да сва­ки чо­век, хтео то или не, мно­го пу­та ја­ук­не на свом пу­ту на кру­гу жи­вот­ном7. Ва­пи! Али не ва­пи "пра­вил­но" уко­ли­ко не хо­да сто­па­ма Оно­га Ко­ји је пру­жио при­мер спа­со­но­сног ва­па­ја! Ње­га без­ре­зер­вно усва­ја са­мо онај ко­ји као чу­вар над кр­стом има у се­би као стра­жа­ра ‡ чу­ло за ка­кво­ћу ва­па­ја. Тај мо­же да по­твр­ди да је је­ди­но Хри­стос по­у­чио Сво­јим жи­во­том о ва­па­ју жи­во­та! Јер што ви­ше не­ко жи­ви жи­вот Хри­стов, то­ли­ко ви­ше осло­ба­ђа­ју­ће (у сми­слу спа­се­ња, прим. прир) мо­же да за­ва­пи!

Ова­ко ко­ра­ча­ју­ћи сти­ћи ће до тре­нут­ка бла­го­сло­ва ка­да ће ње­гов ва­пај по­ста­ти ва­пај Хри­ста и ва­пај Хри­стов ње­гов соп­стве­ни...! Та­ко ће, обо­жу­ју­ћи се и пре­ска­чу­ћи ха­ос по­сто­ја­ња, до­спе­ти до си­гур­ног за­гр­ља­ја Цар­ства Бож­јег!

Ту ће се ва­пај ко­нач­но пре­тво­ри­ти у не­за­у­став­ну хим­ну за­хвал­но­сти Бо­гу и Оцу! У ан­ђе­о­ску и ра­до­сну пе­сму ми­ло­сти и сла­во­сло­вља!8

 

2. ЕГО­ЦЕН­ТРИЧ­НИ "КРА­ТАК СПОЈ" ЉУД­СКОГ ВА­ПА­ЈА...!

 

Уну­тар ег­зи­стен­ци­јал­ног кру­га људ­ског жи­во­та нај­ра­до­сни­ји до­га­ђај је не­сум­њи­во ро­ђе­ње јед­ног... жи­во­та!

Ка­да се ра­ђа де­те, на­ста­је за­и­ста ве­ли­ка ра­дост! Та­ко но­ви чо­век у тре­нут­ку ка­да из­ла­зи из мај­чи­не утро­бе по­ста­је при­хва­ћен и окру­жен ра­до­шћу, уз­бу­ђе­њем, же­ља­ма и ... цве­ћем! Овај мо­ме­нат је у сва­ком по­гле­ду ве­о­ма зна­ча­јан. Ни­шта не мо­же да ста­не на пут та­ла­су ра­до­сти и уз­бу­ђе­ња!

Ипак! "Кра­так спој" је не­из­бе­жан! У овом ве­дром рас­по­ло­же­њу са­мо је­дан не­го­ду­је!

Но­ви чо­век! Но­во­при­до­шли у круг по­сто­ја­ња. Он не по­ка­зу­је ра­дост! Шта ви­ше... пла­че! Ва­пи!9 Ње­го­во не­сла­га­ње са пра­зни­ком ве­се­ља, же­ља и уз­бу­ђе­но­сти ко­ји га до­че­ку­је је­сте не­у­ме­сно мно­штво бе­би­них ва­па­ја. У пр­вим ми­ну­ти­ма "ван­ма­те­рич­ног" жи­во­та оно тре­ба да бу­де од­го­вор на ре­чи ра­до­сти и сре­ће.

***

Је­зик, да­кле, ко­јим чо­век го­во­ри, у освит свог по­сто­ја­ња је­сте је­зик ва­па­ја! Је­ди­но што је у том ча­су у ста­њу да учи­ни је да на свој на­чин за­ва­пи. На­рав­но, те­шко за ње­га ако се та­ко не де­си! На­уч­но–ме­ди­цин­ска ста­но­ви­шта ће по­твр­ди­ти, као што зна­мо, не­при­јат­ну сум­њу. Јер у скла­ду са тим де­те, док пре­ла­зи сте­пе­ник ег­зи­стен­ци­је, тре­ба да за­пла­че. Са­мо та­ко ода­је пр­ви ути­сак пси­хо­со­мат­ског здра­вља. Због то­га је ва­пај, чак и за "сте­пен ни­же ја­чи­не" "знак здра­вља", ко­ји по­ка­зу­је но­ви чо­век док зва­нич­но ула­зи у круг по­сто­ја­ња.

Али упра­во то зна­чи да је је­зик ва­па­ја пр­ва ин­ди­ви­ду­ал­на функ­ци­ја по­сто­ја­ња. То је упра­во оно што ис­ку­стве­но одва­ја но­во­ро­ђен­че од ње­го­ве мај­ке. Она се ра­ду­је! Оно пла­че, ва­пи ! Ето по­чет­ка жи­во­та по­је­дин­ца! Ва­пај...!

Од са­да ће но­ви чо­век сле­ди­ти ко­рак по ко­рак круг свог по­сто­ја­ња. Ди­са­ће, хра­ни­ће се и тру­ди­ће се да се при­ла­го­ди све­ту ко­ји ће сва­ки пут ста­ја­ти ис­пред ње­га, као по­је­дин­ца. Би­ће на­да­ље јед­на ин­ди­ви­ду­ал­на ег­зи­стен­ци­ја! Али по­че­так ње­го­ве ин­ди­ви­ду­ал­но­сти, ва­пај, увек ће пред­ста­вља­ти ехо, ко­ји ће наџи­ве­ти у ду­би­ни ње­го­вог по­сто­ја­ња жи­вот­ну стреп­њу. Сва­ки пут ка­да бу­де спо­знао да је у опа­сно­сти, ва­пи­ће!

***

Ти­ме ва­пај има истин­ски сми­сао за чо­ве­ка. Оно је пут спа­се­ња, сва­ка­ко он­да ка­да ће онај ко­ји га чу­је до­тр­ча­ти и пру­жи­ти пра­ву по­моћ оно­ме ко­ји ва­пи пред смрт­ном опа­сно­шћу. Ре­ци­мо да уто­пље­ник, у од­ре­ђе­ним слу­ча­је­ви­ма, ако је у ста­њу да по­ви­че, нај­ве­ро­ват­ни­је мо­же би­ти спа­шен, под усло­вом да људ­ски слух при­ми ње­гов очај­нич­ки ва­пај.

Али нај­ве­ћи ег­зи­стен­ци­јал­ни про­блем ни­је пре­вас­ход­но да ли и ка­да чо­век мо­же да за­ва­пи. Јер, као што ре­ко­смо, чо­век по сво­јој при­ро­ди има сна­гу да ја­у­че и, у сва­ком слу­ча­ју, "на­о­ру­жан" је сна­гом ва­па­ја за нај­кри­тич­ни­ји час свог жи­во­та, за тре­ну­так опа­сно­сти! Нај­су­шта­стве­ни­ји про­блем је ко­ли­ко по­зна­је час ка­да тре­ба да се ва­па­јем огла­си. Да­кле, у за­и­ста кри­тич­ном тре­нут­ку.

Овај про­блем по­ста­је ја­сни­ји ако се за­пи­та­мо: да ли чо­век има мо­гућ­ност да за­ва­пи у ча­су ствар­не опа­сно­сти? И још: да ли увек има мо­гућ­ност да ви­ди ту опа­сност? Ова пи­та­ња има­ју не­ве­ро­ват­ну ег­зи­стен­ци­јал­ну ду­би­ну, јер упра­во во­де до раз­лу­чи­ва­ња опа­сно­сти ко­ја за­и­ста пре­ти чо­ве­ку. Јер и по­ред му­дро­сти ко­ју је чо­век са­брао у свом мо­згу, и по­ред из­ван­ред­них по­стиг­ну­ћа, и не­мер­љи­вог те­ре­та "ег­зи­стен­ци­јал­ног" ис­ку­ства ко­ји по­ди­же на сво­ја пле­ћа, мно­го пу­та ни­је у си­ту­а­ци­ји да раз­у­ме због че­га је у ства­ри у опа­сно­сти. Обич­но ва­пи због... де­сет па­ра и пла­че што је из­гу­био два сан­ти­ме­тра зе­мље! Ду­бо­ко уз­ди­ше јер ни­је сте­као не­ка­кву "ти­ту­лу" и те­шко му је, јер... се ра­ду­је ње­гов су­сед! Ја­у­че та­мо где не тре­ба (јер ни­је у опа­сно­сти) и ћу­ти кад тре­ба да ја­ук­не, да­кле кад је за­и­ста у опа­сно­сти...!

Ова чо­ве­ко­ва про­ма­ше­ност има, да­кле, не­из­мер­ну тра­гич­ну ду­би­ну! Чи­ни да чо­век би­ва сва­ког тре­нут­ка у опа­сно­сти од... опа­сно­сти да не ви­ди... опа­сност! Ка­кав тра­гич­ни и опа­сни, за­и­ста, "крат­ки спој"!

***

Шта ли чо­ве­ка за­сле­пљу­је да се на опа­сним ста­за­ма жи­во­та ру­ко­во­ди та­ко тра­гич­ном са­мо­об­ма­ном?

Овим се про­блем са­мо­по­зна­ња по­ста­вља ја­сни­је пред оног ко­ји же­ли да ис­пи­та ка­кво­ћу ду­хов­ног ви­да. Про­блем и ов­де на­ста­вља да по­сто­ји као пи­та­ње пра­вог са­мо­по­зна­ња. Шта то оте­жа­ва чо­ве­ку у ње­го­вом на­сто­ја­њу да ви­ди са­мог се­бе? Ко­ји чи­ни­лац пре­тва­ра са­мо­по­зна­ње у са­мо­об­ма­ну? Ду­хов­ни вид у илу­зи­ју и сле­пи­ло?

Ако чо­век не успе да пра­вил­но са­гле­да са­мог се­бе, тад, вр­ло јед­но­став­но, кри­ви­цу сно­си... он сам! Или, бо­ље ре­че­но ње­го­ва "ин­ди­ви­дуа"!

***

Ја­сно је да је реч је­дин­ка (по­је­ди­нац, ин­ди­ви­дуа) из­у­ме­ло људ­ско ми­шље­ње, и то ве­о­ма пре­ци­зно. Јер, на пр­вом ме­сту, ова реч је је­дин­стве­на и из­ра­жа­ва да је сва­ки чо­век од тре­нут­ка ка­да до­ла­зи на свет крај­ње по­себ­на и је­дин­стве­на ег­зи­стен­ци­ја "је­ди­ни­ца не­де­љи­ва"! Ин­ди­ви­дуа (по­је­ди­нац) је тер­мин ко­ји не при­хва­та дру­го од­ре­ђе­ње, тј. де­ље­ње! Не ко­ма­да се да­ље!

На­рав­но, да­нас смо удо­сто­је­ни да про­сла­ви­мо "це­па­ње" ато­ма у обла­сти ну­кле­ар­не фи­зи­ке. Људ­ски ум је по­сти­гао до та­да не­до­сти­жно: да нео­по­зи­во до­ка­же на­уч­ну вред­ност хи­по­те­зе, ко­ју је ра­ни­је кон­ци­пи­рао, у ве­зи са це­па­њем ато­ма ма­те­ри­је. По­це­по је атом и осло­бо­дио, по­ред оста­лог, енер­ги­ју ко­ри­сну за свој тех­но­ло­шки раз­вој и на­пре­дак, те за за­до­во­ље­ње сво­јих прак­тич­них по­тре­ба. Та­ко је по­ста­ло ја­сно да се су­шти­на ак­тив­но­сти де­ло­ва­ња "ка­рак­те­ра" ма­те­ри­је мо­же по­зна­ва­ти са­мо ако се раз­би­је њен "атом–је­ди­ни­ца". Сто­га је це­па­ње ато­ма ма­те­ри­је отво­ри­ло но­ве пу­те­ве за упо­зна­ва­ње ње­них мно­го­број­них еле­ме­на­та и за њи­хо­ву при­ме­ну на оп­шту ко­рист чо­ве­чан­ства.

***

Али чо­век ни­је атом ма­те­ри­је. Из тог раз­ло­га "це­па­ње" у ње­го­вом слу­ча­ју не­ма сми­сао и ка­рак­тер на­прет­ка и раз­во­ја. На­про­тив. Зна­мо да ка­да чо­век до­спе до "ато­ма ма­те­ри­је", он се рас­па­да од си­ле ја­ких уну­тра­шњих су­ко­ба и до­ла­зи до нео­пи­си­вог ста­ња по­ре­ме­ће­но­сти и без­ум­но­сти. Та­ко, оно што у ато­му фи­зич­ке ма­те­ри­је пред­ста­вља из­вор енер­ги­је и на­прет­ка, за људ­ску је­дин­ку се по­ка­зу­је као опа­да­ње и де­ком­по­зи­ци­ја. Упра­во због то­га људ­ска је­дин­ка је­сте за­и­ста "не­де­љи­ва је­ди­ни­ца"! Не ко­ма­да се да­ље и не тре­ба да се "ра­ста­вља"!

Та­ко ин­те­гри­тет људ­ске је­дин­ке пред­ста­вља крај­њу гра­ни­цу не­за­ви­сног функ­ци­о­ни­са­ња и по­сто­ја­ња. Ка­да је је­дин­ка "ин­те­грал­на", "не­де­љи­ва је­ди­ни­ца", по­се­ду­је ег­зи­стен­ци­јал­ну са­мо­до­вољ­ност. Да би жи­ве­ла и "де­ло­ва­ла", не­ма по­тре­бу за би­ло ка­квом по­мо­ћи ко­ја би по­ти­ца­ла од би­ло ког дру­гог би­ћа као што је она. Ов­де се на­рав­но из­у­зи­ма­ју слу­ча­је­ви деч­јег до­ба, бо­ле­сни, или те­ле­сно или ду­хов­но не­спо­соб­ни. Је­дин­ка у свом нај­бо­љем ви­ду, има функ­ци­о­нал­ну и ег­зи­стен­ци­јал­ну са­мо­до­вољ­ност и ауто­ном­ност! Са­ма се­бе хра­ни, уве­ћа­ва, са­ма се кре­ће, раз­ми­шља, са­ма се су­о­ча­ва са... са­мом со­бом!

***

Упра­во ов­де, ме­ђу­тим, тре­ба обра­ти­ти па­жњу. Јер сва глав­на свој­ства ин­ди­ви­ду­ал­но­сти уче­ству­ју у ра­ђа­њу са­мо­об­ма­не ко­ја мо­же да вла­да ду­хом чо­ве­ка до кра­ја ње­го­вог жи­во­та. То, да­кле, осе­ћа­ње ин­ди­ви­ду­ал­но­сти, као јед­не, да ка­же­мо, огра­ђе­не са сва­ке стра­не це­ли­не, ко­ја но­си ап­со­лут­ну ег­зи­стен­ци­јал­ну са­мо­до­вољ­ност, чи­ни да чо­век има по­гре­шан ути­сак о свом ин­ди­ви­ду­ал­ном ста­њу. Јер, све­сно или не­све­сно, раз­ми­шља: "Ја сам... ја. Да­кле, ја, у про­сто­ру свог ин­ди­ви­ду­ал­ног по­сто­ја­ња, је­сам све"!

Ме­ђу­тим, осе­ћај или са­мо­све­сност оно­га "ја сам ја" зна­чи да сам би­ће ко­је не до­зво­ља­ва би­ло ко­је дру­го спо­ља­шње ми­шље­ње. Та­ко­ђе, ја сам оно што је­сам. "Ја сам ја"! Не­мам ни­ког дру­гог у се­би. "Сам" по се­би сам јед­на од­ре­ђе­на, по­себ­на и са­вр­ше­на је­дин­ка!

Ова­кво умо­ва­ње ко­је је до од­ре­ђе­не тач­ке ва­же­ће у сва­ком по­гле­ду, ка­да по­ста­не ап­со­лут­но, за­и­ста пред­ста­вља са­мо­об­ма­ну. Јер про­сто оно по­ка­зу­је да чо­век ко­ји раз­ми­шља и жи­ви на овај на­чин је­сте ап­со­лут­но по­и­сто­ве­ћен са сво­јом ин­ди­ви­ду­ал­но­шћу. Да­кле, у се­би не ви­ди уну­тра­шњост сво­је лич­но­сти већ са­мо око се­бе, тј. сво­ју спо­ља­шњу ин­ди­ви­ду­ал­ну сли­ку.

***

Још јед­на не­из­бе­жна по­сле­ди­ца овог са­мо­об­ма­њу­ју­ћег раз­ми­шља­ња "Је­дин­ке" је­сте ње­но ап­со­лут­но раз­ли­ко­ва­ње од спо­ља­шњег све­та уоп­ште. По­што је­сам ин­ди­ви­дуа–атом у сми­слу не­де­љи­ве је­ди­ни­це сто­јим на­спрам све­та. Осе­ћа­ње да је­сам ин­ди­ви­дуа да­је ми нео­спо­ран ути­сак (у скла­ду са оним што за­бра­њу­је са­мо­об­ма­на) да на­спрам се­бе имам свет и да се сто­га из­ме­ђу ме­не и све­та раз­ви­ја је­дин­ствен ди­ја­лог мо­је ег­зи­стен­ци­је.

Овај став пре­ма све­ту са­др­жи на­рав­но не­појм­љи­ву, че­сто пу­та, ег­зи­стен­ци­јал­ну ду­би­ну и ши­ри­ну, али се по­гре­шно до­жи­вља­ва. Ре­кли би­смо из­о­кре­ну­то. Јер са тог ме­ста ин­ди­ви­дуа мо­же да учи, ис­тра­жу­је, да про­су­ђу­је о све­му што при­па­да спољ­њем све­ту, али не успе­ва да ви­ди да­ље од... свог но­са!

Ов­де се ва­ља под­се­ти­ти Езо­по­ве ба­сне ко­ја го­во­ри о астро­ло­гу оп­чи­ње­ном спо­ља­шњом ствар­но­шћу. Овај на­уч­ник, чвр­сто и без­ре­зер­вно одан (при­ве­зан) спо­ља­шњем све­ту (зве­зда­ном не­бу), не бе­ше у ста­њу да зна ку­да... сту­па. Због то­га је упао у... ја­му!

На­жа­лост, не­зго­да овог астро­ло­га не би­ва по­у­ка мно­гим обра­зо­ва­ним, "ду­хов­но" од­не­го­ва­ним, умо­ви­ма и дру­гим из­ван­ред­ним фи­ло­зоф­ским ве­ли­чи­на­ма, мно­гим љу­ди­ма не­ве­ро­ват­них ис­тра­жи­вач­ких спо­соб­но­сти. Сви они, док у све­ту што га пред со­бом има­ју на за­ди­вљу­ју­ћи на­чин све про­у­ча­ва­ју, ре­кли би­смо са за­вид­ном ми­са­о­ном ле­по­том, и рет­ком спо­соб­но­шћу син­те­зе, по­ка­зу­ју сво­јим осо­би­на­ма, и уоп­ште сво­јим ег­зи­стен­ци­јал­ним по­на­ша­њем, да се ни­ка­да ни­су над­не­ли над ре­ал­ном ствар­но­сти сво­јих жи­во­та као ин­ди­ви­дуе. Њи­хо­ва "са­мо­свест" је ап­со­лут­но јед­но­стра­на јер упра­во оста­ју при­ко­ва­ни уз огра­ду ин­ди­ви­ду­ал­но­сти, уз ин­те­лект. Му­дру­ју, раз­ми­шља­ју, по­га­ђа­ју, сум­ња­ју, чу­де се, при­хва­та­ју, скла­па­ју, ана­ли­зи­ра­ју, ва­ра­ју...! Све то из угла су­прот­не си­ле! Са бал­ко­на ин­ди­ви­ду­ал­но­сти, ин­те­лек­та!

***

То ап­со­лут­но ра­су­ђи­ва­ње ин­ди­ви­дуе (по­је­дин­ца, је­дин­ке) о се­би и спољ­њем све­ту ис­кљу­чи­во пу­тем ин­те­лек­та, има још јед­ну не­при­јат­ну по­сле­ди­цу ко­ја во­ди до ла­жно­сти људ­ског ва­па­ја. Јер онај ко­ји, као што сам сма­тра, "зна све" (или ско­ро све), ис­тра­жу­ју­ћи свет пред со­бом, та­ко­ђе ве­ру­је да он сам је­сте је­дин­ствен по­зна­ва­лац са­мог се­бе. "На­и­ван ум" ов­де раз­ми­шља от­при­ли­ке ова­ко: по­што ја је­сам ја, је­ди­ни сам ко­ји имам спо­соб­ност да по­сма­трам са­мог се­бе У се­бе је­ди­но ја мо­гу да про­ник­нем. Сва­ки дру­ги чо­век, по­што је дру­га је­дин­ка, не мо­же да ва­ља­но по­зна­је мој соп­стве­ни уну­тра­шњи, ду­хов­ни про­стор. Да­кле, са­мо­спо­зна­ја је ис­кљу­чи­во ин­ди­ви­ду­ал­на де­лат­ност. Зна­чи, са­мо ја знам ка­да сам у опа­сно­сти и са­мо ја мо­гу у пра­вом тре­нут­ку да за­ва­пим.

Пре­ма том схва­та­њу, и по­што у ствар­но­сти "ин­ди­ви­дуа" не мо­же не са­мо да спо­зна са­му се­бе, не­го ни... нос свој да ви­ди, ми­сли да је у опа­сно­сти ис­кљу­чи­во од спо­ља­шњег све­та ко­јег има пред со­бом или у ко­јем жи­ви. Због то­га спо­ља­шња зла се не­по­врат­но узи­ма­ју здра­во за го­то­во. На при­мер по­зна­то за­га­ђе­ње око­ли­не у сва­ком слу­ча­ју осва­ја пре­вас­ход­но и ско­ро ис­кљу­чи­во ин­те­ре­со­ва­ње чо­ве­ка, као и "дру­штве­ни" циљ – по­ве­ћа­ње при­хо­да "по гла­ви" ста­нов­ни­ка. Чо­век его­цен­трич­но згр­чен та­ко гле­да са­мо спо­ља­шња зла, јер, као што сма­тра, у ње­му са­мом не по­сто­ји ни­ка­кав про­блем, да­кле "ни­шта"! Сви про­бле­ми се на­ла­зе ван ње­га!

***

Али као што ствар­ност по­ка­зу­је, спо­ља­шњи про­бле­ми и зла увек по­чи­њу од чо­ве­ко­ве уну­тра­шњо­сти ко­ја исто­вре­ме­но пред­ста­вља нај­ма­ње по­зна­ту стра­ну ње­го­вог жи­во­та. Јер са­мо­по­зна­ње ни­је то­ли­ко са­мо по се­би ра­зу­мљи­во, као што обич­но сви ми ми­сли­мо. Тре­ба да при­хва­ти­мо иде­ју да ми са­ми сво­је соп­ство по­зна­је­мо ма­ње од љу­ди око нас. Јунг је ов­де ве­о­ма ја­сан. "Тре­ба", ка­же, "нај­пре да усво­ји­мо ми­шље­ње да чак и у нај­ин­тим­ни­јем на­шем ду­шев­ном жи­во­ту жи­ви­мо у јед­ној вр­сти ку­ће ко­ја има вра­та и про­зо­ре отво­ре­не ка све­ту..."10. То зна­чи да ак­тив­ност и де­ло­ва­ње не­све­сних, за њи­хо­вог но­си­о­ца, ду­шев­них сна­га, од­у­зи­ма пра­во би­ло ком чо­ве­ку да твр­ди да је у ста­њу да по­сма­тра сам се­бе, упра­во као сво­је ли­це у огле­да­лу. Мно­го ма­ње та­ко не­што мо­же да бра­ни его­цен­трич­но на­стро­јен чо­век. Јер чи­ње­ни­ца да има ве­о­ма ја­сан осе­ћај о сво­јим ин­ди­ви­ду­ал­ним осо­бе­но­сти­ма и рас­по­ло­же­њи­ма не по­твр­ђу­је ну­жно да тај чо­век по­се­ду­је ве­ли­ку спо­соб­ност са­мо­по­зна­ња или са­мо­по­сма­тра­ња. Јед­но­став­но, са­мо има мо­гућ­ност да гле­да оно што же­ли да ви­ди. Ов­де се на­ла­зи "пред­ност" его­цен­трич­не са­мо­спо­зна­је. Да не­ко ви­ди не оно што за­и­ста (тј. "објек­тив­но") је­сте, већ оно што же­ли да је. То по­но­во зна­чи, као што је ра­зу­мљи­во, дру­гу вр­сту зам­ке људ­ског ва­па­ја. Јер че­сто его­цен­трич­но за­ро­бљен чо­век ва­пи да би од­ба­цио и по­ре­као ствар­ног са­мог се­бе. Пра­во са­мо­по­зна­ње, по­глед на истин­ског се­бе, за­стра­шу­је га и он та­да... ва­пи. Ње­гов ва­пај је он­да ње­го­ва од­бра­на од се­бе са­мог, тј. ег­зи­стен­ци­јал­на не­га­ци­ја.

Упра­во на овом ме­сту мо­же се го­во­ри­ти о основ­ној ре­ак­ци­ји не­у­ро­тич­ног чо­ве­ка. Овај чо­век не ви­ди, ни­је у по­ло­жа­ју да ви­ди са­мог се­бе ка­кав ствар­но је­сте. Се­бе гле­да она­ко ка­кав би же­лео да бу­де. Основ­ни "су­коб" из­ме­ђу не­у­ро­ти­ча­ра и пси­хо­а­на­ли­ти­ча­ра из­гле­да да ле­жи у ду­шев­ном от­по­ру ко­ји по­ка­зу­је не­у­ро­тик при по­ку­ша­ју ана­ли­ти­ча­ра да му ски­ци­ра ње­го­ву "ин­ди­ви­ду­ал­ну" сли­ку. Че­сто, као што у слич­ним окол­но­сти­ма опи­су­ју пси­хо­а­на­ли­ти­ча­ри, не­у­ро­тик гнев­но ре­а­гу­је ка­да от­кри­је сво­је пра­во ја. Не при­зна­је га. Од­ба­цу­је га и мр­зи, јер ни­је оно што же­ли. Оно је на­рав­но, ње­го­ва "сен­ка". Али упра­во то не же­ли да при­зна. Нај­а­у­тен­тич­ни­ји део ње­га са­мог: ње­го­ва "сен­ка". Та­ко сли­ка ње­га са­мог, ко­ја је са­ста­вље­на од ма­те­ри­ја­ла ко­ји скла­па ана­ли­ти­чар, је­сте сли­ка не­при­хва­ће­на и омра­же­на од стра­не не­у­ро­тич­ног чо­ве­ка. Не же­ли да пре­по­зна сво­ју "сен­ку", тј. са­мог се­бе! Због то­га ва­пи про­тив са­мог се­бе.

***

Упра­во овај при­мер по­ка­зу­је да што је чо­век его­цен­трич­ни­ји уто­ли­ко ис­кри­вље­ни­ју сли­ку ства­ра о се­би. Же­ли да увек има ви­со­ко ми­шље­ње о са­мом се­би. Чак иако је "скро­ман" и не­ма не­ко ми­шље­ње о се­би, опет има не­ку "иде­ал­ну" ин­ди­ви­ду­ал­ну са­мо­до­вољ­ност. Увек је за са­мог се­бе ски­ци­рао сли­ку ка­ква ње­му од­го­ва­ра!

Да за­кљу­чи­мо, што ви­ше чо­век са­мог се­бе осе­ћа ин­ди­ви­ду­ом, у сми­слу за­тво­ре­ног его­цен­трич­ног ве­зи­ва­ња, уто­ли­ко је не­спо­соб­ни­ји да при­хва­ти пра­ву сли­ку о са­мом се­би. Би­ло шта што ви­ди пред со­бом, као "ин­ди­ви­ду­ал­ну" сли­ку, је­сте увек идол ко­ји пра­ви ин­ди­ви­ду­ал­на ње­го­ва са­мо­до­вољ­ност. У том слу­ча­ју са­мо­по­зна­ње је са­мо­об­ма­на. Са­мо­по­сма­тра­ње... нео­се­тљи­во сле­пи­ло! Окру­жен овим ег­зи­стен­ци­јал­ним огра­да­ма жи­во­та чо­век не мо­же да схва­ти ка­да и од ко­га је у опа­сно­сти! Си­гу­ран што сто­ји на бал­ко­ну ин­ди­ви­ду­ал­но­сти са ког мо­же да ви­ди сва­ку спољ­њу опа­сност, ни­је у по­ло­жа­ју да се истин­ски уз­не­ми­ри. На­рав­но, он има мо­гућ­ност да се за­бри­не, али као што ре­ко­смо, уз­не­ми­рен је ка­да ни­је за­и­ста у опа­сно­сти, а ми­ран у нај­кри­тич­ни­јем ча­су свог по­сто­ја­ња. Та­ко је ва­пај про­ма­шен! Пре­ћут­ку­је нај­кри­тич­ни­ји тре­ну­так. За­пли­ће се у его­цен­трич­ни ла­нац ин­ди­ви­ду­ал­но­сти и ви­ше ни­је мо­гућ­ност жи­во­та већ буч­ни па­ра­зит!

***

Да је чо­век мо­гао да уви­ди овај "крат­ки спој" у сво­ме ва­па­ју, оно што би нај­пре учи­нио би­ло би да за­ва­пи про­тив... са­мог се­бе; по­што би му по­ста­ло ја­сно да је на пр­вом ме­сту у опа­сно­сти од са­мог се­бе!

3. РАЗ­ДВА­ЈА­ЊЕ СИ­ЈАМ­СКИХ БЛИ­ЗА­НА­ЦА

Јед­на од нео­бич­но­сти за­че­ћа и но­ше­ња људ­ског би­ћа је­сте и ра­ђа­ње си­јам­ских бли­за­на­ца. Ко зна ка­ква је то "гре­шка у ак­тив­но­сти си­сте­ма за­че­ћа" ко­ја има за по­сле­ди­цу да пр­ви пут угле­да­ју све­тлост да­на два чо­ве­ка те­лом ме­ђу­соб­но при­ле­пље­ни. У овом слу­ча­ју не­ре­шен про­блем ко­ег­зи­стен­ци­је и сим­би­о­зе ових љу­ди је очи­гле­дан, ма ка­ко да је по­ве­за­на њи­хо­ва плот. По­што се ра­ди о две­ма одво­је­ним људ­ских је­дин­ка­ма ова те­ле­сна по­ве­за­ност је по сна­зи јед­на­ка смр­ти! Ако прет­по­ста­ви­мо да ови љу­ди мо­гу да се успе­шно су­о­че са ор­ган­ским про­бле­ми­ма ко­ег­зи­стен­ци­је, пре­о­ста­је мно­штво прак­тич­них пи­та­ња ко­је на кра­ју та­кву сим­би­о­зу чи­не не­мо­гу­ћом!

***

Его­цен­трич­ни оков ин­ди­ви­ду­ал­но­сти да­је нам пси­хо­ло­шку сли­ку си­јам­ских бли­за­на­ца. Чо­век је ве­зан за се­бе са­мог као што су си­јам­ски бли­зан­ци. Два не­раз­де­љи­ва, нео­дво­ји­ва и обич­но не­пре­глед­на "де­ла" за­јед­но чи­не чо­ве­ков "его". Да­кле, его­цен­трич­на "ве­за­ност" при­чвр­шћу­је ор­ган­ски у пси­хо­ло­шком де­ло­ва­њу (не на­рав­но у пси­хич­ком по­сто­ја­њу) људ­ске ин­ди­ви­ду­ал­но­сти два... си­јам­ска бли­зан­ца. Чо­ве­ка и ње­го­вог "се­бе са­мог"!

Ова два бра­та за­и­ста осе­ћа­ју да су при­ле­пље­ни је­дан уз дру­гог. Је­дан осе­ћа или има илу­зи­ју о при­су­ству дру­гог. Ка­ко су спо­је­ни, тј. са ко­је "стра­не" не мо­же­мо увек да зна­мо! Чи­ни се, ипак, да се у вр­ло рет­ким слу­ча­је­ви­ма је­дан осе­ћа на­спрам дру­гог – "ли­цем у ли­це"! Нај­че­шће чо­век осе­ћа се­бе са­мог иза сво­јих ле­ђа или по­ред се­бе, или бли­зу се­бе или... у се­би!

У свим овим си­ту­а­ци­ја­ма пси­хо­ло­шка ("его­цен­трич­на") ве­за­ност до­жи­вља­ва се ве­о­ма не­по­сред­но. Ор­ган­ска ве­за си­јам­ских бли­за­на­ца сна­жно при­ти­ска... бо­ко­ве или ле­ђа јед­ног или дру­гог. Чо­век зна да, куд год да иде, у се­би но­си са­мог се­бе. Ако за­и­ста има те­шко­ћа у жи­во­ту, осе­ћа (или зна) да му оте­жа­ва ње­го­во са­мо соп­ство. Сто­га у тре­ну­ци­ма умо­ра или "без­бри­жно­сти" осе­ћа ка­ко на се­бе по­ди­же ве­ли­ки, не­из­др­жив те­рет: са­мог се­бе!

***

Али ако чо­век та­ко се­бе осе­ћа, то зна­чи да се на­ла­зи на до­бром ег­зи­стен­ци­јал­ном пу­ту. Та­ква ис­ку­ства те­ре­та или при­ти­ска од нас са­мих има­ју под од­ре­ђе­ним усло­ви­ма по­зи­тив­но зна­че­ње. Пред­ста­вља­ју дра­го­це­не при­ли­ке да чо­век схва­ти сво­ју его­цен­трич­ну за­пле­те­ност. Не­рас­ки­ди­ве ве­зе са са­мим со­бом. Још бо­ље: по­че­так при­хва­та­ња са­мог се­бе. Јер, исти­на је да ве­ли­ки број љу­ди (мо­жда ве­ћи­на?) скре­ћу на стран­пу­ти­цу его­цен­трич­но­сти и за­то гу­бе пер­спек­ти­ву или сли­ку о се­би са­ми­ма. Сва­ку те­шко­ћу са ко­јом се сре­ћу у жи­во­ту, при­пи­су­ју дру­ги­ма, вре­ме­ну, до­бу, не­ма­шти­ни, нов­цу и сл. Ни­ка­да, пак, се­би! Њи­хо­во соп­ство се из­гу­би­ло са хо­ри­зон­та те­шко­ћа по­сто­ја­ња. Ни за јед­ну те­шко­ћу не сно­си кри­ви­цу њи­хо­во соп­ство. За све што сре­ћу на свом пу­ту, кри­ви су дру­ги чи­ни­о­ци или "еле­мен­ти" тог све­та!

Али ова пер­спек­ти­ва сна­гом се из­јед­на­ча­ва са смр­ћу њи­хо­вог соп­ства јер га са­хра­њу­ју та­ко бри­жљи­во у "дру­го­га"! Та­ко ли­че на си­јам­ца ко­ји но­си (ко­ли­ко ду­го?) уз се­бе "мр­твог" бра­та!

***

Ако да­кле осе­ћа да је ве­о­ма при­ве­зан за са­мог се­бе, чо­век жу­ди да се осло­бо­ди од... се­бе! Же­ли да до­жи­ви уну­тра­шње осло­ба­ђа­ње (из­ба­вље­ње, спа­се­ње). Јед­но ду­бо­ко ду­шев­но олак­ша­ње! Да оста­не сам, без си­јам­ског бли­зан­ца, "сам сам­ци­јат"!

***

Ја­сно је да у то­ку по­сто­ја­ња чо­век ко­ји по­чи­ње јед­ним одва­ја­њем и осло­бо­ђе­њем (по­ро­ђа­јем) свог жи­во­та у дру­штве­ном окру­же­њу, од­мах не­по­сред­но ула­зи у ла­нац или ла­ви­ринт ве­за­но­сти (оба­ве­за). На­рав­но, не­ко ће би­ти оба­ве­зан да на овом ме­сту ис­так­не ну­жност од­ре­ђе­них оба­ве­за у ци­љу нор­мал­ног пси­хо­со­мат­ског раз­во­ја чо­ве­ка. Но­ви чо­век, за­и­ста, у пр­вим ко­ра­ци­ма жи­во­та тре­ба да бу­де под­у­прт из­ве­сном ве­за­но­шћу, о че­му смо већ го­во­ри­ли. Без по­мо­ћи, за­и­ста, нов чо­век не мо­же да од­ра­сте. Али сва­ка по­моћ са­др­жи и дру­гу стра­ну; пси­хо­ло­шку ве­за­ност ко­ја не­из­бе­жно оки­ва. Та­ко чо­век, же­ле­ћи то или не, иде да­ље на свом пу­ту по­сто­ја­ња уз ве­зи­ва­ња ко­ја га у уну­тра­шњо­сти при­те­шњу­ју. Јер ка­ко ова ве­зи­ва­ња пред­ста­вља­ју по­моћ она су да­кле, у слу­жби ње­го­вог соп­ства. Нај­по­зна­ти­ји при­мер ве­зи­ва­ња је­сте ве­за­ност за мај­ку, ма­те­рин­ска ве­за­ност!

***

Да­кле, не­за­ми­сли­во је да по­сто­ји нор­ма­лан пси­хо­со­мат­ски раз­вој но­вог чо­ве­ка без па­жње и емо­ци­о­нал­ног бо­гат­ства ко­је пру­жа мај­ка. Са дру­ге стра­не его­цен­трич­на ег­зи­стен­ци­јал­на ори­јен­та­ци­ја је­сте у при­ро­ди чо­ве­ка као нај­пле­ме­ни­ти­је и нај­све­ти­је (у ста­њу ње­го­вог де­ви­чан­ства)11 жи­вот­но на­сле­ђе уоп­ште. Без ове ори­јен­та­ци­је ко­ја по­сто­ји "од по­стан­ка све­та", чо­век не мо­же да осе­ћа, али ни да за­шти­ти се­бе са­мог од опа­сно­сти не­стан­ка. На­ро­чи­то у пр­вим да­ни­ма жи­во­та сна­жни его­цен­три­зам чо­ве­ка ‡ одој­че­та или де­те­та по­ка­зу­је дра­го­це­ни до­при­нос ја­ча­њу ин­ди­ви­ду­ал­но­сти у окви­ру ње­го­ве сре­ди­не. Чак и та­да, ка­да чо­век у пр­вим да­ни­ма го­то­во не ви­ди, не раз­у­ме, он је у ста­њу да зах­те­ва и да пре­тен­ду­је на сво­ја пра­ва но­во­ро­ђен­че­та. Тре­ба да при­хва­ти­мо да у сво­јим по­че­ци­ма жи­вот чо­ве­ка је­сте сна­жно его­цен­три­чан... у ње­го­вом ин­те­ре­су!

***

Овај его­цен­три­зам чо­ве­ков до­слов­но ула­зи "у брач­ну за­јед­ни­цу" са мај­чин­ским осе­ћај­но­шћу и уоп­ште са мај­чин­ском пси­хо­ло­шком по­мо­ћи. Као што зна­мо, емо­ци­о­нал­на или пси­хо­ло­шка ве­за­ност мај­ке за де­те је то­ли­ко моћ­на и обич­но не­рас­ки­ди­ва, да ће у овој ве­зи чо­век увек гле­да­ти не­из­ре­ци­ву све­тост. "Све­ти­њу над све­ти­ња­ма" људ­ске лич­но­сти!

Ти­ме се об­ја­шња­ва за­што се они ко­ји ула­зе у овај брач­ни про­стор раз­о­ча­ра­ва­ју и по­тре­са­ју. Му­дра­ци, пе­сни­ци, пи­сци, ар­хи­тек­те, ва­ја­ри, сли­ка­ри, пе­ва­чи, сва­ки ми­сли­лац, ства­ра­лац или ис­тра­жи­вач ко­ји ће за­ви­ри­ти са стра­хо­по­што­ва­њем и из­не­на­ђе­њем у ода­је брач­не пси­хо­ло­шке ве­за­но­сти мај­ке и де­те­та, из­ра­жа­ва­ће се што све­ти­је мо­же, ка­ко би пре­нео (увек бле­до) сво­је лич­но ис­ку­ство би­ло ка­квог свог "уче­ство­ва­ња" у тој ве­зи. За де­те, и ка­сни­је за од­ра­слог чо­ве­ка, мај­ка ће увек пред­ста­вља­ти нај­све­ти­ју срод­нич­ку лич­ност! Из­вор љу­ба­ви и жр­тво­ва­ња! Али из тог раз­ло­га и нај­ду­бљи ду­шев­ни осло­нац чо­ве­ка у те­шким и од­сут­ним тре­ну­ци­ма ње­го­вог по­сто­ја­ња. Уко­ли­ко не­ма дру­гу све­ту "ве­зу" да за­је­ца: "Бо­же мој", или ако не "по­зна­је" дру­гог "Бо­га", си­гур­но ће за­ку­ка­ти у не­ком ча­су бо­ла или опа­сно­сти: "Мај­чи­це мо­ја"!

***

Пси­хо­ло­ги­ја је, има­ју­ћи у ви­ду све стра­не ове ве­зе, учи­ни­ла дра­го­це­на де­таљ­на ис­пи­ти­ва­ња нај­тај­но­ви­ти­јих ду­би­на лич­но­сти. На­рав­но, још пре не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, људ­ска при­ро­да је при­хва­ти­ла јед­ну крај­ње нео­че­ки­ва­ну увре­ду од стра­не те­о­ри­је Фре­уд–а. Ње­го­во уче­ње о ве­за­но­сти мај­ке и си­на, ко­је се "кри­ста­ли­ше" у "еди­по­вом ком­плек­су" је­сте не­сум­њи­во из­раз бун­та про­тив људ­ског до­сто­јан­ства али и очи­гле­дан про­ма­шај на­у­ке. Очи Фре­уд–а ни­су јед­но­став­но за­ма­гље­не у по­гле­ду ма­те­рин­ске ве­за­но­сти.

Ви­де­ле су је из­о­па­че­но! Кроз јед­ну ве­о­ма за­пр­ља­ну при­зму.12

Али онај ко­ји је не­ка­ко за­ро­нио у во­де ове ве­зе у сва­ком слу­ча­ју је пси­хи­ја­тар и ци­ри­шки пси­хо­лог Карл Гу­став Јунг. Он је, на­рав­но, не ус­пев­ши да ка­же све или ко­нач­ну реч, из­ре­као са­свим до­вољ­но. Ње­гов пси­хо­ло­шки по­глед на мај­чин­ску ве­за­ност, ако не пру­жа ни­шта дру­го, у нај­ма­њу ру­ку ба­ца ак­це­нат на его­цен­трич­ну ве­за­ност лич­но­сти.

Мај­ка је за Јунг–а на пр­вом ме­сту сим­бол не­све­сног. Пси­хо­ло­шко, да­кле, ве­зи­ва­ње де­те­та уз мај­ку је за Јунг–а чо­ве­ко­во ве­зи­ва­ње за про­стор не­све­сног и ин­си­сти­ра­ње на ње­му. За­то, што је ви­ше де­те уз мај­ку, то­ли­ко ви­ше је и оно уду­бље­но у про­стор пси­хо­ло­шко не­све­сног. Да­кле, да би чо­век по­стао ду­шев­но сло­бод­на лич­ност, да би сле­дио пут ка "ин­ди­ви­ду­а­ци­ји" (фор­ми­ра­њу лич­но­сти, Ин­ди­ви­ду­а­ти­он) успе­шно, тре­ба да се ко­ре­ни­то одво­ји од свог не­све­сног. Дру­гим ре­чи­ма, да уки­да по­сте­пе­но (уз по­моћ ис­ку­ста­ва ко­је му пру­жа жи­вот) по­и­сто­ве­ће­ност са са­мим со­бом. Да на­пре­ду­ју­ћи раз­лу­чу­је из­ме­ђу се­бе и објек­тив­ног (спољ­њег) све­та, на та­кав на­чин да сва­ки пут и све ја­сни­је осве­шћу­је соп­стве­ну ин­ди­ви­ду­ал­ност, сво­је ствар­но ја. То, пак, тре­ба да поч­не да се де­ша­ва ра­ди­кал­ним пре­ки­дом пси­хо­ло­шке пуп­ча­не врп­це ко­ја га емо­ци­о­нал­но ве­зу­је са мај­ком. Уло­га мај­ке, за Јунг–а, огра­ни­ча­ва се, у сми­слу по­ма­га­ња де­те­ту, у од­ре­ђе­ној фа­зи ње­го­вог пу­та ка пси­хо­ло­шкој зре­ло­сти и уну­тра­шњим осло­ба­ђа­њем. Тач­ни­је, су­штин­ски удео мај­ке је да по­мог­не де­те­ту да пси­хо­ло­шки од­ра­сте и исто­вре­ме­но да се уну­тра­шње осло­ба­ђа (из­ба­вљу­је, спа­са­ва). Јер, де­те са­мо кроз за­гр­љај мај­чин­ске осе­ћај­но­сти мо­же да се пра­вил­но вас­пи­та, ка­ко би сва­ки пут, уз нео­п­ход­ну уну­тра­шњу сло­бо­ду за­ко­рак­нуо у дру­штве­ни про­стор. Ако мај­ка зна са­мо да осе­ћај­но ве­зу­је сво­је де­те, она му не по­ма­же већ оте­жа­ва. Ако на­ста­вља са емо­ци­о­нал­ним ве­зи­ва­њем, све ви­ше га гу­ра у не­све­сни ду­шев­ни свет и ти­ме му олак­ша­ва да се све ви­ше из­јед­на­ча­ва са са­мим со­бом.

***

Зна­мо да ни­је ма­ли број оних ко­ји тр­пе од его­цен­трич­них ти­по­ва љу­ди, од­га­је­них ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ки у "из­о­би­љу" мај­чин­ске љу­ба­ви. Због то­га, из­ме­ђу оста­лог, об­ре­ди на­ших пре­да­ка као и дру­гих ста­рих (или са­вре­ме­них) на­ро­да уво­ђе­ња де­те­та у жи­вот од­ра­слих и ула­ска у дру­штве­ни свет бе­ја­ху му­дри пси­хо­ло­шки чин! Они су по­ма­га­ли мла­дој осо­би (или де­те­ту) да стек­не свест о сво­ме одва­ја­њу од мај­чин­ске или очин­ске и уоп­ште по­ро­дич­не ве­за­но­сти. Јер, ја­сно је да не би са­мо мла­ди био у не­при­ли­ци при при­ла­го­ђа­ва­њу дру­штву. Ви­со­ку це­ну би пла­ћа­ли и љу­ди из ње­го­вог окру­же­ња без... ика­кве кри­ви­це!

Та­ко је по­тре­ба за по­сте­пе­ним осло­ба­ђа­њем но­вог чо­ве­ка од мај­чин­ске пси­хо­ло­шке емо­ци­о­нал­но­сти (али не од мај­чин­ске љу­ба­ви) исто­вре­ме­но про­блем ин­ди­ви­ду­ал­но­сти и дру­штве­не за­јед­ни­це. Онај ко­ји је роп­ски ве­зан ма­те­рин­ском ве­зом и сто­га уду­бљен у ха­ос не­све­сног, не мо­же да се са­жи­ви са сво­јим бли­жњим јер не мо­же да га ви­ди. Гле­да са­мо се­бе са­мог, тј. ми­сли ка­ко гле­да са­мог се­бе. Ве­за си­ја­ма­ца су­жа­ва дру­штве­ни хо­ри­зонт и огра­ни­ча­ва га у окви­ре ин­ди­ви­ду­ал­но­сти. Онај ко­ји оста­је из­јед­на­чен са сво­јим не­све­сним, за­то што је и ру­ка­ма и но­га­ма ве­зан мај­чин­ском пси­хо­ло­шком осе­ћај­но­шћу, не ви­ди по­ред се­бе ни­ког дру­гог осим са­мог се­бе. Уко­ли­ко на­рав­но, оно што гле­да је­сте за­и­ста он!

***

Под­ра­зу­ме­ва се, сва­ка­ко, да ни­ко не мо­же да ис­пи­та и про­у­чи у свој ду­би­ни и ши­ри­ни его­цен­трич­ну ве­за­ност чо­ве­ка са са­мим со­бом. Са­вре­ме­но на­уч­но–пси­хо­ло­шко по­сма­тра­ње раз­ви­ја зна­чај­ну ак­тив­ност у овој обла­сти и умно­го­ме нам по­ма­же да схва­ти­мо не­до­ку­чи­ве раз­ме­ре ове ве­зе, али и ње­не не­га­тив­не по­сле­ди­це у по­ро­дич­ном и ши­рем дру­штве­ном окви­ру. Ме­ђу­тим, ово по­сма­тра­ње по­што је упра­во "на­уч­но", огра­ни­ча­ва се на да­то­сти ис­ку­ста­ва ко­ја се узи­ма­ју "ме­тод­ски". Ипак, по­ред ме­тод­ске ак­тив­но­сти овог по­сма­тра­ња, ве­ћу сло­бо­ду кре­та­ња има ми­сао!

Као "ме­та­ло­гич­ка" функ­ци­ја ова ду­хов­на ак­тив­ност чо­ве­ка, а пре све­га у обла­сти са­мо­по­сма­тра­ња, има про­сто­ра да се ви­не из­над гра­ни­ца "ло­гич­ног" ис­пи­ти­ва­ња ре­зул­та­та пси­хо­ло­шког по­сма­тра­ња у је­дан про­стор не­до­сту­пан за ум ко­ји функ­ци­о­ни­ше на­уч­нич­ки. На овом ме­сту ми­сао се су­да­ра че­сто са пат­њом ко­ја леб­ди над не­рас­ки­ди­вом ве­зом си­јам­ских бли­за­на­ца. У овим при­ли­ка­ма по­ста­је ве­о­ма осет­на, уз ве­ћу не­по­сред­ност, по­тре­ба за раз­два­ја­њем бли­за­на­ца. Уко­ли­ко ми­сао де­лу­је без­бол­но, ре­ци­мо као не­ки по­ет­ски уз­лет или јед­но­став­но као емо­ци­о­нал­ни на­го­ве­штај, уто­ли­ко не­ко сво­је соп­ство осе­ћа као гле­да­лац... са­мог се­бе! Али ка­да ми­сао иза­зо­ве истин­ски плач и ва­пај ужа­са због смр­то­но­сне ве­зе си­јам­ских бли­за­на­ца, та­да је оно што се нај­не­по­сред­ни­је раз­у­ме – ну­жност опе­ра­ци­је! Да се "хи­рур­шким пу­тем" одво­је ова два бра­та, по­што се њи­хо­ва ве­за­ност до­жи­вља­ва као смр­то­но­сна!

***

Али хи­рур­шки за­хват раз­два­ја­ња два си­јам­ска бра­та ни­је увек успе­шан. На­про­тив, он је го­то­во увек не­из­ве­сно ре­ше­ње про­бле­ма та­кве ко­ег­зи­стен­ци­је два људ­ска би­ћа.

Ана­ло­шки, пси­хо­ло­шко одва­ја­ње чо­ве­ка од са­мог се­бе ни­кад ни­је са­мо по се­би ра­зу­мљи­во и ла­ко, или у нај­ма­њу ру­ку без­о­па­сно ре­ше­ње. У сва­ком слу­ча­ју је јед­на "опе­ра­ци­ја"13. А опе­ра­ци­ја, би­ло ка­ко учи­ње­на, је­сте пси­хо­со­мат­ско ис­ку­ше­ње. Због то­га се, и ина­че, опе­ра­ци­ја обич­но по­сма­тра као нај­бол­ни­ја и нај­о­па­сни­ја те­ра­пи­ја ор­ган­ске бо­ле­сти. Јед­но­став­но ре­че­но, реч "опе­ра­ци­ја" чи­ни да се чо­век на­је­жи. Ду­шев­но га уз­не­ми­ру­је, чак и кад се не ра­ди о ње­му са­мом!

Та­ко је не­при­јат­ност пој­ма опе­ра­ци­ја исто та­ко дра­стич­на и кад је у пи­та­њу пси­хо­ло­шко раз­два­ја­ње чо­ве­ка од ње­га са­мог. Хи­рур­шки рез ср­ца его­цен­трич­не ве­зе чо­ве­ка са са­мим со­бом узро­ку­је, не­сум­њи­во, нај­ду­бљи људ­ски бол. Бол ра­за­ра­ју­ћи и па­ра­ли­шу­ћи ко­ји се ег­зи­стен­ци­јал­но из­ра­жа­ва раз­ме­ра­ма људ­ског кри­ка. Јер ко­га бо­ли, тај ва­пи! И што га ви­ше бол му­чи, то­ли­ко гла­сни­је ви­че! И он­да ка­да се фи­ном оштри­цом ег­зи­стен­ци­јал­не спо­зна­је раз­дво­ји он сам од... са­мог се­бе, бол је не­за­ми­слив! Јер не бо­ли са­мо бол раз­два­ја­ња. Већ, глав­ним де­лом и у су­шти­ни, оно што ви­диш пред со­бом: не­га­тив фо­то­гра­фи­је са­мог се­бе! Та­да, за­и­ста, ва­пиш нај­ја­че!

4. "СА­МО­ХИ­РУРГ"

Стра­хо­та на­ро­чи­то озбиљ­не опе­ра­ци­је, у скла­ду са оним што смо ма­ло­пре ре­кли, па­ра­ли­шу­ће ути­че на оног ко­ји се опе­ри­ше! Онај на ко­ме се вр­ши опе­ра­ци­ја је оба­ве­зан да учи­ни јед­ну ствар – да се без­у­слов­но пре­да на ми­лост и не­ми­лост хи­рур­шкој ме­то­до­ло­ги­ји. То, у су­шти­ни, зна­чи да у се­би угу­ши сва­ку ре­ак­ци­ју на страх од опе­ра­ци­је. Упра­во из тог раз­ло­га да­ва­ње ане­сте­зи­је бо­ле­сни­ку ре­ша­ва и пси­хо­ло­шки про­блем ак­тив­не или па­сив­не ре­ак­ци­је у про­це­су опе­ра­ци­је. Та­ко је опе­ра­ци­ја чин ко­ји се оба­вља уз уче­шће мно­гих струч­ња­ка али без ак­тив­ног уче­шћа бо­ле­сни­ка!

***

Код пси­хо­ло­шког, пак, раз­два­ја­ња си­јам­ских бли­за­на­ца, тј. чо­ве­ка од са­мог се­бе, од­ре­ђе­на хи­рур­шка ме­то­до­ло­ги­ја у пот­пу­но­сти се од­ба­цу­је. Јер, у пр­вом ре­ду, основ­ни услов срећ­ног ис­хо­да опе­ра­ци­је, ни­је "нар­ко­за" већ" "буд­ност". Успех те­ле­сне опе­ра­ци­је нај­пре се за­сни­ва на успе­шно­сти нар­ко­зе или ане­сте­зи­је. Без нар­ко­зе опе­ра­ци­ја је не­мо­гу­ћа. У пси­хо­ло­шкој, ме­ђу­тим, опе­ра­ци­ји ства­ри су крај­ње раз­ли­чи­те. Чо­век тре­ба да бу­де ве­о­ма бу­дан да би на се­би из­вр­шио бол­ни хи­рур­шки рез ко­ји ће му омо­гу­ћи­ти да ви­ди се­бе са­мог. На­рав­но, не­ко ће мо­жда ре­ћи, да је пр­ви осе­ћај по­тре­бе ко­је се ра­ђа у чо­ве­ку да при­па­зи на се­бе јед­но пре­до­пе­ра­циј­ско бу­ђе­ње ве­ли­ког зна­ча­ја. Оно је тре­зве­ност ко­је са­мо ако се на­ста­вља по­сте­пе­но и уз на­пре­до­ва­ње мо­же да пру­жи при­ли­ку за раз­два­ја­ње си­ја­ма­ца. Што је ви­ше чо­век бу­дан то­ли­ко ве­ће шан­се за успех има опе­ра­ци­ја ко­ју тре­ба да му из­вр­ше.

На­рав­но, про­блем са­мо­по­зна­ња ни­је од оних те­жих већ од оних ко­ји се мо­гу ре­ши­ти са­свим си­гур­но и ла­ко. Чи­та­во бо­гат­ство са­вре­ме­не пси­хо­ло­ги­је нам ука­зу­је да је са­мо­спо­зна­ја за­мр­ше­но и мно­го­стру­ко пи­та­ње. Ов­де не­ма­мо све те­даљ­но раз­мо­тре­но. У на­шем слу­ча­ју то зна­чи да буд­ност, опре­зност, у су­шти­ни мо­же да има исти пут као опе­ра­ци­ја. Ако се све по­сма­тра са ви­ше стра­на, би­ће ја­сно, да бу­ђе­ње (буд­ност) зна­чи и одва­ја­ње нас са­мих од на­шег ја! Пси­хо­ло­шки став, и чак (на ви­шем ступ­њу), "ду­хов­ни став", го­то­во увек иду за­јед­но са јед­ним уну­тра­шњим раз–лу­чи­ва­њем, тј. са ре­за­њем ко­је чо­ве­ка до­во­ди у по­ло­жај "ли­цем у ли­це"!

***

Али ни­ко не тре­ба да сво­је соп­ство об­ма­њу­је ис­ку­стви­ма... тре­зве­ња! Уну­тра­шње по­сма­тра­ње или бу­ђе­ње (буд­ност) мо­же да за­ве­де оно­га ко­ји се по­сма­тра или "ко­ји се бу­ди", уко­ли­ко се тај по­сао не од­ви­ја под од­ре­ђе­ним усло­ви­ма. Чи­ње­ни­ца да пси­хо­а­на­ли­ти­ча­ри или пси­хо­те­ра­пе­у­ти, или уоп­ште љу­ди у тој обла­сти об­у­че­ни, иако зна­ју до­ста о се­би са­ми­ма не "сти­чу" ипак ни­шта од ове са­мо­спо­зна­је, по­ка­зу­је да чак и пси­хо­ло­шка опре­зност или буд­ност са­мо­по­зна­ње мо­же да... учи­ни ла­жним!

Отац пси­хо­а­на­ли­зе Фре­уд ни­ка­да ни­је при­хва­тио сво­је ком­плек­се и свој страх, ка­ко нас оба­ве­шта­ва Јунг. На дру­гом ме­сту смо та­ко­ђе на­гла­си­ли ко­ли­ко су­бјек­тив­но су ра­ди­ли, без из­у­зет­ка, сви за­чет­ни­ци пси­хо­ло­шких те­о­ри­ја14. Чо­ве­ка уоп­ште (или и по­себ­но) су ви­де­ли кроз при­зму соп­стве­ног ду­шев­ног ста­ња и мен­та­ли­те­та.15 Ап­со­лу­ти­зо­ва­ли су сво­ју пси­хич­ку су­бјек­тив­ност да би од­ре­ди­ли струк­ту­ру чо­ве­ко­ве лич­но­сти, али су исто­вре­ме­но од­би­ли да при­зна­ју ту су­бјек­тив­ност. Фре­уд ухва­ћен у мре­жу кри­ви­це не­за­ко­ни­те сек­су­ал­не ве­зе учи­нио је оп­штим на­че­ло хе­до­ни­зма. Ни­ка­да ме­ђу­тим ни­је хтео да при­зна, на осно­ва­ма сво­је соп­стве­не те­о­ри­је, да је пре­на­гла­ша­ва­ње овог прин­ци­па мо­гло да бу­де плод (по­сле­ди­ца) ње­го­ве по­ти­сну­те кри­ви­це.

Али чак и у дру­гим слу­ча­је­ви­ма где љу­ди не мо­гу да се­бе не пре­по­зна­ју као ду­хов­но све­сне, ви­ди­мо да са­мо­спо­зна­ја не до­но­си плод. "Фа­ри­сеј", на при­мер, је­сте ду­хов­но "бу­дан" чо­век. Има моћ ду­хов­ног гле­да­ња, и на не­ки на­чин по­сма­тра са­мог се­бе. Ме­ђу­тим, ње­го­ва вер­ска "ста­ти­сти­ка" на кра­ју по­ка­зу­је да ње­го­ва са­мо­спо­зна­ја роп­ски слу­жи ње­го­вој его­цен­трич­ној ве­за­но­сти. Уме­сто да му по­мог­не да ви­ди сво­је ствар­но соп­ство, ко­је је за­тр­па­но ис­под ре­ли­ги­о­зних "укра­са", утвр­ђу­је га у уве­ре­њу да су ти исти он сам. Мно­ги не­ве­ру­ју­ћи али и вер­ни­ци (због окол­но­сти) ка­да до­жи­ве ис­ку­ство са­мо­по­зна­ња, ма­кар и у усло­ви­ма ду­хов­ног жи­во­та, сти­чу ути­сак да су при­лич­но упо­зна­ли са­ми се­бе.

Ве­ру­ју да има­ју моћ да пре­по­зна­ју ко су. Упра­во ов­де ле­жи су­шти­на.

Јер, упра­во је то сте­пе­ни­ца фа­ри­сеј­ског раз­ми­шља­ња. Ако је не­ко зга­зи и ста­не на њу, она ће по­ста­ти те­мељ ње­го­ве фа­ри­сеј­ске ду­хов­но­сти (вер­ске и не­вер­ске) и та­да, на­рав­но, "Јао, на­ма фа­ри­се­ји­ма..!" Ако пак смог­не сна­ге да је пре­ско­чи, јед­ним ду­бо­ким и опе­ра­тив­ним ре­зом у се­би, та­да ће да про­ду­жи у уну­тра­шњост јед­ног ха­о­са! Осе­ћа­ње ха­о­са ће би­ти пр­ви ути­сак ње­го­вог ствар­ног соп­ства! Али и по­вод да из сво­је утро­бе пу­сти нај­и­стин­ски­ји ва­пај: "Бо­же мој, шта др­жим у се­би!"

***

Дру­ги основ­ни услов опе­ра­ци­је си­јам­ских бли­за­на­ца је­сте да хи­рург тре­ба да бу­де сам бо­ле­сник, а не не­ко дру­ги. На­рав­но, мо­же да има са­рад­ни­ке или бар са­рад­ни­ка у свом опе­ра­циј­ском по­ду­хва­ту. Мо­же да бу­де об­у­чен од стра­не струч­ња­ка, јед­ног или ви­ше њих, у пи­та­њи­ма ка­ко би ус­пео да ста­не пред пра­вим со­бом. Али у его­цен­трич­ној ве­зи си­јам­ских бли­за­на­ца скал­пел пра­вог са­мо­по­зна­ња он сам тре­ба да за­ри­је. Јер, као што ре­ко­смо, ствар је у "ег­зи­стен­ци­јал­ном са­мо­по­зна­њу" а не у не­ком "из­ви­ђач­ком" са­мо­и­спи­ти­ва­њу. Та­ко, да­кле, уз све­тиљ­ку пси­хо­ло­шког ду­хов­ног ви­да у јед­ној ру­ци, и уз нож бол­ног али пра­вог са­мо­по­зна­ња у дру­гој, чо­век ће ус­пе­ти да ста­не пред са­мог се­бе. Он сам тре­ба да осве­тљу­је и да се­че. "Да се­че и да ши­је!"

И ов­де сва­ка­ко ле­жи срж про­бле­ма. Ко­ли­ко је да­кле ла­ко или ко­ли­ко те­шко се­ћи и ши­ти сво­је те­ло? Ко­ли­ко је ма­ло или ве­о­ма бол­но да се у се­би одво­ји ствар­на сли­ка се­бе?

"Скром­ност на ре­чи­ма" је по­се­бан об­лик его­и­стич­не ма­ске ко­ја мо­же да се по­ја­ви као вешт ла­жни све­док у рас­пра­ви ко­ја ће има­ти за циљ да ис­тра­жи те­шко­ће пра­вог, да­кле, бол­ног са­мо­по­зна­ња. Ве­о­ма ла­ко чо­век мо­же да оп­ту­жи сам се­бе, ако за­тре­ба, да по­ка­же... сво­ју над­моћ! Циљ је да "по сва­ку це­ну" его­и­стич­ки успе (по­ти­сне дру­ге). Чак и на те­рет... са­мог се­бе. И све док га не са­мо не ко­шта већ и "до­би­ја" оп­ту­жу­ју­ћи сам се­бе, из­да­је се за скром­но­га! При­зна­је за се­бе са­мог нај­го­ре. (До­вољ­но је да то ка­же он сам, да му не го­во­ре дру­ги)16. О се­би са­мом од­лу­чу­је, не­ми­ло­срд­но осу­ђу­је, без тро­шко­ва... су­ђе­ња!

Али овај ме­тод ли­це­мер­ног раз­лу­чи­ва­ња нас са­мих од на­шег соп­ства је за­ста­рео и на не­ки на­чин пре­ва­зи­ђен. Та­ко сва­ко ко скром­но го­во­ри не уве­ра­ва да по­зна­је сам се­бе, већ да се, јед­но­став­но, чвр­шће др­жи сво­је его­цен­трич­не ве­за­но­сти. Ја­че сте­же кра­ва­ту свог его­и­зма!

***

Сто­га пра­во са­мо­по­зна­ње, као бо­лан рез, тре­ба да бу­де као вр­ло ду­бо­ко и у осно­ви као крај­ње не­при­мет­но, у пр­вој фа­зи, про­жи­вље­но ис­ку­ство. То опет зна­чи да је­ди­но онај ко­ји опе­ри­ше се­бе са­мог мо­же да зна ко­ли­ко бол­но оно мо­же би­ти. Онај ко­ји скром­но го­во­ри не бо­лу­је већ је за­до­во­љан. Ни­је при­кље­штен, већ ма­жен. Оста­је, да­кле, бол, као ме­ри­ло пра­вог са­мо­по­зна­ња. Сва­ко зна­ње о на­ма са­ми­ма ко­је иза­зи­ва бол, је­сте дра­го­це­на фа­за "хи­рур­шког са­мо­по­зна­ња".

Али бол и ве­ли­ку те­го­бу пра­вог са­мо­по­зна­ња чо­век мо­же да упо­зна, до од­ре­ђе­не ме­ре, ако се уду­би у те­о­ри­ју Јунг–а, ко­ји го­во­ри о "сен­ци" људ­ске лич­но­сти. Пре­ма Јунг–у са­мо­спо­зна­ја као и пси­хо­ло­шко из­јед­на­ча­ва­ње си­ла све­сног и не­све­сног, по­чи­ње при­хва­та­њем "сен­ке". По ње­му, та­ко­ђе, да би се пра­вил­но раз­ви­ла ин­ди­ви­дуа нај­пре тре­ба да при­хва­ти сво­ју "сен­ку", тј. не­га­тив­ну стра­ну сво­је лич­но­сти. У ње­ном не­све­сном де­лу по­сто­ји мно­штво пси­хич­ких са­др­жа­ја ко­ји се на­ла­зе у од­но­су про­тив­те­же пре­ма оно­ме што се про­жи­вља­ва све­сно. То мно­штво пси­хич­ких са­др­жа­ја са­сто­ји се, у нај­ве­ћој ме­ри, од по­ти­сну­тих ис­ку­ста­ва и сто­га за оно све­сно има не­га­тив­не по­сле­ди­це. Уко­ли­ко ин­ди­ви­дуа др­жи по­ти­сну­та ова ис­ку­ства у мра­ку не­све­сног (же­ље, те­жње, на­го­не, ис­ку­ства не­у­спе­ха, гор­чи­не и раз­о­ча­ра­ња, итд.) ње­го­ва уну­тра­шња пси­хич­ка рав­но­те­жа се ста­вља на про­бу и у мно­гим слу­ча­је­ви­ма је у опа­сно­сти. Ту чи­ње­ни­цу сва­ка­ко оспо­ра­ва ду­шев­на зре­лост ин­ди­ви­дуе. За­то осве­шћи­ва­ње сен­ке (свест о сен­ци) и од­го­ва­ра­ју­ће ко­ри­шће­ње тог осве­шћи­ва­ња, пре­ма Јунг–у је је­ди­но ре­ше­ње нор­мал­ног раз­вит­ка чо­ве­ка у лич­ност (Ин­ди­ви­ду­а­ти­он).

***

Ипак, тре­ба да до­да­мо да се пре­ма сен­ци чо­ве­ко­вој на та­кав на­чин не од­но­си са­мо Јунг. Чи­та­ва ду­бин­ска пси­хо­ло­ги­ја са­же­то нам пру­жа ве­о­ма жи­во­пи­сну сли­ку сен­ке уну­тра­шњег пси­хич­ког све­та чо­ве­ка. Са­вре­ме­на пси­хо­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња углав­ном ра­де на по­љу сен­ке и има­ју за циљ да из­не­су на све­тлост сен­ку лич­но­сти чо­ве­ко­ве. Да­кле, и "на­уч­но" се оправ­да­ва све­сност о сен­ци као по­чет­ку и осно­ви пра­вог са­мо­по­зна­ња. Да би тач­но и пра­вил­но упо­знао сам се­бе, чо­век тре­ба да по­гле­да сво­ју сен­ку. Не­га­тив са­мог се­бе. Али, упра­во тај ње­гов чин јед­нак је по сна­зи бол­ном уну­тра­шњем ре­зу.

Ако би за­и­ста, пред очи не­ке ле­по­ти­це ста­ви­ли не­га­тив ње­не фо­то­гра­фи­је и уве­ри­ли је да је то ствар­но она, или да тре­ба да при­хва­ти са­му се­бе као што је при­ка­зу­је не­га­тив, ка­ко би она ре­а­го­ва­ла? Или, ако би, као у бај­ка­ма, јед­на та­ква ле­пој­ка по­ста­ла ста­ри­ца, ко­ли­ко би се јад­но осе­ћа­ла?

Ако би­смо твр­ди­ли да се не­што исто­вет­но де­ша­ва у слу­ча­ју оног чо­ве­ка ко­ји се по­зи­ва да пре­по­зна сво­ју сен­ку и да је при­хва­ти као пра­вог се­бе, ни­је ни фан­та­стич­но ни уто­пи­стич­ки. Али, на­рав­но та­ко не­што за ње­га је не­мо­гу­ће. Са­мо под усло­ви­ма ко­је смо спо­ме­ну­ли, мо­же не­ко да по­ста­не хи­рург са­мог се­бе и из­ве­де уну­тра­шњи "злат­ни рез"!

***

Би­ло ка­ко би­ло, под од­ре­ђе­ним усло­ви­ма или не, чо­век сти­же до од­луч­ног ча­са кад ста­је пред сво­ју сен­ку, пред пра­во и аутен­тич­но сво­је ја, и оно што ће би­ти при­род­но да учи­ни је­сте да за­ва­пи! То ће учи­ни­ти не са­мо она ле­по­ти­ца за­је­цав­ши: "Бо­же мој", или: "мај­чи­це мо­ја", већ сва­ки онај ко бу­де учи­нио "злат­ни рез"! Јер, за­и­ста: "Ко ви­де сам се­бе и не упла­ши се"? Ме­ђу­тим, чо­век обич­но из­бе­га­ва та­кву вр­сту стра­ха. Пла­ши се17 да ста­не ис­пред са­мог се­бе. Због то­га не узи­ма ла­ко у сво­је ру­ке нож "злат­ног ре­за". Не од­лу­чу­је без окле­ва­ња да раз­дво­ји си­јам­ске бли­зан­це. Ви­ше је окре­нут ла­жној емо­ци­о­нал­но­сти и са­мо­об­ма­ни!

Ипак, сум­ња по­сто­ји да од очи­ју... се­бе са­мог кри­је исти­ни­тог се­бе. И тој са­мо­об­ма­ни гра­ни­ца не­ма...! За­то, ка­да је спо­знаш, го­ни те да за­ва­пиш...!

5. МО­НО­ЛО­ШКИ ДИ­ЈА­ЛОГ...!

Ка­да чо­век раз­го­ва­ра сам са со­бом, ка­же­мо да др­жи мо­но­лог! Го­во­ри сам "за се­бе", го­во­ри сам са со­бом!

Вр­ста овог мо­но­ло­га ни­је са­мо уоби­ча­јен об­лик уну­тра­шњег ди­ја­ло­га већ ду­шев­но и ду­хов­но де­ло­ва­ње чо­ве­ка ко­је се у нај­ве­ћој ме­ри под­ра­зу­ме­ва. Сва­ки чо­век го­во­ри сам са со­бом.

Јунг при­ме­ћу­је да: "Зна­мо ка­ко у прак­си го­то­во сви има­ју осо­бе­ност али та­ко­ђе и спо­соб­ност да раз­го­ва­ра­ју са­ми са со­бом. Сва­ки пут ка­да се на­ла­зи­мо у бес­по­моћ­ној си­ту­а­ци­ји пи­та­мо са­ми се­бе (или ко­га дру­гог?) "шта да чи­ним?" или на­глас или не, ми (или не­ко дру­ги?) да­је­мо и од­го­вор"18. Та­ко се мо­но­лог ус­по­ста­вља исто­вре­ме­но као "уну­тра­шњи ди­ја­лог" сва­ког чо­ве­ка ко­ји ми­сли и раз­лу­чу­је. Онај ко­ји др­жи мо­но­лог при­ча сам са со­бом. И та­ко­ђе онај ко раз­ми­шља "сам за се­бе", др­жи мо­но­лог ди­ја­ло­шки.

Да­кле, мо­но­ло­шки ди­ја­лог је­сте оп­шта и све­људ­ска ду­шев­но–ду­хов­на функ­ци­ја. Али упра­во она уче­ству­је у фал­си­фи­ко­ва­њу... са­мо­по­зна­ња!

***

Кла­си­чан при­мер мо­но­ло­шког ди­ја­ло­га, нај­ве­ћег пред­став­ни­ка его­цен­трич­не ве­за­но­сти опи­са­ног у Је­ван­ђе­љу, је­сте мо­но­лог не­ра­зум­ног бо­га­та­ша. Да се под­се­ти­мо: "А ка­за им ово по­ре­ђе­ње... У јед­ног бо­га­тог чо­ве­ка до­бро ро­ди по­ље, и он раз­ми­шља­ше у се­би го­во­ре­ћи: шта да ра­дим, јер не­мам у што са­бра­ти ле­ти­не сво­је, па ре­че: ево шта ћу учи­ни­ти: по­ру­ши­ћу жит­ни­це сво­је и по­диг­ну­ћу ве­ће и он­де ћу са­бра­ти сва сво­ја жи­та и до­бро сво­је, и ре­ћи ћу ду­ши сво­јој: ду­шо, имаш мно­го има­ња спре­мље­на за мно­го го­ди­на. По­чи­вај, је­ди, пиј и ужи­вај" (Лк. 12, 16–19).

Не­ра­зум­ни бо­га­таш, др­же­ћи мо­но­лог раз­го­ва­ра са са­мим со­бом. Мо­но­ло­шки ди­ја­лог, чак и у ср­цу нај­ја­че его­цен­трич­не ве­за­но­сти, ода­је ути­сак са­мо­по­зна­ња. Али са­мо... ути­сак. Јер, ствар­ност је дру­га­чи­ја. У при­ме­ру овог бо­га­та­ша чи­ни се да је про­блем са­мо­по­зна­ња ре­шен од­ре­ђе­ним ци­љем: од­мор, хра­на, пи­ће, ма­те­ри­јал­но ужи­ва­ње. По ми­шље­њу бо­га­тог, ње­го­во соп­ство има ове че­ти­ри "ма­те­ри­јал­не ди­мен­зи­је". Ње­го­ва ег­зи­стен­ци­јал­на сли­ка ура­мље­на је са ове че­ти­ри стра­не жи­во­та! Од­мор, је­ло, пи­ће, и ужи­ва­ње је­су он сам – ње­го­ва ду­ша19.

Ипак, ње­го­ву за­блу­ду са­мо је­дан "по­трес" от­кри­ва! Тач­ни­је је­дан хи­рур­шки рез нео­д­ре­ђе­не оштри­не: "Али му Бог ре­че: без­ум­ни­че, ову ноћ узе­ће се ду­ша тво­ја од те­бе; а што си спре­мио за ко­га ли ће би­ти?(ст. 20). Овај бо­жан­ски гром пу­штен усред ха­о­са ње­го­вог ег­зи­стен­ци­јал­ног.... не­по­сто­ја­ња, раз­два­ја си­јам­ске бли­зан­це. Не­ра­зум­ном бо­га­та­шу пру­жа при­ли­ку да бу­де све­стан пра­вог се­бе ‡ ег­зи­стен­ци­је мрач­ног бра­та!

***

Ова из­не­на­ђе­ност не­ра­зум­ног бо­га­та­ша по­ка­зу­је се и у пси­хо­а­на­ли­тич­кој и ши­ре, у пси­хо­те­ра­пиј­ској ме­то­до­ло­ги­ји. Јунг при­зна­је да ду­шев­ни пре­о­бра­жај, да­кле пра­во са­мо­по­зна­ње, по­чи­ње (тре­ба да по­чи­ње) од ис­ку­ства "ка­та­стро­фе"20. Не­у­ро­ти­чан чо­век, ко­нач­но за­ро­бљен ме­ђу сво­јим ком­плек­си­ма и ко­ји на кра­ју не зна ни шта за­и­ста же­ли ни ко је, тре­ба да бу­де до­ве­ден до ис­ку­ства "ка­та­стро­фе". Да до­жи­ви рас­пад свог не­у­ро­тич­ког ду­шев­ног све­та, ка­ко би за­по­чео, ода­тле на да­ље, ду­шев­но–ду­хов­ну по­нов­ну из­град­њу сво­је лич­но­сти. Из тог раз­ло­га пси­хо­те­ра­пиј­ска ме­то­до­ло­ги­ја има за циљ "ка­та­стро­фу". Не­у­ро­тич­ног чо­ве­ка во­ди у ста­ње "рас­па­да­ња" ње­го­вог уну­тра­шњег све­та. Не­у­ро­тик ко­ји успе да схва­ти ову ме­то­до­ло­ги­ју, спо­зна­је да је не­по­сред­но ис­ку­ство ње­го­вог ду­шев­ног "по­ни­шта­ва­ња" крај јед­ног пу­та али и исто­вре­ме­но и по­че­так но­вог на­по­ра.21 Да­кле, ка­да до­спе до тач­ке да је уве­рен у свој мо­рал­но ду­хов­ни не­у­спех и, уоп­ште, "уза­луд­ност" сво­јих ег­зи­стен­ци­јал­них ци­ље­ва, та­да по­чи­ње да ви­ди са­мог се­бе. Осе­ћа да је сту­пио на ши­ро­ку сте­пе­ни­цу пра­вог са­мо­по­зна­ња!

Али ка­та­стро­фа, би­ло осми­шље­на или не, је­сте увек ис­ку­ство пу­но опа­сно­сти. Јер онај ко је до­жи­вља­ва мо­же увек да се под те­ре­том ње­них пси­хо­ло­шких по­сле­ди­ца па­ра­ли­ше и сто­га да уз­не­мог­не да се ус­пра­ви. За­то је ве­ро­ват­но бо­ље да по­ку­ша да упо­зна пра­вог се­бе без 'лук­су­зног' по­сре­до­ва­ња ка­та­стро­фе. Мно­го је без­бол­ни­је да сам отво­ри онај про­зор­чић ко­ји ће му омо­гу­ћи­ти да ви­ди ли­це свог си­јам­ског бра­та, не­го да до­жи­ви из­не­на­ђе­ње не­ра­зум­ног бо­га­та­ша.

***

Јунг не ис­ти­че са­мо по­тре­бу за уну­тра­шњим ди­ја­ло­гом лич­но­сти већ пред­ла­же је­дан свој соп­стве­ни ме­тод за "раз­го­вор" са дру­гом стра­ном.

Пре­ма швај­цар­ском пси­хи­ја­тру и пси­хо­ло­гу, "дру­га стра­на" лич­но­сти ни­је не­ки ду­шев­ни са­др­жај или чак де­ло­ва­ње без по­себ­ног зна­ча­ја за ње­ну бит. На­про­тив, "дру­га стра­на" (или, као што ре­ко­смо, ње­на сен­ка) игра пр­во­ра­зред­ну уло­гу у пси­хо­ло­шком раз­во­ју и са­зре­ва­њу ин­ди­ви­дуе, и сто­га у мо­ћи ње­ног при­ла­го­ђа­ва­ња усло­ви­ма жи­во­та. За­то, по Јунг–у, ду­шев­на зре­лост и уну­тра­шња сло­бо­да ин­ди­ви­дуе по­чи­ње од по­зна­ва­ња зна­че­ња "дру­ге стра­не".

То пре­по­зна­ва­ње је­сте обич­но је­дан оштар про­блем, јер јед­но­став­но "дру­га стра­на" ле­жи у мра­ку.22 Она ни­је све­сна али "жи­ви" и "функ­ци­о­ни­ше" у не­ви­дљи­вом де­лу лич­но­сти, у ду­би­ни не­све­сног, у обла­сти ње­не сен­ке!

Та чи­ње­ни­ца "нео­бра­ђе­ном" све­сном уму ко­мот­но ства­ра ути­сак да је оно што ми­сли или раз­ма­тра ње­го­ва крај­ње соп­стве­на тво­ре­ви­на и да је он сам оно што осе­ћа да је­сте. Да­кле, у пот­пу­но­сти све­стан. "На­ви­кли смо се да се по­и­сто­ве­ћу­је­мо са ми­сли­ма ко­је нам до­ла­зе та­ко да чвр­сто при­зна­је­мо да смо их ми на­чи­ни­ли", ка­же Јунг.23 Ипак, до­да­је, ка­да је не­ко у на­пе­том емо­ци­о­нал­ном ста­њу го­во­ри ства­ри ко­је му се чи­не ве­о­ма чуд­ним и сме­лим. Али их за­бо­ра­вља бр­зо или их са­свим по­ри­че. "Овај ме­ха­ни­зам осу­ђи­ва­ња и не­ги­ра­ња", на­ста­вља Јунг, "сва­ка­ко тре­ба про­у­чи­ти, уко­ли­ко не­ко же­ли да усво­ји објек­ти­ван став".

Да­кле, чи­ње­ни­ца да у ста­њу емо­ци­о­нал­не раз­дра­же­но­сти чо­век го­во­ри ства­ри за ко­је се од­мах за­тим по­ка­је, или се жу­ри да их осу­ди и за­бо­ра­ви, ја­сно по­ка­зу­је да оно што го­во­ри не сми­шља он сам већ "дру­га стра­на". Ако се бар ма­ло за­у­ста­ви на овом до­жи­вља­ју, раз­у­ме­ће да ње­го­ва лич­ност има упра­во јед­ну... "дру­гу стра­ну". Јунг је че­сто на­зи­ва не­све­сно и че­сто пу­та "жен­ска ду­ша". То зна­чи да "дру­гу стра­ну" не под­ра­зу­ме­ва као не­ку рад­њу већ као не­што ви­ше од то­га. Сма­тра је за "лич­ност"24. "Оно што је исти­ни­то за ма­ску и са­мим тим за све ком­плек­се уоп­ште, ва­жи та­ко­ђе за жен­ску пси­ху. И она је опет јед­на лич­ност..."25. Са ста­но­ви­шта уну­тра­шњег ди­ја­ло­га то зна­чи да онај ко др­жи мо­но­лог исто­вре­ме­но мо­же да раз­го­ва­ра са "дру­гом стра­ном" сво­је лич­но­сти, са "ани­мом" (ани­ма). Тај раз­го­вор је, по Јунг–у, глав­ни пред­у­слов пра­ве са­мо­спо­зна­је чо­ве­ка и ти­ме мо­гућ­но­сти за нор­мал­ну пси­хо­ло­шку зре­лост и раз­вој. "По­што нас", го­во­ри швај­цар­ски пси­хи­ја­тар и пси­хо­лог, "ства­ри из уну­тра­шњег све­та до­ти­чу ве­ћом сна­гом, упра­во за­то што су не­све­сне, за оно­га ко­ји же­ли да уз­на­пре­ду­је у са­мо­о­бра­зо­ва­њу (и зар сва­ки ци­ви­ли­за­тор­ски по­крет не по­чи­ње од ин­ди­ви­дуе?), нео­п­ход­но је да уста­ли као објек­тив­не ре­ак­ци­је жен­ске ду­ше и ка­сни­је по­ку­ша да раз­у­ме ко­ји се са­др­жај кри­је ис­под ових ре­ак­ци­ја."26

***

Али, као што већ ре­че Јунг, бо­љи при­мер уну­тра­шњег ди­ја­ло­га је­сте ста­ње емо­ци­о­нал­не раз­дра­же­но­сти. "Кре­ћу­ћи од чи­ње­ни­це да се у емо­ци­о­нал­ном ста­њу чо­век че­сто без сво­је во­ље при­кла­ња исти­на­ма дру­ге стра­не, зар не би би­ло згод­ни­је да то ис­ко­ри­сти та­ко да дру­гој стра­ни пру­жи при­ли­ку да го­во­ри? Исто би­смо мо­гли ре­ћи ка­ко би чо­век тре­ба­ло да не­гу­је ве­шти­ну раз­го­во­ра са са­мим со­бом у ста­њу емо­ци­о­нал­ног уз­бу­ђе­ња до­пу­шта­ју­ћи од стра­не сва­ког на­шег ра­ци­о­нал­ног су­да да то уз­бу­ђе­ње из­ра­жа­ва сло­бод­но. Све док емо­ци­о­нал­но ста­ње го­во­ри, про­су­ђи­ва­ње тре­ба да бу­де за­у­ста­вље­но. Али, он­да кад оно из­не­се сво­је, тре­ба да поч­не­мо са кри­ти­ком, са та­квом ду­бо­ком све­шћу као да је наш са­го­вор­ник ре­ал­но би­ће уско ве­за­но за нас. Та­ко­ђе не би тре­ба­ло ста­ти на ово­ме, већ на­до­ве­зи­ва­ти пи­та­ње и од­го­вор док рас­пра­ва не стиг­не до јед­ног за­до­во­ља­ва­ју­ћег свр­шет­ка. Су­бјек­тив­но осе­ћа­ње са­мо мо­же да од­лу­чи да ли је крај по­во­љан или не. Би­ло ка­ква за­блу­да је на­рав­но бес­ко­ри­сна. Нео­п­ход­ни пред­у­сло­ви ове ме­то­де за вас­пи­та­ње жен­ске ду­ше је­су ду­бо­ка искре­ност са са­мим со­бом и па­жљи­во пра­ће­ње оно­га што би дру­га стра­на има­ла да ка­же"27.

Ја­сно је да, из­вор емо­ци­о­нал­ног уз­бу­ђе­ња, као по­ла­зи­шта уну­тра­шњег ди­ја­ло­га, има ко­ре­не у чи­ње­ни­ци да се на пу­ту овог ду­шев­ног ис­по­ља­ва­ња све­сни ум "по­вла­чи" , "сла­би" и да "дру­га стра­на", "не­све­сно", има при­ли­ку да се ја­сни­је из­ра­жа­ва. Емо­ци­о­нал­но уз­бу­ђе­ње отва­ра вра­та не­све­сног да би у про­стор све­сти ушле "сло­бод­не асо­ци­ја­ци­је", тј. ре­чи, ми­сли, осе­ћа­ња, рас­по­ло­же­ња, ко­ја сва за­јед­но из­ра­жа­ва­ју "дру­гу стра­ну", јер у ста­њу сми­ре­но­сти све­сни ум не би усту­пио ме­ста чи­та­вом овом "не­по­доб­ном"28 ма­те­ри­ја­лу.

***

Али оно што је за­и­ста те­шко је­сте ускла­ди­ти емо­ци­о­нал­но уз­бу­ђе­ње и објек­тив­но рас­по­ло­же­ње29, ка­ко би же­лео Јунг. Чо­век тре­ба да има пре­до­бра­зо­ва­ње у во­ђе­њу уну­тра­шњег ди­ја­ло­га ка­ко би исто­вре­ме­но мо­гао да има про­бу­ђен уну­тра­шњи свет (на­пе­то емо­ци­о­нал­но ста­ње) и објек­тив­но рас­по­ло­же­ње. Мо­жда је из тог раз­ло­га Јунг–ова те­о­ри­ја до­бра као... те­о­ри­ја. У прак­си, ме­ђу­тим, са­мо под од­ре­ђе­ним усло­ви­ма је мо­гу­ће да се оства­ри. Те усло­ве је, са дру­ге стра­не, та­ко те­шко обез­бе­ди­ти да је са­мо у ма­лом бро­ју слу­ча­је­ва мо­гу­ћа при­ме­на ове Јунг–ове те­о­ри­је. У сва­ком слу­ча­ју то је јед­на те­о­ри­ја ко­ја по­твр­ђу­је ства­р­ност мо­но­ло­шког ди­ја­ло­га уну­тра­шњег све­та лич­но­сти.

Она углав­ном под­вла­чи ви­ши сми­сао тог ди­ја­ло­га ко­ји не пред­ста­вља ис­пи­ти­ва­ње по­зна­тих, већ не­по­зна­тих чи­ни­ла­ца "дру­ге стра­не" по­сма­тра­не лич­но­сти. "Свр­ха ди­ја­лек­тич­ког про­це­са је­сте да тај са­др­жај (не­све­сно) из­не­се на по­вр­ши­ну и са­мо ка­да се то из­вр­ши, и ка­да се све­сни ум до­вољ­но сро­дио са све­сним об­ра­да­ма ко­је се огле­да­ју у жен­ској пси­хи (тј. у не­све­сном), по­ста­ће жен­ска ду­ша осет­на као про­ста функ­ци­ја"30. Мо­но­ло­шки ди­ја­лог во­ди до са­мо­по­зна­ња са­мо он­да ка­да успе­ва да осве­тли не­по­зна­те чи­ни­о­це ко­ји ути­чу на све­сни жи­вот лич­но­сти. Али у прак­си ствар ни­је та­ко ла­ка као у те­о­ри­ји.

Нај­ве­ћи да­кле, про­блем Јунг–ове те­о­ри­је је објек­тив­но рас­по­ло­же­ње, јер је оба­ве­зно и не­из­бе­жно као услов успе­ха мо­но­ло­шког ди­ја­ло­га,. Као што опет ре­че Јунг, искре­ност и од­су­ство пред­ра­су­да. Ко мо­же, за­и­ста, то­ком тра­ја­ња емо­ци­о­нал­ног бу­ђе­ња да бу­де исто­вре­ме­но "искрен" и "објек­ти­ван" по­сма­трач уну­тра­шњег про­сто­ра сво­је лич­но­сти? Емо­ци­о­нал­но уз­бу­ђе­ње је­сте уну­тра­шњи по­крет. Јед­на ре­ак­ци­ја ко­ја ду­бо­ко ути­че на де­ло­ва­ње људ­ске лич­но­сти. Ка­ко, да­кле, не­ко исто­вре­ме­но мо­же да бу­де уз­не­ми­рен и сми­рен? Сму­ћен и објек­ти­ван?

***

Од­го­вор (ко­ји та­ко­ђе зах­те­ва искре­ност и објек­тив­ност) ни­је та­ко лак ка­ко то мо­же да прет­по­ста­ви, из угла са­мо­по­зна­ња, нео­пи­тан ум. Јер, као што ре­ко­смо, пра­во са­мо­по­зна­ње ни­је пу­ко ис­пи­ти­ва­ње пи­та­го­реј­ског ти­па, већ бол­на ег­зи­стен­ци­јал­на аван­ту­ра.

То­ком раз­вит­ка мо­но­ло­шког ди­ја­ло­га чо­век тре­ба да осе­ти до­ста бо­ли и мно­го да ис­кр­ва­ри ка­ко би га до­жи­вео као фа­зу пра­вог са­мо­по­зна­ња. Да осе­ти у ср­жи свог би­ћа хи­рур­шки рез ко­ји раз­два­ја два чвр­сто ве­за­на си­јам­ска бра­та. Та­ко са­мо као... "ка­са­пље­ње" мо­же да схва­ти раз­вој пра­вог са­мо­по­зна­ња. За­и­ста, ако ме не бо­ли и не ко­ље ути­сак ко­ји но­сим при по­гле­ду на са­мог се­бе, не за­ко­ра­чу­јем у про­стор пра­вог са­мо­по­зна­ња већ "ди­вље" лу­там по про­сто­ру ла­жне скром­но­сти и ли­це­мер­ја!

Ако ми мо­но­ло­шки ди­ја­лог... ла­ска, он­да по­ка­зу­јем си­ро­ма­штво сво­га са­мо­по­зна­ња. Си­ро­ма­штво ко­је под­се­ћа на "си­ро­ма­штво" без­ум­ног бо­га­та­ша. И та­да те­шко ме­ни!

У опа­сно­сти сам а да то­га ни­сам ни све­стан! И не ва­пим, јер... не осе­ћам бол! Али усред та­ме мо­је его­цен­трич­не но­ћи про­бу­ди­ће ме бо­жан­ски гром: "без­ум­ни­че..."! И кад бу­де од­већ ка­сно, ви­де­ћу ко сам...!

Та­да ће мој ва­пај за­мук­ну­ти усред па­ра­ли­шу­ћег од­је­ка бо­жан­ског гро­ма. Ва­пај мој ће да­кле, по­ста­ти уза­лу­дан...!

Мо­но­лог... ћу­та­ња и смр­ти!

6. У "КЛА­НИ­ЦИ" ПОД­ВИ­ЖНИЧ­КОГ ДИ­ЈА­ЛО­ГА...!

Под­ви­жнич­ки жи­вот ота­ца пра­во­слав­не Цр­кве, као што зна­мо, од­ли­ку­је се по сво­јој су­ро­во­сти. Шта год да се де­ша­ва у окви­ру овог про­сто­ра, као ду­хов­но де­ло и на­сто­ја­ње, не­по­сред­но је ве­за­но за су­зе, бол, је­ца­је и, за­што да не, за крв ду­ше. Људ­ска при­ро­да се при­си­ља­ва на сва­ки на­чин ко­ји мо­же да јој по­мог­не да се вра­ти из оно­га што је "ми­мо при­ро­де" у оно што је "по при­ро­ди".

Су­ро­вост под­ви­жнич­ког жи­во­та на­ме­ће се чи­ње­ни­цом, што је та­ко­ђе по­зна­то, да је ду­хов­ни жи­вот пре­вас­ход­но уну­тра­шње пи­та­ње ду­ше: под­ви­жник или бо­рац мо­на­шког жи­вље­ња зна да: "Ни­шта спо­ља чо­ве­ку не мо­же да на­шко­ди осим ду­ха та­ме ко­ји жи­ви и де­лу­је и оби­та­ва у ср­цу."31 Сто­га је ја­сно да ње­гов ду­хов­ни бој тре­ба да се од­ви­ја у усло­ви­ма су­ро­ве и не­ми­ло­срд­не го­то­во­сти. Са­мо под­ви­жник има осе­ћај да "игра на све или ни­шта", тј. да у ње­му не­ма про­сто­ра за ком­про­ми­сне ве­зе са са­мим со­бом. Ка­да ви­ди да је у ње­му "скри­ве­на та­на­на си­ла мра­ка, у ср­цу сви­је­на"32, он сна­жно усме­ра­ва сву сво­ју бор­бе­ност ка овом без­да­ну уну­тра­шњег лу­кав­ства. Раз­у­ме да "нож" под­ви­жни­штва тре­ба да бу­де за­ри­вен по­сред утро­бе ње­го­ве, ду­бо­ко ду­бо­ко...!

***

Све­ти Ма­ка­ри­је Еги­пат­ски да­је нам ја­сну сли­ку "ду­ха мра­ка" ко­ји се гне­зди у утро­би чо­ве­ка. Чи­сто­том свог под­ви­жнич­ког ду­ха на свој­ствен на­чин кон­ци­пи­ра из­глед си­јам­ских бли­за­на­ца у на­сто­ја­њу да бли­же од­ре­ди ор­ган­ску ве­зу "ста­рог чо­ве­ка" са оста­лом уну­тра­шњо­шћу ду­хов­ног бор­ца. Та­ко нам ка­же: "Јер кад го­во­ри Апо­стол: Ски­ни­те са се­бе ста­рог чо­ве­ка, у ства­ри ка­же, имај­те очи у очи, гла­ву пре­ма гла­ви, уши уз уши, ру­ке ка ру­ка­ма, но­ге пре­ма но­га­ма. Чи­та­вог чо­ве­ка ду­шу и те­ло за­тро­ва лу­ка­ви, и сло­ми и оба­ви чо­ве­ка, ста­рог и сквер­ног, не­чи­стог и бо­го­бор­ног, ко­ји се не пот­чи­ња­ва за­ко­ну Бож­јем, сам грех, да чо­век не гле­да ви­ше ка­ко же­ли, већ да гле­да под­му­кло, и под­му­кло слу­ша, те но­ге има ко­је жу­ре на зло­де­ла, и ру­ке да чи­не бе­за­ко­ње и ср­це ко­је лу­ка­во раз­ми­шља. Да­кле, за­мо­ли­мо и ми Бо­га да са нас сву­че ста­рог чо­ве­ка..."33.

***

Ду­хов­ни бо­рац, да­кле, ни­је чо­век "сло­бо­дан" ко­ји би­је бит­ку са спољ­њим не­при­ја­те­љи­ма. На пр­вом ме­сту је чо­век ко­ји се на­ла­зи у смрт­ном за­гр­ља­ју са сво­јим бра­том: "ста­рим чо­ве­ком". У се­би има свог не­при­ја­те­ља и због то­га вас­це­ла сна­га ње­го­ве бор­бе­но­сти тре­ба да бу­де утро­ше­на на бит­ку са си­јам­ским бра­том. Тре­ба да се пор­ве са са­мим со­бом. "Јер, Го­спод зах­те­ва да се на­љу­тиш на са­мог се­бе и за­поч­неш бој са умом сво­јим; и да не при­ста­неш, ни­ти да се ра­ду­јеш не­ва­љал­стви­ма (не­чи­стим по­ми­сли­ма)"34. Исти Го­спод зах­те­ва да чо­век по­ста­не не­при­ја­тељ са­мог се­бе. Он ће, пак, бо­га­то по­ну­ди­ти Сво­ју сна­гу ка­ко би се ис­ко­ре­нио грех и "зло ко­је уз то иде". Али "на те­би је да се су­прот­ста­виш, да се бо­риш, уда­раш, ту­чеш се!" За­су­кав­ши ру­ка­ве тре­ба да на­вик­неш да уда­раш и бу­деш уда­ран, да ту­чеш и бу­деш ту­чен, да ра­ња­ваш и бу­деш ра­ња­ван!

На­пе­тост бор­бе ду­хов­ног чо­ве­ка са ње­го­вим си­јам­ским бра­том до­ла­зи од чи­ње­ни­це да "ста­ри чо­век" ни­је са­мо јед­на пре­пре­ка у ду­хов­ном жи­во­ту, већ под­јед­на­ко ва­жна бор­бе­на ре­ак­ци­ја. Све­ти Ма­ка­ри­је та­ко­ђе свој­стве­но пред­ста­вља ову ре­ак­ци­ју ка­да нам је оте­ло­тво­ру­је у сли­ци раз­бој­ни­ка:

"Ако ти је ло­пов у ку­ћи и да­ље те пот­кра­да, не до­пу­сти да си не­ма­ран, поч­ни и ти да уз­вра­ћаш удар­це, да се бо­риш и су­че­ља­ваш35". "Ста­ри чо­век" под­се­ћа на не­ког раз­бој­ни­ка. И то на ак­тив­ног и не­у­мор­ног ко­ји "пот­кра­да" ду­шу и у њој се по­на­ша као "го­спо­дар". Та­ко ду­хов­ни вој­ник ду­бо­ко у се­би осе­ћа ре­ак­ци­ју си­јам­ског бли­зан­ца. Он не пу­ту­је за­јед­но с њим јед­но­став­но. По­ве­зан, и са њим че­сто у за­ва­ди, са ап­со­лут­но су­прот­ном на­ме­ром, за­и­ста де­лу­је да је у сва­ђи са са­мим со­бом. Сва­ка­ко се це­па на­дво­је. "Чо­век за­и­ста тре­ба да се­бе ра­се­че сво­је­вељ­но на­дво­је, да се пре­му­дром ми­шљу раз­де­ре, да истин­ски по­ста­не сам се­би не­по­мир­љив не­при­ја­тељ."35 Овај под­ви­жнич­ки рас­цеп је­сте нај­а­у­тен­тич­ни­ја опе­ра­ци­ја си­јам­ских бли­за­на­ца јер се од­ви­ја уз нај­са­вр­ше­ни­ји хи­рур­шки нож: "нож мо­ли­тве". На­рав­но, не­пре­кид­не "ум­не мо­ли­тве".

***

Све­ти Те­о­дор нам да­је јед­но од мно­гих ви­ђе­ња ове опе­ра­ци­је ко­ја ни­је не­ка ко­нач­на рад­ња – не де­ша­ва се са­мо је­дан­пут – већ је не­пре­кид­но деј­ство­ва­ње. Под­ви­жнич­ка опе­ра­ци­ја је не­пре­кид­на ду­хов­на ак­тив­ност ко­ја спон­та­но про­ис­ти­че из ду­ха буд­но­сти. Јер ум ко­ји бди "бес­пре­кид­но", др­же­ћи мач мо­ли­тве, сна­жно и ди­рект­но уби­ја раз­бој­ни­ке ко­ји де­лу­ју ра­то­бор­но у "окру­же­њу ду­ше". Пре­ма све­том Те­о­до­ру: "Ве­о­ма му­дру и ја­сну реч ка­за не­ко од ста­рих: осу­ђуј по­ми­сли на ула­ску у ср­це, би­ло да су на­ше, или од про­тив­ни­ка; на­ма срод­не и до­бре уво­ди у уну­тра­шњу скрив­ни­цу ду­ше, чу­ва­ју­ћи их у не­по­кра­ди­вом скро­ви­шту; а про­тив­нич­ке би­чем ра­зум­ног ра­су­ђи­ва­ња од­мах из­го­ни и не дај им по­ко­ја и ме­ста у су­сед­ству ду­ше, или их бо­ље са­свим од­се­цај ма­чем мо­ли­тве и бо­жан­ског уче­ња, да би се од та­квог ис­тре­бљи­ва­ња раз­бој­ни­ка упла­шио и сам њи­хов во­ђа. Знај да је ко та­ко бри­жљи­во ис­пи­ту­је по­ми­сли истин­ски љу­би­тељ за­по­ве­сти"36.

Усред ових "кр­ва­вих" сли­ка кла­ни­це под­ви­жнич­ког ди­ја­ло­га још ве­ћу па­жњу нам при­вла­чи ин­стру­мент ка­са­пље­ња: "нож мо­ли­тве".

На­рав­но, на­шем не­ис­ку­сном, за под­ви­жнич­ке до­жи­вља­је, уму ова фра­за се чи­ни чуд­но­ва­том и, за­што да не, не­ра­зу­мљи­вом. Јер ми хри­шћа­ни "све­та" већ има­мо у се­би из­гра­ђе­ну пред­ста­ву зна­че­ња мо­ли­тве ко­ја про­из­и­ла­зи из не­ког ка­ти­хет­ског уx­бе­ни­ка или не­ког дру­гог слич­ног уче­ња. Та­ко мо­ли­тву ви­ше раз­у­ме­мо као не­ки тих и спо­ко­јан ду­шев­но–ду­хов­ни чин. Као по­крет ду­ше ко­ји се из­ра­жа­ва уну­тар про­сто­ра ти­ши­не, кон­цен­тра­ци­је и уоп­ште "бе­стра­сног ми­ра". Не­сум­њи­во, и ово је јед­но гле­да­ње на чин мо­ли­тве. Али сва­ка­ко је­дан утвр­ђен об­лик са ти­пич­но ди­ја­лек­тич­ким ка­рак­те­ром.

У под­ви­жнич­кој пак ствар­но­сти мо­ли­тва је за­и­ста "нож"37. Ду­хов­на рад­ња не­пре­кид­не ак­тив­но­сти. Она се­че и "ки­да". Осва­ја гла­ве "пр­во­ро­ђе­них Егип­ћа­на", "од­но­сно лу­ка­ве по­ми­сли" и ко­ље, без за­др­шке и ми­ло­сти сва­ка­кве кра­дљив­це ду­ше. Под­ви­жнич­ка мо­ли­тва је­сте ин­стру­мент уну­тра­шњег ди­ја­ло­га ко­ји раз­два­ја си­јам­ске бли­зан­це и ду­хов­ном бор­цу пру­жа мо­гућ­ност да ста­не пред са­мог се­бе. Пред ње­го­во пра­во и ствар­но Ја...!

Али онај ко мо­же да се при­хва­ти овог ди­на­мич­ког гле­да­ња на мо­ли­тву, та­ко­ђе мо­же да схва­ти рез "но­жа мо­ли­тве". Јер сва­ка­ко овај рез од­ре­ђу­је сна­гу де­ло­ва­ња јед­ног "но­жа".

Док чо­век сред кла­ни­це уну­тра­шњег ди­ја­ло­га пра­ти ка­ко па­да­ју гла­ве лу­ка­вих ми­сли, гре­шних се­ћа­ња и оста­лих кра­дљи­ва­ца ко­ји де­лу­ју "у окру­же­њу ду­ше" за­ди­вљу­је га сјај оштри­це под­ви­жнич­ког "но­жа". А тај сјај је: људ­ски ва­пај...!

***

Ва­пај је нај­че­шће из­раз ква­ли­те­та али и на­по­на ја­чи­не ду­хов­ног жи­во­та под­ви­жни­штва.38 Мо­же се ре­ћи да ско­ро не­ма пра­вог ду­хов­ног до­жи­вља­ја без кри­ка и сна­жног ва­па­ја!

Нај­пре ду­хов­ни бо­рац ва­пи "за­стра­шен" и ус­па­ни­чен пред ха­о­сом си­јам­ског бли­зан­ца. Ка­да, да­кле успе да се но­жем мо­ли­тве и "бо­жан­ског уче­ња" "ра­се­че" и ста­не та­ко пред пра­во сво­је ја, пре­пад­нут је. Об­у­зет је ду­бо­ким и не­пре­мо­сти­вим стра­хом!

Упра­во у том ча­су, од­суд­ном за ње­го­во по­сто­ја­ње и са­мо­свест, ва­пи жа­ло­сно!

Из­је­ден сам, ра­њен; гле
стре­ле не­при­ја­те­ља
што ми про­бо­до­ше ду­шу и те­ло,
по­гле­дај ра­не, пли­ко­ве, са­ка­те уде,
по­ма­гај,
ра­не мо­јих до­бро­вољ­них му­ка"39.

Као што бе­ле­жи ар­хим. Со­фро­ни­је: "Ан­то­ни­је Ве­ли­ки, Ар­се­ни­је Ве­ли­ки, Се­ра­фим Са­ров­ски и оста­ли оци бе­ја­ху љу­ди из­у­зет­не чвр­сти­не, ко­ји су се одр­пе­ли све­ту и пре­зре­ли сва­ку опа­сност. И ка­да они пла­чу, не чи­не то због из­гу­бље­ног бо­гат­ства, или би­ло ка­квог дру­гог гу­бит­ка до­ба­ра све­та овог, већ што се пред њи­хо­вим очи­ма ука­зу­је не­што нај­стра­шни­је од сва­ке опа­сно­сти, што се мо­же за­ми­сли­ти на зе­мљи.

Овим ве­ли­ким име­ни­ма, и њи­ма слич­ним, узи­ма­мо сло­бо­ду да при­дру­жи­мо и име стар­ца Си­лу­а­на. Ка­да чи­та­мо што пи­ше о пла­чу Ада­мо­вом ко­га "чу чи­та­ва пу­сти­ња" – ве­ли­ка свет­ска пу­сти­ња ‡ не тре­ба да за­бо­ра­ви­мо да је тај плач био ње­гов соп­стве­ни, Си­лу­а­нов. Про­жи­вља­ва­ше ве­ли­ку тра­ге­ди­ју чо­ве­ко­вог па­да. Пла­ка­ше мно­го он пред ким сва­ко­ли­ке људ­ске ду­шев­не су­зе ни­су ни­шта. Да ова­ко опла­ку­је мо­же са­мо онај ко­ји је ви­део веч­ну све­тлост Бож­ју. "Љу­ди ко­ји ни­су ви­де­ли или", ка­ко ве­ли исти ста­рац, "ни­су по­зна­ли Бо­га, не мо­гу да схва­те ове не­во­ље ни да ли­ју те су­зе."40

За­и­ста! Онај ко је спо­знао Бо­га и ко се пре­дао су­ро­вом, те­шком, и, за­што да не, "кр­ва­вом" тру­ду ка са­мо­по­зна­њу от­кри­ва да се пред ње­го­вим очи­ма ука­зу­је не­што "стра­шни­је од сва­ке опа­сно­сти што се на зе­мљи мо­же за­ми­сли­ти." Са­мо­по­зна­ње у ко­ме се стал­но уз­ра­ста, под­ви­жни­ка сва­ки пут ста­вља пред све ши­ри пре­те­ћи ам­бис у ко­јем се кри­је чи­та­ва тра­ге­ди­ја па­да. Ка­да под­ви­жник по­сма­тра са­мог се­бе и про­ниц­љи­во ис­пи­ту­је без­дан сво­је лич­не кри­ви­це... "ду­бин­ски" раз­го­ва­ра са вас­ко­ли­ком тра­ге­ди­јом чо­ве­ко­вог па­да. Пред очи­ма му се пру­жа вас­це­ли при­зор гре­хов­но­сти и про­па­сти, не­за­ми­сли­во осет­на при­сут­ност смр­ти и хва­та га је­за! У овом стра­шном и од­луч­ном тре­нут­ку ва­пи и "пла­че ве­ли­ким пла­чем", јер је упра­во то је­ди­но шта мо­же да учи­ни док по­сма­тра у очи свог си­јам­ског бра­та, сво­ју на­ју­ну­тар­њи­ју ду­би­ну.

Ва­пи...!

За­тим тај свој ва­пај ша­ље као гром­ку мо­ли­тву "Оно­ме ко­ји мо­же да га спа­се од смр­ти" (Је­вр. 5, 7). За­не­ме­лост у ужа­су не про­ла­зи. Уко­ли­ко мо­же истин­ски да за­ва­пи, по­што је већ спо­знао Бо­га, та­ко­ђе зна да за­ва­пи "ка Бо­гу ве­ли­ку ту­го­ван­ку свом сво­јом сна­гом, чи­та­вим сво­јим би­ћем".41 Ње­гов ва­пај ка Бо­гу је је­ди­но шта мо­же да учи­ни у том ча­су ко­ји је нај­ве­ћи тре­ну­так ње­го­ве људ­ске са­мо­све­сти. Јер, пре­ма Си­ме­о­ну Но­вом Бо­го­сло­ву: "Ду­ша ни­шта дру­го не мо­же да учи­ни сем да по­зна да се на­хо­ди међ то­ли­ким злом, те да је во­ља ње­на око­ва­на, али да је у мо­ћи да уз­вик­не као из утро­бе ада и да при­зи­ва Бо­га..."42

***

Сва­ка­ко не тре­ба под­се­ћа­ти на сна­жну при­сут­ност ва­па­ја у про­сто­ру ду­хов­ног жи­во­та и бо­го­слу­же­ња. Од Псал­ти­ра све до скру­ше­ног Три­о­да пре­о­вла­ђу­је ва­пај гре­шног чо­ве­ка ко­ји се обра­ћа Бо­гу да га из­ба­ви из гре­ха и од са­мог се­бе. Мо­жда пр­ви сти­хо­ви 140–ог псал­ма са­же­то при­ка­зу­ју тра­ге­ди­ју пра­вог људ­ског ва­па­ја:

"Го­спо­де, ка Те­би за­ва­пих, усли­ши ме.
Чуј глас мо­ље­ња мо­га,
ка­да ва­пим Те­би!

У овим сти­хо­ви­ма људ­ски ва­пај је све. Јер, баш као што ка­жу, от­кри­ва вас­це­лог чо­ве­ка у ње­го­вом нај­сна­жни­јем, нај­ди­на­мич­ни­јем ег­зи­стен­ци­јал­ном чи­ну: у че­жњи за спа­се­њем! И ма­да та­кав ва­пај но­си сна­жан "лич­ни" пе­чат, тре­ба при­зна­ти ње­гов оп­шти ка­рак­тер. Јер, и ако са­мо је­дан чо­век успе да за­ва­пи аутен­тич­но, та­да ва­пи – "чо­век"!

То зна­чи да Бож­ја ми­лост по­кри­ва "чо­ве­ка". Мо­жда због то­га све­ти Иса­ак ва­ља­но при­ме­ћу­је: "Онај ко­ји уз­ди­ше је­дан сат над сво­јом ду­шом бо­љи је од оног ко­ји ко­ри­сти чи­та­вом све­ту по­сма­тра­ју­ћи се­бе"43.

***

Али "кр­во­про­ли­ће" ко­је на­ста­је уз "нож мо­ли­тве" ни­је по­сле­ди­ца са­мо се­че­ња "про­тив­ни­ка", од­но­сно се­бе од лу­ка­вих успо­ме­на и дру­гих стра­сти ду­ше. Под­ви­жник, на­рав­но, "но­жем мо­ли­тве" и сво­јим ду­хов­ним тру­до­ви­ма ка­са­пи, увек у пр­вој фа­зи, "уби­це ду­ше", сва­ку страст и сва­ки гре­шни по­крет или пред­ста­ву ко­је те­же да се на­мет­ну као го­спо­дар ду­шев­ног окру­же­ња. Али за наш огра­ни­че­ни ум за­пре­па­шћу­ју­ће је што под­ви­жник ре­же и пу­пољ­ке сво­јих ду­хов­них тру­до­ва; сво­је вр­ли­не и уоп­ште сво­јо ду­хов­но има­ње. Упра­во ов­де чо­век от­кри­ва да се бу­квал­но ра­ди о се­чи са­мог се­бе, уко­ли­ко раз­мо­три сво­је соп­стве­не "вр­ли­не" и "пред­но­сти" из угла овог под­ви­жнич­ког скру­ше­но­у­мља!

Ди­ја­ло­гом ко­ји раз­ви­ја у нај­ду­бљој при­ро­ди свог по­сто­ја­ња под­ви­жник ко­ље по­ми­сли ко­је га под­се­ћа­ју на ње­го­ве вр­ли­не и ње­го­ву све­тост. Ви­ше це­ни се­бе го­лог, кри­вог, вред­ног осу­де. Сто­га др­жи: "А, ми, бра­ћо, да не за­бо­ра­ви­мо на­ше па­до­ве, и ако гре­ши­мо у по­ка­ја­њу да нам је опро­ште­но, али увек да се се­ћа­мо гре­ха и да не пре­ста­је­мо над њи­ма да жа­ли­мо, да би­смо сте­кав­ши оп­ште до­бру по­ни­зност, из­бе­гли ом­чу пра­зно­сла­вља и по­но­си­то­сти."44

Али ка­да чо­век од­би­је да "ужи­ва" јед­но ду­хов­но ста­ње или да бу­де за­до­во­љан пред та­квим, у ства­ри од­би­ја са­мог се­бе, обез­гла­вљу­је "зра­ке" свог бо­љег ја. Та прак­са је­сте бол­но ис­ку­ство. Оно је као кад да­јеш крв сво­је ду­ше док је у ду­хов­ном жи­во­ту одр­жа­ва сок све­то­сти и сна­га вр­ли­не. И на­рав­но не­ма сум­ње да је све­тост уз­ви­ше­но "ста­ње", а у слу­ча­ју под­ви­жни­ка, ма ко­ли­ко да по­ку­ша­ва да га по­рек­не, оно је увек ње­гов жи­вот. Ипак, оно што се ов­де на­гла­ша­ва углав­ном је на­чин на ко­ји под­ви­жник жи­ви. Не при­зна­је да је до­сто­јан да но­си ха­љи­ну све­то­сти и искре­но ве­ру­је да је ве­о­ма да­ле­ко од ње. Та­ко за­и­ста да­је сво­ју крв! Да­је крв и узи­ма дух пре­ма те­мељ­ној под­ви­жнич­кој кри­ла­ти­ци: "Дај крв и при­ми дух". Ста­вља сво­ју све­тост у ру­ке Бо­га и чу­ва за се­бе ого­ље­ног и вред­ног осу­де... са­мог се­бе! На тај на­чин раз­два­ја се сна­жно и што је ви­ше мо­гу­ће од свог си­јам­ског бра­та јер овај по­след­њи не­ма ви­ше ме­ста за ста­ја­ње ни­ти мо­же да се са­кри­је. Ого­ља­ва се од сво­јих фа­ри­сеј­ских укра­са и лу­кав­шти­на та­ко да сва­ки пут кад по­же­ли да "про­го­во­ри", да ка­же "реч", од­мах за­не­ми. То нам у нај­ма­њу ру­ку по­ка­зу­је ве­се­ли од­го­вор стар­ца на... др­скост над­ме­ног си­јам­ског бли­зан­ца: "ка­ко не­ко од све­тих ста­рих ре­че: ка­да, ти, по при­ро­ди, до­ђе по­ми­сао по­но­си­то­сти, ко­ја ти ка­же се­ти се сво­јих вр­ли­на, ре­ци – стар­че по­гле­дај свој блуд!".45

***

За­и­ста је сли­ка "ка­са­пље­ња" или "кла­ни­це" ве­о­ма су­ро­ва"! Јед­на осе­тљи­ва ду­ша мо­же не­га­тив­но да ре­а­гу­је на при­каз ове сли­ке! Ду­хов­ни жи­вот се уоп­ште схва­та као де­ло­ва­ње љу­ба­ви, до­бро­те, скром­но­сти, мир­но­ће и ти­хо­ва­ња. Ка­ко је мо­гу­ће да га под­ви­жнич­ки дух осли­ка са но­же­ви­ма и кла­њем?

Ипак ова уме­сна ди­ле­ма не­ста­је чим чо­век схва­ти ко­ли­ки ква­ли­тет жи­во­та до­би­ја онај ко­ји да­је сво­ју крв да би при­мио дух. Све­ти Ни­ки­та Сти­тат та­ко­ђе ис­ти­чу­ћи "кр­вљу обо­јен" по­че­так ду­хов­ног на­по­ра све­тих под­ви­жни­ка де­фи­ни­ше до­бит од бит­ке. Ка­рак­те­ри­стич­но нам ка­же: "Они ко­ји хо­да­ју у ду­ху... увек у му­ка­ма чи­сте сво­је ду­ше и др­же за­по­ве­сти Го­спо­да, кр­ви сво­је про­ли­ва­ју­ћи за­рад љу­ба­ви Оно­га"46. Та кр­ва­ва бор­ба је је­ди­ни на­чин да се раз­дво­је од њи­хо­вог си­јам­ског бли­зан­ца и да оста­ну са­ми. "Са су­за­ма", на­ста­вља све­тац, "то­пе на­сла­ге са њи­хо­вог ср­ца". Уз мно­га и не­бро­је­на зло­па­ће­ња са­хра­њу­ју удо­ве си­јам­ског бли­зан­ца. Али и мо­ли­твом и бо­го­ми­сли­јем ис­пу­ња­ва­ју свој ум бо­жан­ском све­тло­шћу и "чи­не га све­тлим". На кра­ју, "у од­ри­ца­њу од же­ља одва­ја­ју соп­стве­не ду­ше од на­го­на те­ла и сви по­ста­ју са­мо од ду­ха". Њи­хов не­за­ми­сли­во ве­лик ду­хов­ни на­пор ко­ји се до­жи­вља­ва као са­мо­кла­ње је­сте је­ди­ни на­чин да оста­ну са­ми! Чи­ни се да дру­гог на­чи­на не­ма да би не­ко мо­гао да се одво­ји од свог си­јам­ског бли­зан­ца и за­ко­ра­чи у све­тлост и све­тост ду­хов­не "са­мо­ће". Са­мо­ћа ко­ја упот­пу­њу­је све­тост лич­но­сти у про­сто­ру бо­жан­ског при­су­ства и деј­ства!

***

За­и­ста! Од тре­нут­ка ка­да ду­хов­ни бо­рац оста­је "сам", на­да­ље се на­ла­зи у обла­сти Бож­јег при­су­ства, јер се свест о Бо­гу је­ди­но у про­сто­ру ду­ше у пот­пу­но­сти сти­че, "док је у на­ма Цар­ство Ње­го­во".

Кроз при­зму овог ис­ку­ства под­ви­за­ва­ња и ти­хо­ва­ња, са­мо­по­зна­ње се схва­та као "Бо­го­по­сма­тра­ње". Јер, онај ко се одва­ја од си­јам­ског бли­зан­ца на­да­ље гле­да ве­ли­чан­стве­ност сла­ве Бож­је, као што су нам кроз пу­ко­ти­не да­ли да на­зре­мо све­ти под­ви­жни­ци и Бож­ји вој­ни­ци. У сва­ком слу­ча­ју ви­ди не­што ви­ше од ан­ђе­ла, ка­ко све­ти Иса­ак Си­риј­ски по­твр­ђу­је: "Онај ко­ји је до­сто­јан да ви­ди се­бе, сам је бо­љи од оног ко­ји је удо­сто­јен да ви­ди ан­ђе­ле"47.

Пре­ма све­том Ни­ки­ти Сти­та­ту, ду­хов­ни вој­ни­ци, ко­ји не­пре­кид­но кр­ва­ре усред бо­ја под­ви­жни­штва и мо­ли­тве, до­спе­ва­ју до "бе­стра­шћа", а и до љу­ба­ви. У јед­но ста­ње ко­је је из­над те­ле­сног и зе­маљ­ског. У ње­му: "до­би­ја­ју моћ да са­гле­да­ју тво­ре­ви­ну и при­ма­ју зна­ње о та­мо­шњим ства­ри­ма кроз му­дрост Бо­гом от­кри­ве­ну и ко­ја се да­је са­мо они­ма ко­ји су по­ста­ли као ви­шњи кроз те­ле­сно уни­же­ње"48. То зна­чи да: "оно­ме ко­ји по­зна­је се­бе са­мог, да­је се зна­ње све­га; јер по­зна­ва­ти се­бе, ис­пу­ње­ње је зна­ња свих ства­ри"49. И то је тач­но ре­че­но. Ду­хов­ни чо­век ко­ји се бо­ри "Бо­га у се­би да спо­зна", по­зна­је ко­нач­но све. Ње­го­во са­мо­по­зна­ње, про­све­тље­но "ми­ло­шћу Бож­јом и оку­па­но веч­ном све­тло­шћу" по­ста­је бо­го­по­сма­тра­ње, "ко­ли­ко је то мо­гу­ће људ­ској при­ро­ди". То исто­вре­ме­но ука­зу­је да је пра­во са­мо­по­зна­ње у крај­њој фа­зи, дар ми­ло­сти Бож­је они­ма ко­ји су сво­јим ду­хов­ним тру­до­ви­ма за­вре­де­ли да за­ме­не крв сво­је ду­ше за дух. Та­ко се људ­ски ва­пај пре­тва­ра у не­бе­ске сла­во­спе­ве! У та­јан­стве­не пе­сме бо­жан­ске хар­мо­ни­је. У хим­ну бо­жан­ске љу­ба­ви...!

***

Ти­ме је кла­ни­ца под­ви­жнич­ког ди­ја­ло­га је­дан ди­на­ми­чан и ак­ти­ван про­цес ко­ји ко­нач­но пре­о­бра­жа­ва крв под­ви­жнич­ке ду­ше у дух. Кр­ва­во са­мо­по­зна­ње ду­хов­ног бор­ца у ми­стич­но бо­го­по­сма­тра­ње. Људ­ски ва­пај у умил­ну пе­сму бо­жан­ске љу­ба­ви!

Да­кле, ни­је то не­ка су­ро­ва сли­ка, већ "пут" све­то­сти!

7. ВР­ХУ­НАЦ ЉУД­СКОГ ВА­ПА­ЈА

Кла­ни­ца под­ви­жнич­ког ди­ја­ло­га је та­ко јед­на ве­о­ма... из­ра­жај­на сли­ка све­то­сти! "Раз­ди­ра­ње" ко­је до­жи­вља­ва под­ви­жник у ду­хов­ној бор­би је­сте је­дин­стве­на при­ли­ка по­сма­тра­ња уну­тра­шњег ха­о­са и ам­би­са ко­је чо­век у се­би др­жи.

Без овог по­сма­тра­ња не­мо­гу­ћа је ори­јен­та­ци­ја чо­ве­ка у пра­вом сме­ру за­рад до­би­ја­ња спа­се­ња. Ка­да не зна ко је и шта др­жи у се­би, не зна ни ко ни ка­ко мо­же да га спа­си.50 И на­рав­но, ка­да не зна од че­га је за­пра­во у опа­сно­сти и шта му пре­ти, не мо­же ни пра­вил­но да за­ва­пи.

Али под­ви­жник ко­ји се не­пре­кид­но стру­же се­ки­ром мо­ли­тве и "бо­го­ми­сли­ја", и оста­лих ду­хов­них под­ви­га, гле­да пра­во у очи сво­јим "ра­на­ма" и у сво­је "ужа­сно ли­це". На тај на­чин зна ка­ко му не пре­о­ста­је ни­јед­на дру­га мо­гућ­ност осим да за­ва­пи ка "оно­ме ко­ји мо­же да га из­ба­ви из смр­ти". И још зна ка­кав са­др­жај тре­ба да има ње­гов ва­пај. Јер, под­ви­жник ни­је не­ки, ни­ко­ме под­вла­шће­ни, про­сјак ко­ји мо­ли и тра­жи по­моћ под те­ре­том по­ра­жа­ва­ју­ћег без­на­ђа.

Чо­век ко­ји је ду­бо­ко у се­би упа­лио бо­жан­ску ва­тру љу­ба­ви пре­ма Бо­гу, го­ри упра­во од на­де за спа­се­њем и зна ко мо­же да му то спа­се­ње пру­жи. Сто­га и сва ње­го­ва на­да­ња, сва ње­го­ва са­гре­ше­ња, све бор­бе, и ње­го­во вас­це­ло по­сто­ја­ње са­жи­ма у ва­пај: "Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бож­ји, по­ми­луј ме"! ОН је пра­ви вр­ху­нац људ­ског ва­па­ја!

***

Због то­га нам кла­ни­ца под­ви­жнич­ког ди­ја­ло­га по­ди­же за­ве­су људ­ске тра­ге­ди­је ко­ја се за­вр­ша­ва сце­ном "пра­вог спа­се­ња"! Ни­јед­на дру­га пред­ста­ва ни­ти ко­ја дру­га игра мо­же да бу­де пра­ва. За­то је, вр­ло јед­но­став­но, Спа­си­тељ је­дан и је­ди­ни: Хри­стос! "Не­ма ни у јед­но­ме дру­го­ме спа­се­ња. Јер не­ма дру­го­га Име­на под не­бом да­но­га љу­ди­ма ко­јим би­смо се мо­гли спа­си­ти" (Дап 4, 11–12).

***

Вр­ху­нац људ­ског ва­па­ја у мо­ли­тви Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бож­ји, по­ми­луј ме јед­нак је ду­би­ни уну­тра­шњег ам­би­са ко­ји чо­век у се­би др­жи.

Онај ко­ји се над­ви­ја над не­ком опа­сном пра­зни­ном увек ва­пи ана­лог­но ду­би­ни ко­ју ви­ди да му пре­ти. Пред јед­ном про­сто иза­зов­ном ду­би­ном, из­у­сти­ће не­ки осред­њи ва­пај. Али пред отво­ре­ним усти­ма јед­ног стра­шног зма­ја ко­ји раз­бе­шњен же­ли да га ха­ла­пљи­во про­гу­та, ако се не оду­зме од нео­пи­си­вог стра­ха за­ва­пи­ће свом сна­гом свог би­ћа. Ов­де ва­ља по­себ­но обра­ти­ти па­жњу. Тј. да вр­ху­нац људ­ског ва­па­ја у "Ису­со­вој мо­ли­тви" ни­је ре­зул­тат не­ке ука­лу­пље­не ли­тур­гиј­ске фра­зе. "Го­спо­де, по­ми­луј" при­род­но пред­ста­вља нај­ма­њу мо­ли­тву из на­шег мо­ли­тве­ног за­ло­га али и нај­бо­га­ти­ју! И то док је пре­ма на­род­ном из­ра­зу: "И по­пу до­ја­ди­ло"! Ипак, онај ко­ји има би­стар по­глед и ег­зи­стен­ци­јал­ну осе­ћај­ност ви­ди "Ису­со­ву мо­ли­тву" као по­сле­ди­цу по­тре­са у ду­бо­ким про­ва­ли­ја­ма људ­ског би­ћа. Што ви­ше око мо­ли­тве­ни­ка–под­ви­жни­ка за­ла­зи у ње­го­ве скри­ве­не кут­ке то бес­по­кој­ни­је ње­го­во ср­це тра­жи Хри­сто­ву ру­ку из­ба­вље­ња (спа­се­ња)!

***

Ка­да се ста­рац Си­лу­ан мо­лио у аго­ни­ји и тра­жио да на­у­чи од Бо­га ка­ко у тре­нут­ку мо­ли­тве мо­же да оста­не не­у­зне­ми­ра­ван од стра­не де­мо­на, при­ми од­го­вор да тре­ба да бу­де скру­шен, ка­ко би мо­гао нео­ме­та­но да се мо­ли.

И ка­да, да­ље, упи­та Бо­га шта тре­ба да чи­ни да би био скру­шен, чу глас Бож­ји у ср­цу ка­ко му го­во­ри: "Др­жи свој ум у аду и не оча­ја­вај"51.

Овом су­ге­сти­јом Бог је окре­нуо ум стар­ца Си­лу­а­на ка ам­би­су, ка без­да­ну пат­ње, где "ће би­ти плач и шкр­гут зу­ба", (Мт. 8, 12). Та­кав је­дан пре­о­крет, за­и­ста, до­во­ди до са­гле­да­ва­ња те­ме­ља сми­ре­ња. Јер, да би ум ду­хов­ног бор­ца до­шао до пра­вог тра­же­ња ада, у скла­ду са бо­жан­ском за­по­ве­шћу, тре­ба да кре­не од лич­ног ам­би­са ко­ји у се­би др­жи. Ди­ја­лог са адом је аутен­ти­чан ка­да се раз­ви­ја као раз­го­вор са... адом! Ад са адом. Лич­ни ам­бис са ам­би­сом "све­про­ждр­љи­вог" ада!

За­то ста­рац Си­лу­ан, иако се сво­јим мо­ли­тва­ма и кр­ва­вим под­ви­жнич­ким на­по­ри­ма по­пео до бо­жан­ских ви­си­на, ни­ка­да ни­је уда­љио свој ум од ада! У свом про­све­ће­ном ср­цу про­жи­вља­ва­ше два ди­ја­ме­трал­но нај­ви­ша ис­ку­ства: ад и Не­бе­са! Сто­га је ус­пео да ва­се­љен­ски за­гр­ли вас­це­ли свет, у бес­крај­ном про­сто­ру љу­ба­ви Бож­је.

"На­кон ад­ског му­че­нич­ког ис­ку­ства, по от­кри­ве­њу Бо­жи­јем: "Др­жи свој ум у аду", за ст. Си­лу­а­на би­ла је на­ро­чи­то свој­стве­на мо­ли­тва за мр­тве ко­ји "су у му­ка­ма", док се та­ко­ђе мо­ља­ше "за жи­ве и на­ред­не на­ра­шта­је". Те та­ко до­ђе до не­по­ко­ле­би­вог уве­ре­ња да је "брат наш, жи­вот наш"52. И до не­чег још ду­бљег: "Ко­ји не во­ли не­при­ја­те­ље, у ње­му се још ни­је на­се­ли­ла љу­бав Бож­ја... тај не­ће мо­ћи истин­ски да по­зна Го­спо­да ни моћ Све­тог Ду­ха. Све­ти Дух по­у­ча­ва да та­ко во­ли­мо не­при­ја­те­ље да ду­ша за њи­ма бо­ли као да су јој пра­ва де­ца"53.

Оно што је про­и­за­шло из овог под­ви­жнич­ког ис­ку­ства стар­ца Си­лу­а­на на­гла­ша­ва нам јед­ну ве­ли­ку исти­ну. Да се про­це­си ду­хов­ног на­прет­ка са­др­же у "ис­пу­ње­њу љу­ба­ви", јер Бог "је љу­бав"! Не ра­ди се да­кле, о про­це­си­ма ја­ло­вог ду­шев­но–ду­хов­ног раз­ма­тра­ња иде­је или не­ке ре­че­ни­це. Ко има ду­хов­ну сна­гу и зре­лост да се наг­не над свој лич­ни ха­ос и у исто вре­ме да осло­ба­ђа­ју­ће (за спа­се­ње) за­ва­пи "Оно­ме ко­ји мо­же да из­ба­ви из смр­ти", не бо­ри се са сво­јим ком­плек­си­ма, већ се "раз­го­ли­ћу­је" на ко­рист ду­ше али и бли­жњег. Ис­ку­ство лич­ног ха­о­са и вр­ху­нац ва­па­ја у мол­би: "Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бож­ји, по­ми­луј ме", ни­је са­мо за пра­ве мо­на­хе већ и "свет­ске", дру­штве­не, љу­де. Ис­ку­ством ада и ва­па­ја ста­рац Си­лу­ан се не по­ка­за са­мо као до­бар под­ви­жник и све­тац у пу­стињ­ском про­сто­ру. Ње­го­ва ду­хов­на об­да­ре­ност, ло­ме­ћи пре­пре­ке пу­сти­ње, бо­га­то се ра­ши­ри­ла по све­ту, и осло­ба­ђа­ју­ће (из­ба­вљу­ју­ће) опло­ђа­ва дух и ср­це...!

***

Јед­на од нај­и­зра­жај­ни­јих сли­ка са ко­ји­ма се људ­ски жи­вот че­сто упо­ре­ђу­је је и пу­чи­на! Мо­ре!

Људ­ска ду­ша, бар­ка, за­и­ста пло­ви час по мир­ној, час по уз­бур­ка­ној по­вр­ши­ни пу­чи­не жи­во­та! И као што се под­ра­зу­ме­ва он­де ис­под ла­ђе људ­ске ду­ше про­сти­ре се увек бес­крај­ни ам­бис. За­то сва­ки чо­век чак и ка­да не­ма раз­ло­га да го­во­ри о без­да­ни­ма, про­ва­ли­ја­ма, осе­ћа по­не­кад ка­да се­би по­ста­вља ду­бо­ка пи­та­ња, ка­ко иде или пло­ви по не­кој во­де­ној по­вр­ши­ни! И ако ни­је чуо за Ле­ви­а­тан, мор­ску не­ман у пе­сми, сум­ња да се ис­под ње­го­вих но­гу мо­та ка­кав "змај", ко­ји му пре­ти да ће га про­ждре­ти! Углав­ном, у тре­ну­ци­ма лич­ног без­из­ла­зног или кри­тич­ног уоп­ште раз­ми­шља­ња, сва­ки чо­век осе­ћа да је у опа­сно­сти од не­за­др­жи­ве си­ле при­вла­че­ња не­ког мор­ског "гу­та­ча" ко­ји му пре­ти да га од­ву­че у бес­крај­не ду­би­не ам­би­са. На­рав­но, и чо­век вер­ник ко­ји се бо­ри, уз­др­ман бли­зи­ном јед­не та­кве прет­ње, пре­кли­ње Бо­га у аго­ни­ји да га на вре­ме уда­љи од те про­па­сти. "Да ме не по­то­пи бу­ра во­де­на, ни­ти да ме про­гу­та без­дан, ни­ти да бу­нар за­тво­ри на­да мном уста сво­ја!" (Псал. 68, 16).

***

Она­мо где је та­кво осе­ћа­ње ја­ко и упе­ча­тљи­во ја­сно се ви­ди по­у­ну­тар­ње­ње ха­о­са по­сто­ја­ња. Да­кле ка­да је чо­век у опа­сно­сти у окви­ру про­сто­ра по­сто­ја­ња, при­мо­ран је да се окре­не ка уну­тра­шњо­сти свог ду­шев­ног све­та! Ка­да свет по­ста­је не­го­сто­љу­бив и пре­те­ћи сва­ки чо­век "се за­тва­ра" у се­бе. Окре­ће ле­ђа спо­ља­шњем све­ту и као под не­ким "кро­вом" шћу­ћу­ре­на "го­лу­би­ца ко­ја ослу­шку­је"54, по­ку­ша­ва да от­кри­је ме­сто за од­мор у уну­тра­шњем ду­шев­ном све­ту! Ка­да дру­ги угро­жа­ва­ју или од­ба­цу­ју чо­ве­ка оно што му пре­о­ста­је је... он сам. Та­ко се за­ду­бљу­је у са­мог се­бе!

Али он­де где ина­че то за­ду­бљи­ва­ње има об­лик бо­ле­сти, чо­век ко­ји ду­бо­ко раз­ми­шља по­ла­ко кли­зи у ег­зи­стен­ци­јал­ни ха­ос! У пси­хо­те­ра­пи­ји се ово на­зи­ва "ре­ак­тив­на де­пре­си­ја" или "ме­лан­хо­ли­ја"! Ти­ме се ег­зи­стен­ци­јал­ни ха­ос до­жи­вља­ва у окви­ру ха­о­са не­све­сног. Јер све по­себ­не ка­рак­те­ри­сти­ке де­пре­си­је и не­здра­ве ме­лан­хо­ли­је по­ка­зу­ју ка­ко је чо­век про­гу­тан од са­мог се­бе! Од свог не­све­сног пси­хи­зма!

***

 У на­ше до­ба је ве­о­ма очи­та по­ја­ва ду­шев­ног за­мо­ра мно­гих љу­ди. Као што се сви ми мно­го пу­та уве­ра­ва­мо жи­вот у окол­но­сти­ма тех­но­ло­шког и по­тро­шач­ког дру­штва по­ста­је све ви­ше за­мо­ран. Мно­ги чи­ни­о­ци са­вре­ме­ног жи­во­та пси­хич­ки при­ти­ска­ју чо­ве­ка и, за­што да не, ко­нач­но га сла­ма­ју. Ве­ро­ват­но чо­век не мо­же тач­но да зна шта га за­и­ста ума­ра и ко­ји фак­тор или жи­вот­но ис­ку­ство га раз­би­ја. Али је у по­ло­жа­ју да ла­ко схва­ти ко­ли­ко је при­ти­снут или ло­мљен од ствар­но­сти сва­ко­дне­ви­це. Не­мир на­шег до­ба пред­ста­вља увек све­до­чан­ство ду­шев­не за­мо­ре­но­сти и ло­мље­ња чо­ве­ка под те­ре­том жи­во­та.

Али не­мир као оп­шта ду­шев­на ка­рак­те­ри­сти­ка са­вре­ме­ног чо­ве­ка упра­во от­кри­ва где ле­жи овај про­блем ду­шев­не за­мо­ре­но­сти и сло­ма чо­ве­ка ‡ у ду­би­на­ма ње­го­вог би­ћа; у лич­ном ам­би­су не­све­сног. Ако чо­век, као што ре­ко­смо, не схва­та шта га ума­ра и сла­ма, ње­гов про­блем ни­је про­блем по­вр­ши­не ње­го­ве ег­зи­стен­ци­је. Ни­је "ло­ги­чан" про­блем! Оно је пи­та­ње ду­би­не, у ко­ју је већ био по­то­нуо! И у ту ду­би­ну, за­и­ста, оно ло­гич­но ма ко­ли­ко на­сто­ја­ло не мо­же да за­ђе. Спас чо­ве­ка, у том слу­ча­ју, не за­ви­си пре­вас­ход­но од не­ког "про­све­тљу­ју­ћег" ди­ја­ло­га или од не­ког "спа­со­но­сног" ло­гич­ног обра­зло­же­ња! За­ви­си од не­ке над­моћ­не си­ле! Од не­ко­га ко мо­же да пру­жи "ру­ку спа­са"!

***

У по­след­њем слу­ча­ју про­блем се на­ла­зи у то­ме ко је тај не­ко ко мо­же да из­ву­че са дна жи­вот­ног мо­ра по­то­пље­ног чо­ве­ка. Али тај "не­ко" ни­је на­рав­но не­ко спа­си­лач­ко дру­штво! Ни­ти не­ки ве­шти ро­ни­лац ко­ји про­фе­си­о­нал­но ин­тер­ве­ни­ше. То је, на­рав­но, као што смо већ под­се­ти­ли – Хри­стос, Спа­си­тељ све­та!

Хри­стос је увек рад да си­ђе у лич­ни ад сва­ко­га уто­пље­ни­ка, ка­ко би га осло­бо­дио че­лич­них око­ва ег­зи­стен­ци­јал­не за­пи­та­но­сти. То по­твр­ђу­је, на свој на­чин, и све­ти Ма­ка­ри­је Егип­ћа­нин ка­да ка­же да: "Ка­да чу­јеш да је Хри­стос спа­сио ду­ше ко­је бе­ја­ху за­ро­бље­не у аду, не­мој да ми­слиш да се та спа­со­но­сна енер­ги­ја Хри­сто­ва из­ли­ла са­мо је­дан­пут. Тре­ба да знаш да Хри­стос и да­нас спа­ша­ва на тај на­чин. Јер ср­це увек ли­чи на спо­ме­ник (гроб), окру­жен мра­ком у ко­ји су уко­па­ни ум и ми­сли чо­ве­ка. До­ла­зи, да­кле, Хри­стос, ка­да га зо­ву они (ум и ми­сли) ко­ји су за­тво­ре­ни у мр­клом мра­ку гро­ба, тј. у ду­би­ни ср­ца, и за­по­ве­да смр­ти да осло­бо­ди за­тво­ре­ни­ке. За­тим, по­што по­диг­не те­шку пло­чу ко­ја по­кри­ва ду­шу отва­ра гроб и вас­кр­са­ва ствар­ног мр­тва­ца и осло­ба­ђа (спа­са­ва) ду­шу из ње­ног мрач­ног за­то­че­ни­штва"55.

Та­ко је Хри­стос за­и­ста спре­ман да си­ђе у наш лич­ни ад... без ве­ли­ке... на­пла­те! Са­свим бес­плат­но! До­вољ­но је да га зо­ве­мо сил­ни­је (с на­по­ром)56 или бар ду­же! Да га при­зи­ва­мо "гла­сом сна­жним и у су­за­ма". Да за­ва­пи­мо... Ако за­ва­пи­мо, ко­ји год да нас је змај на пу­чи­ни жи­во­та про­гу­тао, Он ће нас осло­бо­ди­ти јед­ним спа­си­лач­ким из­ра­ња­њем на си­гур­но коп­но Цар­ства Бож­јег! При­мер про­ро­ка Јо­не је за ово ме­сто ка­рак­те­ри­сти­чан...!

***

За­тво­рен у утро­би мор­ског ки­та, про­рок Јо­на не­ма­ше ни­ка­кве при­ли­ке за спас. Мо­га­ше да учи­ни са­мо јед­ну ствар. Да за­ва­пи...! Ов­де се ва­пај при­ка­зу­је као је­дин­стве­на мо­гућ­ност за тра­же­ње по­мо­ћи у си­ту­а­ци­ји нај­и­зве­сни­јег ута­па­ња и "за­гу­ше­ња". Упра­во овај до­га­ђај чи­ни "слу­чај Јо­на" не са­мо вред­ним па­жње, већ са јед­не ти­по­ло­шке стра­не спа­се­ња, уз­ди­же га до са­вре­ме­ног57 сим­бо­ла из­ла­за из за­гу­ше­ња ко­је смр­то­но­сно па­ра­ли­ше да­на­шњег чо­ве­ка.

Уз­не­ми­рен чо­век на­шег вре­ме­на, за­пле­тен у мре­жи сво­је ег­зи­стен­ци­јал­не за­пи­та­но­сти, бли­жи се при­зна­њу да је "коц­ка ба­че­на"! Ње­го­во без­на­ђе и "окон­ча­ње" чи­не му се ко­нач­ним! Од све­га што ви­ди око се­бе и у се­би, не мо­же да оче­ку­је ни­ка­кву по­моћ! Не­ман ко­ја га је про­гу­та­ла (не­го­сто­љу­би­во ег­зи­стен­ци­јал­но окру­же­ње ко­је га је, ка­ко ве­ру­је, ухва­ти­ло у зам­ку) не да­је ни­ка­кву мо­гућ­ност за спас. Са овог ста­но­ви­шта, за­и­ста ли­чи на "слу­чај Јо­на". Као и про­рок Јо­на та­ко и чо­век ко­ји раз­ми­шља у мра­ку свог ћор­со­ка­ка из­гле­да као за­ро­бљен у "утро­би" ки­та. Али пси­хо­ло­ги­ја да­на­шњег чо­ве­ка је ди­ја­ме­трал­но су­прот­на од оне Јо­ни­не.

Про­рок Јо­на за­тво­рен у сто­ма­ку ки­та је си­гур­но "пре­стра­шен" али не и без на­де! Он је "жа­ло­стан", због ску­че­но­сти про­сто­ра али не и "угу­шен"! Иако је при­ти­снут са свих стра­на сво­је ег­зи­стен­ци­је, у ста­њу је да ми­сли би­стро и... сло­бод­но! За­то и зна где се на­ла­зи. Ни­је без ори­јен­та­ци­је, али су ње­гов ум и ср­це окре­ну­ти ка "Оно­ме ко­ји мо­же да га спа­се од смр­ти". Ори­јен­ти­сан је ка Оно­ме ко­ји мо­же да га спа­си. Због то­га и мо­же да за­ва­пи за спас...!

Ова по­себ­на обе­леж­ја пси­хо­ло­ги­је "да­вље­ни­ка", као што су при­ка­за­на у "слу­ча­ју Јо­на", пру­жа­ју нам усло­ве за до­ла­же­ње до вр­хун­ца људ­ског ва­па­ја као мо­гу­ћег спа­са. Ствар­ни да­вље­ник, при­род­но, ни­је у ста­њу да за­ва­пи. Али онај ко­ји је про­гу­тан од не­ма­ни... са­мог се­бе, јер је све­сно од­био да ис­пу­ни свој људ­ски за­да­так, мо­же да за­ва­пи "Оно­ме ко­ји мо­же да га спа­се од смр­ти"! И Онај ће га чу­ти! Јер ухо Бож­је не чу­је са­мо ан­ђе­о­ске ме­ло­ди­је на не­бу, хе­ру­вим­ске хим­не и ар­хан­ђел­ска са­гла­сја! Окре­ну­то нај­пре ка дну људ­ског без­на­ђа, тре­нут­но хва­та дра­ма­тич­не то­но­ве сва­ког људ­ског ва­па­ја. Исти­на је да је дно људ­ског без­на­ђа ве­о­ма уда­ље­но од Бо­га! Али је Бог не­за­ми­сли­во бли­зу тог дна! Упра­во за­то вр­ху­нац људ­ског ва­па­ја не озна­ча­ва пут тог ва­па­ја ка не­при­сту­пач­ним, за ра­зум­ног, ви­си­на­ма бо­жан­ског ср­ца! Зна­чи, углав­ном је­дан от­ку­цај људ­ског ср­ца ко­ји пре­ко и не­ве­за­но за вре­мен­ске и про­стор­не раз­да­љи­не мо­же да ка­же: "Ава, Оче" (Рим. 8, 15).

Та­ко вр­ху­нац људ­ског ва­па­ја ни­је ва­пај оног ра­зум­ног, већ ср­ца. И ср­це се не бо­ји дна и без­на­ђа, без­из­ла­за и раз­ми­шља­ња. Уз сна­гу ко­ју му да­је Дух Бож­ји у ста­њу је да за­ва­пи, као што је про­рок Јо­на...!

"За­ва­пих ка Го­спо­ду у те­ско­би сво­јој и он ме усли­ши, за­ви­ках из утро­бе ада (Ше­о­ла) и ти чу глас мој.

У без­да­ну си ме, у ср­це мо­ра ба­цио, и во­да ме оп­те­че, сви та­ла­си тво­ји и сви ва­ло­ви тво­ји пре­ко ме­не пре­ла­зи­ше. И ја ре­кох: од­ба­чен сам да­ле­ко од по­гле­да тво­га, али ћу ја опет храм твој све­ти ви­де­ти. Оп­те­ко­ше ме во­де до ду­ше, без­дан ме оп­ко­ли, си­па ми се око гла­ве омо­та, си­ђох до нај­до­њих жи­ла гор­ских, пре­вор­ни­це зе­мље за увек ме за­тво­ри­ше али из ја­ме жи­ва си ме из­ва­дио, Го­спо­де, Бо­же мој! Кад у ме­ни ду­ша мо­ја кло­ну, та­да по­ме­нух Го­спо­да и мо­ли­тва мо­ја до­ђе до те, у твој све­ти храм; они ко­ји се та­штих идо­ла др­же уда­љу­ју ми­лост од се­бе. Али ћу ја те­би гла­сом хва­ле и при­зна­ња жр­тву при­не­ти. Ис­пу­ни­ћу Ти за­ве­те сво­је, све што уве­ћах те­би ћу пре­да­ти за спас мој у Го­спо­ду." (Јо­на 2, 4–10).

***

Та­ко нам мо­ли­тва са дна ег­зи­стен­ци­јал­ног раз­ми­шља­ња да­је сли­ку вр­хун­ца људ­ског ва­па­ја. На­ше "гу­ше­ње" у ср­цу ег­зи­стен­ци­јал­ног раз­ми­шља­ња је­сте до­бра при­ли­ка за... ср­це! Уко­ли­ко у мра­ку тог дна успе да чу­је ва­пај Ису­сов Гет­си­ман­ски, ка "Оно­ме ко­ји мо­же да спа­се од смр­ти", та­да ће и оно да за­ва­пи "гла­сом сна­жним и у су­за­ма"...! И он­да ће от­ку­цај ср­ца за­и­ста сти­ћи до вр­хун­ца у спа­со­но­сном ва­па­ју: ‡ "Ава, Оче"...! До­ста је...!

УМЕ­СТО ЕПИ­ЛО­ГА

Нај­бо­ље ме­сто за про­сја­че­ње је обич­но не­ки ве­о­ма про­хо­дан пут. Та­мо где љу­ди "до­ла­зе и од­ла­зе" увек по­сто­ји до­бра при­ли­ка за би­ло ка­квог про­сја­ка... жи­во­та!

Јед­но та­кво "уно­сно" ме­сто бе­ја­ху у вре­ме Хри­ста град­ски при­ла­зи и из­ла­зи. Док је чо­век из­ла­зио из не­ког гра­да или чим би му се при­бли­жио сре­та­ше мно­штво љу­ди где су, иако не­ко од њих има­ше ка­кав по­се­бан по­ло­жај, сви има­ли за­јед­нич­ки циљ – да за­ра­де но­вац. Про­дав­ци сит­ни­ца, про­сја­ци сва­ке вр­сте, они ко­ји во­ле да ра­де ма­ле по­сло­ве, те оста­ли бес­по­сли­ча­ри и они дру­ги, ства­ра­ху ат­мос­фе­ру "пи­ја­це" ван гра­да. То се де­ша­ва­ло сва­ко­днев­но и ван Је­ри­хо­на. Љу­ди "пи­ја­це" ко­ји су би­ли ван Је­ри­хо­на бе­ја­ху на­вик­ну­ти на бу­ку. Она­мо где свет иде и про­ла­зи, и где про­сја­ци га­ла­ме бу­ка је не­из­бе­жна.

Та­ко су и да­нас зву­ци, бу­ка ауто­мо­би­ла, жи­во­ти­ња, и уоп­ште сва­ко­днев­ни са­о­бра­ћај не­што уоби­ча­је­но.

***

Али у јед­ном тре­нут­ку ухо не­ког сле­пог про­сја­ка на­ћу­ли­ло се и... та­да тај чо­век схва­та да се "про­ме­нио" сва­ко­днев­ни хук. Не­што се до­га­ђа...! Чи­ни му се ка­ко се чуд­но­ва­та ма­са љу­ди бр­зо кре­ће ка из­ла­зу гра­да и сле­пи про­сјак раз­ми­шља уз­не­ми­рен "шта би то мо­гло би­ти"! Да ни­је не­ки из­не­над­ни бег пре­пла­ше­не све­ти­не или ка­кав про­тест због не­ког за­ко­на тог до­ба? Да ли про­го­не не­ко­га из гра­да или ра­до­сно пра­те не­ког стра­ног ве­ли­ко­до­стој­ни­ка? Сле­пи чо­век је не­стр­пљив да са­зна. Же­ли да зна ка­ко би у скла­ду с тим при­ме­ре­но ре­а­го­вао. Да ли би тре­ба­ло на вре­ме да оста­ви сво­је ме­сто или да ис­ко­ри­сти та­кву, при­ли­ку? Сто­га и за­пит­ку­је не­стр­пљи­во про­ла­зни­ке, док уза­луд­но у сво­јој та­ми по­ку­ша­ва да ви­ди!

‡ Шта се, аман љу­ди, до­га­ђа? Ода­кле ова бу­ка и чуд­ни зву­ци?

И од­го­вор до­ла­зи бр­зо као "гром из ве­дра не­ба" у дух сле­пог Вар­ти­ме­ја.

‡ Но­ви учи­тељ, Исус На­за­ре­ћа­нин, иде пу­тем за Је­ру­са­лим, ре­че му не­ко жур­но...!

И гле! Чув­ши име Ису­са На­за­рет­ског, сле­пи син Ти­ме­ја, од­мах ре­а­гу­је бр­зи­ном јед­ног... елек­тро­шо­ка! За­то мо­мен­тал­но, без ика­квог од­ла­га­ња, "чув­ши да је то Исус На­за­ре­ћа­нин, ста­де ви­ка­ти и го­во­ри­ти: си­не Да­ви­дов, Ису­се, по­ми­луј ме" (Мк. 10, 47).

Сле­пи Вар­ти­меј бе­ше нео­бич­но по­тре­шен до нај­ве­ће ду­би­не свог по­сто­ја­ња. До­слов­но уз­др­ман...! Али не­ма­ше ни­ка­кву мо­гућ­ност да ис­ко­ри­сти та­кву нео­че­ки­ва­ну при­ли­ку, ко­ја се зби­ва­ла пред са­мим "очи­ма"! Ни­јед­ну...! Осим ва­па­ја! Због то­га од­мах ва­пи, свом сво­јом ду­шев­но–те­ле­сном сна­гом. Ва­пи и тра­жи: "Си­не Да­ви­дов, Ису­се, по­ми­луј ме!"

***

Ни­је ис­кљу­че­но да је од оних ко­ји су пра­ти­ли Ису­са у том тре­нут­ку, или од оних ко­ји су, ко­нач­но, би­ли бли­зу Ње­га, је­ди­но сле­пи Вар­ти­меј чи­сто ви­део Ису­со­ву из­ба­ви­тељ­ску (спа­си­тељ­ску) си­лу и исти­ни­ту ме­си­јан­ску ве­ли­чи­ну. Мо­жда и за­то, док они ко­ји "гле­да­ју" Ису­са по­ку­ша­ва­ју да за­у­ста­ве ње­го­ве, за њих оме­та­ју­ће, ва­па­је, он (сле­пац), "све ја­че ви­ка­ше".

Ко­ли­ком год сна­гом мо­га­ше, ва­пио је ка Ису­су На­за­рет­ском, Ко­га је гле­дао ка­ко про­ла­зи ис­пред ње­га, у том не­ве­ро­ват­ном и сто­га од­сут­ном ча­су ње­го­вог по­сто­ја­ња...!

***

Сле­пи Вар­ти­меј не пре­ста­је да ва­пи иако га пре­ко­ре­ва­ју, то му по­твр­ђу­је да га има­ју на оку и да га ни­су пот­пу­но пре­чу­ли. Због то­га је охра­брен да за­ва­пи још сна­жни­је. Скре­ће им па­жњу... Да­кле, ње­гов ва­пај де­лу­је успе­шно. Отва­ра му пут ка Ису­су. Сва­ка реч ње­го­вог ва­па­ја пред­ста­вља ве­ли­ки ко­рак ка Ису­су. Чи­тав ње­гов ва­пај га осло­ба­ђа­ју­ће (из­ба­вљу­ју­ће) при­бли­жа­ва Ње­му. И што ви­ше то осе­ћа, то је сна­жни­ји ње­гов ва­пај. За­то "још већ­ма ви­ка­ше".

Та­ко је, усред овог огром­ног мно­штва љу­ди, ко­нач­но ус­пео да га при­ме­ти и Исус. Сле­пи Вар­ти­меј, за тре­ну­так по­ста­је цен­трал­на лич­ност. Чо­век са ко­јим На­за­ре­ћа­нин раз­го­ва­ра. Сви дру­ги, ко­ји "гле­да­ју", и ве­ро­ват­но при­жељ­ку­ју да про­го­во­ре са Ису­сом, оста­ју са­мо по­сма­тра­чи јед­ног ди­ја­ло­га. Не успе­ва­ју да их Исус при­ме­ти. Сва­ки од њих пред­ста­вља са­мо ано­ним­ну је­дин­ку усред све­ти­не ко­ја окру­жу­је Ису­са. На­рав­но, мо­жда зо­ву али не ва­пе као сле­пац!

***

Ако би не­ко ана­ли­зи­рао би­блиј­ски текст, мо­гао би да го­во­ри о јед­ној "мах­ни­тој" мол­би сле­по­га упу­ће­ној Ису­су. Да би Исус при­ме­тио јед­ног сле­пог про­сја­ка, окру­жен све­ти­ном ко­ја га пра­ти, овај је ствар­но мо­рао да за­ва­пи свом сво­јом ду­шев­ном сна­гом. И ако ни­је ва­пио као "по­мах­ни­та­ли", онај сле­пац ви­ка­ше сва­ка­ко ве­о­ма сна­жно и још ви­ше са не­по­ко­ле­би­вом ис­трај­но­шћу!

Шта је то мо­гло би­ти што је сле­пог Вар­ти­ме­ја учи­ни­ло да ва­пи ка Ису­су на та­кав го­то­во "мах­ни­ти" на­чин?

Ово пи­та­ње иако на пр­ви по­глед ве­о­ма на­ив­но, ипак са­др­жи раз­ме­ре ег­зи­стен­ци­јал­ног пи­та­ња за оно­га ко­ји мо­же де­таљ­но да ана­ли­зи­ра "сли­ку" сле­пог чо­ве­ка. И сва­ка­ко га те­ра да на­ста­ви да­ље од оно­га што му сли­ка при­ка­зу­је. Јер, исти­на, не­ко би вр­ло ла­ко од­го­во­рио јед­ним са­др­жај­ним пи­та­њем ка­ко би јед­но­став­но об­ја­снио упор­ност сле­пог чо­ве­ка да ва­пи. Да­кле пи­тао би: "Ма, при­ја­те­љу мој, ко­ји сле­пац не би же­лео свој вид?"

***

На­жа­лост, ипак, за људ­ско по­сто­ја­ње, од­го­вор на ово пи­та­ње се увек не под­ра­зу­ме­ва. Не же­ле сви сле­пи свој вид...! Или, бар, не мо­гу да га же­ле. Јер, та­ко­ђе је исти­на, да би же­лео да "спо­знаш" свој вид, тре­ба да бу­деш у ста­њу да ви­диш свој мрак! Ако тај мрак ви­диш као све­тлост, та­да се не бри­неш већ се... од­ма­раш! Не тра­жиш вид већ на­гра­ду за про­сја­че­ње ко­ју ти омо­гу­ћа­ва тво­ја сле­пост! Јер, на стра­ну, сле­по­ћа но­си не­ку успо­ко­ја­ва­ју­ћу... си­гур­ност! Мно­го пу­та, на­рав­но, те чи­ни ча­сним про­сја­ком! У сва­ком слу­ча­ју про­сја­ком! И за мно­ге љу­де ко­ји су сте­кли оби­чај да за­ра­ђу­ју но­вац од ла­год­не над­ни­це, отва­ра­ње очи­ју би зна­чи­ло ште­ту. Сва­ка­ко би има­ло сво­ју не­га­тив­ну стра­ну јер би их на­го­ни­ло да ра­де! Та­ко би им по­ква­рио мир про­сја­че­ња. Из тог раз­ло­га по­сто­је и сле­пи ко­ји не же­ле све­тлост (вид).

Мо­жда је раз­ми­шља­ње ових сле­пих раз­ми­шља­ње и мно­гих нас хри­шћа­на ко­ји се од­ма­ра­мо мно­го лак­ше у "про­сја­че­њу" спа­се­ња?

***

Вар­ти­меј је сва­ка­ко тип оног чо­ве­ка ко­ји ва­пи у ча­су кад тре­ба и ка­ко тре­ба јер ви­ди ја­сно та­му ко­ју у се­би има! Син Ти­ме­ја по­се­до­ва­ше са­мо­по­зна­ње ко­је у пра­вом тре­нут­ку мо­га­ше да осло­бо­ди пра­ви спа­со­но­сни ва­пај "Оно­ме ко­ји мо­же да спа­се од смр­ти", тј. из тог ти­ран­ског мра­ка. Јер мрак, би­ло ко­је ка­кво­ће и раз­ме­ре, је­сте област смр­ти. Са­мо све­тлост исти­ни­та (Јн. 8, 12) је­сте Жи­вот (Јн. 11, 25).

Исто­вре­ме­но пак, као што је при­род­но, Вар­ти­меј сво­јим по­на­ша­њем от­кри­ва све­људ­ску и ве­ков­ну моћ, са­да мо­же­мо ре­ћи, ми­стич­ног ва­па­ја: "Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бож­ји, по­ми­луј ме". Јер тај ње­гов ва­пај се за­и­ста све од оног вре­ме­на про­те­же кроз ве­ко­ве у ср­ци­ма и ду­ху љу­ди ко­ји зна­ју да оста­ну буд­ни јер по­зна­ју се­бе са­ме!

Ме­ђу­тим, сва­ка­ко је Вар­ти­меј во­ђен ми­ло­шћу Бож­јом ка­да је од­го­во­рио, чув­ши ко­ра­ке Ису­са, јед­ним та­квим су­штин­ским ва­па­јем. Ов­де се ве­ро­ват­но ра­ди о ти­пу оних хри­шћа­на ко­ји по­што не мо­гу да ва­пе ми­стич­но и не­чуј­но у шу­пљи­ни не­ке пе­ћи­не, осло­ба­ђа­ју свој ва­пај "на тр­гу"!

Усред "пи­јач­не" бу­ке, из­ван Је­ри­о­хо­на, ва­пи Вар­ти­меј и сре­ће Ису­са осло­бо­ди­о­ца и Спа­си­те­ља свог. Окру­жен ви­ком, пре­ко­ре­ва­њем, га­ла­мом про­да­ва­ца и про­сја­ка, жи­во­ти­ња­ма ко­је ри­чу, и усред оне пра­ши­не ко­ју по­ди­же чи­та­во оно ра­зно­ли­ко мно­штво, про­ла­зи ва­пај ка Ису­су и сре­ће по­глед Ње­гов и ср­це Ње­го­во!

***

Мо­жда и са­вре­ме­ни хри­шћа­нин мо­же да се оба­зре на спа­со­но­сно деј­ство свог ва­па­ја ко­га мо­же да уз­диг­не усред бу­ке сва­ко­днев­не "пи­ја­це", уз­не­ми­ре­но­сти и сва­ко­ја­ке смут­ње?

Од­го­вор ни­је сам по се­би ра­зу­мљив. Јер, као што ре­ко­смо, по­тре­бан је је­дан су­штин­ски пред­у­слов. Да ва­пај кре­не из утро­бе ам­би­са јед­не уну­тра­шњо­сти ко­ју, по­што не мо­же­мо са­свим да упо­зна­мо, мо­же­мо да по­ку­ша­мо да ви­ди­мо! Тај по­ку­шај је пут пра­вог са­мо­по­зна­ња. Са­мо­по­зна­ња ко­је се по­што је кре­та­ње, не за­вр­ша­ва ни­кад осим у по­след­њем ча­су "по­след­њег уди­са­ја"!

Упра­во у том ча­су хри­шћа­ни­ну ће би­ти за­тра­же­но да да од­го­вор на по­след­њу Ису­со­ву реч. Јер по­то­њи час ће, као тре­ну­так от­кро­ве­ња, нај­пре ис­пи­та­ти ње­гов ду­хов­ни иден­ти­тет, тј. раз­ме­ре ње­го­вог са­мо­по­зна­ња. И чо­век мо­же да за­ми­сли ко­ли­ко ће стра­шан би­ти онај час ка­да зад­ња реч Ису­со­ва бу­де са­слу­ша­на баш на­кон по­ка­зи­ва­ња на­шег хри­шћан­ског иден­ти­те­та:

‡ При­ја­те­љу мој, "Ако је... све­тлост ко­ја је у те­би та­ма, ко­ли­ка је тек та­ма?" (Мт, 6, 23).

‡..........!!!

***

Та­ко, да­кле, су­срет сле­пог Вар­ти­ме­ја са Ису­сом, "сна­гом" јед­ног ја­ког и упор­ног ва­па­ја, по­ка­зу­је да пра­во са­мо­по­зна­ње во­ди упра­во до пра­вог су­сре­та са Ису­сом. Да сле­пи чо­век ни­је био у ста­њу да ви­ди свој мрак, не би имао сна­ге ни ис­трај­но­сти да за­ва­пи ка Ису­су и ни­ка­да не би имао сре­ћу да га ви­ди ни сво­јим те­ле­сним очи­ма. Да ни­је гле­дао свој мрак, жи­вео би у ла­жном уве­ре­њу да... не гле­да мрак. Не би му, да­кле, би­ло мо­гу­ће да ви­ди и да срет­не Ису­са, усред те тми­не!

Ако све­тлост за ко­ју прет­по­ста­вља­мо да др­жи­мо у се­би као хри­шћа­ни, је­сте мрак, та­да или уоп­ште не гле­да­мо Ису­са или Га гле­да­мо за­ма­гље­но и по­му­ће­но. Сто­га пра­во са­мо­по­зна­ње ни­је са­мо ду­хов­на рад­ња по­ред мно­гих дру­гих. Оно је пут бо­го­по­зна­ња и с тог раз­ло­га та­ко­ђе пут спа­се­ња.

***

Си­ме­он Но­ви Бо­го­слов на свој­ствен на­чин са­жи­ма уза­јам­ну и ор­ган­ску ве­зу са­мо­по­зна­ња и бо­го­по­зна­ња ка­да ка­же: "На­пре­до­ва­ње ду­ше је на­пре­до­ва­ње уни­же­ња, по­зна­ње се­бе и бо­го­по­зна­ње је по­зна­ње уни­же­ња и кро­то­сти"58.

Вас­це­ли на­пре­дак ду­ше, и ти­ме ње­но спа­се­ње, из­вр­ша­ва се ми­стич­но и ти­хо, ми­ло­шћу Бож­јом, на­сред дра­ма­тич­ног и исто­вре­ме­но све­тог ме­ста уни­же­ња. Спа­се­ње по­чи­ње од уни­же­ња и за­вр­ша­ва се у по­ни­зно­сти. Али про­све­тље­ње за­рад тог уни­же­ња му да­је Хри­стос.

"Шта је то по­ни­зност? То је по­зна­ва­ње људ­ске сла­бо­сти. А да не­ко по­зна­је људ­ску бо­лест ни­је ни­шта до јед­но про­све­тље­ње ко­је Хри­стос ша­ље они­ма ко­ји ве­ру­ју у Ње­га. Јер дру­га­чи­је ни­је мо­гу­ће да чо­век упо­зна са­мог се­бе и сво­ју сла­бост"59.

***

Ето, да­кле, ко­ја је уло­га ва­па­ја ка­да чо­век не­ма пред­ста­ву о... са­мом се­би! Ако не ви­ди због че­га тре­ба да за­ва­пи, та­да се упра­во на­ла­зи у пра­вом тре­нут­ку за про­све­тљу­ју­ћи ва­пај ‡ да га Хри­стос про­све­тли да ви­ди сво­ју чо­веч­ју стра­ну! Ли­це свог си­јам­ског бли­зан­ца!

Уко­ли­ко се при­ми ово бо­жан­ско про­све­тље­ње та­да ће по­че­ти да гле­да ко је или шта кри­је у се­би. И што му се ко­ра­ци све ви­ше бу­ду при­бли­жа­ва­ли ме­сту са­мо­по­зна­ња, уто­ли­ко ви­ше ће да ва­пи. Јер оно што ће ви­де­ти, пре­стра­ви­ће га. Али ће га и по­др­жа­ва­ти, јер ће на да­ље зна­ти ку­да... иде!

Ста­зом ми­ло­сти и љу­ба­ви Бож­је...!

<ф>ФУС НО­ТЕ

1 "Јер не­ма­мо ар­хи­је­ре­ја ко­ји не би мо­гао са­стра­да­ти не­мо­ћи­ма на­шим, не­го оку­ша­ног у све­му као што смо ми, осим гре­ха". (Је­вр. 4, 15)

2 Пре­ма све­том Јо­ва­ну Си­на­и­ту (Ле­ствич­ни­ку) Хри­стос се стра­ши пред смр­ћу, али не дрх­ти, да би по­ка­зао ја­сно свој­ства две Ње­го­ве при­ро­де ("бо­жан­ске" и "људ­ске") (Ше­ста бе­се­да о се­ћа­њу на смрт, L™goV ‹ktoV Per" mn¦mhV Jan…tou par. Пре­ма из­да­њу I. M. to¡ Pa­rakl¦tou, 'WrwpšV 'At­tik¨V 1978).

3 "Он на­ше пат­ње но­си и бо­ло­ве на­ше на се узе... за на­ше је гре­хе ра­њен и за на­ше бе­за­ко­ње сло­мљен..." (Ис. 53, 4–5).

4 Све­ти Јо­ван Ле­ствич­ник по­ве­зу­је не­по­слу­шност са стра­хом од смр­ти. Тј. страх од смр­ти је­сте при­род­на осо­би­на чо­ве­ка ко­ја по­ти­че од не­по­слу­шно­сти Ада­ма. По­што је Хри­стос при­хва­тио при­род­не осо­би­не људ­ске при­ро­де стра­ху­је, али не дрх­ти јер је без­гре­шан (ни­је крив).

5 Во­ус се­рез цом­ме ди­е­уx. Бру­xел­лес 1975, стр. 201.

6 Пре­ма Ва­си­ли­ју Ве­ли­ком Го­спод је про­жи­вео људ­ска стра­да­ња Сво­је људ­ске при­ро­де "не мо­ра­ју­ћи то да чи­ни, не­го те­би оста­вља­ју­ћи ме­ре и гра­ни­це ну­жних стра­да­ња ду­ше". Per" E›ca­rist’aV (Pa­ter. ˆkd™se­iV "Grhg™ri­oV – Pa­lam‡V". Qes­sa­lon’kh 1973. стр. 92).

7 Пре­ма Ва­си­ли­ју Ве­ли­ком: "Сви због ово­га све­та и у ње­му те­гоб­ног жи­во­та ја­ди­ку­ју" (Исто, стр. 88). Ви­ди и K. Ts…tsou. Di…lo­goi o mo­nast¦ri (изд. 3.) 'AJ¦na, 1976, стр. 125. "Жи­вот је­сте и би­ће те­го­бан пут усред до­ли­не пла­ча".

8 "И по­сли­је ово­га чух као глас сил­ни на­ро­да мно­го­га на не­бу где го­во­ри: Али­лу­ја! Спа­се­ње и сла­ва и част и си­ла Бо­гу на­ше­му" (От­кр. 19, 1).

9 От­то Ранк је увео по­јам "тра­у­ма ро­ђе­ња", у на­сто­ја­њу да пси­хо­ло­шки де­фи­ни­ше ефе­кат до­жи­вља­ја одва­ја­ња но­вог чо­ве­ка ро­ђе­њем, од "ма­те­рин­ског" окру­же­ња. Али нај­при­род­ни­ја по­сле­ди­ца јед­не та­кве тра­у­ме је­сте, на­рав­но, ва­пај!

10 К. Јунг. Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја. Пре­вод P. 'Ieromn¦mo­noV (без хро­но­лог.) стр. 196

11 Ј. Кор­на­ра­кис Yuco­lo­gik§ Je­rh­siV to¡ cri­sti­a­ni­ko¡ pa­i­dag­wgi­ko¡ Žde­do­uV, Qes­sa­lon’kh 1975, стр. 14.

12 Упре­ди Ј. Кор­на­ра­кис Fi­lo­ka­lik† JŒ­ma­ta ˆrhmik¨V ˆswte­rik™thtoV. Qes­sa­lon’kh 1975, стр. 81.

13 Упо­ре­ди: "То по­зна­то бол­но це­па­ње лич­но­сти на два об­ли­ка, че­сто не­ве­ро­ват­но раз­ли­чи­та, је­сте јед­на од­луч­на пси­хо­ло­шка опе­ра­ци­ја..." К. Јунг. Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја, стр. 183.

14 Ј. Кор­на­ра­кис 'H ne­Ÿr­wsiV ªV "da­mikšn plŒg­ma". Qes­sa­lon’kh 1966, стр. 26. Ви­ди од ње­га: `O 'IoŸdaV ªV –ma­dikšV ˆno­cikšV rcŒ­tu­poV. Qes­sa­lon’kh 1977, стр. 71 фу­сно­та 159.

15 Упор. Да­вид Цо­хен. Псyцхо­ло­гистс он Псyцхо­логy. Лон­дон, 1977.

16 Са јед­не стра­не, ли­це ко­је тр­пи осе­ћај кри­ви­це мо­же да упу­ти са­мом се­би нај­те­же оп­ту­жбе. Са дру­ге стра­не, дру­ги не под­но­си, чак и не­ки при­ја­тељ да оспо­ри не­што што га се ти­че. П. Да­цо: Пси­хо­а­на­ли­за и пси­хич­ка рав­но­те­жа, стр. 468. Све­ти Јо­ван Ле­ствич­ник у ве­зи са тим при­ме­ћу­је: "ни­је по­ка­зао сми­ре­ње онај ко­ји је по­ни­зио са­мог се­бе, јер ка­ко не­ко не­ће под­не­ти сво­је соп­стве­не ре­чи; не­го онај ко­га је дру­ги увре­дио, а овај због то­га ни­је ума­њио љу­бав пре­ма ње­му L™goV KA' Per" ke­no­dox’aV, па­ра­гр. 15.

17 Пре­ма Јун­гу: "Мо­же­мо од­мах да раз­у­ме­мо страх ко­ји де­те и но­во­ро­ђен­че осе­ћа­ју пре­ма не­по­зна­том. Исти страх има­мо за на­шу уну­тра­шњу стра­ну где упра­во на исти на­чин, до­ла­зи­мо у до­дир са јед­ним ве­ли­ким не­по­зна­тим све­том". Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја, стр. 193.

18 Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја, стр. 191.

19 Пре­ма фран­цу­ском ту­ма­чу А. Ма­ил­лот–у не­ра­зум­ни бо­га­таш сам на кра­ју по­ста­де "жит­ни­ца", и за­то се ње­го­ва бу­дућ­ност зо­ве "жи­то". Ви­ди. Ј. Кор­на­ра­кис Bi­blik† Yuco­graj¦ma­ta. Qes­sa­lon’kh, стр. 75 фу­сно­та 3.

20 Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја, стр. 152.

21 "Све ви­ше, мно­ги љу­ди, осе­ћа­ју не­све­сно ужас пре­ма са­мом се­би, не зна­ју­ћи ка­ко се упра­во ов­де на­ла­зи по­че­так сва­ке ве­ли­чи­не... под усло­вом да зна­ју да иза­ђу из ње­га". П. Да­цо: Из­ван­ред­не по­бе­де са­вре­ме­не пси­хо­ло­ги­је, стр. 15.

22 Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја, стр. 188.

23 Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја, стр. 192.

24 Ј. Кор­на­ра­кис: `O 'IoŸdaV, итд, стр. 71.

25 Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја, стр. 187, 201.

26 Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја, стр. 195.

27 Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја, стр. 192, 193.

28 Упо­ре­ди с тим у ве­зи опа­жа­ње све­тог Јо­ва­на Ле­ствич­ни­ка. "По­треб­но је да се мо­ре ду­ше по не­ки пут ус­ко­ви­тла и уз­не­ми­ри и раз­љу­ти да би на су­во по­но­во иза­шли бла­то и тра­ва ко­је су ре­ке стра­сти у ње­га уно­си­ле. Ако обра­ти­мо па­жњу ви­де­ће­мо да по­сле та­кве уз­бур­ка­но­сти вла­да ду­бок мир" L™goV D' Per" œpa­ko¨V, па­ра­гр. 53.

29 Ј. Кор­на­ра­кис `O 'IoŸdaV, итд, стр. 104.

30 Ана­ли­тич­ка пси­хо­ло­ги­ја, стр. 201.

31 BE­PES, том. 41, стр. 327.

32. Исто, стр. 309.

33 Исто, стр. 153.

34 Исто, стр. 157.

35 Fi­lo­kal’a /До­бро­то­љу­бље/ (изд. "'AstŒ­roV"), И том. стр. 166.

36 Fi­lo­kal’a том И, стр. 316–17.

37 "Мо­ли­ти се за љу­де је­сте као да про­ли­ваш крв", го­во­ра­ше ста­рац Си­лу­ан ('Ar­cim. Swjron’ou. 'O GŒrwn Si­lo­u­anšV to¡ #AJw, стр. 45).

38 Пре­ма Јо­ва­ну Кар­пат­ском "не са­мо уз­др­жа­ва­њем од је­ла већ и ва­па­јем ср­ца мо­же­те да из­бри­ше­те и уни­шти­те зло и на­го­во­ре на зло...; јер за­ва­пи­ше, ка­жу, Го­спо­ду у жа­ло­сти сво­јој и по­ди­же их; и опет је на­пи­са­но: из утро­бе ада ва­па­ја тво­га чуо си глас мој". Fi­lo­kal’a /До­бро­то­љу­бље/ И том. стр. 290.

39 Тро­пар M. Kan™noV (Tri­di­on, стр. 274)

40 Ар­хим. Со­фро­ни­је: "Ста­рац Си­лу­ан", стр. 225

41 Исто, стр. 204.

42 Све про­на­ђе­но од све­тог и бо­го­но­сног оца на­шег Си­ме­о­на Но­вог Бо­го­сло­ва (изд. B. Phgo­po­Ÿ­lou), стр. 89.

43 Све­ти Иса­ак Си­риј­ски, Ати­на 1895, стр. 153.

44 Fi­lo­kal’a, (До­бро­то­љу­бље) И том, стр. 317.

45. Све­ти Иса­ак Си­риј­ски, стр. 203.

46 Fi­lo­kal’a ИИИ том, стр. 300

47 Све­ти Иса­ак Си­риј­ски, стр. 153.

48 Fi­lo­kal’a, ИИИ том, стр. 300.

49 Св. Иса­ак Си­риј­ски, стр. 58.

50 Пре­ма Си­ме­о­ну Но­вом Бо­го­сло­ву, по­сто­ји исто­вре­ме­но и "објек­тив­на" не­мо­гућ­ност спа­се­ња у овом слу­ча­ју. Тј. уве­ра­ва све­ти отац да "за­кон је Хри­стов не­при­ко­сно­вен да сам Хри­стос не мо­же да ис­це­ли оно­га ко­ји не по­зна­је сво­је стра­сти и бо­ле­сти, ни­ти ле­кар мо­же да из­ле­чи ако му ни­су по­зна­ти узро­ци бо­ле­сти..."Исто, стр. 96.

51 Ар­хим. Со­фро­ни­је: "Ста­рац Си­лу­ан", стр. 43.

52 Ар­хим. Со­фро­ниј е: "Ста­рац Си­лу­ан", стр. 48.

53 Ар­хим. Со­фро­ниј е: "Ста­рац Си­лу­ан", стр. 282.

54 Fi­lo­kal’a, И стр. 203 (`I­er. 31, 18)

55 BE­PES, том. 42, стр. 237.

56 Мт. 11, 12.

57 Ви­ди Цхри­ста Ме­вес. Дие Би­бел ант­њор­тет унс ин Бил­дерн. Ти­е­фенпсyцхо­ло­гисцхе Теx­тде­у­тун­ген им хин­блицк ауф Ле­бен­сфра­ген хе­у­те. Фре­и­бург им Бре­ис­гау 1973, стр. 42. Дие зе­и­тло­се Ња­хр­хе­ит дер Јо­нас–Гесцхиц­хте.

58 Исто, стр. 103.

59 Исто стр. 102.