Жан-Клод Ларше*

ИСИХАЗАМ И ШЕСТИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Има ли Паламистичко Богословље ? Божанским енергијама основу у VI Васељенском Сабору?**

Светопредањски карактер паламистичког богослов ља ? божанским енергијама, као што се зна, јако су оспоравали византијски противници (Паламини), а за тим латински противници. Он још и данас остаје оспо раван од једног броја западних историчара и теолога, који у разликовању божанске суштине и енергија и тврдњи ? њиховом нествореном карактеру виде неприхватљива новачења и (зато) настављају да од њих чине предмет полемике. 1

Питање ? светопредањском или несветопредањ ском карактеру паламистичког богословља већ је ис траживано са тачке гледишта патристичких основа. 2 Но, колико знамо, то још није учињено са гледишта саборских основа, бар не у односу на саборе старије од сабора 12. века. Овај колоквијум, организован поводом 650 година од Синодалног томоса из 1351. године, даје нам повода да то сада учинимо.

Сабор се 1351. године окупио, и то вреди нагласити, у сали Влахернске палате (у Цариграду), чији су зидови били украшени фрескама које представљају Васељен ске саборе. 3 To јасно символизује чињеницу да овај Сабор подразумева то да се поставља на линију Васе љенских сабора и дефинише веру потпуно сагласну вери коју су они прокламовали. У своме кратком казивању — ???????? ????????? — ? Васељенским саборима, родо ски митрополит Нилос / ??????? /, 6. век, сматра ове палами стичке саборе "Светим и Васељенским деветим сабором". ????? - ????? , ???????? ??? ??????? , ' ?????? 1852, т. ? , 394. Од почетка првог заседања Сабора, 28. маја (1351), Свети Григорије Палама, који је у првом реду учество вао у дискусији, тврди да његово богословље није " до датак" него "развијање" ( ????????? ) Шестог васељен ског сабора (Цариград III , 681). 4 Дискусија се међутим наставила у другом смеру.

За време четврте седнице, 9. јуна, Свети Григорије Палама и његове присталице ипак се враћају на ту тачку и, по читању одломка од Светог Василија, Светог Јована Дамаскина и Светог Максима Исповедника,
предлажу читање делова Аката Шестог васељенског сабора 5 који говоре ? две природне воље и две природ не енергије Христове. 6 Њихови противници то не при хватају, сматрајући да само коначна дефиниција вере ( ???? ) овог сабора има ауторитет. 7 Одговорено им је чи тањем (одговарајућег) параграфа Синодика православља који анатемише оне што одбацују Акта Шестог сабо ра 8 и тада се могло даље наставити са читањем два пасуса из Аката, 9 и такође, пошто је то тражено од Паламиних противника, једног одломка из Дефиниције вере ( ???? ) истог Сабора. 10 На крају ове седнице учесни ци исповедају, већина њих, разликовање између бо жанске природе и божанских енергија и њихов нетвар ни карактер. 11

Види се да се Шести васељенски сабор представљао Светом Григорију Палами и његовим присталицама као велика основа, пошто је то саборска основа, теоло гије ? божанским енергијама коју је он изложио, и, дакле, уз многа патристичка позивања, 12 као оправдање те теологије од стране (Светог) Предања. To су, међутим, оспоравали Паламини противници. He заузимајући критичку позицију, може се од пр вог прилаза констатовати да се Шести васељенски са бор поставља на различит план — који се односи на христологију, од онога паламистичке теологије — која се односи на теологију у строгом смислу, те се може мислити да спајање једне и друге није успешно.

Питање да се дозна у којој мери постоји однос између паламистичке теологије ? божанским енергијама и учења ? две енергије у Христу, које се налази у Дефиницији вере и у Актима Шестог васељенског сабора, то питање, дакле, заслужује прецизно разматрање, како би се одговорило на питање да ли паламистичка тео логија заиста може наћи неоспоран основ и оправдање у једном Васељенском сабору и, доследно томе, може неоспорно претендовати на стављање у континуитет Предања Цркве.

1. Узмимо најпре одломак Дефиниције вере ( ???? ) Шестог васељенског сабора, цитиран у дискусији на Сабору 1351. и у његовом Томосу. To je онај од односних текстова Шестог васељенског сабора који је наведен задњи, али је то једини који су, у прво време, Паламине присталице прихватиле да се наведе:

" Следујући за пет Светих и Васељенских сабора и за Светим и изабраним Оцима, и сагласно одређујући, исповеда (овај, Шести васељенски сабор) Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога нашег, Једнога од Свете и Једносуштне и Животворне Тројице, савршеног по Божанству и савршеног њега истог по човечанству, Б o г ra истинитог и Човека истинитог њега истог, (састав љеног) од разумне душе и тела, једносуштног Оцу по Божанству и једносуштног њега истог нама по чове чанству, у свему подобнога нама осим греха, рођенога пре векова од Оца по Божанству, a y последње дане њега истог, ради нас и ради нашег спасења, од Духа Светога и Марије Дјеве, стварно и по истини Богородице, (рођенога) по човечанству; Једнога и истога Христа, Сина, Господа Јединороднога, у двема природама, не сливено, неизменљиво, нераздељиво, нераздвојно по знаванога, јер разлика природа због сједињења није нимало укинута, него је већма очувано својство сваке природе, и сходе се (обе природе) у Једно Лице и Једну Ипостас; не у два лица раздељиваног или раздвајаног, него Једног и истог Сина Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што су отпочетка пророци ? њему (говорили), и сам Господ Христос нас научио, и предао нам Символ Светих Отаца. И два природна хте ња, то јест воље, у њему, и две природне енергије нераз дељиво, неизменљиво, неподељиво и несливено, по учењу Светих Отаца, такође проповедамо; и две природн е воље, не супротне — не било тога! као што веле безбожни јеретици — него његова људска воља следује, и не супроти се нити се противбори, него се још већма потчињава његовој Божанској и свемоћној вољи". 13

Треба ипак признати да се у овом одломку само претпоследња реченица односи на енергије. Из те рече нице може се најпре извући тврдња да Христос има две енергије и да су оне "природне" ( ??????? ), ?? јест односе се на своје две природе или суштине: божанску природу или суштину, с једне стране, и људску приро ду или суштину, с друге стране, и чак им припадају. Тесан однос енергија са природама изражен је још при меном на две енергије три прилога које је Дефиниција вере Халкидонског сабора применила на природе: „не раздељиво ( ?????????? ), неизменљиво ( ???????? ), несли вено ( ????????? )"; 14 четврти израз нераздвој но, био је овде замењен синонимом неподељиво ( ????? - ???? ).

Да Христос има две енергије које се односе на две његове природе, то тачно значи да Он има једну енерги ју људску, која се односи на његову људску природу, и једну енергију Божанску, која се односи на његову Божанску природу. Дакле, будући да је његова Божан ска природа иста природа са природом Оца и Светога Духа, другим речима (да је то) једна Божанска приро- да или суштина, може се неоспорно сматрати да овај одломак из Дефиниције вере Шестог васељенског сабо ра потврђује и свечано оправдава разликовање Божан ске суштине и енергије. He ради се само ? разликовању само мишљу" или "разумом" (?? ?????? ????, ?? ???????): нема сумње да се енергија, као и воља, стварно разлик ује од природе на коју се односи и којој припада.

Из исте, претпоследње реченице наведеног одлом ка Дефиниције вере такође се може извести тврдња да две енергије, Божанска и човечанска, јесу без промене, то јест не могу се променити једна у другу, и без слива ња су, то јест не могу се смешати нити се збркати да оформе неку смешану енергију или неку трећег рода. To уосталом логички произлази из тесног односа што га енергије имају са природама, које су оне саме, као што тврди Дефиниција вере Халкидонског сабора, без измене, без раздељења. To може послужити као рефе ренца да се подржи, и поред тога што Божанска природа не може постати људска природа, нити се помешати са њом у једну мешовиту природу, да Божанска енер гија не може постати нека створена енергија, нити се помешати са неком створеном енергијом да сачини не ку смешану енергију. Може се сматрати да се овај по следњи принцип, строго говорећи, односи само на однос двеју енергија Христових, што иду упоредо са од носом својих двеју природа, које, због чињенице да је једна сложена Ипостас (Христова), укључују посебан однос. To ce пак заснива на ширем схватању природа и њихових енергија, које (схватање) је прецизирао Свети Максим Исповедник, чије богословље је, по општој сагласности историчара, инспирисало богословље Ше стог васељенског сабора, али ми немамо овде времена д а тај моменат разрађујемо. 15

Видећемо, међутим, да се два друга одломка која се односе на Шести васељенски сабор, узета овога пута из Аката Сабора, што су били разматрани током диску сија Сабора 1351. и цитирани у његовом Томосу, осла њају на то шире схватање и дозвољавају да се, уз прет ходне, додају и други елементи.

2. Навешћемо најпре други одломак, који је уједно и краћи: " Од сваке природе познајемо (посебну) енерги ју сваке, велим за суштинску и природну и (њој) одго варајућу (енергију), која неодељиво происходи из сваке суштине и природе, по њеној (те природе) урођеној природној и суштинској каквоћи и недељивој, уједно и несливеној, енергији која прати сваку суштину. Јер т ? и чини разлику енергија Христових, као што и по стојање природа (чини разлику) природа". 16

Као прво, може се приметити да овај одломак почи ње оним општим разматрањима ? природама и њихо вим енергијама, да би се затим она применила на Хри ста. Може се, дакле, рећи да су ова разматрања мање специфично христолошка и имају значење a priori шире од претходних, искључујући резервисаност која се може имати за њихову примену изван сфере строго христолошке.

Као друго, може се приметити да је овај одломак Аката прецизнији него Дефиниција вере у ономе што се односи на однос енергије према природи или сушти ни. Као у Дефиницији вере, енергија је оквалификова на као " природна", а овде је оквалификована једнако и као " суштинска" потврда синонимије речи " приро да" и " суштина", који је конкретно афирмисао Свети Максим Исповедник, била је овде прихваћена. Овај одломак такође каже да је " природна и суштинска ка квоћа везана са енергијом". Кореспонденција енергије природи тамо је експлицитно потврђена помоћу при лога ??????????. Такође је јасно потврђено да енер гија происходи из суштине или природе, и то (речено) два пута: ????????? ?? ???????? ?????? ??? ??????. Такође је речено да енергија прати суштину или иде упоредо са суштином, било да се ради ? људској суштини и енергији или суштини и енергији божанској (??? ???? ??? ?????? ??????????????????????). Нераздељиви и несли вени карактер људске енергије и божанске енергије је потврђен, као у Дефиницији вере.

Последња реченица је прилично тешка. Она првен ствено означава да, ако се енергија односи на природу носи од ње квалитет, происходи од ње и иде упоредо са њом — онда, ако Христос има две природе, Он тако ђе има и две енергије.

Свеукупно ова разматрања указују на разликовањ е суштине и енергије, које није само " у мисли" или " само разумом", него је то разликовање реално.

3. Пређимо сада на други одломак Аката Шестог васељенског сабора разматран на Сабору 1351. и цити ран у Томосу:

" Који човек, макар био и спор да схвати, неће виде ти оно што је свима видљиво: да је немогуће и мимо поретка природе да постоји природа која нема природну енергију? To никада нису покушали рећи ни јерети ци, који су (употребили) све људске лукавости и ис кривљене расправе против правилности вере и пронашли скупове одговарајуће њиховој покварености. Како се, дакле, оно што никада ни од Светих Отаца није речено, нити се од скверних јеретика усудило пронаћи, сада може дрско претендовати (и тврдити), да две при роде Христове, то јест Божанска и човечанска, чија се и својства неповређена познају у Христу, да оне има ју (само) једну енергију? Који правомислећи може ика да доказати да, кад кажу да је једна (енергија у Христу), да ће она бити временска или вечна, Божанска или људска, нестворена или створена, једна иста која је и Очева или је друга мимо Оца? Ако је, дакле, једна и иста, једна је (и) заједничка и Божанства и човечан ства Христова, што је бесмислено и говорити. Дакле, када је Син Божији, Он исти који је Бог и Човек, људ ска дела дејствовао (=чинио) на земљи, такође је са њиме и Отац дејствовао природно. Јер оно што Отац чини, то и Син такође чини. Пошто — оно што истина садржи — уколико је Христос нека људска дела деј ствовао, односи се само на његово Лице као Сина, оно што није исто што и Оца. Јасно је да је Христос дејство вао п o другом и другом (то јест по Божанској и по људској природи), да би, по Божанству, што Отац чини, то и Син такође чинио; a п o човечанству, оно што је свој ствено човеку Он је Сам дејствовао као Човек, јер је истински и Бог и Човек. Зато се и истински верује да Он исти, Један будући, има природне енергије, то јест Божанску и човечанску, нестворену и створену, као истинити и савршени Бог и истинити и савршени Чо век, Један исти, Посредник Бога и људи, Господ Исус Христос". 17

Овај текст започиње потврдом да је за једну при роду немогуће и против поретка природе да постоји без природне енергије. Тај принцип је такође најављен у једном одломку из дела Светог Максима цитираном током Сабора 1351, 18 мало пре разматрања текстова Шестог васељенског сабора: „Јер ниједно од бића не постоји без природне енергије. Свети Оци то јасно ка жу: „Нити има, нити је позната било која природа без своје суштинске енергије", 19 мада у овом последњем одломку израз " ниједно од бића" може одвести неопре зног читаоца до тога да овај принцип примени само на створена бића. У одломку Аката Шестог васељен ског сабора који сада разматрамо очигледно је да овај принцип важи за сваку природу, па, дакле, и за саму Божанску природу, а т ? је уосталом потврђено даље у тексту. Такође је прецизирано да је Божанска енергија Христова такође и енергија Оца, те, дакле, енергија природе или суштине Божанске, заједничке Оцу, Сину и Светоме Духу. Та истина се такође налази, видели смо претходно, у Дефиницији вере Шестог васељенског сабора, као, такође, и непомешани (то јест несливени) карактер енергије људске и енергије Божанске, потврђен овде, међутим, на други начин: оно што Син чини као Бог, то и Отац такође чини; али оно што Син чини као Човек, то Отац не чини.

Но, најважнији допринос овога текста, у односу према другима, јесте то што он потврђује нетварни (=нестворени) карактер Божанске енергије. У прво врем е то је само сугерисано: тек се примећује да ће само једна енергија у Христу бити или временска, људска и створена, или пак вечна, Божанска и нестворена, или пак истовремено временска и вечна, Божанска и људ ска, створена и нестворена. Нестворени и вечни карак тер Божанске енергије имплицитно је потврђен, као такође и временски и тварни карактер људске енерги је. За оне којима ово није довољно тај факат је најав љен даље на експлицитан начин: Христос поседује " Божанску енергију и људску енергију, ону која је не створена и ону која је створена".

Тачке паламистичке теологије ? божанским енер гијама које су стварале тешкоће Паламиним против ницима, како неким Византинцима његовог времена тако и Латинима касније, формулисане су у облику питања за разматрање током друге фазе Сабора 1351, што се одвијала током јула:

1) Постоји ли у Богу разлика између суштине и енергије?

2) Ако постоји, да ли је енергија створена или не створена?

3) Ако је енергија нестворена, како се може избећи сложеност у Богу?

4) Може ли се на енергију применити назив божан ство, а да се избегне дитеизам?

5) Да ли је правилно рећи да суштина надилази енергију?

6) Пошто постоји заједничарење у Богу, да ли је оно заједничарење у суштини или у енергији? 20

Неоспорно је да одломак Дефиниције вере Шестог васељенског сабора, који смо претходно навели и раз матрали дозвољава да на прва два од ових питања дамо одговор који иде у смеру паламистичке теологије, и њ ој у овим тачкама пружа неоспорну званичну потврду једног Васељенског сабора:

1) Заиста постоји у Богу разликовање између суштине и енергије;

2) Божанска енергија је нестворена.

Томос из 1351. уосталом потврђује нашироко те две тврдње, позивајући се на многобројне светоотачке на воде. У дужем одговору који Томос пружа на прво пи тање 21 он се више не позива на Шести васељенски са бор, јер је то позивање развијено раније, у општијем контексту, и оно остаје присутно код свих. У одговору на друго питање 22 он се на њега позива, али се задово љава само упућивањем на претходна излагања. 23

Шести васељенски сабор не дозвољава да се изнесе ниједан одговор на следећа (напред наведена) питања, јер се та питања налазе сасвим изван његовог контек ста. Може се ипак сматрати да су ова питања другосте пена у односу на претходна и да представљају посебне проблеме формулације. Обратно пак, два прва питања дотичу се суштинских момената и одговарају основа ма паламистичке теологије и језгру исихастичког спора. Може се, дакле, закључити да сам основ палами стичке теологије налази неоспорно традиционално оп равдање у Шестом васељенском сабору и налази се у континуитету догматског учења Свеопште (=Саборне) Цркве, како су га формулисали не само Оци него и Сабори.

Са француског језика превео

Атанасије (Јевшић),

Епископ бив. Захумско-херцеговачки

ПРИЛОГ

[1] „??????? ?? ???? ?? ?????? ??? ????????????? ????? ??- ?????? ??? ???? ?????? ??? ????????? ??????? ??? ???????? ???­ ?????, ???????? ??? ?????? ???? ?????? ???????, ??? ???????? ???? ????, ??? ??? ??? ????? ??? ????????? ??? ????????? ????­ ???, ??????? ?? ??????? ??? ??'????? ??? ????? ?? ???????????, ???? ????? ?????? ???? ????? ????????" ??? ?????? ??? ?? ??? ?????? ?????????? ???? ??? ???????, ??' ??????? ?? ??? ?????? ??? ????? ??' ???? ??\ ??? ??? ???????? ???????? ?? ????????? ????? ??? ?????? ??? ????????, ??? ?????? ??? ???? ???????? ????????, ???? ??? ???????????· ??? ??? ????? ???????, ????, ??????, ????????, ?? ??? ???????, ?????????, ????????, ?????-????, ??????????, ????????????, ??????? ??? ??? ?????? ?????­ ??? ?????????? ??? ??? ??????, ????????? ?? ?????? ??? ??????­ ??? ???????? ??????, ??? ??? ?? ???????? ??\ ???? ????????? ????????????, ??? ??? ??? ??????? ??????????? ? ????????????, ???' ??? ??? ??? ????? ???? ????????, ???? ?????, ?????? ???­ ??? ???????, ??????? ??? ?? ???????? ???? ????? ??? ????? ???? ?????? ? ??????? ??????????? ??? ?? ??? ????? ??????? ???? ?????????? ????????. ??? ??? ??????? ????????, ???? ????­ ????, ?? ????, ??? ??? ??????? ????????? ??????????, ????????, .. ?????????, ?????????, ???? ??? ??? ????? ??????? ???????-????, ???????, ?????????? ??? ??? ??? ?????? ???????? ??? ?????????, ?? ???????, ????? ?? ??????? ?????? ?????????, ???' ? ??????? ?? ?????????? ????? ??????, ??? ?? ?????????? ? ????- ???????, ?????? ??? ??? ??? ????????????? ?? ???? ????? ??\ ????????? ????????."

[2] „??? ???????? ?????? ???????? ????? ?????????, ??? ??- ????? ???? ??? ??????? ??"? ??????????, ?????????? ????????? ?? ???????? ?????? ??? ??????, ???? ??? ??????????? ???? ????- ??? ??\ ??????? ???????? ??\ ??? ????????? ???? ??? ????????? ??????? ?????? ????????????? ?????????. ????? ??? ??? ??? ????­ ????? ??? ??????? ????? ?? ????????, ????? ?? ??\ ?? ????? ?? ??????."

[3] „??? ???, ?? ??? ?????? ??? ???? ?? ??????, ?? ????????, ???? ???? ????????, ??? ???????? ??? ???? ??? ????? ??? ?????? ???? ???????? ????? ?????, ??? ????????? ?? ????? ??????; ???? ???? ??? ?&? ????????? ???? ?????????? ?????? ?? ??? <? ???????? ?????????? ??\ ??????? ???????? ? ' ??? ?"? <? ??? tfjg ??????? ??? ?????????????? ???? ???????^ ^???????? ???????. ??? ??? ???? ????? ??? ??? ??? ?????? ????, ??? ??? ???? ??? ????????? ????? ? ??, ??? ??? ?????? ?????????????????????? ??? ????- ?????^?? ?? )???^?? ?? ? 1 ;; ?

Напомена ? писцу: Православни француски теолог Клод Ларше рођен је 1949. у у Badonvilte (Me urthe et Moselle , североисток Француске). Током студија философије постао је право вни хришћанин у Паризу код руског свештеника оца Сегија (који је био духовник и познатом руском православном иконописцу Григорију Кругу). Ожењен je, има двоје деце, и предаје философију у једној гимназији у Мозелу (на граници према Немачкој) , где у Форбаху постоји српска парохија Светог кнеза Лазара., којој господин Ларше припада више од тридесет година, али је често присутан и у српској парохији Светог Саве у Паризу. Недавно је рукопроизведен у чтеца од епископа Луке Западноевропског. Докторирао је у Стразбургу из философије (docteur d'Etat en philosophie ) на те му: Therapeutique des maladies spirituelles . Une introduction a la tradition ascetique de VEglise Orthodoxe (=Лечење духовних болести. Увод у аскетско предање Православне Цркве) (848 страна), издање Cerf, Paris , 1991 (друго издање 1993. и треће поправљено издање 1998), а напи сао је још две сродне књиге: Thiologie de la maladie (=Теологија болести) (страна 148, Paris , Cerf , 1991, друго издање 1994) и Therapeuti ­ que des maladies mentales . L'experience de I'Orient chritien des premi­ ers siecles (=Лечење менталних болести. Искуство хришћанског Исто ка првих векова, страна 180, Cerf , Paris , 1992). Мада су формално фило софска, дела Жан-Клода Ларшеа су по суштини богословска, a њ егов првенствено богословски интерес показује капитално бого словско дело, докторат из теологије: La divinisation de I ' homme selon St . Maxime le Confesseur (=Обожење човека по Светом Максиму Исповеднику, Paris , Cerf , 1996, страна 764). Жан-Клод Ларше се данас сматра једним од најбољих франкфоних познавалаца Светог Мак сима Исповедника, и пише уводе за француска издања превода д ела Светог Максима (до сада изашле четири свеске са његовим уводи ма: Одговори Таласију, Ambigua, Писма, Теолошке и полемичке расправе), а недавно је објавио и књигу Maxime le Confesseur midiateur entre I ' Orient et I ' Occident ( Paris , Cerf , 1998, страна226). Објавио је и књигу Ceci est mon corps. Le sens chretien du corps selon les Peres de VEglise (=Ово је моје Тело. Хришћански смисао тела по Оцима Цркве) ( Geneve , 1996) — у току је превод на српски — и низ теолошко-философских чланака (недавно је његов темељни текст ? Filioque објављен у атин ском теолошком часопиоу ???????? (биће објављен и на српском). Као директор једне од Cerf -ових едиција ? савременим Православним духовницима г. Ларше припрема и по једну књигу ? српским теолозима-духовницима: Епископу Николају Жичком и Оцу Јустину Поповићу (чији је француски превод Догматике, изд. L'Age d'Homme, Lausanne , у пет књига, он пропратио приказима у часопису Contacts и другде). — Недавно је код нас преведена његова студија: Христолошко питање. Поводом пројекта сједињења Право славне Цркве и Цркава нехалкидонских: Проблеми теолошки и еклисиолошки нису решени Видослову 22 и 23/2001): La question christologique . A propos du projet d'union de VEglise Orthodoxe et des Eglises non Chalcedoniennes: Problemes theologiques et ecclesiolo- giques en suspens (франц. текст у православном руском часопису у Пари зу: "Le Messager Orthodoxe" (Revue de pensee et 'action orthodoxes, ed. Acer ), Paris , 134, II 2000 ,3 -103, ускоро и на грчком). — ?. Ж.-К. Ларше је написао опширан Увод у издање француског превода Палами них Аподиктичких слова ? исхођењу Светог Духа, Парис, 1995 (стр. 7-104). Године 1998. учествовао је на Симпосију ? Светом Палами у Атини (види напомену 1).

** Саопштење изложено на Међународном научном симпо сиону 650 година Саборског томоса (1351-2001). Свети Григорије Палама у историји и садашњости, Србиње-Острог-Требиње, 19. 21. октобар 2001. /Превод француског рукописа: Jean Claude Lar- chet, La theologie palamite des energies divines atelle un fondement dans le VP Concile oecurnenique? I

Реч енергија тако остављена, српски: дејство; глагол ????????/ opsrer/agir преведен са дејствовати.

11 Види нашу студију: ? "????? ????????? ? ??????? ??? ? ???????? ???????? = Св. Григорије Палама и патристичко предање, у: ? "????? ????????? ? ??????? ???? ??????? ??? ?? ?????. Акта Међународног научног симпосиона у Атини (13-15. новембра 1998) и Лимасолу (5-7. новембра 1999), Манастир Ватопед, Света Гора, 2000, 331-332.

z) Види нашу студију: ? "????? ????????? ? ??????? ??? ? ???????? ????????, op . cit ., 331-346.

3) Никифор Григорас, Историја, XIII , 6 et 8, изд. Boivin, t. II , 898 et 905; Синодски Томос, Mansi, t. XXII , Veise, 1784, col. 134 = PG 151, 721? = изд. J. Кармирис, Догматски u символички споме ници Православне Католичанске Цркве (на грчком), т. I , Graz , 1968, 377 (преводилац је користио изд. Атина, 1960); Филотеј, Похвала Гри Горију Палами, PG 151, 622В.

4) Синодски томос, Mansi XXII , 134; изд. Кармирис, 378. —[Свети патријарх цариградски Исидор у Тестаменту (написаном почетком 1350; умро је фебруара исте године) каже за свој додатак (????????), који је он додао у „архијерејско исповедање вере, као
што је то обичај Цркве, који је отпочетка дошао до нас, против скандала који се појављују у Цркви", у којем анатемише Варла ама и Акиндина, да „није правилно ни да се назове додатак (????­ ????), него развијање и разјашњење (????????? ??? ??????????) онога што је раније речено (од Светих отаца)". У наставку текста у теста менту каже се да Варлаам и Акиндин „откривене главе одбацују Свети и Васељенски шести сабор и сматрају га ни за шта" (Miklo sich-Muller, Acta Patriarcatus Constantinopolitani 1351-1402, Vmdo-Bonae, 1860, 1. 1, 291, 294).]

5) Ова Акта ce налазе код Mansi XI , col . 195-922. Поново их је издао R. Riedeinger, Concilium Universale Constantinopolitanum Tertium, ACO, Series secunda, II, 1-2, Berlin , 1990-1992.

6 Синодски томос, Mansi XXII , 139-142; PG 151, 727 B ; изд. Кармирис, 381.

7 Синодски томос, Mansi XXII , 142; PG 151, 727 BC ; изд. Кар мирис, 381.

8 Синодски томос, Mansi XXII , 142; PG 151, 737 CD ; изд. Кар мирис, 381. Синодик православља, ed . Gouillard , Le Synodikon de I ' Orthodoxie , Travaux et memoires du Centre franpais d ' etudes By ­ zantines , t . II , Paris , 1967, 77: „Онима који одбацују речи Светих изговорене у одбрану правилних догмата Цркве Божије [...] прихватају још и Акта Васељенских сабора, велимо за Четврти и Шести сабор, анатема."

* Синодски томос, Mansi XXII , 142-143; PG 151, 727 D -782 D ; изд. Кармирис, 381-382.

"Синодски томос, MansiXXII , 144-146; PG 151, 728 D -729 B ;и зд. Кармирис, 382-383.

11 Синодски томос, Mansi XXII , 148-149; PG 151, 731 C ; изд. Кармирис, 384. Cf. Никофор Григорас, Историја, XXI , 3, ed . Boivin , t . II , 1004-1013.

12 Налазе се цитирана у делима Светог Паламе, у самом Томосу и другим паралелним списима (види, конкретно, В. Mar-kesinis, „ Un florilege compose pour la defense du Tome du Concile de 1351",
dans A . Schoors et P - Van Deun ( ed .), Philohistor . Miscellanea in hono rem Caroli Laga septuagenerii , „Orientalia Lovaniensa Analecta", № 60, 1994, 469-493).

13 Les Conciles oecumeniqu.es, t. II, 1, Les Decrets, Paris, 1994, 284-286. Синодски томос, MansiXXII , 143-146; PG 151,728 D -729 B ;

1 ed . Кармирис, 382-383 [види грчки текст бр. 1. у Прилогу].

14 Les Conciles oecumeniques, t. II, 1, Les Decrets, Paris , 1994, 198.

15 Упућујемо на ширу студију, на којој сада радимо, ? теоло гији Божанских енергија у делима Светог Максима Исповедника.

т Синодски томос, MansiXXII , 143; PG 151, 728 CD ; изд. Кар- мирис, 382 [види грчки текст бр. 2. у Прилогу].

17 Синодски томос, Mansi XXII , 142-143; PG 151, 727 D -728 C ; изд. Кармирис, 381-382 [види грчки текст бр. 3. у Прилогу].

Синодски томос, MansiXXII , 142; PG 151, 727АВ; изд. Кар- мирис, 381.

19 Relatio Montionis (=Разговор у секреШаријату), ПП, PG 90, 121 C . CCSG 39, 35.

20 Синодски томос, MansiXXII , 150; PG 151, 732АВ; изд. Кар- мирис, 385.

211 Синодски томос, Mansi XXII , 150-162; PG 151, 732С-740А;
изд. Кармирис, 385-391.

22 Синодски томос, Mansi XXII , 162-164; PG 151, 740 A -741 A ;
изд. Кармирис, 391-392.

23 Синодски томос, MansiXXII , 162; PG 151, 740А; изд. Карми- Рис, 391.