_______________________________

Јован Мајендорф

По питању Филиокве-а

 

 

 

У периоду између четвртог  и осмог вијека тензије у Цркви по питању истинског значаја Римског примата између Истока и Запада су већ постојале. Тек у деветом вијеку латентне тензије избијају на површину, када већ прелазе у отворено непријатељство. Политички догађај који је био повод овом конфликту било је оснивање Каролинског царства на Западу.

Када је пропао план о вјенчању Чарлса и владајуће византијске принцезе франачки краљ је одлучио да поништи васељенску јурисдикцију Константинопоља. Једно од средстава за постизање овог циља било је оптужити Исток за јерес. Владар Истока се није могао сматрати наследником ранијих хришћанских царева јер је поштовао иконе и исповједао да Свети Дух исходи из Оца кроз Сина умјесто из Оца и из Сина. Ове тврдње, изнијете од стране Шарлемања у његовој књизи  Libri Carolini, послате папи 792.-е године, биле су дио франачког оповргавања декрета Другог Васељенског Сабора у Никеји (787.) и припремиле тло за вјечиту расправу између Истока и Запада по питању Филиокве-а. (Током шестог вијека извесни анти-аријански сабори у Шпанији уметнули су у Никејско-константинопољско Вјерују ријеч Филиокве које у оригиналу није било. (Вјерујем у Духа Светогакоји из Оца исходи.)

Ова нова верзија Вјерују раширила се на Галију и франачке земље у осмом вијеку. Римско Царство није прихватило промјену већ јој се противило све до једанаестог вијека.

 Срећом по јединство Цркве Римска црква је прихватала Шарлемањове политичке циљеве али се одлучно супротстављала његовом теолошком нападу на Византију. Папа Адријан Први (772-795), као и Лав Трећи (795-816), бранили су Никејски сабор и формално одбацивали промјењено Вјерују. (пп. 41-43)

Оци су објашњавали трансцендентност Бога тако да он остаје несазнатљив у својој јединственој суштини али се открива кроз Тројичност Три Личности. Према томе, Библијски Бог је сазнатљив до те мјере да је Он Живо и Дјелујуће Божанство, Онај који је послао Свог Сина да спаси свијет. Управо ова мисао источних отаца прави разлику између њих и њихове латинске браће који су, пак, одабрали становиште по којем је Бог, прије свега, јединствена суштина, па тек онда Тројица.

Ова два различита становишта ће касније израсти у двије школе Тројичне теологије. У латинској теологији Божанске личности се посматрају само као односи унутар јединствене суштине Бога Оца, дакле, ако се само постојање Светог Духа одређује његовим односом према Оцу и Сину, доктрина Филиокве-а, односно, исхођење Духа из Оца и Сина, постаје логична догматска потреба, јер Дух се не може раздвојити од Сина уколико не исходи из Њега.

Источни теолози, с друге стране, остали су вјерни старом персонализму грчких отаца. Сходно томе, они су доктрину Филиокве-а посматрали као полу-савелијанство (да употребимо Фотијев израз). (Савелијанство је јерес која датира из другог вијека, а која се приписивала извјесном Савелијусу чије се учење састојало у томе да су Божанске Личности само модуси или аспекти јединственог Бога.) Једносушан са Оцем и Сином јер исходи из Оца, јединственог извора Божанства, Дух има своје сопствено Биће и своју улогу унутар постојања Бога Оца и у икономији спасења; Његов задатак је да уједини човјечанство у Тијелу Христовом, али, Он такође учествује у овом јединству својим сопственим, па тако и посебним, Бићем. Управо молитвом Светом Духу почињу сва литургијска богослужења у Православној Цркви, а призивањем Његовог Имена тајна Евхаристије се извршава. (пп.195-197)

Из: Јован Мајендорф, Православна Црква, Крествуд, 1981.

Извор: www.e-budimljansko-niksicka.cg.yu