_______________________________

Јован Мајендорф

РАНОХРИШЋАНСКИ АПОЛОГЕТИ

СВ. ЈУСТИН МУЧЕНИК

 

 

 

св. Јустин Мученик који је познат и под именом св. Јустин Философ био је један од првих апологета (односно бранилаца) хришћанства. За разлику од тзв. Апостолских мужева који су се првенствено обраћали члановима Цркве, апологетски списи су упућени њима савременим незнабожачким читаоцима, па је за њихово боље размумевање неопходно и познавање историјских прилика тог времена.

У Римском царству другог века хиршћанство је било проглашено за незакониту религију (religio illicita). Оно није улазило у списак дозвољених култова, а само име хришћанин већ је било правни основ за гоњење. У почетку ствари нису биле тако црне: у латинском паганству почетком наше ере, нарочито са новим освајањима од стране царства, испољавала се већа тенденција трпељивости према другим религијама, што се такође тицало и хришћана. У већини случајева њих није нико подвргавао нарочитим истрагама и многи римски чиновници су већ навикли да кроз прсте гледају на њихово постојање.

Исто тако, хрићанство је лако могло да стекне пуноправност (легалитет). За ово је било сасвим довољно да се помири са владајућим синкретизмом (са постојањем многих веровања) у римском друштву, тј. да исповеди целога Христа само као једнога међу боговима римског пантеона и да пристане на учешће у култу обоготвореног римског цара и римских богова. Чињеница да су хришћани одбијали и једно и друго, служила је као повод оптужбама на њих за атеизам.

У овом периоду у римској империји само су Јевреји били законом ослобођени од клањања римском боговима, јер су Римљани знали из искуства да тако нешто од Јевреја никада неће добити. Све док хришћанство није прекинуло са јудаизмом њега су сматрали једном од јеврејских секти па га стога нису прогањали. Како је избијао конфликт између Цркве и синагоге тако су отпочињали проблеми Цркве и царства. Како је познато, онај први конфликт се завршио потпуним прекидом.

У таквим приликама је настала ранохришћанска апологетика. Циљ апологета је био пре свега да се паганском друшву покаже прихватљивост хришћанства са културног становишта. Ово је био тежак задатак јер су хришћани морали да воде рат на многим фронтовима. Њих су нападали, оптужујући их за варварство, јер су (како су сматрали незнабошци) ником познату, противуречну и непотребну књигу, Библију, они поштовали богонадахнутом. Наиме, апологети су покушавали да укажу на вечни смисао старозаветне историје, али како су морали у то време да се ограђивају од јудаизма, указивали су на ону истину баш хришћанског разумевања Библије. Било је потребно пронаћи паралеле између грчке философије и хришћанске мисли, представити истовремено незнабожачку философију претходницом хришћанства, а хрићанство откривењем онога што је у паганској философији тек наслућено. Такође је било неопходно да се отклоне оптужбе за атеизам, врло често и за канибализам, коме су као повод служиле гласнине о евхаристијским сабрањима, где се нису подносили незаинтересовани посматрачи, тако да нико није тачно знао шта се на њима дешавало. Апологети су описивали евхаристију трудећи се да објасне у чему је њен смисао и да образложе одбијање хришћана да се клањају паганским божанствима. Они су говорили о хришћанском моралу указујући на то да су хришћани обавезни да буду добри грађани и поштени људи. На тај начин, хришћанска апологетика је вођена на многим фронтовима: философском, социјалном, етичком, антијудејском ....

Ми знамо о св. Јустину Мученику из Јевсевијеве Црквене историје. Осим тога, до нас је доспео званични протокол његовог мучеништва. Јустин се родио у образованој породици римског чиновнка у Палестини (у граду Флавија Неаполису, како су Римљани назвали Шехем). Он је стекао класично незнабожачко образовање, односно проучавао је грчке филозофе, а посебно Платона. Његово обраћење у хришћанство носило је интелектуалистичко обележје и код Јевсевија се оно описује неколиким романтичним тоновима. Једном, док се шетао по обали мора срео је старца који га је убедио у то да су старозаветни пророци били и истински философи. На Јустина је такође велики утисак остављала храброст којом су хришћански мученици ишли у смрт. Са обраћењем у Хришћанство Јустин је задобио и свој ''палијум'' (тако се звао плашт кога су носили философи) у Ефесу. Звање философа давало му је право да предузме предавачку делатност, па се Јустин упутио у Рим где је отворио своју властиту школу. Претрпео је мученичку смрт заједно са шесторицом својих ученика. Одсечене су им главе у време прогона цара Антонија Пија (138-167) и за време префектуре Јунија Рустика, шездесетих година другог века.

За нас је св. Јустин нарочито важан због тога што је међу хришћанским богословима он био један од првих представника грчко-римског друштва уз то и интелектуалац који се преобратио у хришћанство. Јевсевије набраја неколико књига које је написао Јустин, од којих се неке њему погрешно приписују. Тако, књига Против Маркиона, уперена против гностика и позната нам из цитата: св. Иринеја, не припада Јустиновом перу. До нас су дошла само три његова дела од оних набрајаних код Јевсевија: две Апологије и Разговор са Трифоном Јудејцем.

Прва апологија била је упућена цару Антонину Пију, а друга римском сенату. Основна тема ових књига јесте протест против прогањања хришћана само због имена као и покушај да се римска власт подстакне на објективније обзире према хришћанству и човечније односе према хришћанима. Такође се у првој апологији налази детаљно излагање хришћанске догме (вероучења) као и опис богослужења.

Разговор са Трифоном је настарија у историји позната аплогија против јудаизма, али на жалост до нас није дошла сачувана у целости. Разговор јесте заправо дводневна расправа са ученим Јеврејином Трифоном (могуће да је то био у то време познати рабин Тарфон). У уводу се налази детаљан опис интелектуалног пута Јустиновог обраћења. Следеће главе су посвећене хришћанском схватању Старог Завета. У њима се објашњава да је Мојсијев закон био дат Јеврејима само привремено, а да је прави и вечни смисао Старог Завета откривен у хришћанству. Народи који су поверовали у Христа и пошли за Њим, сачињавају Нови Израиљ, уистину изабрани народ Божији.

Исто тако, у Разговору са Трифоном налази се учење св. Јустина о Богу који заслужује нарочито разматрање. Јустин философским терминима говори о Богу. Он најпре утврђује апсолутну Божију трансцендентност, Његову одвојеност, неизразивост, беспочетност. Бог је изнад сваког имена, али ако ми већ морамо некако да га назовемо, онда је, према мишљењу св. Јустина, најприкладиније име за Њега управо библијски назив Отац. У овом случају Јустин изражава типично доникејско богословље у коме се управо на Бога Оца гледа као на Бога по суштини.

Овај неизразив и неизречени Бог има своје Слово (Логос) који је посредник између Бога и света. Пре стварања света Логос је постојао у Богу Оцу као неисказано Слово. Покушавајући да објасни Божију тројичност. Јустин предлаже да се после стварања света разликују изговорено Слово, семено Слово, и оваплаћено Слово. Бог је створио свет посредством изговореног Слова. Термином семени Логос исказао је мишљење да је Бог приликом стварања света свуда посејао своје присуство. И у овом случају присутна је намера Философа да објасни међусобни однос Лица св. Тројице Грцима, философским системима у којима се налазила слична концепција. И на крају оваплаћено Слово, тј. Христос по себи представља максимално самопројављивање Бога у тварном свету.

Мишљење о томе да Бог свара свет посредсвом свога Слова као и то да друго Лице св. Тројице зависи од Божије воље може лако да буде протумачено као субординатизам (јерес која говори о неједнакости и потчинавању Лица св. Тројице). Са друге стране, пак, ако је Јустин имао у виду да се испољавање Оца у тварном свету дешава кроз Његовог Сина Слово, његово богословље иможе се сматрати потпуно православним. Очигледно, да св. Јустин није могао да предвиди све богословске проблеме будућих поколења и трудио се искрено да објасни Грцима да је баш таква св. Тројица. Настојање да се успостави дијалог са Грцима и сам његов ток сведочи собом о ширини његовог видика и карактеришу га као човека без предрасуда и интелектуално отвореног.

У делима св. Јустина, као и код св. Иринеја Лионског, ми сусрећемо једно од најранијих сведочанстава о поштовању Марије Дијеве. Он такође говори о Маријином лику као о новој Еви како су касније говорили и многи други богослови. Њега су интересовали и текстолошки проблеми. Посебно, он расправља о грчком преводу текста пророка Исаије, ево, девојка ће затруднети (Ис 7,14). Јустинов противник Трифон оспоравао је исправног грчког превода, тврдећи да јеврејска реч алма означава напросто младу жену. Јустин указује на оне примере у којима та реч управо означава Дијеву и брани тачност превода седамдесеторице тумача, који је искоришћен у јеванђељској повести о Христовом рођењу у коме је реч алма управо преведена као Дијева.

Нарочито је за нас важан опис светих тајни и хришанског богослужења. Смисао крштења он овако објашњава:

Ми их после доводимо тамо где стоји вода и они се обнављају онако како смо се и ми сами препородили и онда се умивају водом у име Бога Оца и Владике свега и Спаситеља нашега Исуса Христа и Духа Светога ... онако како ми не знамо наше прво рођење ... јер смо јачали у лошим обичајима и рђавом начину живота, но да његова чеда не остану у оскудици и незнању и својим чедима слободу и знање да би добили отпуштење претходних грехова у води се призива име Оца свега и владике Бога на онога који хоће да се обнови ... То умивање се назива просвећењем, јер просветљује ум оних, који га прихватају. (Прва апологија, 61)

Св. Јустин схвата крштење као поновно рођење које налаже потпуну преданост прихваћеној вери и обећање да се живи према хришћанским принципима. Нема сумње да св. Јустин има у виду крштење одраслих. Треба уочити ону упорност, којом он неколико пута говори о крштењу као о ступању у нови живот, и ниједном речју не помиње оно што је се на западу почело сматрати као основни смисао обреда а то је отпуштање првородног греха. Одсуство схватања о кривици потомака за првородни грех карактеристично је за источну светоотачку мисао, а са друге стране, на Западу се учврстила идеја по којој сви људи деле кривицу Адамовог грехопада и могу да се очисте само преко крштења. Источни обичај

крштавања мале деце не предпоставља њихову грешност или ''кривицу'', него се заснива на томе да се она рађају у огреховљеном свету, у овом свету и зато им је такође потребан дар обновљеног живота.

Баш у овом тексту где говори о Богу и о Исусу Христу Јустин отворено испољава наклоност према субординатизму Неизрециви Бог, апсолутно неки други, за кога чак нема ни приступачног имена (у сагласности са старом јеврејском традицијом), затим Исус Христос који је распет у време Понтија Пилата и Свети Дух који је кроз пророке предсказао о Господу Исусу налазе се у међусобном односу хиерархијске потчињености:

... нико не може да изговори име неизрецивог Бога, ако би се и ко осмелио да га каже, како оно јесте, тај би показао страшно безумље ... именом Исуса Христа ... именом Светог Духа ... умива се новопросвећени.(Тамо, 61)

Следећи своје апологетске циљеве Јустин описује хришћане као добре грађане који поштују законе: После овога обреда којим се умива онај који је поверовао и који је дао своју сагласности ми га водимо према такозваној браћи на заједничко сабрање ради тога да би са свом усрдношћу обавили заједничке молитве како за себе, тако и за просвећеног и за све који се налазе било где, да би ми који смо познали истину били добри грађани и извршитељи закона а све ради стицања вечног спасења(Тамо,65)

У наставку следи опис евхаристије, најстарији који је до нас дошао и ми га наводимо у целости:

Након окончања молитве ми једни друге поздрављамо целивом. Затим се предстојатељу (епископу) браће доноси хлеб и чаша воде и вина, а он узевши то, именом Сина и Духа Светога узноси славу и хвалу Оцу свега и детаљно обавља благодарење за оно чега нас је Он удостојио. После тога када он заврши молитве и благодарење цео присутан народ одговара: амин. Амин је јеврејска реч и значи: ''нека буде''. После предстојатељевог благодарења и усклика читавог народа такозвани код нас ђакони дају свакоме од присутних да се причесте хлебом, над којим је извршено благодарење, и вином и водом, и носи се онима који одсуствују...

Ми ову храну зовемо евхаристијом (благодарењем) и ником другом није дозвољено да куша од ње до ономе који верује у истину нашег учења и који се очистио умивањем за очишћење грехова и обнову и живи онако како је заповедио Христос. Пошто ми ово примамо не као обичан хлеб или обично пиће, него као што се Христос, Спаситељ наш, оваплотио као Божија Реч и имао крв и тело ради нашег спасења, на такав начин је и ова храна над којом је извршено молитвено благодарење онако како је Он рекао и од које упадобљавањем добија снагу наша крв и тело, јесте како смо ми научени, тело и крв тога Оваплоћеног Исуса. Пошто су апостоли у повестима које су написали, а које се називају јеванђеља, пренели оно што им је било заповеђено: Исус је узео хлеб, заблагодарио и рекао: Ово чините у мој спомен, ово је тело Моје, на сличан начин узео је чашу, заблагодарио и рекао ово је крв Моја, и дао им заједно (Мт 26,26-28)

Од тада ми увек међу собом чинимо спомен на то...

У такозвани дан сунца код нас бива сабрање на једно место свих који живе по градовима и селима, тамо се читају колико то време дозвољава, казивања апостола или књиге пророка. Затим, када чтец престане са читањем предстојатељ проповеђу чини поуку и подстицај на подражавање тих прекрасних ствари. Затим сви устајемо и узносимо молитве. Када завршимо молитву, тада ... се доноси хлеб и вино и вода и предстојатељ такође узноси молитве и благодарења колико може. Народ речју амин исказује своју сагласност и онда буде раздељивање свакоме и причешћивање даровима над којима је извршено благодарење, а онима који нису присуствовали односе ђакони. Ми баш у дан сунца чинимо сабрање због тога што је ово први дан у који је Бог променивши мрак створио свет и исто тако Исус Христос, Спаситељ наш, управо је у тај дан васксао из мртвих.(Тамо, 65 67)

У овом веома детаљном опису треба уочити следеће важне тачке. Црква се сабира на једном месту (επι το αυτο), како је већ разматрано, овај израз је очигледно био технички теримин (terminus technicus) којим се означавало Црквено сабрање.

Сабрањем руководи предстојатељ (реч епископ коју је употребљавао св. Игњатије није још увек ушла у општу употребу) који детаљно обавља благодарење (евхаристију) Оцу.

Јустин се нарочито задржава на значењу јеврејске речи амин (нека буде) којом сав присутни народ изражава своју сагласност са речима и радњама предстојатеља.

Из описа такође следи да се евхаристијска сабрања одржавају редовно у дан сунца (незнабожачки назив за васкрсење) и да су ова сабрања о себи имали свест као на успомену (или подстицање) на крштењску службу која се и вршила на Пасху што има потпуно недвосмислено значење и пројављује праву суштину оба догађаја: као прелаз из старог у нови живот кроз смрт - значење које се касније често губило. Дан сунца се сматрао као прави дан стварања, а исто тако и као дан Христовог васкрсења из мртвих. Овако се устаљивао општеприхваћени, у светотачкој књижевности, типолошки паралелизам: стварање света и његово обнављање (спасење) десили су се у један те исти дан. Представа о томе да ће се крај света десити у недељу такође, заснивала се на томе да је Христово Васкрсење било почетак, предосећај и унапредан занос о крају света и победи будућега Царства.

Из књиге Увод у светоотачко богословље, Неw Yорк 1985.

Са руског превео Радован Пилиповић

ЈУСТИН бр.1

Удружење студената Свети Јустин Философ

Извор: vidovdan.org