НАЧИН ЧИТАЊА МОЛИТАВА

БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

Превод окружне посланице Синода Грчке Цркве

_______________________________

 

 

 

Атина, 31. марта 2004. бр. 2784

ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА
Високопречасним Митрополитима Грчке Цркве

Тема: "Начин читања молитава Божанствене Литургије".

Високопречасна у Христу браћо,

Свети Синод Цркве Грчке, у оквиру свог непрестаног труда на учвршћењу "благопријатног служења Богу", и имајући у виду закључке Посебне Комисије Литургичког Обновљења, који се тичу тог питања, овом Циркуларном Посланицом жели да Вам саопшти - а преко вас и "свој пуноћи Светости наше Свете Цркве Грчке" - ниженаведено, што се односи на начин читања молитава за Божанствену Литургију, да би учешће свег "народа Божијег" у овоме што се врши, чита и пева на њој, постало католичанско и, уједно, потпуно схваћено.

Начин читања молитава у прошлости је дао повод за изречење међусобно супротних закључака. А пошто није реч само о питању обредне природе, већ се тиче и спасења народа кроз свесно учешће у Божанственој Литургији, тражи се тачно познавање историје и богословске стране тог проблема, да би било могуће извести правилне закључке и применити их у савременој литургичкој пракси.

Сведочанство првих осам векова (тј. до првих очуваних рукописних требника) указује, да је народ слушао молитве Литургије. То се доказује било сведочанством о одговору "Амин" на молитве јереја (Јустин, Дионисије Александријски, Јероним), било очевидним наводима, да је народ "слушао" молитве (Дионисије Александријски, 19. Канон Лаодикијског Сабора, житије преподобне Меланије), било наводима од Златоустог о јереју, који "прима глас народа" и савршава богослужење, а такође о црквеном телу, које узноси благодарне молитве "једнодушно" и "једним гласом". Додаћемо овде и посредно сведочанство о читању молитава Божанствене Литургије у граници чујности народа, које нам доноси најважније текст Апостолског Предања, које говори, да се епископ моли "за себе" у време обреда облачења, међутим "узноси" евхаристијске молитве пред жртвеником.

То је опште предање које је сагласно посланици Павла (1 Кор. 14, 16-17) о томе, да члан народа Божијег (лаик) не може одговорити "Амин" на молитве јереја, ако их не разуме (следствено, и ако их не чује). Раније наведено 19-то правило Лаодикијског Сабора се позива на три молитве верних на Божанственој Литургији: прва се изговара "ћутећи" и односи се на достојанство служитеља, док се друге две врше "возглашењем". То сведочанство о молитви је такође уникално за првих шест векова, и она се чита у тајности, али ипак треба приметити, да она не чини централно језгро Литургије, тј. Св. Анафоре. Само на додиру 5. и 6. века несторијански писац Нарцис саопштава о читању молитава анафоре "ћутећи". Тој пракси се супротставила Православна Црква кроз 137-му Новелу Јустинијана, у којој се доказује католичанско предање о томе, да молитве литургије треба узносити "не ћутећи, него гласом који ће чути верујући народ".

Предање о начину читања молитава које су чујне за народ је јасно, заједничко и католичанско. У светлости тог предања ми можемо доћи и до познања богословља "таинствености" и "тајне", које се утврдило у евхаристијској терминологији многих црквених писаца после IV века и достигло највиши развој у делима Ареопагитике и код византијских тумача Божанствене литургије. Није реч о чину тајног читања молитава (како неки тврде), пошто би сличан правац противуречио литургичком предању првих шест векова, већ о стремљењу томе, да би Литургија постала почетном тачком "мистагошке катихезе" ("мистагогике" - по изражењу светог Максима Исповедника).

Сачувани рукописи Требника са краја VIII века потврђују литургичко предање које им претходи; они сведоче, да су "тајно" читане (тј. вршене нечујно) молитве: "Никтоже достоин..." и у Божанственој литургији "Благоутробне и милостиве Боже" у чину крштења и "Господе Исусе Христе Боже наш..." у продужетку Великог освећења воде на Богојављење; а "произношене наглас" (тј. мелодично су се читале свечаним гласом) су биле заамвоне молитве Литургије, молитва "Велики јеси Господи..." на Крштењу и Великом освећењу воде на Богојављење, а такође "Пречисте, Нескверне..." у продужетку Коленопреклоњења. Односно скоро свих осталих молитава требника јасно или посредно сведоче, да су се оне узносиле "тихим гласом", на шта позива цео ред уставних одредби.

Значи, мишљење, да се молитве читају било тајно, било "возгласом", како се обично говори, је погрешно. Тачно је то, што је потврђено истраживањем традиције рукописних требника, да се врло мало молитава - и крајње одређених - чита тајно или "возгласом", пошто се већина чита "тихим гласом", али "чујно" народу, тј. тако да их народ чује. То је - литургијска традиција Цркве, коју је дужна да усвоји савремена литургијска пракса. Осим Херувимске молитве, коју свештенослужитељ треба да чита за себе и чујно саслужитељима, и Заамвоне, коју он треба да чита гласно, све остале молитве треба служитељ да чита тихим гласом, што чува смисао Таинства, "Литургије", и учвршћује страхопоштовање молитеља и, на крају "тајно-води" ("μυστ - αγωγεῖ").

Начин читања тихим гласом чува, једновремено, послекрштењски труд "мистагошке катихезе". Пошто су сви верни после Крштења - "упућени у тајну" и више се не "оглашавају". За крштене је земаљски живот непрекидна светла седмица, очување белих одежди Крштења до доласка "Новог дана Господњег" у сусрет долазећем Господу. Као "уведени у тајну", они су дужни да се науче о Тајни богослужења, а то учење проистиче, поред осталих аспеката, и посредством слушања молитава које читају верни. Проистиче да, начин читања молитава не треба да остане само питањем обредних правила, већ мора да постане повод научења ("мистагошке катихезе") од стране пастира и учитеља Цркве.

На основу ових литургијских и историјско-канонских података можемо извести суд и у својству закључка рећи, да:

а) Све у Божанственој литургији има свој припадајући положај, и ништа не треба да зависи од религиозног, или емоционалног, или пијетистичког расположења јереја.

б) Чинови, који се савршавају на Божанственој литургији, имају есхатолошки карактер и доживљавају се не само посредством ума и мисли, колико посредством "срца", како се тај термин разумева у светоотачком богословљу умног трезвења.

в) Поред тога, верни треба од тога да имају корист и да спознају, да у Божанственој литургији они не "савршавају" Таинство заједно са јерејем, већ саучествују у њему; пошто је прва тачка гледишта, као вера и опажање, чисто протестантско разумевање и пракса, која поништава како "јерархичност" и "јерархију" у Цркви, тако и различите у њој благодатне дарове. Баш то и може да се деси и да се учврсти "у својству вероучитељске истине" у православном Народу Божијем као резултат неопрезног читања молитава "на возглас" и "велегласно".

г) Читање молитава "тихим гласом", али не "шапатом", како се оне обично читају у најкаснијој пракси, даје вернима могућност да прате редослед промена молитава и возгласа и каноничке структуре Божанствене Литургије, коју врло често "нарушава тргање молитава са свог места и од везе са читаним и певаним контекстом" (Циркуларна Посланица Светог Синода бр. 2683 од 8.11.1999).

д) То упутство на "тихозвучност" молитве ће, поред свега осталог, чувати јереје од немарности и напуштања свесног читања молитава, од механичког изговарања и ишчитавања, од претрчавања, како се каже, "очима", а вернима помаже у разумевању тога, да јереј на Божанственој литурији не изговара тајно неке магичне фразе, већ савршава и узноси у њихово име "молитве, мољења, и жртве бескрвне" за целу пуноћу Цркве.

е) На крају, карактеристично, да је издавачка организација "Апостолско Служење" Грчке Цркве, после одобрења нашег Светог Синода и недавног извештаја на њему, од стране блажењејшег Митрополита Сервиона и Козане, господина Дионисија, недавно издала публикацију наведених молитава и возгласа у одговарајућим литургијским издањима (Архијерејском Служебнику и Служебнику) којса је сагласна са древним и истинитим предањем Цркве са заменом обредног термина "тајно" термином "тихим гласом".

Имајући то у виду, ми Вас позивамо да препоручите презвитерима Ваше Свете Митрополије да служе "са страхом Божијим, вером" и посебним страхопоштовањем на богослужењу и да помажу спознајном учешћу верних у њему, такође и посредством читања молитава "тихим гласом", удаљујући се од сваког формализма и пијетистичког доживљавања и расположења у свом служењу, као и сакраменталних појава и признака "театралности", и да се устремљују, суштински и пре свега, есхатолошкој Трпези Царства Божијег, тј. ка "Божанственом Причешћу".

 

Архиепископ Атински ХРИСТОДУЛ, председник.

Дидиомотихоса и Орестиаде Никифор.

Митилине, Ересоса и Пломарија Јаков.

Лимноса и Св, Евстратија Јеротеј.

Гумениси, Аксиополиса и Поликастра Димитриј.

Верији и Науса Пантелејмон

Дријнуполиса, погониани и Конница Андреј.

Гитиос и Итилоса Хризостом.

Димитријаса и Алмироса Игњатије.

Кифири Кирилл.

Тесалиотиса и Фанариоферсала Теоклит.

Кесариане, Вирона и Имитоса Данил.

Идре, Спетсеса и Егине Јефрем.

Секретар Архим. Хризостом Склифас

 
Извор:  kiev-orthodox.org

Превео са руског језика:
Гојко Средовић