_______________________________

И.В.Попов, А. И. Покровски, И.В. Поиов

О ДОНИСИЈУ АРЕОПАГИТУ
 

 

 

 

Погледати:
ПРЕДГОВОР СВЕТОГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА ДЕЛИМА СВ. ДИОНИСИЈА

Св. Дионисије Ареопагит - Небеска јерархија

***************************************

 

 

ДИОНИСИЈЕ АРЕОПАГИТ
( Διονυσιος Αρεοπαγιτης )

Сачувано је заиста мало поузданих сведочанстава о личности светог Дионисија Ареопагита. По сведочењу Дионисија Коринтског (1), реч је о првом епископу Атине који је у хришћанство обраћен од стране апостола Павла, тј. након апостолове беседе у атинском ареопагу. По истом сведочењу, Дионисије Ареопагит је мученички пострадао у Атини. У 9. веку аббат Балдуни погрешно поистовећује Дионисија Ареопагита са Дионисијем Париским (Сен-Дени)... Сагласно древном сведочењу о Дионисију Париском (Григорије Турски, 6. век), овај светитељ је дошао у Галију у време цара Деција, тј. средином 3. века, те према томе никако не може бити реч о Дионисију Ареопагиту.


Са именом Дионисија Ареопагита спомињу се следећа сачувана дела: О именима Божјим", О мистичном богословљу", О небеској јерархији", О црквеној јерархији" као и десет писама упућених различитим особама... Аутор споменутих списа себе представља као Дионисија из апостолских времена... Сва лица која су поменута у његовим списима (изузимајући она о којима није остало никаквих трагова у историји), припадају апостолском времену. Четири главна дела посвећена су сапрезвитеру Тимотеју; прва четири писма адресована су на терапеута Гаја" (погл. Рим. 16, 23; 1. Кор. 1,14); шесто писмо упућено је свештенику Сосипатру" (погл. Рим. 16, 21); седмо писмо упућено је јерарху Поликарпу" (погл. 2. Тим. 4, 13); девето писмо је упућено Титу, док десето има овакав натпис: Јовану Богослову, апостолу и јеванђелисти, који је у изгнању на острву Патмос". У овом писму се казује о томе да ће Јовану бити враћена слобода, те да ће он са Патмоса поново отићи у Азију. Осим тога писац говори о Вартоломеју, Јусту, гатарима Симону и Елиму као о својим савременицима. У седмом писму описује се чудесно помрачење сунца које аутор као да заједно посматра са Аполофаном (софистом из 1. века) У Хелиошљу. Подробности описа не остављају сумњу да је реч о помрачењу сунца које прати страдање Господа на крсту. У спису О именима Божијим" аутор говори о томе како је он заједно са Јаковом, братом Господњим и апостолом Павлом гледао у живоначално и богоносно тело", тј. по свему судећи, казује о погребу Марије Дјеве.


Не обазирући се на нескривену жељу аутора Ареопагетика да себе покаже као Дионисија Ареопагита, следеће околности указују на чињеницу да његови списи никако не могу бити из апостолских времена:
Као тзв. унутрашњи знаци каснијег происхођења Ареопагетика можемо нагласити следеће:


Дела апостолских мужева, као и сва остала дела која се односе на најстарији период хришћанске литературе, одликују се неуметничком формом, одсуством било каквих философских утицаја и чисто библијским карактером садржаја. Списи који су познати под именом Дионисија Ареопагита како по спољашњој форми, тако и по садржају, имају у себи примесе философије, те не само што не при-падају времену апологета, него не припадају ни времену александријаца.


Новозаветни канон се у споменутим списима пројављује као већ потпуно окончан и веома строго дефинисан.


Потпуно дефинисана тријадолошка терминологија указује да списи настају после 362. године. Израз υποστασις у овим списима се користи у смислу индивидуалности и стоји насупрот нзраза ουσια.
Употреба христолошке терминологије:


(ασυγχυτως, ατρεπτως, αναλλοιωτως, αμεταβολως) као и намерно изостављање термина μιξις и κρασις, указује на чињеницу да ови списи настају после Халкидонског сабора.


Учење о девет анђелских чинова и њихова подела у три групе (степена) не сусреће се ни код једног од најстаријих писаца Цркве. Тек од времена ширења Ареопагетика то учење бива све више прихваћено и коришћено у црквеној литератури.


Аутор говори о монаштву у форми које оно има тек од 4. века, описујући обред пострига; такође он излаже и учење о црквеној јерархији тако подробно и прецизно као што се не сусреће ни у једном споменику најстарије хришћанске литературе. Са друге стране, он ништа не говори о тзв. харизматичким службама које су својствене апостолском времену.
У овим списима постоји мноштво напомена о постојању тзв. disciplina arcana која је страна првим вековима хришћанства и која свој расцвет има у периоду 4-5. век.

Аутор говори о певању Символа вере на литургији. Тај обичај је по први пут уведен 476. године у Антиохији од стране монофизита, а затим је прихваћен и од православних хришћана.


Опис обреда крштења, миропомазања, помазивања упокојених јелејем у потпуности се подудара са описима истих обреда од стране писаца из 4. и 5. века.


Детаљна научна истраживања установила су велику зависност Ареопагетика од списа неоплатоничара Прокла (+ 485.), из којих аутор буквално преписује поједине делове али без напомене одакле их цитира.
Као спољашње доказе каснијег происхођења Ареопагетика можемо навести:


Ни један од црквених отаца све до почетка 6. века ништа не казује о постојању Ареопагетика, као што ни један не наводи цитате из ових списа мада је за то било доста повода.


Почетком 6. века ти се списи све чешће појављују и релативно брзо добијају на популарности. О њима казује Андреј Кесаријски у свом тумачењу Откривења, о њима говори и Север, вођа умерених монофизита и патријарх антиохијски (512-518. година), о њима такође говори и антиохијски патријарх Јаков (527-545.). Око 530. године Јован Скитопољски саставља коментаре на те списе, а приближно у то доба Сергије (+ 536.) та дела преводи на сиријски језик. На религијској дискусији између православних хришћана и северијана која је била у Константинопољу 533. године, северијани су се позивали на дела Дионисија Ареопагита. Православни хришћани су на тој дискусији изразили сумњу у оригиналност тих списа, позивајући се да о њима ништа не говоре ни Атанасије Велики, ни Кирило Александријски, истовремено указујући на могућност да су ти списи фалсификовани од стране аполинаријеваца...


На основу наведених чињеница доста лако се може утврдити време настанка Ареопагетика јер можемо рећи да су ти списи састављени не раније од 476. године јер је то година када је уведен обичај да се на литургији пева (проузноси) Символ вере, док чињенице које смо малочас навели, указују на то да је происхођење ових списа било не касније од двадесетих година 6. века, Што се тиче места њиховог настанка, по свему судећи је реч о Сирији. Убрзо по настанку, списи псеудо Дионисија Ареопагита брзо добијају на популарности у Источној цркви. Том ширењу несумљиво помаже и ауторитет Максима Исповедника који је написао коментаре (схолије) на та дела (7. век). На западу та дела по први пут цитира папа Григорије Велики. 827, године император Михаил шаље на поклон Лудовику Благочестивом један зборник рукописа са делима псеудо Дионисија Ареопагита. По Карла, та дела на латински преводи Јован Скот Еригена. Ти списи су толико утицали на преводиоца да је он прихватио многе идеје садржане у њима, и које је затим уврстио у своје радове за које се зна да су у многомс утицали на целокупну средњовековну мистику и схоластику.


(погл. А.И.Бриллиантинов, Влияние вост. богословия на западное в произведениях Иоана Скота Эригены", СПб. 1898.)
И.В.Попов
*******************************
 

 

Дела Дионисија Ареопагита представљају одјек неоплатонизма на тлу хришћанства, а неоплатонизам са своје стране представља реакцију на незнабожачки политеизам и груби антропоморфизам. Насупрот последњем, који је допуштао могућност адекватног познања божанства, неоплатонизам проглашава такву идеју познања потпуно непостижном за човеков разум. Ограничени човечији разум не може примити у себе знање о Богу као апсолутном бићу; према томе, што мање човек претендује на то да у потпуности дође до сазнања о томе шта је Бог, то ће тиме себе све више приближити истини. Онај ко се узвиси до потпуног одрицања од свог разума, тако да достигне стање својеврсног упрошћења", само тај је заиста способан да позна Бога кроз особито, тајанствено сједињење са Њим. Такве премисе неоплатонистичке философије бивају прихваћене у мистичком богословљу Дионисија Ареопагита. По његовом мишљењу, духовни процес познања Бога иде у два тока: први је тзв. апофатичко, док је други тзв. катафатичко богословље. По захтевима првог, човек је дужан да себе ослободи од свих својих раније створених поимања о божанству, да себе ослободи од било какве дефшиције Бога тако да себе начини потпуно безмолвним и немим према том питању. Када човек достигне такво стање мистичног безмолвија, када се он погрузи у потпуно лично незнање о Богу, тада наступа тренутак његовог озарења свише јер Сам Бог тајанствено силази у душу човека, дајући му блаженство сједињења (заједнице) са Њим...
 

(погл. ПБЭ. т. 9, сс. 349-350).
А. И. Покровски

 

**********

Учење псеудо Дионисија Ареопагита одликује се мистичким карактером и стоји у јакој зависности од философије Прокла. Догматски систем псеудо Дионисија Ареопагита у учењу о Богу, о екстази као средству познања Бога, о хијерархији бића, о поретку постепеног сједињавања небеског и земног, учењу о стварању света и о злу, због свог мистичког настројења на одређени начин представља хришћанску прераду идеја неоплатонизма.Управо због тог утицаја, у делима псеудо Дионисија пројављује се терминологија препуна симболизма као и поједине идеје које су својствене древним мистеријама. Одређен утицај неоплатонизма приметан је већ у радовима писаца 4. века (нпр. Григорије Богослов и нарочито Григорије Ниски), а као својеврсно окончање тог процеса истичу се списи псеудо Дионисија Ареопагита која затим остављају велики утицај на наступајућу византијску литературу, пре свега у домену мистицизма и симболизма при тумачењу богослужења. Псеудо Дионисије Арсопагит на одређени начин окончава приступ ка хришћанском богослужењу као опширном систему симбола и свештенорадњи који служи као тајанствсни израз скривених и узвишених истина. 1371. године по жељи Теодосија, митрополита серског (Македонија), дела псеудо Дионисија Ареопагита и коментари на њих које је начинио Максим Исшведник, била су преведена на словенски језик од стране монаха Исаије (који је, највероватније, био пореклом Бугарин), ученика Григорија Синаита. Тај превод дошао је до Русије (објављен је од стране Археографске комисије у Чти-минејима /октобар, 1-3/, у Петрограду, 1870. године). 1675. године, са благословом патријарха Јоакима, чудовски монах Ефтимије, ученик Епифанија Славинецког, поново преводи дела псеудо Дионисија Ареопагита, овај пут са грчког рукописа који је набавио иатријарх Никон и две штампане грчко-латинске књиге у којима су била дела овог писца. У време патријарха Адријана тај превод је подвргнут анализи ради поновног објављивања које иницира Атанасије, епископ холмогорски. Као разлог те анализе наводи се жеља да се из текста одстране све недоумице и да се исправи свака сумња...". По жељи поменутог епископа Атанасија учитељ грчко-словенске школе у Москви, Теодор Поликарпов, преводи на словенски језик и напомене Георгија Пахимера (13. век). Превод монаха Ефтимија штампан је 1787. године. Монах Мојсије преводи на руски и дела О небеској јерархији" (Москва, 1786) и О црквеној јерархији" (Москва, 1787). Превод дела О мистичном богословљу" и О црквеној јерархији" са коментарима Максима Исповедника и Пахимера објављен је у Христ. чтении" за 1825, 1838. и 1839. годину. Такође погледати: Дела светих Отаца и учитеља Цркве која се односе на тумачење православног богослужења" (на руском), 1. том, Петроград, 1858. година. Дело О небеској јерархији" у Русији је објављивано у више наврата (нпр. 6. издање објављено је у Москви 1898. године).
Издање грчког текста: Мignе, РG. t. III-IV
Такође погледати: К. Скворцов, Исследование об авторе сочинений,
известных с именем св. Д. А.", К (Кијев?), 1871. г.


И.В. Поиов
Изворник: Христианство", 1. том, стр. 480-483, Москва, 1993. г.


 


Напомена:
(1)То сведочење спомиње и Јевсевије Кесаријски у свом делу Историја цркве" (3. књига, 4. поглавље. Издање на српском; Шибеник, 2003. година, стр. 56-57).