Panajotis K. Hristu

Ucesce Vizantinaca u formiranju
evropske kulture (1)

Jos od vremena kada je Karlo Veliki zapoceo svoje snove o osvajanju autokratorske titule oduzimajuci je time od Vizantije, te na kraju i bi krunisan u Rimu (800. godine), hriscanska Evropa se razdelila na dva sveta. Ovom politickom rascepu je nakon sezdeset godina usledio i privremeni, a posle dvesta godina definitivan crkveni raskol. Od tada pa nadalje politicki i crkveni rascep je bio potpun, iako su se po pitanju ovog drugog vodili ucestali dijalozi o ponovnom sjedinjenju. Postojao je, naravno, i prostor ekonomije u kome su razmene bile korisne i neophodne za obe strane, kao i oblast prosvete gde su uzajamni uticaji bili neizbezni. Ali, i pored toga uticaji su bili neravnomerni: Vizantija daje ali ne uzima, Zapadna Evropa uzima a ne daje.

Uprkos svemu primecujemo da su osecanja Evropljana sve drugo nego blagonaklona prema Jelinima. Vec od vremena Fotija dat je signal za pisanje knjiga pod naslovom Contra Graecos, Protiv Jelina, sto traje sve do XV veka. Da se ne bi pogresno razumelo da se ova mrznja odnosi samo na verske protivrecnosti, navescemo primer monaha Erchempertus-a koji o Jelinima kao naciji govori vulgarnim recima: "Jelini su kao zivotinje po osecanjima, Hriscani imenom, ali u navikama gori od Agarijana". Isti ce jezik kasnije u vreme renesanse upotrebiti Petrarka povezujuci verske razlike sa plemenskim predrasudama. "Turci su", kaze ovaj prosveceni pisac, "neprijatelji" Ovi pak ovde, Jelini, su sizmatici i gori od neprijatelja, te je tako povoljnije da Turci osvoje Jerusalim nego da ga uzmu Jelini". Ovakve reci svedoce o stvarnoj nameri krstasa. Mnogo vekova kasnije trebalo je da formulise svoje progresivnije stavove jedan drugi zapadni prosvetitelj. Volter, po kojem je "vizantijska istorija gnusoba ljudskog duha, kao sto je vizantijski imperator bio gnusoba Vaseljene".

Hteo bih da naglasim da osecanja ove vrste u srednjem veku nisu nastala medju zapadnjacima iz nicega, nego su ona postojala jos od rimskih vremena. Ona su bila uzrokovana osecanjem nize vrednosti kojom su Rimljani bili preokupirani zbog dostignuca jelinske kulture. Ta osecanja se izrazavaju u Juvenalijevim beznadeznim stihovima:

Non possum ferre, Quirites,
graecam urbem

Ne mogu podneti, gradjani,
jelinski grad (Rim)
 
Potrebno je uloziti mnogo truda da bi se pronasli tragovi slicnih osecanja Jelina prema zapadnjacima, i opet ono sto bi se pronaslo bile bi reci odbojnosti prema vodjstvu Rimokatolicke crkve za njene pokusaje potcinjavanja Istocne Crkve. Naravno da su Jelini imali mnogo razloga da preziru zapadnjake nakon Prvog krstaskog pohoda, a narocito posle Cetvrtoga.

Od vremena podele izmedju Istoka i Zapada, pa sve do osvita nove epohe, istorija Evrope se deli na dva razdoblja. U prvom razdoblju feudalisticka Evropa izlazi iz haosa i duhovne sanjivosti, da bi vrlo brzo dospela do neocekivanog politickog procvata i to pod cesto sporim vodjstvom Rimokatolicke crkve, koja se tada nalazila na vrhuncu svoje moci. Dragocena svedocanstva ovoga procvata kasnijim pokolenjima sve do nasih dana jesu katedralni hram, univerzitet i sholasticka filosofija, dostignuca koja su se u celosti razvila pod pokroviteljstvom aristotelovske filosofije. Usmerenje Evrope se formiralo u okruzenju dvostrukih sukoba: jednog unutrasnjeg, izmedju papizma i germanske imperije, i jednog spoljasnjeg, izmedju Zapadne Evrope i islamskog sveta, prvobitno, a u krajnjoj fazi izmedju Zapadne Evrope i Jelinske imperije.

Unutrasnji sukob, izrazito nasilnicki i dugotrajan, koji je nazvan "borba u odori",(2) trebalo je da dokaze koja ce od dve vlasti, imperatorska ili crkvena, ostvariti kontrolu na politickom polju Zapadne Evrope. Isprva je izgledalo da prostor osvaja imperatorska, da bi potom inicijativu preuzela papska, ali su na kraju obe vlasti izgubile veliki deo svojih slava i uticaja u korist lokalnih vladara i gradjanskog staleza.

Spoljasnji sukob se odvijao u nizu ucestalih upada zapadnjaka u zemlje Istoka pod vidom krstaskih pohoda. Kao sto je poznato, prvobitno stremljenje krstasa bilo je oslobadjanje Svetih Mesta od Muslimana. U pocetku su i doneli nekakvu kratkotrajnu zivost ugnjetavanim hriscanima Srednjeg Istoka, ali su istovremeno opustosili teritorije jelinske Imperije, ekonomski je iscrpili i konacno razbili. Dok je pre krstaskih pohoda pored mnogih zestokih udara grubim naletima sa svih strana bila neprobojni stit hriscanske Evrope, Vizantija je na kraju dovedena do rusevina udarcima iste te Evrope, postavsi laki plen otomanskih Turaka, koji su je definitivno porobili sredinom XV veka, da bi kasnije neometano stigli do samog Beca.

Za Zapadnu Evropu su krstaski pohodi bili izuzetno plodotvorni, u toj meri da je, za razliku od svog pocetka, kada je tek krenula da isplivava iz vekovnog mraka, na kraju dostigla procvat bez presedana, ekonomski, socijalni i duhovni. Zapadnoevropski ratnici su po prvi put videli toliko izobilje dobara koja su sreli na jelinskom Istoku. Rasprostranjenim grabljenjima i osvajanjima, kao i monopolskom trgovinom, zemlje Zapadne Evrope ovladale su velikim bogatstvom koje je cinilo osnovu za razvoj urbanog zivota.

Zapadna Evropa je do XI veka oskudevala u gradovima, osim Juzne Italije i Sicilije, koje su bili pod vizantijskom upravom, a bez gradova kultura se ne razvija. Glavni elemenat korenitih promena, koje su zabelezene odmah nakon Prvog krstaskog pohoda, krajem XI veka, bio je stvaranje gradskih centara u svim evropskim zemljama. Od Vizantije su Evropljani naucili tehniku zidanja zamkova sa pirgovima kruznog oblika. Ova utvrdjenja bila su sigurna boravista za vladare i njihovu vojsku. Kasnije su ispod utvrdjenja otvorene trznice koje su bile opasane bedemima. Medjutim, urbani centri su se formirali oko episkopskih i manastirskih zamkova. Gradovi su se, naravno, razvili postepeno, i da bi mogli napraviti neko poredjenje, treba da imamo u vidu skorasnje proracune koji pokazuju da je u XII veku, u vreme kada je Konstantinopolj imao 800.000 zitelja, a Solun otprilike 100.000, Pariz je imao 20 do 50.000 stanovnika. Ipak, vremenom su dostigli granicu sa koje su kao sile u stanju da igraju znacajnu ulogu paralelno sa politickom vlascu - bilo imperatorskom, carskom ili gospodarskom - kao i da se suprotstave feudarhiji.

Univerzitetsko obrazovanje se po prvi put sa bojazljivoscu pojavilo u Zapadnoj Evropi tek nakon Prvog krstaskog pohoda, a narocito posle Cetvrtog. Univerziteti su se pojavili prvo u Severnoj Italiji gde su se razvili i prvi gradski centri na Zapadu. Zanimljivo je da se i pojava univerziteta poklapa sa okoncanjem Prvog krstaskog pohoda. Bilo je to onda kada je na inicijativu profesora prava Irnerija formiran bolonjski pravni fakultet. Pedesetpet godina pre tog dogadjaja, novelom Konstantina IX Monomaha (1045), obnovljen je rad konstantinopoljskog univerziteta. Novelom je odredjen rad pravnog fakulteta sa kojim je uporedo radio i filosofski fakultet. Univerziteti Bolonje, a kasnije ostalih gradova Severne Italije, sledili su obrazac konstantinopoljskog univerziteta, kao i on bili su drzavni i gradjanski, i obuhvatali su po dva fakulteta, filosofski u sirem smislu i pravni. Postoje konkretni podaci koji bez ikakve sumnje pokazuju ovaj uticaj, narocito po pitanju rada pravnog fakulteta u Bolonji koji je na Zapadu nametnuo grckorimsko pravo, istiskujuci postepeno germansko.

Prethodno smo videli neke elemente vizantijskog uticaja na razvoj institucija Zapadne Evrope. Ti uticaji su bili smernica u celom razvoju dogadjaja tog vremena. Prevode se jelinski tekstovi, ne samo stari vec i vizantijski, na latinski jezik, medjutim, nikada, obratno sve do pocetka XIV veka; majstori odlaze na Zapad da obavljaju gradjevinske radove, ucenici dolaze sa Zapada da studiraju na vizantijskim skolama. Za ovo poslednje je dovoljno da se navede saopstenje Ane Komnin po kom se u jednoj visoj skoli koju je osnovao njen otac autokrator Aleksije "mogu videti Latini gde sticu obrazovanje i Sloveni da uce jelinski".

Konstantinopoljskom univerzitetu nije bio prikljucen teoloski fakultet, jer su bogoslovske studije potpadale pod kompetenciju Patrijarsije, a izvodile su se u patrijarsijskoj skoli. Ostali evropski univerziteti, osim Severne Italije, bili su manastirski (sa prvim pariskim), te su, prema tome, obuhvatali i bogoslovsku skolu. Zahvaljujuci ovoj vezi javlja se institucija univerzitetskog azila koji postoji na zapadnim univerzitetima od Srednjeg veka pa sve do Francuske revolucije. Obzirom da su, drugim recima, univerziteti pripadali Crkvi, s udaljenim vodjom - papom, politicka vlast nije mogla da intervenise na njima, cak i kada je dolazilo do ekscesa. U Konstantinopolju i Severnoj Italiji, gde su univerziteti bili drzavni, nije postojao azil, sto je i razumljivo.

Razdvajanje bogoslovlja od filosofije u Konstantinopolju razjasnjava relativnu nemoc profesora univerziteta da se s uspehom suoce sa bogoslovskim problemima, kao i nemoc profesora patrijarsijske skole da pravilno koriste filosofski metod. Naprotiv, u Zapadnoj Evropi, gde su dve skole koegzistirale na univerzitetu, bila je primetna tesna veza izmedju teologije i filosofije.

Znacajan filosofski pokret pojavljuje se u Vizantiji od sredine XI veka na inicijativu prvo Mihaila Psela, a u nastavku Jovana Italosa, potom su sledili zapadni pisci koji su uskoro trebali da preuzmu predvodnistvo pod kraj XII veka.

Kultiviranje teologije naucnim metodom zapocelo je na Zapadu sredinom XII veka. Njen nagli procvat u kombinaciji sa filosofijom obicno se pripisuje koriscenju Aristotelovih filosofskih dela koja su velikim delom bila prevedena sa arapskog na latinski. Iako je istina da je do XII veka samo mali deo Aristotelovih dela bio preveden na latinski sa jelinskog, i da su mnoga druga u tom veku prevedena sa arapskog, mislim da sholasticko bogoslovlje nije produkt jednog filosofskog sistema formulisanog iz cetvrte ruke, zato sto je jelinski tekst bio preveden na sirijski u VI veku, sa sirijskog na arapski u IX veku, a onda, u XI veku prevodi se sa arapskog na latinski, i naravno, falsifikovan sa neoplatonistickim i islamskim shvatanjima.

Uostalom, sholasticko bogoslovlje se pojavilo, makar i sa izvesnom kolebljivoscu, mnogo pre zavrsetka ovog prevoda na latinski. Razvoj skolstva na Zapadu oziveo je bogoslovsku misao, dok je dodir sa istocnim bogoslovljem kroz krstaske pohode i rasprave vezane za sjedinjenje uticao na njegov vise sistematski razvitak. Nije slucajno sto se u XII veku pojavilo mnostvo prevoda na latinski jezik glavnog dogmatskog dela Jovana Damaskina. Vizantinci su svestrano koristili Aristotela od VI veka, a Damaskin je podupro svoju raspravu Aristotelovom terminologijom i metodom rasclanjivanja. Zbog toga je Damaskin od savremenika i prozvan ocem sholasticke teologije. On je izuzetno cenio starog filosofa (Aristotela), iako je odbio da ga prizna za trinaestog apostola, kako su to neki predlagali, a sto ce kasnije nasiroko prihvatiti sholasticki filosofi. Damaskin je na Zapadu postao poznat odmah nakon Prvog krstaskog pohoda, kada je od strane mnogih delimicno prevedeno Izlozenje Pravoslavne vere, a kompletno od Burgundija pisana 1150. godine. Ovaj prevod dao je signal zapadnim teolozima za sastavljanje slicnih dela, pocevsi Petrom Lombardskim koji je pod njegovim uticajem sastavio Knjigu znanja istim metodama i klasifikacijom. On navodi na stotine citata od Damaskina. Toma Akvinski sledi istu klasifikaciju iako mu metod varira ka vise filosofskom.

Ulaskom u XIII vek, pa i pre nego je okoncan prevod Aristotela sa arapskog, zapocet je prevod njegovih dela sa jelinskog originala koje je u drugoj polovini veka izvrsio DJulielmo Merbeke (Moerbeke), latinski episkop Korinta.

U prvoj fazi razvoja sholasticke teologije Aristotel je koriscen samo kao sredstvo za izlaganje teoloskog ucenja. Kasnije je, medjutim, koriscen i za dokazivanje istinitosti teoloskih formulacija. Sada je, dakle, teologija postala apodikticka i dijalekticka nauka, postala je u stvari filosofijom. Na taj nacin je zaokruzeno formiranje sholasticke filosofije koje predstavlja najvece duhovno ostvarenje Evrope u srednjem veku.

Da bi sad skrenuli u jedno drugo kulturno podrucje, na umetnost, mozemo da kazemo da je u ovom periodu sve do XIV veka, osim goticke arhitekture i vajarstva, umetnost Zapadne Evrope, a uglavnom Italije, u zavisnosti od vizantijske. Najvece zdanje ove umetnosti je hram Svetog Marka u Veneciji. Gradjevina s kraja XI veka sa pet kubeta stremila je da se takmici sa slicnim arhitektonskim spomenicima Konstantinopolja, i uspela je. Mozaici sa njene unutrasnjosti (koji su izradjeni do i tokom XIII veka) su vizantijskog nadahnuca, a na fasadi njenog gornjeg dela (sprata) postavljena su cetiri bronzana konja, jelinska zdanja, ukrasi sa konstantinopoljskog hipodroma odstarnjeni za vreme franacke okupacije 1207. godine.

Tokom tog razdoblja u celoj Evropi se zadrzava vizantijski zivopis, cak i Djotov koji je pocetkom XIV veka predstavio prve primere jedne nove umetnicke teznje koja je kompozicijama davala znacajnu dozu naive. Doskora su istoricari umetnosti verovali da se DJoto bio oslobodio vizantijskog stila, od maniera greaca kako su ga nazivali. Medjutim, danas je utvrdjeno da je Djoto na zadivljujuci nacin imitirao stil jelinskih zivopisaca iz paleoloske epohe koja se pojavila krajem XIII veka u Konstantinopolju, Solunu, Arti i Srbiji.

Period XIV i XV veka - koji spaja Srednji vek sa novijim svetom te moze da se okarakterise kao post-srednjovekovni period - obicno se naziva vekom renesanse. U uzem smislu, renesansa je pravac XV veka koji je doveo do obnove izucavanja plodova starog klasicnog doba, njegovog poimanja sveta, novog vida prirodne nauke i uopstenog zanimanja za probleme unutar sveta. U neku ruku ovaj pravac ide uporedo sa oslobodjenjem ljudi od apsolutne zavisnosti od Rimokatolicke crkve. Na taj nacin, renesansa se poistovecuje sa humanizmom. U sirem smislu renesansa zapocinje sholastikom, koja se vratila jelinskoj filosofiji. Na primer, Dante, u strogom smislu, pripada Srednjem veku zato sto je on covek koji je u stihovima izrazio sholasticku teologiju, dok, u sirem smislu, on pripada renesansi iz tog razloga sto se krece u svetu arhaicnosti i istovremeno zivi savremenim zivotom.

Renesansa je nastala kao produkt dodira zapadnog evropskog sveta sa vizantijskim jelinskim svetom, koji je zapoceo krstaskim pohodima a ojacao ucvrscenjem "frankokratije" u jelinskim zemljama.

U Vizantiji je u XIV veku rezultat u izucavanju klasicne jelinske knjizevnosti rezultirao jednim vidom nasladjivanja sadrzine samom sobom, a ne samo njenom koriscenju za olaksanje teoloskih formulacija. Pisci ove epohe u Konstantinopolju i Solunu ucinili su mnogo na prenosenju tekstova klasicnih pisaca za mladje generacije, a narocito tezih od ovih kao sto su tekstovi drame.

Prenosenje ovog pravca na Zapad ostvareno je u prvoj fazi preko Jelina iz Juzne Italije. Juzna Italija, vizantijska oblast sve do 1701. godine, potpala je kasnije politicki Zapadu preko Normana, a od tada je postepeno i crkveno potcinjena Rimu. NJena prosveta, medjutim, ostace jos dugo vremena jelinska. Ovim prenosenjem povezuju se dvojica glavnih preteca renesanse koji su i najveci pisci u Italiji u Srednjem veku nakon Dantea: Petrarka i Bokaco.

Petrarka, koji se smatra ocem humanizma, iako je ziveo pod rukovodstvom papske kurije, ucio je jelinski jezik pored ucenog Varlaama Kalavrijskog iz Juzne Italije koji je, pre nego sto se nastanio na Zapadu kao rimokatolicki klirik, boravio petnaest godina u Konstantinopolju i Solunu kao jelino-pravoslavni ucitelj. Varlaam je umro oko 1348. godine, pre nego sto je Petrarka savrseno naucio jelinski, medjutim, on mu je vec bio u udahnuo ljubav prema jelinskoj literaturi. Na taj nacin je Petrarka postao iskatelj i sakupljac jelinskih i latinskih rukopisa. Kao poklonik daleke proslosti pisao je pisma Seneki i Homeru.

Bokaco, florentinac kao i Petrarka ciji je bio ucenik, napravio je jedan veliki korak ka unapredjenju klasicnih studija. NJegovim staranjem osnovana je na Florentinskom univerzitetu katedra za jelinsku filosofiju, prva u celoj Zapadnoj Evropi. Kao predavac bio je primljen i Leontije Pilat, jedan drugi Jelin iz Juzne Italije, koji je mnogo puta boravio u Jeladi. Pilat je majstorski preveo Platonove Dijaloge i dao je prvi filoloski prevod Homera. On je, kako ga Bokaco opisuje, bio najveci autoritet u jelinskoj filologiji, i od njega je iscrpeo sve mitove koje navodi italijanski knjizevnik u svom delu Genealogija bogova.

Od kraja XIV veka, posto su se Turci rasirili duboko po Balkanskom poluostrvu, krenula je velika reka ucenih Jelina prema Zapadu. Izmedju ostalih nalazio se cuveni profesor Manuil Hrisoloras koji je predavao u Firenci, koja je tada postala glavni centar jelinskih studija u celom zapadnom svetu. Kasnije, na Florentinskom saboru (1438-1439), koji je stremio ponovnom sjedinjenju dveju Crkava, uceni clanovi vizantijskog predstavnistva odusevili su zapadnjake bogatim znanjem tematika klasicne jelinske knjizevnosti. Narocito je Georgios Pliton svojim predavanjima u Firenci izazvao pravu strast za jelinskom prosvetom. Pliton je bio do iskljucivosti postovalac Platona i negator Aristotela. Ova diferencijacija u uvazavanju dvojice Jelina, giganata filosofske misli, predstavljala je znak prepoznavanja poslednje faze evropske renesanse koja se oslanjala na izucavanju Platonovih Dijaloga.

Po jednoj cuvenoj antinomiji jedan od dvojice velikih filosofa, onaj koji je bio pozitivista i prirodnjak, Aristotel, trebalo je da postane putevoditeljem u teologiji Srednjeg veka na zapadu, dok je drugi idealista i bogoslovski mislilac, Platon, trebalo da postane simvolom renesanse. Ovaj fenomen je nastao iz razloga sto su sholastici od Aristotela izdvojili suvu logiku i na osnovu nje stvarali svoje sisteme, dok su se predstavnici renesanse opredeljivali za Platona, zato sto je ovaj svojim dijalozima na zadivljujuci nacin opisao svo sarenilo drustvenog i duhovnog zivota atinske vise klase.

Florentinski knez Kozma Medik osnovao je Platonovu Akademiju u Firenci koja je uzdigla Platona do stepena bozanskog ucitelja. Akademija nije bila skola sa konkretnim programom ucenja, studija i sticanja diploma, vec je bilo jedno drustvo ucenih koji su se skupljali na rasprave oko filosofskih i bogoslovskih problema na osnovu predavanja koja su se odrzavala. Vremenom je u krugovima Akademije postovanje prema Platonu prevazislo uobicajene norme. Na religiozna nacin su posvetili 7. novembar kao praznik uspomene na njega, i palili svece pred njegovom bistom. Na taj nacin duhovni izrazaj dvaju perioda kasnog Srednjeg veka obelezen je dvojicom vrhunskih mislilaca jelinske antike, prvi Aristotelom, a drugi Platonom.

Tokom XV veka umetnost nije vise pod uticajem Vizantije, vec se direktno okrenula ka klasicnoj antici koju u potpunosti oponasa, naravno sa uspehom. Rafaelo svojom umetnoscu izrazava svu usmerenost renesanse u okvirima klasicne kulture. Na svojoj velikoj tabli Atinska skola sabrao je najcuvenije anticke Jelinske mudrace da bi pokazao da su svi faktori renesanse ucenici te skole. Hteo bih ovde da ukazem na cinjenicu da je u vizantijskim oblastima pod turskom vlascu u ovo vreme zapocelo umetnicko predstavljanje drevnih sofista u narticima crkava, narocito manastirskim. Niko, naime, ne zna koja je oblast bila pionir ovoga.

Evropska kultura je od tada krenula svojim putem, dok je jelinski svet pod varvarskom tiranijom Otomana ostao cvrsto pri svome uzimajuci povremeno ucesca u blagodetima Evropljana. Medjutim, evropski svet, i pored svih promena koje su od tada zabelezene, nastavlja da se nadahnjuje i da bude rukovodjen od tri tradicionalne sile: od jelinske knjizevnosti, rimskog prava i hriscanske vere, koje su bilo u potpunosti bilo u vecem delu prenete preko jelinske Vizantije.

Preveo sa jelinskog rukopisa
N. Milosevic

_____________________________________

(1) Predavanje odrzano na medjunarodnom simposionu u Gaeti. Italija, 1993. godine.
(2) Rec je o sukobu pape i germanskih imperatora (IX - XII vek) po pitanju dodele simvola episkopskoga dostojanstva novoposvecenim episkopima (prim. prev.)