Стилијан Пападопулос

НЕМЕСИЈЕ ЕМЕСКИ (+ око 400. г.)

 

 

 

 

              На издаху четвртог века се у Сирији, у Емеси (данашњи Хомс) појавио преглед хришћанске антропологије под називом О природи човека (Περί φύσεως ανθρώπου). То дело је познавао Леонтије Византијски (Λεόντιος Βυζάντιος  - + 544. г.), док његовог писца, Немесија Емеског (Νεμέσιος Εμέσης)  први пут спомиње Св. Максим Исповедник (Μάξιμος Ομολογητής). Рукописи погрешно приписују ово дело Св. Григорију Ниском (Γρηγόριος Νύσσης), као и неком Адамантију Емеском (Αδαμάντιος Εμέσης) или Емесину (Εμεσινός).

            Критика уопште сматра да је редактор дела Немесије [Емески], али о њему зна врло мало: да се крстио у зрелом добу и да је био епископ у Емеси, између Палмире и Антиохије, последњих десетлећа четвртог века, у последњим годинама његовог живота, када је и написао своје дело. Имао је много енциклопедијског [општег] философског образовања [παιδεία], али мало теолошке припремљености, коју су имали Евсевије Кесаријски  (Ευσέβιος Καισαρείας) или Ориген (Ωρίγενης). Чини се да је познавао дело Григорија Ниског О стварању човека (Περί κατασκευής ανθρώπου - око 379. г.) и О судбини (Κατά ειμαρμένης - 386. г.) која су директно у вези са његовом темом, али имају различиту структуру и мању фисиологију.

            Немесијева намера је, очигледно, била апологетска. Обраћао се и хришћанима и паганима. Ипак, имао је јаку свест да пагане неће убедити философским средствима. Тако, на пример, схвата да таквим средствима може да покаже само да је душа нешто непропадљиво. На остала питања о души поуздане одговоре даје само "божанствени логос" (ο θείος λόγος) или откривење које прихватају хришћани (2. гл.)

 

 

            М е т о д

 

 

            Немесијев метод у, колико нам је познато, једином његовом делу је јединствен за то доба. Увек фаворизује хришћанско учење и покушава да се, са теоријама које су изнели јелински философи и филолози - од Талеса (Θαλής) до неоплатонистâ трећег века после Христа, Јамвлиха (Ιάμβλιχος) и Порфирија (Πορφύριος) - осврне  (надовеже) на сваки аспект одређеног проблема или теме. Философе је, осим можда неоплатониста, познавао посредно и из антологија - наводи их уопштено и ретко упоређује њихове наводе/одломке од речи до речи. Иземђу осталих, много наводи Аристотела (Αριστότελης - 24 пута), Платона (Πλάτων - 22 пута), стоике (Хрисипа (Χρύσιππος) - 12 пута), Хипократа (Υππόκρατης - 5 пута), Демокрита (Δημόκριτος - 5 пута), Епикура (Επίκουρος - 6 пута), лекара Галена (Γάληνος - 7 пута), Плотина (Πλωτίνος - 3 пута) и Порфирија. Обично критикује њихова мишљења, али каткад прихвата њихова мишљења која индиректно бивају хармонизована са хришћанским схватањима човека, душе, судбине, промисли итд.

            Немесије је потпуни скептик, али осећа нарочиту наклоност/блискост ка/са неоплатонистима. Када хоће да одбаци неко философско мишљење, износи мишљење другог философа. Овако се стиче утисак да Платона побија аристотеловским средствима, а Аристотела платонистичким. На овај начин постаје уверљив и паганима. Хришћанима нису потребна ова ислеђивања, јер је њима довољан Божански Логос.

 

            С а д р ж а ј

 

 

            О природи човека Немесија Емеског није јединстевно дело. Дели се на неједнаке делове (између резимеâ редакторових ставова) на три главне теме: а.) душа и како се она сједињује са телом (гл. 1-3); б.) фисиологија тела и психологија (гл. 4-28); в.) слобода воље, судбина и Промисао (гл. 29-44). Његова способност синтезе (συνθετική του ικανότητα) није вредна помена, али је његов изглед покадкад досеже песнички метар, који показује следећи текст, подељен на стихове:

           

            ...Πάντων άρχει                                   ... Све води,

            πάντων κρατεί                                     свима влада,

            πάντων απολαύει                                 свима се користи,

            άγγελοις και Θεώ διαλέγεται              с ангелима и Богом се                                                                       разговара,

            τη κτίσει κελεύει                                 твари заповеда,

            δαίμοσιν επιτάττει                               демонима заповеда,

            την των όντων φύσιν ερευνά               природу бивствујућих                                                                       истражује,

            Θεόν περιεργάζεται                            Богу је сувишна,

            οίκος και ναός γίνεται Θεού               дом и храм Бога постаје

 

            Дело почиње општим погледом на човека, коме се диви, јер је створен "μεθόριος" - "граничним" између видљиве и невидљиве природе и јесте "мали космос", бивствујућа икона Божија и у носилац "иконе целе твари" (гл. 1,) у својој природи. Наглашава да је човек [састављен] "из душе и тела" и изричито одбацује платонистичко мишљење да је тело гробница душе, као што и одбацује Плотинову и аполинаристичку трихотомију. Човек, који "бејаше створен смртан" може, усавршавајући се, да "постане бесмртан". Ово зависи од Бога и делатности/енергије човекове душе, о чему [Немесије] пише опширно слово у коме објашњава шта је [душа], како дејствује и како је природно сједињена са телом, а да не постаје вештаствено тело (υλικό σώμα), то јесте да се не стапа са њим или да се преображава у вештаствену природу. Непреобразивост (αμετάβλητο) душе и поред њеног јединства са телом, се темељи на [различитости] два начела (αρχές): душа, као умстено бивствујуће (νοητό ον) не може да се преокрене у телесно; постојање душе у телу подразумева везу и расположивост (σημαίνει σχέση και διάθεση), као што се сунце везује за ваздух, који се, када у њега уђе сунце, преображава (μεταβάλλει) у светлост (гл. 3.). Одбацује се мишљење да се душа ствара за време зачећа или рођења човека, да се просто "придружује" (εφάπτεται) телу и да постоји метемпсихоза. Чини се да прихвата да је душа претпостојала пре свог сједињавања са телом, што подкрепљује платонистичком теоријом о анамнези/сећању [душе] (гл. 2.).

            Једина важнија референца са теолошком проблематиком оног времена је везана за фисичко/природно, али непромењиво и несливено јединство [άτρεπτη και άσυγηυτη ένωσις] двеју природа у Христу, а ову истину користи да објасни изглед/начин [είδος] стварног, али несливеног јединства душе и тела (гл. 3.). Да би уз помоћ философских доказа поткрепио непромењиво јединство [душе и тела], навди један одломак из неоплатонисте Порфирија, из његовог дела О телесним прохтевима - једини одломак из тог дела који је сачуван.

            У другом делу дéла говори се о елементима (στοιχεία) тела, чулима, душевним силама, психичким и соматским функцијама човека. Ставове по овом питању узима, директно или индиректно, у великој мери од лекара Галена, као и од осталих, као, на пример, од Демокрита. Трећи део, који одаје утисак мале дисертације и јесте најмање значајан, објашњава како је и колико [људска] воља слободна, одбацује познату философско-религијску тезу о судбини и износи чињеницу божанског Промисла. Овде Немесије користи дело О судбини Александра Афродизија (Αλεξάνδρος Αφροδισής).

            Дело се сматрало успешним покушајем хармонизације хришћанства и јелинске философије, али Немесије не ствара било какав философски систем који би се хармонизовао са хришћанством. Он једноставно истиче извесне философске ставове који показују да први стадијум одређеног теолошког става није логичко-философски необјашњив. Између осталог, [Немесије] објашњава људску фисиологију и психологију уз помоћ тада доступних података, и то на потпуно аналитичан начин и уз много екскурса. Будући да је ово "густа" компилација философских мишљења и теорија исувише различитих система, дело добија на интересантности за историју философије и представља изванрдан пример еклектичке употребе целе античке философије.

            Ипак су дело Немесија Емеског користили само поједини писци Истока (Максим Исповедник, Леонтије Византијски, Јован Дамаскин (Ιωάννης Δαμασκινός) и монах Мелетије (Μελέτιος), који је дословно наводио многе главе другог дêла дéла), а много је утицало на средњевековну латинску књижевност (на пример на Алберта Великог и Тому Аквинског), где је познато више од пет превода.

 

 

            Д е л о

 

 

            О стварању човека. Поднаслов у неким рукописима: Λόγος κεφαλαιώδης - "Реч о главним стварима". садржи 44 поглавља, од којих су понека од свега неколико редова. Преведено на јерменски, грузијски, арапски и средњевековни латински (CPG II 3550)

            PG 40, 508-818. BEΠ 38, 221-308. Критичко издање са опширним уводом латинском преводу дела од Бургундија (Burgundio): G. VERBEKE - J. R. MONCHO, De natura hominis, (Corpus latin. Comment. in Aristotelem Graec. Suppl. I), Leiden, 1975.

 

 

            Б и б л и о г р а ф и ј а

 

 

            B. DOMANSKI, De Psychologie des Nemesius, Münster, 1900; W. JAEGER, Nemesius von Emesa, Quellenforschungen zum Neuplatonismus und seinem Anfängen bei Poseidonios, Berlin, 1914; E. SKARD, Nemesiosstudien, SO 15/16 (1936), 23-43 . 17 (1937), 9-25 . 18 (1938), 31-45 . 19 (1939), 46 -56 . 22 (1942), 40-48. F. LAMMERT, Hellenistische Medizin bei Ptolomaios und Nemesios... Philologus 94 (1940) 125-141. D. AMAND DE MENDIETA, Fatalisme et liberté dans l' antiquité grecque, Louvain, 1945, pg. 549-569; E. DOBLER, Nemesius von Emesa und die Pszchologie des menschlichen Actes bei Thomas von Aquin, Freiburg, 1956; F. M. MÄrz, Anthroplogische Grundlagen der christlichen Ethik bei Nemesius von Emesa (Philol. Dissert.)München, 1959; E. A. WYLLER, Die Anthropologie des Nemesios v. Em. und die Alkibiades I-Tradition. Eine Untersuchung zum Platonbild in der Schrift Über die Natur des Menschen (Kap. I,1), SO 44 (1969), 126-145; M. MORANI, La Versione armena del trattato Περί φύσεως ανθρώπου di Nemesio, Mem. Ist. Lombardo Cl. di Sc. stor. mor. e filol. 31 (1970) 105-193; G. VERBEKE; Philosofie en christendom in het mensbeeld van Nemesius v, Emesa, Брисел, 1971; M. MORANI, Il manoscritto chiagno di Nemesio, RILSL 105 (1971) 621-635; A. SICILARI, L´ antropologia di Nemesio di Emesa nella critica moderna, Aevum 47 (1973), 477-497; од истог аутора: L´ antropologia di Nemesio di emesa, Padova, 1974; A. KALLIS, Der Mensch im Kosmos. Das Weltbild Nemesios´ von Emesa, Münster, 1978; Ν. Γ. ΠΟΛΙΤΟΥ, Πηγαί και περιχομένον των περί ειμαρμένης κεφαλαίων του Νεμεσίου Εμέσης (дисертација), Αθήνα 1979, M. MORANI, Note critiche al testo di Nemesio, WS 13 (1979), 203-213; G. WERBEKE, Foi et culture chez Némésius d´ Emese.Physionomie d´ une synthèse: Paradoxos politeia, Studi in onore di G. Lazzati, Milano, 1980, pg. 507-531; M. VERHELST, Geogres Valla, compilateur de Nicéphore Blemmyde, Διστίμα 8 (1980) 144-147; F. HEINZER, Anmerkungen zum Willensbegriff Maximus´s Confessor, FZPT 28 (1982), 372-392, М. МОRANI, La tradizione manoscritta del De natura hominis di Nemesio, Milano, 1981;од истог аутора: Notte critiche e linguistiche al testo di Nemesio, CPh 77 (1982) 35-42; од истог аутора: La natura del uomo, Salernoi, 1982 (превод); од истог аутора: Kritische Bemerkungen zu Nemesius, RhM 125 (1982) 304-308; R. W. SHARPLES, Nemesius of Emesa and some theories of divine providence, VC 37 (1983) 141-156; F. M. YOUNG, Adam and anthropos. A study of the interaction of science and the Bible in two anthropological treatisies of the fourth century, VC 37 (1983), 110-140.

 

са јелинског језика превео

Дарко Ђого


 

                * Преведено из Στυλιανού Γ. Παπαδοπούλου, Πατρολογία, τόμος Β, Αθήνα, 1990, σ. σ. 706-710. Због језичког замешатељства код нас, проузрокованог различитим - бетацистичким (углавном у философској и филолошкој литератури) и витацистичким (углавном у теолошкој литератури) изговора грчког језика, одлучили смо се да лична имена, при првом навођењу, дамо и у оригиналној графији. Настојали смо да се током превођења држимо већ уобичајене форме/изговора, прихваћеног у нашем језику, па се, због горе споменуте неусглаћености норме, могу десити и извесне недоследности: "Јамвлих"  = Ιάμβλιχος, (витацистички, како је уобичајено у теолошкој литератури), - али "Хипократ" = Υππόκρατης, јер је колоквијално "Хипократова заклетва" (а не "Ипократова")