Презвишер др Владан Перишић

ЛИЧНОСТ И СУШТИНА У ТЕОЛОГИЈИ СВЕТОГ

ГРИГОРИJA ПАЛАМЕ

 

Да ли у теологији Светог Григорија Паламе личност има првенство над суштином? Да ли је Палама "егзистенцијалиста"? Да ли су у праву они који заговарају персоналистичко" тумачење Паламиних теолошких ставова или пак њихови противници који тврде да је реч ο "учитавању" модерних философских појмова и концепција у временске и појмовне оквире потпуно туђе и непримерене савременим философским трендовима? На та и слична питања покушаћу да одговорим анализирајући једно, али важно место из Паламиног опуса, наиме његов коментар одељка Књиге изласка 3,14:

... ό Θεός ουκ είπεν εγώ ειμί ή ουσία" αλλ' εγώ είμι ό ών" ον γαρ έκ της ουσίας ό ών, αλλ' εκ του δντος ή ουσία1 αυτός γαρ ό ών δλον εν έαυτώ συνείληφε το είναι.

Ово место се налази у Трећој Тријади 2,12, али није разумљиво само по себи, то јест без контекста у који га је Палама сместио, а који почиње бар од почетка 2,11 и завршава се самим крајем 2,12. Палама ту прво подсећа на одељак из дела Ο Божанским именима Дионисија Ареопагита (2,7), у којем он каже да ако надсуштаствену скривеност (ύπερούσιον κρυφιότητα) назовемо Богом, тиме у ствари само означавамо од ње нама послату боготворећу силу, а ако је назовемо животом, онда означавамо такву животворну силу итд. Сходно томе, ако је назовемо суштином (ουσία), тада мислимо на од у нествореном карактеру "од крштења и пре светих тајни" примајуће благодати, која се настањује у човеку и остварује обожење светих. Али и сама могућност држања заповести има своју подлогу и полазиште у благодати Светога Духа, коју примају сви верници у светој тајни Крштења. Ниједно искуство или "духовност" Црква не може да схвати, ако ове немају за своју основу и замајац нестворену благодат Светих Тајни.

Полазиште богодејства верних је догађај крштења. Освећење и заједница Светога Духа активира током крштења усиновљење верних у Христу које превазилази њихову биолошку ипостас.

Потпуни дар, благодат крштења остаје трајно на човеку по божијем човекољубљу. Но, ако је ова благодат неодстрањива, очување чистоте и освећења подлеже слободној вољи верника. Нова твар и слобода од смрти, иако нам је дата крштењем забадава, свакако да треба да се очувају до краја и нашим прихватањем и сарадњом како би божанско усиновљење и санаследство са Христом били сигурни и нераспадљиви у будућем веку Царства.

По крштењу, света тајна "тајнога хлеба и крви" означава харизматично учешће верника у Христовој крсној жртви и васкрсењу. Како крштење тако је и заједничарење у божанској Евхаристији потпуни дар. Ове две, за верника "безболне" Свете Тајне темеље се и истинито иконизују Христове "болне" страсти. Сходно томе, у крштењу и Евхаристији немамо символичко подсећање на дело Христово, него светотајинске начине којима је божанска благодат учесник као делатног присуства Христа, пружајући обожење целокупној људској личности. Из ове две Свете Тајне произилази спасење и обожење и у њима се са-возглављује целокупни домострој богочовека.

Учешће у светотајинском савршавању, у заједници и сабрању божанске Евхаристије пружа савршену и нераскидиву спрегу, сједињење и смешавање са Христом. Но, овде се не ради ο учешћу у божанској природи Христа како је то мислио Акиндин, него ο заједници у ипостазираној људској природи једнога Бога, заједници која постаје стални и неисцрпни извор освећења и благодати, a y којој долази до претварања евхаристијских дарова. Свети Григорије наглашава да се хлеб и вино из Евхаристије претварају у тело и крв Христову дарујући на тај начин учешће у нествореним енергијама Божијим које га конституишу. Дакле, подразумева се да прављење разлике између божанске суштине у којој се не може учествовати и енергија у којима може, нешто за шта се борио наш учитељ исихаста, не само да је релевантно, него представља постоље свето-тајинске онтологије на којој је изградио своје дело свети Никола Кавасила. Ради се ο несаломивој и вишестепеној заједници која превазилази сваки други облик међуљудских односа. Христос је постао брат људима зато што је примио на себе људску природу; постао им је пријатељ откривајући им своје тајне; постао им је Отац преко усиновљења крштењем, женик зато што се нераскидиво везао за њих, али и мајка предајом свога тела и своје крви.

Сам Христос показао је да је заједница његовог тела неопходна за наследство истинског живота. У тајни божанске Евхаристије долази до чинодејствовања бесмртности Царства. Причешћујући се, нестворена благодат која даје пуноћу телу и крви Христовој, делује и у тајни нас заодева у светлост, учвршћујући наше усиновљење у пуном сједињењу и смешању са божанским животом. Кроз божанску заједницу ми постајемо вечни, обзиром да укорењујемо своје створено постојање у нествореним енергијама које раздељује Свети Дух кроз евхаристијско тело Христа. Наглашавајући неопходну подвижничку припрему за евхаристијско заједничарење, свети Григорије истиче и жарку борбу за неумањивим очувањем ове заједнице. Тако испуњење божанских заповести носи у себи евхаристијски смисао и значај. У неизрецивом приносу Оца и неизмерном аминовању Јединороднога Сина ми својим делима узвратно приносимо целокупно своје постојање. Уосталом, божанска Евхаристија не значи просто често причешћивање, већ и принос нашег бића Богу. Примање божанске благодати кроз Свете Тајне није последица датог нужног процеса; свакако да захтева позитиван одазив људске слободе. Уједно и сам Христос трајно суделује пружајући Светим Духом снагу онима који се боре. На овај начин држање заповести и задобијање врлина није само по себи циљ, нити се постиже изван Светих Тајни и тела Цркве, нити без суделовања и разумевања које Бог исказује.

Морали бисмо овде приметити да људско суделовање по православном схватању прима на себе и остварује божанска благодат, изражавајући тако управо парадокс асиметричне Христологије. Дакле, благодат Светих тајни пружа се као дар и то иницијативом Бога, a не као нужно награђивање и достојна плата, док допринос човека лежи у његовом слободном и активном прихватању ње, где је човек покренут делом својственим Утешитељу.

Органска спрега Светих Тајни и подвига богодејствене благодати и њеном личном прихватању од стране верника по светом Григорију је непогрешива еклисиолошка претпоставка живота у Христу. Пројавом овог светотајинског и подвижнишког суделовања, Христос је начинио новом не само природу сваког од нас, него и ипостас, и подарио нам је отпуштање грехова наших светим крштењем, држањем усвојених заповести, преумљењем које дарова палима, и предајом свога тела и крви".

Ову сатканост светотајинског и подвижничког елемента живота у Христу снажно изражавају живот и духовне борбе тиховатеља, а искуство те сатканости свети Григорије је бранио пред неправедним оптужбама Варлаама. Сврха тиховатељног васпитања је усвојeње очување и потпуно учешће у нествореним енергијама "које примају сви препорођени водом и духом у тајној бањи поновног рођења". Сходно томе, било који ступњеви живота у Христу, након крштења пројављују се као степенице усвојења Светога Духа који је међу нама. Дакле, крштени који својом непрекидном борбом за очувањем и обнављањем чистоте душе и тела, односно држањем Богом поучених заповести и задобијањем богообразних врлина својим двигом и помоћу Духа" узрастају и напредују у животу у Христу изнутра гледају а не споља, посматрајући своје обновљење и по неким другим неисказаним, невидљивим и многим таквим знамењима".

Ова унутарња обнова и видљиви или светотајински дарови са врхунцем гледања светлости и обожења представља плод тајанствене благодати и човековог суделовања по мери своје подвижничке спремности и чистоте верника. Према томе, сви ступњеви усавршавања у Христу преплићу се и зависе од учествовања у благодати светих тајни.

Карактеристично је да и свети Никола Кавасила, гледајући на божанску Евхаристију као на последњу тајну, јер се даље напредовати нема куд, нити што треба додати", не дели него поистовећује евхаристијско искуство са гледањем светлости у мери степена подвижничке чистоте: "Ову тајанствену светлост имају очишћени, она је прочишћујућа за оне који се чисте, a несхватљива онима који се боре против лукавога и страсти".

Светлост крштења и храна "просветљујућег тела" сједињује Христа у Светоме Духу са конкретним људским ипостасима. Заједничарењем у Његовом светоме телу Богочовек Исус "се смешује", постаје једно тело и један дух тако да просветљује блиставошћу нестворених енергија свога тела душе оних који достојно учествују у њему, као што је то уосталом било са ученицима на Тавору.

Сходно томе, гледање нестворене светлости има евхаристијско утемељење. Тело Христово као извор светлости нестворене благодати, уколико се смешало и лостоји међу људским личностима, "изнутра заодева у светлост" свете, а не споља. Ово "христојавно" гледање нестворене светлости управо зато што се темељи и представља знак распознавања ванредног светотајинског живота црквенога тела, коренито разликује животни доживљај тиховатеља од било којег ванхришћанског тајинског искуства.

Тиховатељни и трезвеноумни двиг монаха као унутарња потрага светотајинске благодати придаје посебну функционалну улогу умној молитви, у оквиру људског суделовања у громком учествовању и активној пројави божијег дара. Ум као познајни орган вишеснажне душе, у мери у којој слободно прима благодат Светога Духа, разлива је по свом својем јединитом телу. Ум више није пасивни орган душе, већ он сада васпоставља, чишћењем од страсти, своју првобитну функцију иконизацију Бога Логоса. Својеврстан заокрет ума и повратак у срце, осматрајући и преображавајући телесна чула води биће у једну врсту духовне суботе. Овај целокупни двиг бића по љубави, уздржању и молитви добротољубиво га припрема за активан прихват божанске благодати. Нестворена благодат Светим Тајнама изнова одморена у дубини свога постојања засењује човека светлошћу зоре и чини га прозирним, зритељем, причасником светлости Свете Тројице.

Светитељи ипостасно гледају ипостазирану божанску благодат. Како је ум, "будући сав око", душом припојен васцелој човечијој ипостаси, искуство божанског просветљења налази свој прилаз и телу суделовањем Светога Духа тако да остане димензија људске природе не само да региструјене изрециву тајну богозрења, него се и прикладно подешава и учествује у богодејственој заједници. Ово не треба доживети као нарочити парадокс; Свети Дух, као што освећујући материјалне отиске светих тајни, иконе итд., на исти начин делује и на телесну природу човека. Сав човек сија и постаје гледатељ надсветовног у овој светлодејственој мистагогији будућег. Смисао утеловљеног богозрења код човека даје наш исихаста богослов својим следећим изненађујућим гледиштем: "Као други земаљски анђео човек кроз себе приводи Богу целокупну многоврсност творевине, умне и чулне, обзиром да је саздан причасником сваке врсте створеног постојања, тако да он остварује управо догађај себе као иконе Божије". Човеково подвижничко суделовање није затомљено уским етичким гледањем које просто гледа на спасење душа, него поприма јасну христолошку перспективу, онтолошке и универзалне димензије, обзиром да се дотиче и тиче читаве творевине Божије. Након очовечења Логоса последице "богомужне енергије" и предаје "богочовечанског тела" чини бескрајно море светитеља Цркве који су видели нестворену светлост како исијава парадоксално из преславног тела Христовог, као некада ученици на Тавору. Христолики светитељи у Богу није само да учествују него и преносе ради изградње тела Цркве божанску благодат, која може и на овај начин да се раздељује и предаје, пројављујући еклисиолошку потку обожења. Црква као "заједница обожења" не признаје никакву врсту "индивидуалног обожења" или понаособ спасења. Пуноћа и савршенство гледања и заједничарења са Богом је пак догађај последњих Дана, Царства. Тамо ће Христос као "Бог међу нама" вечно Светим Духом пружати светима божански живот у којем ће до бесконачности напредовати из славе у славу.

* * *

Јасно се види из претходно изложеног да Свети Григорије сигурно не излаже неки независни домострој или делатност Светога Духа, него целокупно Утешитељево дело ставља у зависност од икономије Христа у перспективи пуне и органске синтезе Христологије и Пневматологије. Ова пуна сраслост има свој центар првенствено у тријадолошкој структури божанског домостроја, јавља се након Педесетнице, у првоме у Светим Тајнама Цркве, у крштењу а нарочито у божанској Евхаристији где се Христос као пасхални агнец раздељује Духом и даје се лично вернима оснажујући и увећавајући све више и више домострој Тела Цркве. По отачком предању Светог Григорија Паламе свака света радња па и ове Свете Тајне биле би бескорисне и неделатне, да нису пружале благодат Светога Духа која конституише целокупну структуру Цркве, a за центар има помесне епископе као аутентичне оце и учитеље. Немогуће је да у Цркви постоји било какво једнозначно прављење разлике у Еклисиологији, у смислу да Свете Тајне повезује по правилу са Христологијом искључујући Пневматологију уз просто обнављање човекове природе не укључујући људске ипостаси. "Кроз ове (тајне) Христос нас је оправдао на ипостатичан начин". Крштење и Евхаристија препорађају и преображавају васцелог човека у сједињавању његове личности и природе оне ипостазирају у Христу. Као што се исправно не поставља никакав јаз између Христа и Духа, тако је немогуће да постоји било каква дистанца између Светих Тајни и харизматичног живота. Подвижничко залагање верних није никакав индивидуални успех нити је циљ само себи, већ "васпитање Утешитеља" који покреће вернога на слободан одазив и суделовање у јединству са Христом. На овај начин један Христос постаје "хиљадуипостасан" по благодати обухватајући многе.

По учитељу тиховатељу, Црква је "заједница обожења" где сам Свети Дух, који је суделовао у јединственом догађају Христа, дела у евхаристијском претварању часних дарова у тело и крв Христову, а причасништво њима устројава и јединство тела са главом Христом, а уједно устројава и многострукост и пуноћу сваког конкретног члана слободно а не нужно. Израз и плод утеловљења Светим Тајнама у Тело Христово је свака харизматична пројава верних, а ванредна пројава ie христоцентрично искуство гледања нестворене светлости. Неисказиво гледање и причасништво у божанској слави није ништа друго него Христојављење, којe као некада на Тавору бива видљиво у историји Светим Духом, предблаговестећи долазак последњег дана и Царства.