Протојереј проф. др.  Предраг Пузовић
СРПСКА ЦРКВА ОД СВЕТОГА САВЕ ДО УКИДАЊА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ 1766. ГОДИНЕ

Свети Сава и његово доба

Стефан Немања, Велики жупан од 1168. до 1196. године, ујединио је већину српских земаља у једну државу. У својој држави Немања се определио за Источно Православље, које је већ било ухватило дубоке корене у српском народу. Руковођен политичким разлозима, био је истовремено толерантан и према Римокатоличкој Цркви у Приморју.

Немања је лично био веома побожан човек, искрено и дубоко одан Православљу. Своју побожност је изразио поред осталога и подизањем многих задужбина, међу којима су манастири: Свете Богородице и Светог Николе код Куршумлије и Ђурђеви Ступови у Расу код Новог Пазара. Њему се приписује да је основао манастир Св. Николе у Ибру, цркву Св. Богородице Бистричке, на реци Бистрици, десној притоци Лима, потом, женски манастир у Расу, посвећен такође Богородици. Обновио је храм Св. Арханђела у Скопљу и Св. великомученика Пантелејмона у Нишу. Међу манастирима које је подигао у земљи најзнаменитији је Студеница, посвећен Богородици Добротворки. Временом је овај манастир стекао велики углед и с правом је назван „мајком свих српских цркава". У Студеници се Немања и замонашио; данас ту леже његове мошти.

Велики жупан је имао три сина: Вукана, Стефана и Растка. Иако су родитељи сву тројицу синова припремали за политички рад, најмлађи, Растко, показивао је ипак више склоности ка побожном животу, молитви и читању религиозних књига. Са седамнаест гоцина напустио је своју удеону кнежевину Захумље или Хумску Земљу, и без знања родитеља отишао са једним руским монахом на Свету Гору у руски манастир Св. Пантелејмона (Стари Русик). У овоме манастиру се замонашио добивши име Сава. Ускоро је из манастира Св. Пантелејмона прешао у манастир Ватопед. Иако млад, монах Сава је живео строгим монашким животом и тиме изазивао дивљење искусних подвижника на Светој Гори, поготово што је био из владарске породице.

За примером најмлађег сина ускоро је пошао и његов отац, жупан Стефан Немања. Када је почетком 1195. године на византијски царски престо цошао цар Алексије III Анђео, таст Стефана Првовенчаног, Цариградски двор је желео да на српски престо дође средњи Немањин син Стефан. Жељу Цариградског двора Немања је лако и радо прихватио јер је и сам желео да последње дане свога живота као монах посвети молитви и посту. Сава га је иначе стално позивао из Свете Горе да му дође, па да у посту и молитви проведу заједничке дане у живописној и благословеној Светој Гори.

На Благовести 1196. године, на Државном сабору у Расу, Немања се добровољно одрекао владарског престола и за свог наследника одредио средњег сина Стефана. Истог дана по силаску с престола, Немања и његова жена Ана су се замонашили. Монашење је обавио епископ Рашки Калиник. Немања је на монашењу добио име Симеон, Ана име Анастасија; Анастасија одлази у манастир Св. Богородице, Симеон у своју задужбину Студеницу.

Пошто се Стефан учврстио на престолу, монах Симеон одлази 1197. године на Свету Гору, у манастир Ватопед, сину Сави. Сусрет оца и сина био је дирљив. Отад па до краја земаљског живота монах Симеон ће бити заједно са најмлађим сином. После краћег одмора Симеон ће са сином Савом посетити најзначајније манастире на Светој Гори. Захваљујући великим прилозима којима су обдарили многе Светогорске манастире, српски монаси постали су њихови „други ктитори". Вероватно за време овог путовања, или можда убрзо после тога, Симеон и Сава су дошли на мисао да на Светој Гори подигну манастир у коме ће пребивати они лично и други монаси Срби. Делујући промишљено на остварењу овога плана, они од византијског цара Алексија III 1198. године добијају хрисовуљу (златопечатно слово) да могу обновити запустели манастир Хиландар за потребе српских монаха. Захваљујући предузимљивости Светог Саве манастир је брзо обновљен, и већ 1199. године у њега се уселило десет до петнаест монаха. Међутим, Симеон није имао среће да дуже поживи у својој задужбини. Умро је 13. фебруара 1200. године и сахрањен у припрати Хиландарске цркве. Бог је ускоро прославио његове мошти точењем мира. Светогорски сабор прогласио га је светитељем - Свети Симеон Мироточиви. Син Сава му је написао Службу и Житије.

Монах Сава је у средишту Свете Горе у Кареји саградио испосницу за два до три монаха. То је једна келија са малом црквом посвећеном Св. Сави Јерусалимском. За испосницу је саставио веома строг типик (правило) - Карејски типик. Убрзо после Карејског саставио је правило за манастир Хиландар - Хиландарски типик. Овај типик представља прераду, делимично и превод типика Богородице Евергетиде у Цариграду. Хиландарским типиком је предвиђено општежиће у манастиру.

Док се Сава бавио уређивањем манастира Хиландара и занављањем монашког братства, у Србији је дошло до сукоба међу браћом Вуканом и Стефаном. Сукоб се претворио у грађански рат. У исто време крсташи Четвртог крсташког рата освојили су 13. априла 1204. године Цариград. После пада Цариграда Латини су од освојених византијских земаља формирали посебну државу - Латинско царства, које је трајало од 1204. до 1261. године. У састав Латинског царства ушла је и Света Гора. Стварање Латинског царства утицало је, са другим разлозима, на заустављање братоубилачког рата у Србији. Мир је наступио крајем 1204. или током 1205. године. Да би се мир учврстио, браћа су писала Сави и молила га до дође у Србију и донесе мошти Светаг Симеона. Сава је одлучио да у погодном моменту крене са очевим моштима у Србију - не само због тога што је желео ца помогне својој браћи и своме народу него и због опасности које су претиле Светитељевим моштима од Латина.

Под веома тешким околностима и уз велике опасности Сава је са очевим моштима стигао у Студеницу 9. фебруара 1207. године. На молбу брата Стефана није се вратио у Хиландар него је остао у Србији све до 1217. године. Сместивгпи се у манастиру Студеници активно ради на организацији монашког живота у Србији по угледу на живот светогорских монаха. Посебну Пажњу посвећује управо манастиру Студеници, чији је био старешина. 3а потребе овог манастира саставио је Студенички типик 1208. године.
Поставивши себи за главни циљ продубљивање хришћанског учења и пуну христијанизацију српског народа, он путује по српским земљама, проповеда, учи све православној вери, подиже цркве и манастире. Управо у то време са братом Стефаном почео је да гради манастир Жичу.

Своју делатност Сава није ограничио само на црквене послове и духовни живот већ је помагао своме брату и у државничким пословима. То је било утолико значајније што је ово време за Србију било изузетно тешко. Она се нашла стешњена у непријатељском окружењу - са севера је претила римокатоличка Угарска а са југа Латинско царство. То је био разлог да се Стефан Немањић приближи Венецији, тада највећој сили на Балкану и у источном Медитерану. Вероватно се 1207. или 1208. године оженио Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандоло. Пребродивши успешно опасност која се надвила над Србијом, прво од бугарско-латинског а потом и угарско-латинског савеза, а уживајући при том подршку Венеције, Стефан Немањић је затражио од папе краљевску круну. Папа Хонорије III шаље му круну 1217. године преко посебног легата. Краљевском круном су обухваћене све српске земље осим Босне, која је у то време била самостална држава. Био је ово велики успех српске државе и њеног владара. Српској држави је на међународном плану признат суверенитет.

Године 1217. Сава се вратио у Хиландар. Одатле ће 1219. године у пратњи српских монаха отићи Васељенском патријарху, који се после латинске окупације Цариграда преселио у Никеју. Обратио се молбом никејском цару Теодору I Ласкарису и тадашњем патријарху Манојлу Сарантену Харитопулу да његовој земљи даду црквену самосталност и да тој новој аутокефалној цркви посвете архиепископа. Цар и Патријарх су разумели и услишили Савину молбу, па је он био посвећен за првог архиепископа-поглавара Цркве у Србији. Сава је добио титулу „Архиепископ свим српским и поморским земљама". Патријарх му уручи архијерејски жезал и грамату о посвећењу. Одобрено је да будући српски аркиепископи не морају више долазити Цариградском патријарху ради посвећења, већ га могу рукоположити његови епископи. Напослетку, Сава је уз сагласност Цареву добио од Патријарха и Синода акт о аутокефалности Српске Православне Цркве. Био је ово велики успех српске спољне политике. Поред политичке добијена је и црквена самосталност, а при том ова друга није временски ограничена.

Овако добром исходу Савине мисије између осталога допринело је трвење Епирске деспотовине и Никејског царства око византијског наслеђа. Наиме, до 1219. године највећи део територије српске државе био је под црквеном јурисдикцијом Охридске архиепископије, чије се седиште налазило у држави моћног епирског деспота Теодора I Анђела. Охридска архиепископија је имала три епископије на територији српске државе: Рашку, Призренску и Липљанску са епископима Грцима. Да би се избегле могуће политичке неприлике по Србију због издвајања Српске Цркве испод јурисдикције Охридске архиепископије, Сава је за време дужег боравка у Никеји водио разговоре са Царем и Патријархом о односима Српсне архиепископије према Охридској архиепископији.

Из тих и других разлога дошло је до орођавања два двора. Радослав, син Стефанов, оженио се 1219. или 1220. године Аном, кћерком деспота Теодора I. Орођавањем два двора избегнута је опасност да Теодор I Анђео нападне Србију.

Завршивши успешно велики посао Сава се преко Свете Горе и Солуна вратио у Србију. Из Хиландара је повео један број својих ученика монаха за будуће епископе у Србији. У Солуну се задржао једно време због састављања „ Законоправила" или „ 3аконуправила", црквено-државног законика по коме се управљало и у држави и у Цркви све до проглашења Душановог законика. У Србију је стигао крајем 1219. или почетком 1220. године. Прва Савина брига је била да спроведе организацију Српске Цркве. Поред три старе оснива још осам нових епископија: Жичку - са седиштем у манастиру Жичи (овде је било седиште Српске архиепископије); 3етску - у цркви Св. Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској; Хумску - у цркви Св. Богородице у Стону; Дабарску - у цркви Св. Николе у Бањи код Прибоја на Лиму; Моравичку - у цркви Св. Ахилија у Ариљу; Хвостанску - у цркви Богородице Хвостанске или Мала Студеница у близини Пећи; Будимљанску - у цркви Св. Ђорђа или 'Ђурђеви Ступови' у Будимљу код Берана; Топличку - у цркви Св. Николе код Куршумлије. Седишта старих епископија су била: Рашке у цркви Св. Петра у Расу код Новог Пазара; Призренске у цркви Св. Богородице у Призрену; Липљанске у цркви Св. Богородице у Липљану, касније у манастиру Грачаници. Српска архиепископија је имала укупно 11 епархија. Сви новопостављени епископи добили су по један примерак - препис „ Законоправила", које их је руководило у управљању својим црквама и манастирима. Материјална средства за издржавање епархија обезбеђивали су владари оснивањем посебног епископског властелинства. Приходи су добијани од тргова и од царина.

У манастиру Жичи одржан је на Спасовдан 1221. године Државно-црквени сабор на коме је Сава крунисао свога брата Стефана за краља. Овим чином Србија је добила првог српског краља, који се од тада потписује као Стефан Првовенчани. Том приликом Сава је одржао познату Жичку беседу о православној вери, у којој све, почев од краља па до народа, поучава о основним истинама хришћанског живота.

Сава је као архиепископ два пута походио Свету Земљу. Први пут је ишао 1229. године, када је био активни архиепископ. Том приликом је за потребе српских монаха и поклоника Срба откупио у Палестини манастир Св. Георгија у Акони и манастир Св. Јована Богослова на Сиону. Пре другог одласка у Свету Земљу поднео је оставку на положај архиепископа. Изабран је и хиротонисан његов наследник Арсеније Сремац. Сава је једно време провео поред њега уводећи га у тежак архипастирски живот и рад. Када се уверио да све тече како ваља, у пролеће 1234. године отпутовао је други пут у Свету Земљу. Враћајући се са тог пута умро је 14/27, јануара 1236. године у Трнову (Бугарска). У манастир Милешеву, задужбину краља Владислава, пренет је 1237. године.

Период архиепископије Српске Православне Цркве трајао је од 1219. до 1346. године. За 127 година измењало се на архиепископском трону дванаест архиепископа: Сава I (Свети Сава), 1219-1233 (+1236); Арсеније I Сремац, 1234-1263 (+ 1266); Сава II, 1263-1271; Данило I, 1271-1272; Јоаникије I, 1272-1276 (+ 1279); Јевстатије I, 1279-1286; Јаков, 1286-1292; Јевстатије II, 1292-1309; Сава III, 1309-1316; Никодим, 1317-1324; Данило II, 1324-1337. и Јоаникије II, 1338-1346. Десет архиепископа су били васпитаници манастира Хиландара, док за двојицу, Арсенија I Сремца и Јоаникија II, нема података да су били у Хиландару. За архиепископа Саву III биограф изричито каже да „беше васпитање и наук Свете Горе". Међу архиепископима било је ктитора, дипломата, преводилаца и књижевника. Поред Светога Саве најзнаменитије личности су архиепископи Ниходим и Данило II. Архиепископ Ниходим нам је оставио превод Типика Св. Саве Освећеног, а Данило II велико дело «Животи краљева и архиепископа сриских», познато као „Књиге староставне". Седиште архиепископије било је у манастиру Жичи. Године 1253. архиепископ Арсеније I преноси седиште у Пећ, на улазу у Руговску клисуру. Скоро сви архиепископи су проглашени за светитеље.

Крајем XIII и почетком XIV века повећава се број епископија Српске Православне Цркве. Границе Српсхе архиепископије шириле су се не само према југу него и према северу, где су краљеви Драгутин и Милутин учврстили српску власт. Од 1282. године у саставу Српсхе архиепископије налазила се Скопска епископија. Вероватно су од краја XIII века у саставу Српсхе Црхве биле и Босанска епископија у области Соли и Усоре, затим Београдска (или Мачванска) и Браничевска епископија, а од 1317. године и Дебарска. Истовремено, у унутрашњости, на територији Светосавске архиепископије, осниване су нове епархије, као Ибарска, касније називана Звечанском и Бањском. Укинута је између 1314-1316. године и претворена у игуманију. Између 1319-1321. године основане су две нове епископије: Градачка са седиштем у Св. Богородици у Градцу (Чачак) и Кончулска са седиштем у Св. Николи у Кончулу на Ибру. Неке епископије су мењале седишта. Тако је седиште Хумске епископије између 1252-1254 премештено из Стона у Полимље. Од Светога Саве па до краја владавине краља Милутина Српска архиепископија имала је укупно 14 или 15 епархија.

Патријаршија

Територијално ширење српске државе започето за време краљева Драгутина и Милутина настављено је за време Стефана Дечанског (1321-1331), а нарочито за време краља Стефана Душана (1331-1345; цар 1346-1355). Стефан Душан је 1334. године, уз помоћ византијског пребега Сиргијана, освојио градове: Прилеп, Охрид и Костур. План је био освајање Солуна. Али византијски цар Андроник III Палеолог (1328-1341) је знао да су брзим успесима српског краља допринели савети искусног Сиргијана, па је против њега организован атентат. Убиство Сиргијана пореметило је Душанове планове. Солун није освојен, него је између Стефана Душана и Андроника III 26. августа 1334. године склопљен мир. После склапања мира у границама српске државе остале су освојене територије: Струмица, Прилеп и Охрид.

Мир између Србије и Византије трајао је до смрти Андроника III. Њега је наследио малолетни син Јован V, уместо кога је владало регенство. Са избором регенства није се сложио најмоћнији човек у Царству, доместик Јаван Кантакузин, што је довело до грађанског рата у Византији. Претрпевши пораз у сукобу са својим противницима Кантакузин је потражио спас у Србији. Краљ Душан га је примио у Паунима на Косову јула 1342. године. Тад су се договорили да заједничким снагама нападну Кантакузинове противнике и да свако за себе задржи оне градове и земље које освоји. Кантакузин у свом походу није имао успеха. Већ 1343. године раскинуо је савезничке односе са Душаном. 3а разлику од њега, краљ Душан је био војнички изузетно успешан. У Албанији је заузео гарадове: Кроју, Берат и Канину; тако се под његовом влашћу нашла цела Албанија осим Драча. У северној Грчкој освојио је градове: Воден, Костур и Хлерин, а почетком 1343. године и град Мелник на Струми. Године 1345.освојио је Сер. Под његовом влашћу се нашла и Света Гора.

После ових освајања краљ Душан је крајем 1345. године у Серу проглашен за цара Срба и Грка. Њему је било јасно да обред крунисања и миропомазања у тадашњим околностима неће извршити Цариградски патријарх. 3ато је Српску архиепископију требало уздићи на степен патријаршије. То је учињено на Државном сабору на Цвети у Скопљу 1346. године, у присуству Бугарског патријарха Симеона, Охридског архиепископа Николе, представника Свете Горе, Грчких митрополита који су се нашли у границама српске државе и епископа Српске Православне Цркве. Српска архиепископија је уздигнута на ранг Патријаршије. Дотадашњи архиепископ Јоаникије посвећен је за првог Српског патријарха са титулом „Патријарх свих српских и поморских земаља". Седам дана касније, на Васкрс 1346. године, Стефан Душан је у Скопљу на свечан начин крунисан царском круном.

Стефан Душан није познат само по својим освајањима већ и по законодавној делатности. Три године после проглашења Патријаршије и Царства донет је 1349. године у Скопљу Душанов законик, који је имао 135 чланова. Допуњен је 1354. године у Серу са још 66 чланова, тако да је имао 201 члан. Првих 38 чланова односи се на Српску Цркву.

Проглашење Патријаршије имало је за последицу увођење митрополитанског система у организацији Српске Православне Цркве. Охридски архиепископ, чије је седиште било у саставу Српске патријаршије, дошао је по рангу одмах иза Српског патријарха. Старе епископије: Рашка, Призренска, 3етска и Скопска уздигнуте су на ранг митрополија, с тим што је Скопска митрополија имала наслов првопрестолна, јер је њен митрополит био митрополит царске престонице. Скопска митрополија је 1347. године добила подручну 3летовску епископију са седиштем у цркви Св. Арханђела Михаила у Леснову, а Призренска митрополија Доњополошку епископију са седиштем у цркви Св. Атанасија у Лешку.

Првих неколико година Цариградска патријаршија није реаговала на проглашење Срлске патријаршије. Када је Кантакузин, негдашњи Душанов савезник а сада противник, постао византијски цар као Јован VI Кантакузин (1347-1354), он је извршио притисак на патријарха Цариградског Калиста (прво патријарховање 1350-1353) да баци анатему на српског Цара, Патријарха и Државни сабор. Пошто је анатема тешко погађала Срлску Цркву и народ, цар Душан је био иницијатор измирења убрзо после екскомуникације. Умро је 1355. године не дочекавши да се две Цркве измире. Због турске опасности иницијативе за измирење долазиле су и од византијске стране. Византијски цар Јован V послао је 1364. године патријарха Цариградског Калиста (друго патријарховање 1355-1364) у Сер код царице Јелене (сада монахиње Јелисавете) да преговара око помирења двеју Цркава. О измирењу је сада преговарао исти онај патријарх који је и бацио анатему. Мисија патријарха Калиста није успела јер се он изненада разболео и умро у Серу. Рад на измирењу Цркава је настављен. Најпре је 1368. године анатема скинута са оног дела српске државе којим је управљао деспот Угљеша Мрњавчевић. Њему се журило да ступи у савез са Византијом јер се први нашао на удару Турака; до савеза није могло доћи док се не скине анатема. Захваљујући светогорским монасима на чијем се челу налазио српски монах Исаија, анатема је дефинитивно скинута 1375. године за време кнеза Лазара и патријарха Српског Саве IV.

Крајем XIV и почетком XV века Српска Православна Црква претрпела је извесне промене. Обновљене су неке епископије које су биле престале да делују; с друге стране, неке епископије и митрополије су изгубљене. После Маричке битке 1371, године Охридска архиепископија почиње да шири своју јурисдикцију према северу. Најугроженије су биле периферне епархије Српске патријаршије: Скопска митрополија, Доњополошка и Дебарска епархија. Ове епархије Српско Црква је вероватно изгубила до половине XV века. Крајем XIV до почетка XV века у оквиру Српске патријаршије јавља се митрополија са седиштем у Прилепу.

3а време деспота Стефана Лазаревића (1389-1427) и деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456) јављају се нове и обнављају старе митрополије. Неке мењају седишта. Пошто је Београд поново дошао под српску власт, у састав Српске Цркве ушла је Београдска митрополија. Двадесетих година XV века јавља се Милешевска митрополија, са седиштем у манастиру Милешеви, и Сребреничка, са седиштем у Сребреници у источној Босни. Седиште Браничевске митрополије је између 1430. или 1434. и 1439. године пренето у Смедерево, у цркву Св. Богородице, па се од тада митрополити називају Смедеревским. Зетски митрополити су почетком XV века напустили манастир Св. Михаила на Превлаци и пренели седиште у цркву Св. Богородице Крајинске на Скадарском језеру. Изгледа да су неко време столовали и у цркви Св. Марије у Будви, да би око 1484/5. године пренели седиште на Цетиње. Седиште Липљанско-Грачаничке митрополије је повремено било у Новом Брду. Од половине XV века јавља се Лимска митрополија са седиштем у цркви Светих Апостола у Бијелом Пољу.

Тако су до половине XV века у оквиру Српске патријаршије деловале епископије: Зетска, Рашка, Хвостанска, Лимска, Топличка, Будимљанска, Милешевско-Дабарска, Моравичко-Ариљска, Липљанско-Грачаничка, Призренска, Градачка, Кончулска, Београдска, Браничевско-Смедеревска и Сребреничка.

Падом Деспотовине 1459. године под турску власт за Српску патријаршију наступили су тешки дани. До овог времена на трону српских патријараха измењали су се следећи патријарси: Јоаникије II, 1346-1354; Сава IV, 1354-1375; Јефрем, 1375-1380. и 1389-1392; Спиридон, 1380-1389; Данило III, 1392-1396; Сава V, 1398-1406; Данило IV, 1406; Кирило, 1407-1419; Никон, 1420-1435; Теофан, 1446; Никодим II, 1446-1453; Арсеније II, 1453-1463.

Српска Црква у доба турског ропства

После пада Српске деспотовине, под турску власт пале су и Босна (1463), Херцеговина (1482) и најпосле Црна Гора (1499. године). Турска освајања праћена су страдањем становништва, рушењем светиња, а било је и случајева да су цркве претваране у џамије. Становништво се испред Турака селило према западу и северу, преко Саве и Дунава. Ове сеобе су практично почеле после Маричке битке 1371. године. Са народом су се селили свештеници, монаси, понекад и читава монашка братства, носећи са собом националне и духовне драгоцености: мошти Срба Светитеља, књиге, иконе, црквене сасуде и друго. Аустријске власти су подстицале досељавање Срба у њихову државу јер су од њих створили војну границу, заштитни бедем између Отоманског царства и Западног хришћанског света. Иако суочени са многим невољама у новој држави, посебно са унијаћењем, Срби ипак оснивају и граде нове манастире, нове духовне центре, од којих су се многи сачували до данас. У Банату су подигнути манастири: Базјаш, Бездин и Св. Ђорђе. У исто време су подигнути фрушкогорски манастири, као и манастири у Славонији: Ораховица, Пакра, Лепавина и Марча; у Горском Котару - Гомирје, а нешто доцније у Банији манастир Комоговина.

Доласком Турака Пећка патријаршија није укинута већ је на њу разрезана велика сума годишњег данка. Да Патријаршија није укинута, потврђује чињеница да је последњи патријарх у Деспотовини Арсеније II продужио и под Турском да управља Српском Православном Црквом. 3а сада се не зна да ли је после његове смрти 1463. године у новонасталој ситуацији било могуће да се састане Сабор и да бира новог патријарха. Нередовно стање Охридска архиепископија користи за постепено ширење своје духовне власти на области Пећке патријаршије противно вољи тих области. Овоме се крајем друге и почетком треће деценије XVI века успротивио Смедеревски митрополит Павле. Он је уз помоћ извесних турских фактора, који су хтели да задовоље Србе, покушао да обнови Пећку патријаршију. Акција митрополита Павла, и поред почетних резултата, на крају је пропала јер је Охридском архиепископу Прохору пошло за руком да митрополита Павло и његове присталице осуди на два сабора, одржана у Охриду 1532. и 1541. године. Иако акција митрополита Смедеревског Повла није успела, питање обнављања Пећке патријаршије је снажно покренуто. Порта неће више моћи лако прелазити преко тог питања.

Акција митрополита Смедеревског Павла ставила је до знања Турцима да се српско свештенство не мири са губљењем црквене самосталности. На Порти се дошло до уверења да би успостављање нормалног стања у Пећкој патријаршији утицало на мирољубив став српског народа према турским властима, што би било корисно за учвршћивање власти и даља освајања. Оваквом политичком ставу Порте према српском народу у другој половини XVI века допринели су и Срби у турској војсци, који су помагали Турцима у њиковим освајањима по јужној Угарској, као и Срби-потурчењаци који су у то време заузимали високе положаје при Порти. Међу њима је најблиставију каријеру постигао Мехмед-паша Соколовић, пореклом Србин из околине Вишеграда. Он је био један од најутицајнијих сарадника султана Сулејмана II и на крају постао велики везир. Међутим, везаност Срба-потурчењака за српско порекло не треба потцењивати, али ни прецењивати. Њима су, без сумње, на првом месту ипак били интереси Турске царевине, а тек на другом месту носталгија за пореклом и завичајем.

Турцима је мир са Србима био неопходан пошто је турски фронт пренесен северно од Саве и Дунава, а територија коју су насељавали Срби представљала је кичму европског дела турске царевине, односно залеђину турског фронта. Са овог подручја требало је освајати и снадбевати новоосвојена подручја на северу. И Срби су заинтересовани за мир са Турцима; били су свесни да се не могу брзо ослободити јер је Турска непрестано јачала. У таквим околностима 1557. године обновљена је Пећка патријаршија.

Обнављањем Пећке патријаршије успостављено је редовно стање у Српској Православној Цркви. Под њеном влашћу први пут извршено је верско и национално уједињење српског народа на целом његовом етничком простору. Тада су сви Срби - у Босни, Старој Рашкој, у Подравини, Подунављу, Посавини, Потисју, на Моришу и на Вардару, на Тимоку, Морави и Дрини, у Приморју - после више векова преко своје Цркве поново били заједно. Ово је први пут у нашој историји да је српски народ био уједињен на широкој територији: од Велеса на југу до више Будима, Темишвара и Арада на северу, од Тимока и Ћустендилске и Самоковске епархије у Бугарској на истоку, до Јадранског мора на западу. Духовно и црквено уједињење оживело је идеју о српској држави, а државна идеја, у симбиози са православном вером, пробудила је и очувала националну самосвест и духовно достојанство српског народа за време дугог ропства под Турцима.

Васкрс Патријаршије утицао је на мирољубив однос српског народа према турским властима. За првог патријарха обновљене Патријаршије изабран је Макарије Соколовић (1557-1571; +1574), брат или рођак Мехмед-паше Соколовића. Српска Православна Цркво је под Макаријем Соколовићем добила она права и повластице које је под турском влашћу уживала Цариградска патријаршија. Закваљујући тим правима и повластицама, осећао се полет и обнављао живот Српске Црквe на читавом етничком простору. Обнављане су старе и осниване нове епархије. Преко Саве и Дунава, где је до тада била једна епархија, патријарх Макарије оснива осам нових.

Под духовном влашћу Дабробосанских митрополита била је цела Босна и Далмација осим 3ворничке области. На југу су основане Самоковска и Тетовска епархија. Помињу се Врањска, Машка, Требињска, Пожешка у Славонији, и друге епархије. Патријаршија је имала преко 40 епархија. Обновљено је и изграђено више цркава и манастира у Србији, Босни, Срему, Славонији и Хрватској, што је довело до процвата духовног живота. Куповане су и преписиване књиге, међу којима има и калиграфских ремек-дела.

Српски патријарх је у ово доба имао велика овлашћења и права. У његовој надлежности су били духовни, културни, грађански и национално-политички послови пастве. Он је предлагао султану на потврду митрополите и епископе, решавао сва питања и спорове нижег клира, уз подршку извршне власти убирао од народа приходе од којих је плаћао султану годишњи данак, судио у брачним и кривично-грађанским споровима. Тако се народ није скоро ни појављивао пред турским државним властима. Патријарх је наслеђивао имања оних хришћана који су умрли без наследника (право кадуцитета). Тиме се увећавала економска моћ манастира и становништва, што је омогућило уредно плаћање данка султану. Патријарх Макарије, као и његови наследници, вршио је, дакле, низ функција које припадају световном владару, па се могао сматрати етнархом или народним кнезом, који је пред турским властима јемчио за мир и ред у своме народу. Патријарх се у Турској царевини признавао за врховног поглавара српског народа.

Макарије се 1571. године повукао са положаја Пећког патријарха, а умро је три године доцније. Његови наследници из породице Соколовића: Антоније, 1571-1575; Герасим, 1575-1586; Саватије, 1586-1589; Јеротеј, 1589-1590. и Филип, 1591-1592. водили су такође мирољубиву политику према Турцима, корисну српском народу.

За време наследника Соколовића положај српског народа под Турцима нагло се погоршао. Патријарх Јован Кантул (1592-1614) први је патријарх од обнављања Пећке патријаршије 1557. године који напушта помирљиву политику према Турцима. Ослањајући се на 3апад, започиње оружану борбу за ослобођење од Турака. У његово време подигнут је читав низ устанака: у Банату 1594. године, у околини Пећи исте године, па 1597. у Херцеговини. Сви ови устанци су у крви угушени пошто је Турска била још увек велика сила. Али разлози за неуспех устанака били су и у неискрености Запада, који је подстицао устанике обећавајући им помоћ која углавном никада није стизала. За име патријарха Кантула везује се оснивање Марчанске епископије.

Банатске устанике предводио је епископ Вршачки Теодор. На својим ратним заставама носили су лик Светог Саве, што је симболизовало борбу за обнову Немањићке државе. Љут на Србе, Синан-паша је наредио да се дрвени ковчег са моштима Светог Саве донесе из Милешеве у Београд. Ту је, априла 1594. године, на Врачару, у предграђу Београда, спаљен на ломачи. Овим светогрђем Синан-паша је хтео да опомене и заплаши устанике због одметања од турске власти. Међутим, овај чин Синан-паше изазвао је супротно дејство и револтирао српски народ. Спаљивање моштију Св. Саве било је увод у доцнија страдања српских светиња. Та страдања је наговестила и мученичка смрт епископа Вршачког Теодора.
Темишварски паша га је ухватио убрзо после 27. маја 1594. године и, како каже оновремени запис, „одре га на мех" због његове улоге у устанку Срба у Банату.
Његова мученичка смрт најавила је страдање патријарха Јована, а доцније и мноштва свештеника и епископа који су се борили против турске власти.

Наследник патријарха Јована, патријарх Пајсије (16141647), поучен искуством свога претходника, за време своје дуге управе Црквом настојао је да поново васпостави добре односе између Српске Православне Цркве и турских власти. У спољној политици се није ослањао на 3ападне силе него се национално и политички окреће према православној Русији.

Побољшан однос са Турцима помогао му је да се супротстави плановима Охридске архиепископије да под своју духовну власт потчини Пећку патријаршију. Успешно се одупирао и унионистичким плановима Римске курије. После смрти патријарха Пајсија 1647. године за Српског патријарха је изабран Гаврило Рајић (1648-1655; +1659). По подухватима које је чинио он је продужио политику патријарха Јована Кантула. Својим радом изазвао је неповерење турских власти, па је по повратку из Русије завршио као жртва турске освете. 3бог своје мученичке смрти проглашен је за Светитеља. Још док је боравио у Русији, патријарх Гаврило је поручио да се у Пећи бира нови патријарх. Изабран је Максим (1655-1674; +1680).

О патријарху Максиму сачувано је мало података. Имајући на уму трагичну судбину свога претходника, он се, изгледа, клонио политике и сав свој рад посветио унутрашњем сређива њу прилика у Српској Цркви. Због болести још за живота му је изабран наследник Арсеније III Црнојевић (1674-1690; +1706).

Живот патријарха Арсенија III је био пун жртве. Време у коме је живео и радио испуњено је крупним догађајима на целом српском простору. У његово време вожен је познати Бечки рат. Турци су 1683. године угрозили сам царски град. Захваљујући помоћи Пољака поражени су код Беча и натерани на повлачење. Успеси аустријске војске утицали су на Србе са простора Угарске да јој се придруже. Веровало се да је дошао ча за коначно ослобођење од Турака. То уверење је још више порасло после склапања савеза између Аустрије, Пољске и Млетачке Републике 1684. године за продужење рата против Турака. Аустријска војска, уз помоћ Срба који су се дигли на устанак, потиснула је Турке до Скопља. Ови успеси су утицали на патријарха Арсенија III да се ангажује на организовању устанка у наслону на Аустрију. Међутим, ратна срећа се окренула у корист Турока. Пошто су консолидовали своју војску, Турци су у контраофанзиви натерали аустријску војску на повлачење према северу. Плашећи се турске освете, на север се повлачио и велики број српског народа на челу са патријархом Арсенијем III, једним бројем епископа, монаха и свештеника. То је позната Велика сеоба 1690. године.

Прешавши преко Саве и Дунава Срби су се населили све до Будима и Сент-Андреје. Бечки рат је завршен Карловачким миром 1699. године, када је повучена граница између Турске и Аустријске царевине. Изгубивши наду да се може вратити на Пећки трон, Арсеније III је на основу привилегија цара Леополда I организовао Српску Православну Цркву у Аустрији. Седиште је било у манастиру Крушедолу па је та црквена област названа Крушедолска митрополија. Патријарх Арсеније III је до краја живота остао у новој постојбини. Храбро се борио за верска и национална права свога народа. Сачувао је дуковно јединство Крушедолске митрополије са Пећком патријаршијом. Умро је у Бечу 1706. године, тугујући за напуштеним Пећким троном, на који је изабран други патријарх.

После преласка патријарха Арсенија III преко Сове и Дунава за патријарха Пећког је постављен Калиник I (1693-1710). Својим радом старао се да остане у доброј успомени у Српској Православној Црква и српском народу. Његова потврдна грамата за новоизабраног митрополита Крушедолског Софронија Подгоричанина од 18. марта 1710. године сматра се актом давања аутономије Митрополији од стране Пећке патријаршије.

Патријарха Калиника је наследио Атанасије I (1711-1712). Био је кратко време патријарх Српски и о његовом раду је сачувано мало података.

После Атанасија I Српски патријарх у Пећи је био Мојсије Рајовић (1712-1726). За његова времена дошло је до новог аустријско-турског рата 1716-1718. године. У овом рату манастир Крушедол је пострадао, па је седиште Крушедолске митрополије за стално пренето у Сремске Карловце. Од тада превладава назив Карловачка митрополија. Рат је завршен миром у Пожаревцу 1718. године. Према новом разграничењу између Аустрије и Турске, Аустрији је припао Срем, северна Србија до 3ападне Мораве, у Босни појас уз десну обалу Уне и Саве. Тако су се под влашћу Аустрије нашле епархије Пећке патријаршије: Београдско-Сремска, Ваљевска, Вршачка и Темишварска. Патријарх Мојсије Рајовић заузимао се да се Београдска и Карловачка митрополија уједине, док су власти настојале да то спрече ради лакшег унијаћења. И поред противљења аустријских власти, на Црквено-народном сабору у Новом Саду 1722. године Београдски митрополит Мојсије Петровић изабран је за помоћника оболелом Карловачком митрополиту Вићентију Поповићу, с правом наслеђа. Уједињење ове две митрополије изведено је после смрти митрополита Вићентија Поповића. Београдско-Карловачка митрополија постојала је од 1726. до 1739. године.

Патријарх Мојсије Рајовић је још за живота одредио себи за наследника Арсенија IV Јовановића Шакабенту (1726-1737; +1748). У аустријско-турском рату 1737-1739. године патријарх Арсеније IV, и поред горког искуства патријарка Арсенија III, ставио се на страну Аустрије и доживео исту судбину као и Арсеније III. Дошло је до нове сеобе српског народа преко Саве и Дунава. Ова сеоба је названа Друга сеоба Срба. Са српским народом на територију Аустрије прешао је и патријарх Арсеније IV са једним бројем епископа. Рат је завршен миром у Београду 1739. године. Граница између Аустрије и Турске је успостављена на Сави и Дунаву, Београдска митрополија је поново дошла под турску, а Карловачка митрополија остала под аустријском влашћу.

Пошто је Београдско-Карловачки митрополит Вићентије Јовановић умро 1737. године, у овом моменту трон Карловачких митрополита био је упражњен. Бечки двор је Арсенија IV потврдио за поглавара Карловачке митрополије у патријаршијском достојанству.

После преласка патријарха Арсенија IV преко Саве и Дунава 1739. године, стање у Пећкој патријаршији било је тешко, слично овом после одласка патријарха Арсенија III. Српско свештенство навукло је на себе мржњу Турака. Турци нису више имали поверења у Србе епископе. Од тада су на трону Пећких патријараха били већином Грци и тек повремено неки Србин. Грчки епископи у Српској Православној Цркви су били носиоци „велике грчке идеје", која потиче од фанариотскик кругова у Цариграду на чијем је челу стајала Цариградска патријаршија. Они су тежили да јелинизирају целокупно негрчко православно становништво Балканског полуострва. То ће бити разлог за укидање Пећке патријаршије.

Данас је тешко утврдити колико се патријараха изменило на трону Пећке патријаршије од одласка Арсенија IV у Аустрију па до њеног укидања 1766. године. За неке се не зна када су постали патријарси и колико су дуго били. Као наследници патријарха Арсенија IV се помињу: Јанићије Караџа (1739-1746}; Атанасије II Гавриловић (1747-1752); Гаврило II (1752); Гаврило III; Вићентије Стефановић; Пајсије II; Гаврило IV; Кирило II (1759-1763); Василије Бркић (1763-1765); Калиник II (1765-1766).

Укидање Пећке патријаршије 1766. године

Укидање Пећке патријаршије је дуго и систематски припремано. Изведено је за време патријарха Грка Калиника II који је, после незаконитог свргавања последњег патријарха Србина Василија Бркића, нередовним путем постао патријарх. Повод и изговор за укидање Пећке патријаршије били су њена презадуженост. Патријаршија је заиста била презадужена и осиромашила, али је и једно и друго било последица управе Грка патријараха Српском Православном Црквом и дугова које су они правили. Да је све плански изведено, види се и по томе што је најпре патријарх Калиник II поднео оставку на положај патријарха и тиме трон Пећке патријаршије оставио упражњеним. Затим је уследила заједничка молба Калиника и грчкик митрополита султану да се Пећка патријаршија укине. Тек после овога патријарх Цариградски Самуило је са својим Синодом упутио молбу султану Мустафи III у којој је тражио укидање Пећке. патријаршије и њено припајање Цариградској. Услов за укидање Пећке патријаршије био је отплата њеног дуга. То је на себе преузела Цариградска патријаршија. Кад је овај услов испуњен, султан је 11. септембра 1766. године издао берат којим се подручје Пећке патријаршије потчињава Цариградској патријаршији. Из берата дознајемо и разлоге које је патријарх Самуало навео у молби за укидање Пећке патријаршије. Пећки престо је упражњен (свакако је имао у виду Калиникову оставку); последњи патријарси учинили су од ове Патријаршије извор својих грамзивих интереса; старали су се само о својим приходима, правили дугове на рачун Патријаршије и тако је довели у крајње сиромаштво. Често нису били ни спремни за свој положај, те су омогућавали рад латинској пропаганди. Зато, ако се овом хришћанском народу не помогне, тврдио је патријарх Самуило, он ће пропасти. Турски султан је бератом укинуо и сам назив Пећке патријаршије и забранио да се било када у будућности узимају у поступак представке и молбе које би ишле за тим да огтет подигну засебну Српску патријаршију, из ма каквих побуда „или са тајним умишљајем ради одбране и заштите раје".

Да би у очима српског народа уништио верски, национални и политички значај Пећи, патријарх Самуило потчинио је Пећ под управу Призренеке митрополије. Срби епископи који су се на својим епархијама затекли у време укидања Патријаршије морали су се повући. На њикова места дошли су епископи Грци. 3бачени српски епископи (Самоковски, Штипски, Скопски, Новопазарски, Нишки, Ужички, Београдски, Босански и Херцеговачки) поднели су молбу руској царици Катарини II (преко митрополита Црногорског Саве Петровића) да се заузме код Турака како би се поново попунио Пећки престо. Ова молба је остала без успека. Српски епископи су завршили живот по манастирима или у прогонству.
После годину дана судбину Пећке патријаршије доживела је и Охридска архиепископија.
 
(2000. година Хришћанства, Београд, 2000, стр. 128-149)