Серафим Роуз

ЧОВЕКОВ ПАД

(Пост. 3; 1 – 24)

Припремљени светоотачким учењем о Шест дана Стварања, стварању првог човека и његовом обитавању у Рају, сада смо спремни да разумемо извештај о човековом паду који је изложен у трећем поглављу Књиге Постања. Јасно је да је овде, као и у осталим деловима ове богонадахнуте књиге, реч о историјском извештају, али који се превасходно и пре свега мора схватити у духовном смислу.

3: 1 А змија беше најмудрија (најлукавија) међу свим зверима земаљским које створи Господ Бог.

Кад се говори о змији, поново се сусрећемо са сликом коју би наш модерни рационалистички дух желео да схвати алегоријски. Међутим, Свети Оци су и на овом месту бескомпромисно реалистични у свом тумачењу. Свети Јован Златоусти учи:

"Не помишљај на садашњу змију; не помишљај на то како бежимо од ње и осећамо према њој одвратност. У почетку није било тако. Змија је била човеков пријатељ и њему најближа међу онима који су му служили. Ко ју је учинио непријатељем? Изрека Божија: Да си проклета мимо сваке животиње и мимо сваке звери пољске... постављам непријатељство између тебе и жене (Пост. 3; 14 – 15). Ово непријатељство разорило је пријатељство. Не мислим на разумно пријатељство него на пријатељство за какво је способно бесловесно биће. Змија је служила човеку на сличан начин као што сада пас показује своје пријатељство, дакле, не речима него природним покретима. Као биће које је уживало велику блискост са човеком, ђаволу се учинило да ће змија бити прикладно оруђе (за превару)... Тако је ђаво проговорио кроз змију и преварио Адама. Преклињем вашу љубав да моје речи не слуша немарно. Ово није лако питање. Многи ће запитати: како је змија говорила? Да ли људским гласом или змијским сиктањем? Како ју је Ева разумела? Пре свог преступа, Адам је поседовао мудрост, разумевање и дар пророштва... Ђаво је запазио и мудрост змије и Адамово мишљење о њој, будући да је (Адам) змију сматрао мудром. Због тога је проговорио кроз њу, тако да је Адам могао помислити да је змија, будући мудра, у стању да подражава и људски глас."1)

Да бисмо разумели због чега би ђаво пожелео да искушава Адама, морамо најпре знати да се "рат" на Небесима (Откр. 12; 7) већ одиграо и да су ђаво и ангели његови због своје гордости већ били збачени са небеса у земаљску преисподњу. Ђаволов "мотив" била је завист према човеку, призваном у чин који је ђаво изгубио. Свети Амвросије пише:

"Завишћу ђавољом смрт је ушла у свет (Прем. Сол. 2; 24). Разлог ове зависти била је човекова срећа у Рају, будући да ђаво није могао да поднесе милост коју је задобио човек. Његова завист побуђена је стога што је човек, иако уобличен од блата, изабран да буде житељ Раја. Ђаво је почео да размишља о томе како се човек, иако слабије створење, ипак нада вечном животу док је он, створење узвишеније природе, пао и постао део овоземаљског бивствовања."2)

3: 1 – 6 Рече змија жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: ми једемо род са сваког дрвета у врту. Само род с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви смрћу умрети, него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите од њега отворити очи, па ћете постати као богови и познати шта је добро а шта зло. И жена, видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узбра род с њега и окуси, па даде мужу своме, те и он окуси.

Наивност овог дијалога и лакоћа с којом су наши прародитељи преступили једину заповест која им је дата указују на неискушану природу њихове врлине: све им је било дато Божијом благодаћу, али они још нису били опитни у "обрађивању и чувању" свог унутрашњег стања.

Искушење које је понудио ђаво садржи оне исте елементе који су и нама, палим људима, познати из наше борбе против сагрешења. Он нам у почетку не нуди очигледно зло него нешто што нам се чини као добро и истинито. Људи су уистину створени да буду богови и синови Вишњега (Пс. 81; 6) и били су свесни да ће се из Раја узнети у више стање. Због тога је ђаво, да тако кажемо, у себи помислио (према речима светог Амвросија):

"Ово ће, дакле, бити мој први приступ, односно, да их преварим док још чезну за узвишенијим стањем. На тај начин ћу покушати да подстакнем њихово славољубље."3)

Учинивши да наши прародитељи на своју жељу да постану као богови гледају као на добру, ђаво се надао да ће их навести да прекрше "малу" заповест, будући да је она била пут који је Бог устројио да би дошли до тог циља.

И опет, ђаво не напада посредством човека него посредством жене, не зато што је жена била слабија и подложнија страстима – и Адам и Ева су тада још увек поседовали бестрашће своје првобитне природе – него из једноставног разлога што је Адам сам чуо заповест Божију, док је Ева за њу знала само посредно, због чега је сматрао вероватнијим да ће она одрећи послушност. Свети Амвросије о томе пише:

"Ђаво је смерао да превари Адама помоћу жене. Он се није обратио човеку, који је у његовом присуству примио небеску заповест. Он се обратио жени, будући да је за њу дознала од свог мужа, и није од Бога добила заповест које се мора придржавати. Не постоји сведочанство да је Бог говорио жени. Ми знамо да је Он говорио Адаму. Према томе, морамо претпоставити да је заповест посредством Адама пренета и жени."4)

Најзад, ђавоље искушење успело је и због тога што је он знао (или је претпостављао) шта се налази у срцу самог човека. Адамов пад није узроковао ђаво, него Адамова жеља. Свети Јефрем пише:

"Реч искушења не би одвела у грех оне што су искушавани да кушача није руководила њихова сопствена жеља. Чак и да кушач није дошао, дрво би својом лепотом увело њихова срца у рат. Иако су прародитељи тражили оправдање за себе у наговору змије, много више им је нашкодила њихова властита жеља него наговор змије."5)

Као исход искушења, како га описује свети Јован Златоусти, "ђаво је жену заробио, одвукао њен ум и учинио да прецени саму себе, тако да је, будући привучена испразним надама, изгубила и оно што јој је већ било дато."6) ?

3; 7 Тада се и једном и другом отворише очи и видеше да су наги, па сплетоше смоквино лишће и начинише себи прегаче.

О овом одломку свети Јован Златоусти каже: "Није њима окушање плода отворило очи, јер су они и пре тога видели. Међутим, будући да је ово окушање послужило као израз непослушности и кршења заповести коју им је дао Бог, због чега су лишени славе у коју су били одевени и постали недостојни тако велике части, Писмо каже: Кад су окусили отворише им се очи и видеше да су наги... Будући да су због преступања заповести лишени вишње благодати, видели су своју телесну обнаженост и обузео их је такав стид да су могли да разумеју у какав су бездан збачени због кршења заповести Господње... Кад чујеш да им се отворише очи, разуми да то значи да им је (Бог) дао да осете своју голотињу и губитак славе којом су се наслађивали пре окушања... Видиш ли да се речи отворише им се очи не односе на телесне очи него на духовно виђење?"7)

"Отварање очију" након кршења заповести значило је да су Адам и Ева већ лишени живота у Рају, иако још нису били изгнани одатле; од тада ће њихове очи бити отворене само за ниже, овоземаљске ствари и они ће само уз велике напоре моћи да гледају узвишеније ствари Божије. Више нису били бестрасни и започели су да живе острашћеним овоземаљским животом, каквим и ми данас живимо.

3: 8 И зачуше глас Господа Бога, Који корачаше по врту кад захлади; и сакрише се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвеће у врту.

Свети Јован Златоусти о овоме пише: "Шта кажеш? Бог корача? Да ли ћеш да Му припишеш стопала и да у овоме не видиш ништа узвишеније? Не, Бог не корача – то никако не може да буде! У самој ствари, како је могуће да Он, Који је свуда присутан и све испуњава, Којем је Небо престо а земља подножје ногама Његовим, корача по врту? Који би разуман човек могао то да каже? Шта онда значе речи: корачаше по врту кад захлади? Он је желео да у њима пробуди осећање велике Божије близине, што би учинило да се осете нелагодно, а то се уистину и догодило. Они су то осетили и покушали су да се склоне од Бога Који им је приступао."8)

Свети Амвросије пише: "Према мом мишљењу, где год се у Писму подразумева да је Бог присутан, може се рећи да Он корача."9)

Из дијалога који следи видимо да Бог не приступа Адаму да би га осудио или да би га изгнао из Раја, него да би га освестио. Свети Јован Златоусти пише: "Он ни најмање није оклевао: видевши шта се догодило и озбиљност ране, одмах је пожурио с исцелењем како се рана не би упалила и постала неизлечива... Обрати пажњу на Божију љубав према човечанству и на крајње одсуство зловоље. Онога, који је починио такав грех, Он је могао да преда казни коју је унапред доделио за овакав преступ а да га при том и не удостоји могућности да одговори. Он је, међутим, дуготрпељив, оклева, пита и слуша одговоре и поново пита, као да подстиче кривца да се оправда како би му, кад се ствар разоткрије, могао показати Своју љубав према човечанству чак и након таквог преступа."10)

3: 9 А Господ Бог позва Адама и рече му: Где си?

Свети Амвросије о овоме каже: "Шта је дакле, Он мислио рекавши: Адаме, где си? Зар тиме није мислио: У каквим се приликама налазиш? Не, него: На ком си месту? То, дакле, није било питање него прекор. Из каквог си стања добра, блаженства и благодати пао у овако несрећно стање, желео је Он да каже. Ти си напустио вечни живот и самог себе сахранио у путеве греха и смрти."11)

3; 10 – 13 А он рече: чух глас Твој у врту и уплаших се јер сам го, па се сакрих. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета, иако сам ти забранио да не једеш од њега? А Адам рече: жена коју си ми дао да буде са мном, она ми даде с дрвета, те једох. А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: змија ме превари, те једох.

У овом дијалогу Свети Оци виде Божије призивање човека на покајање. Свети Јован Златоусти пише: "Бог то није питао зато што није знао: знао је, и то је савршено знао. Међутим, да би показао Своју љубав према човечанству, Он снисходи до њихове слабости и позива их да исповеде свој грех."12)

Човек, међутим, није одговорио покајањем него самооправдавањем и тако на себе призвао казну. Свети Јефрем тумачи овај одломак: "Уместо да призна оно што је сам учинио, јер би му то признање користило, Адам препричава шта му се догодило, што је за њега било сасвим бескорисно... Адам не исповеда своју кривицу, него оптужује жену. Кад Адам није желео да исповеди своју кривицу, Бог се обратио Еви и рекао: Зашто си то учинила? Уместо да га са сузама преклиње и да кривицу преузме на себе, она, као да није желела опроштај за себе и свог мужа, не помиње обећање које јој је дала змија и како ју је убедила... Кад су обоје испитани и кад се утврдило да ниједно нема нити покајања нити истинског оправдања, Бог се окренуо змији али не да би је испитивао него да би је коначно казнио. Тамо где је било места покајању било је и испитивања; међутим, онај коме је туђе покајање бива једноставно предат казни Судије."13)

Исти свети Отац додаје: "Да су наши прародитељи након преступања заповести желели да се покају, иако не би васпоставили оно што су имали пре (преступања заповести), били би бар избављени од проклетства које је изречено земљи и њима самима."14)

Према томе, не можемо једноставно да кажемо да су Адам и Ева сагрешили и да су због тога били кажњени. Пре него што су кажњени, њима је дата прилика да се покају.

Свети авва Доротеј узима овај извештај из Књиге Постања као класичан пример човекове неспремности да се покаје, као и његове дубоко укорењене жеље да оправда властито понашање чак и онда, кад га Сам Бог разобличује као грешника:

"Након пада (Бог) је Адаму дао прилику да се покаје и да буде оправдан, али он није повио свој врат. Бог је дошао и рекао: Адаме, где си? Другим речима, из какве си славе пао у овакву срамоту? Кад га је затим упитао зашто је сагрешио и преступио заповест, посебно га је припремао да каже: 'Опрости ми!' Међутим, није било смирења! Где је била реч 'опрости'? Није било покајања него нечега сасвим противног, јер је он (Адам) противуречио и приговарао: Жена коју си ми дао преварила ме. Он није рекао: 'Моја жена ме преварила' него жена коју си ми дао, као да каже: 'та несрећа коју си ми натоварио на главу'. Тако се то увек дешава, браћо: кад човек не жели да прекори самога себе, он не оклева да оптужи Самога Бога. Тад је Бог приступио жени и рекао јој: 'Зашто ти ниси очувала заповест', другим речима, Он јој је посебно дао да наслути: 'Ако кажеш опрости, твоја душа би се могла смирити и ти би могла бити оправдана'. Бог, међутим, ни овога пута није чуо 'опрости', јер је и она одговорила: Змија ме превари, те једох, као да је рекла: 'змија је сагрешила, шта ја имам с тим?' Шта то чините, несрећници? Покајте се, признајте свој грех, смилујте се на своју обнаженост. Ниједно од њих, међутим, није хтело да оптужи само себе, нити да покаже макар и најмање смирење. Сад јасно видите у какво стање доспевамо и до какве несреће бивамо доведени услед чињенице да оправдавамо саме себе, да се држимо сопствене воље и да сами себе руководимо."15)

3: 14 – 15 Тада рече Господ Бог змији: Кад си то учинила, нека си проклета мимо сваке животиње и мимо сваке звери пољске. На трбуху да се вучеш и прах да једеш у све дане живота твога. И још стављам непријатељство између тебе и жене, и између семена твога и семена њеног: оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.

Свети Оци, са реализмом карактеристичним за њихово поимање Књиге Постања, тумаче да је ова казна најпре примењена на животињу која је била оруђе човековог пада, а затим и на ђавола који је искористио то створење. Свети Јован Златоусти пише:

"Можда ће неко рећи: ако је ђаво дао савет, користећи ову животињу као оруђе, због чега је онда она била тако кажњена? То је такође дело неизрециве љубави Божије према човечанству. Као што чедољубиви отац, кажњавајући убице свог сина, ломи и нож и мач којима је убиство почињено, и то их ломи на најситније комадиће, на сличан начин је и свеблаги Бог ову животињу, кад је, као својеврсни мач, послужила као оруђе ђавоље злобе, предао сталној казни, како бисмо на основу те телесне и видљиве пројаве могли да закључимо у каквом се бешчашћу налази он сам (тј. ђаво). Ако је онај, ко је послужио само као оруђе, био изложен таквом гневу, какву ће тек казну претрпети онај други... њега чека огањ вечни (в. Мт. 25; 41)."16)

Свети Јован чак претпоставља да је змија, пре овог проклетства, иако није имала ноге корачала усправно, слично начину на који се сад усправља кад је спремна да нападне.17)

Пре него што је пао, Адам је био наг и он то није примећивао. Након пада, то је постало немогуће. Пре свог пада, Адам је био пријатељ змија као што смо ми пријатељи са псима, мачкама или домаћим животињама; након тога, ми се инстинктивно плашимо змија и то је вероватно искусио свако од нас. То показује да се наша природа на неки начин изменила.

Разуме се да је у нашем палом животу много веће непријатељство између човека и ђавола него између човека и змије; у једном посебном смислу "семе женино" је Христос. Једно православно тумачење овог одломка, које потиче из деветнаестог века, каже следеће:

"Прва жена на свету била је уједно и прва која је упала у ђавољу мрежу и лако се предала његовој власти; међутим, она ће својим покајањем збацити власт коју он има над њом. Исто тако, у многим женама ћемо наћи снажан отпор његовим лукавствима, а посебно у личности најблагословеније међу женама, Пресвете Дјеве Богородице... Под семеном жениним, које је непријатељско према семену демонском, морамо подразумевати једну посебну личност међу жениним потомцима, односно Оног Који је од вечности предодређен за људско спасење и Који је у времену рођен од Жене, али без мушког семена. Он ће се касније појавити у свету да разори дела ђавоља (1. Јн. 3; 8), односно царство ђаволско, преиспуњено његовим слугама и његовим семеном... Речи да ће семе женино газити змијску главу значе да ће Христос потпуно поразити ђавола и одузети му сву силу којом је наносио штету људима... До Другог доласка, ђаво ће имати прилику да науди људима, укључујући и Самог Христа; међутим, његове позледе ће се лако исцељивати, као позледе на пети, која је покривена тврдом кожом и у којој има мало крви. Немоћна злоба ђаволска уједала је у пету и Самога Христа, против Којега је побунио неверне Јевреје да Га разапну. Међутим, та рана је послужила само за већу срамоту ђавола и за исцелење људског рода."18)

Према томе, "уједање у пету" означава малу штету коју ђаво може да нам нанесе након Христовог доласка.

3: 16 А жени рече: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.

Чак и док је проклињао змију, Бог је очекивао покајање Адама и Еве. Свети Јефрем пише: "Бог је почео са презреном (тј. са змијом), како би се Адам и Ева, док је гнев праведног суда управљен само према њој, престрашили и покајали и да би им благост Божија тиме дала прилику да се избаве проклетства праведног суда. Међутим, кад је змија проклета а Адам и Ева нису пожурили да се покају, Бог је и њима изрекао казну. Најпре ју је упутио Еви, јер је њеном руком грех предат Адаму."19)

Свети Јован Златоусти пише о кажњавању Еве: "Погледај Божију доброту, и благост коју Он показује чак и после таквог преступа. Он каже: 'Желео сам да живиш животом без туге и бола, слободним од сваке патње и горчине и испуњеним сваком сладошћу; на тај начин, иако одевена у тело, не би осећала ништа телесно. Међутим, будући да ти такву срећу ниси употребила како је доликовало и да те је толико изобиље добара довело до неблагодарности, стављам ти узду да се не би предала још већој самовољи и осуђујем те на патњу и уздисање. Устројићу тако да ће ти рађање деце, извора твоје велике утехе, почети са патњом, како би се у свакодневном болу и патњи рађања увек сећала колики је био овај грех и непослушање... У почетку сам те саздао да будеш равна по части (мушкарцу) и желео сам да, будући истог достојанства као и он, у свему учествујеш с њим. Поверио сам ти, као и твом мужу, власт над свим створењима. Међутим, како ти ниси долично искористила једнакост у части, потчињавам те твом мужу... потчињавам те њему и проглашавам га за твог господара, како би признала његово старешинство. Како ниси у стању да руководиш, научи да будеш добар поданик."20)

Свети Јован Златоусти нуди и одговор на питање "женског ослобађања": постаните светитељке и сви ваши проблеми ће нестати.

3: 17 – 19 Па онда рече Адаму: што си послушао глас жене своје? и окусио са јединог дрвета за које сам ти забранио да једеш од њега, земља нека је проклета због тебе; с муком ћеш се од ње хранити у све дане живота свога. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско. У зноју лица свога јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу од које си узет, јер си прах, и у прах ћеш се вратити.??

Адаму је овде дато изображење искушења и недаћа живљења у палом свету. Као прво, земља је проклета због њега. Свети Јован Златоусти пише: "Погледај подсетнике на проклетство! Трње и коров ће ти рађати, рекао је Он (Бог). Ја ћу то учинити да би ти трпео тежак рад и бриге и да би читав живот провео у жалости, како би те то обуздало и како не би сањарио о нечему вишем од свог положаја, да би се стално сећао своје природе и да убудуће не би био преварен на сличан начин.

Јешћеш зеље пољско; у зноју лица свог јешћеш хлеб. Погледај како после Адамовог непослушања у његовом животу ништа више није било исто као раније! Ја сам, рекао је Он, рађајући те на овај свет, желео да живиш без невоља, без труда, без брига, без жалости, да будеш задовољан и да узрасташ, да не будеш потчињен телесним потребама, него да ти све оне буду стране и да будеш савршено слободан. Међутим, како таква слобода теби није била од користи, проклео сам земљу, тако да од сада неће бити као раније, и неће давати плодове без сејања и обрађивања него ћеш то ти чинити са великим трудом, напором и бригом. Изложићу те сталним недаћама и жалостима и примораћу те да све чиниш с исцрпљујућим трудом, како би ти тај мучни посао био непрестана поука да будеш скрушен и да спознаш своју природу."21)?

Као друго, Адам је сада постао смртан, заједно са свим осталим створењима. Свети Јован Златоусти пише да су Адам и Ева, иако су живели још дуго након пада, "у тренутку кад су чули речи прах си и у прах ћеш се вратити примили смртну пресуду, постали смртни и можемо тако рећи, умрли. Указујући на то, Писмо каже: У који дан окусиш од дрвета смрћу ћеш умрети (Пост. 2; 17), другим речима, добићеш казну: од сада сте смртни."22)??

У Књизи премудрости Соломонове каже се да је Бог човека створио непропадљивог (Прем. Сол. 2; 23). Међутим, Адамовом непослушношћу су и он и остала створења постали смртни и пропадљиви.

У Посланици апостола Павла Римљанима постоји учење према којем васцела творевина "уздише" јер је покорена "таштини", односно пропадљивости (трулежности), која се у свету појавила због човекове гордости. Творевина ишчекује човека да би се избавила, да би и сама била васпостављена у првобитно стање непропадљивости – тада ће жива бића лутати шумама као што то и данас чине, али ће бити непропадљива као што су била и у Адамово време.

У Римљ. 8; 19 – 22 читамо: Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији, јер се твар покори таштини, не од своје воље него због онога који је покори, са падом. Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије, јер знамо да сва твар уздише и тугује до сада.

Начин на који свети Јован Златоусти тумачи овај одломак чини ово учење апсолутно јасним: "Шта значе речи: твар се покори таштини? Она је постала пропадљива. Зашто и из ког разлога? Твојом грешком, о, човече! Будући да си ти добио тело које је смртно и подложно страдању, земља је била изложена проклетству и почела је да рађа трње и коров."

Нешто касније, у истом поглављу каже: "Као што је творевина постала пропадљива онда, кад је твоје тело постало пропадљиво, тако ће она, кад твоје тело постане непропадљиво, следити за њим и с њим се усагласити."23)

Овде треба приметити да заменица "ти" означава Адама (слично као што се у бројним црквеним богослужењима често користи заменица "ја"). Свети Јован то разјашњава у следећем одломку: "Шта је наоружало смрт против читаве васељене? Чињеница да је само један човек окусио са дрвета (Тумачење Посланице Римљанима, 5; 15 – 21)."24)?

Свети Макарије Велики каже то исто: "Адам је постављен као цар и господар над васцелом творевином... Међутим, након његовог падања у ропство, заједно са њим заробљена је и творевина која му је служила и која му је била потчињена, јер је кроз њега смрт овладала сваком душом."25)

Свети Симеон Нови Богослов такође је врло јасан у тврдњи да је пре Адамовог пада васцела вештаствена творевина, а не само Рај, била непропадљива и бесмртна.? Као што смо раније видели, он пише да је "Створитељ Бог поставио Адама као бесмртног цара над непропадљивим светом, не само над Рајем, него над васцелом творевином која је под небесима." У истој Омилији, он у наставку каже да, после Адамовог преступа, "Господ није проклео Рај... али је проклео сву осталу земљу јер нетрулежна беше као и Рај и све сама од себе приношаше...

По правди је, дакле, требало да онај који је због преступа свргнут у трулежност и смрт настањује непостојану и трулежну земљу и по заслузи да прима такву храну... Ни целокупна творевина, дакле... гледајући изгнанога из Раја, не хтеде више да се потчини преступнику... Бог, међутим, задржава све Својом силом, благоутробијем и благодаћу, суспреже узрујаност твари и одмах му је потчињава тако да... послужи човеку ради којег је створена, она која је трулежноме постала трулежна...

Јеси ли видео како не рекосмо без разлога да је и сама целокупна твар испрва Богом створена нетрулежна и у чину Раја, а да је проклета преведена у трулежност и ропство и потчињена људској таштини?"26)??

Свети Оци такође помињу да смртна казна, која је ступила у дејство након пада, није била само казна. Она је била и добра, јер да је човек након пада постао бесмртан, за њега не би било излаза. Замислите биће које није у стању да се избави, које није у стању да се врати у Рај, и да живи, живи и живи, без наде да ће некад изаћи из таквог стања. Смрт је зауставила грех. Чињеница да се плашимо смрти већ нас побуђује да започнемо борбу. Чак и ако смо заборавили на Рај, плашићемо се смрти и почећемо да се боримо како бисмо надвладали своју палу природу.

Свети Кирил Александријски (+444) говори о значају болести и смрти за палог човека: "Човек који је као свој удео примио исцрпљујући пост и жалост, био је предат болестима, патњама и осталим горким стварима као некој врсти узде. Будући да се није уздржао у оном животу који је био ослобођен труда и патњи, предат је несрећама, како би страдања у њему исцелила болест, која је дошла док је боравио усред блаженства.

Законодавац је смрћу зауставио распростирање греха и у самој тој казни огледа се Његова љубав према човечанству. Имајући у виду да је Он, дајући заповест, њеном преступању придружио смрт и имајући у виду да је преступник на тај начин био предат казни, Он је устројио да и сама казна послужи спасењу. Наиме, смрт разлаже ову нашу животињску природу и, с једне стране, зауставља дејствовање греха, а са друге избавља човека од болести и ослобађа га од труда, окончава његове патње и бриге и прекида телесна страдања. С таквом је љубављу према човечанству Судија сјединио казну!"27)

Најзад, свети Симеон Нови Богослов пише о томе да ће Смрћу и Васкрсењем Исуса Христа смртна казна бити укинута: "Одлука Божија: Прах си и у прах ћеш се вратити, као и све што је наложено на човека након пада, дејствоваће до свршетка века. Међутим, милошћу Божијом и посредством силе неупоредиве жртве Христове, она више неће имати никакво дејство у будућем веку, кад ће се десити свеопште васкрсење. То васкрсење не би се могло десити да из мртвих није устао Сам Син Божији, Који је умро ради укидања горепоменуте одлуке и ради васкрсавања васцеле људске природе."28)

У свеопштем васкрсењу, заједно са човеком трулежности ће се ослободити и целокупна творевина, зато што је због њега и она постала пропадљива. Свети Симеон пише: "Кад се он (човек) преобнови и постане духовним, нетрулежним и бесмртним, биће ослобођена ропства и она сама која је бунтовнику Богом потчињена да би му послужила – са њим се саобновила и онетрулежила и сва постала духовном...

Није доликовало да тела људска васкрсну и онетрулеже се пре него што се твар обнови, него као што је она сама прво створена нетрулежном, па затим и човек, тако на крају поново прво твар треба да се претвори из трулежности у нетрулежност, а онда да се тако измене и обнове истовремено с њом и иструлела тела људска, да би човек, опет поставши духовним и бесмртним, живео у обитавалишту које је нетрулежно, вечно и духовно."29)

3: 20 И Адам надену својој жени име Ева, јер је она мати свима живима.

Ева значи "Живот", и Адам јој даје посебно име, као додатак називу "жена".

3: 21 И начини Господ Бог Адаму и жени његовој одежде од коже и обуче их у њих.

Свети Григорије Нисијски каже да то значи да су дословно били одевени у одећу од коже али да то, фигуративно речено, такође означава и да су били одевени у другачију врсту тела (плоти), односно, да се њихова природа изменила.

3: 22 – 23 И рече Господ Бог: Ето, човек поста као један од нас знајући шта је добро а шта зло, али да сада не пружи руке своје и да не узбере и с дрвета живота и окуси, те довека живи. И Господ Бог изгна човека из врта Едемскога да обрађује земљу од које је узет.

Господ каже "Као један од нас" говорећи о Себи у множини, односно као о Пресветој Тројици. Он је Адама изгнао из Раја да Адам не би окусио и од дрвета живота, које видимо и у Откровењу Јовановом: дрво живота налази се усред Раја. Окушање са овог дрвета учинило би човека бесмртним пре него што постане добар. Бог то не жели и зато га је изгнао из Врта.

3: 24 Изгнавши човека, постави пред вртом Едемским херувима с пламеним мачем , који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету живота.

Као што смо већ рекли, свети Макарије Египатски тумачи овај стих тајинствено, говорећи да се то дешава свакој души за коју је Рај затворен. Међутим, он каже да то значи и оно, што је речено: да тамо постоји херувим са пламеним мачем.

* * *

Овим смо обухватили прва три поглавља Књиге Постања, одакле је изведено основно богословље Цркве о пореклу човека, а самим тим и о његовом циљу. Богослужења су преиспуњена овим богословљем, посебно службе посвећене Крсту. У служби за дан 14. септембра, за празник Воздвижења Часног Крста, постоји неколико изврсних стихова који показују како Црква гледа на оно што се догодило у Рају и на оно што се догодило доласком Христовим. Тим стиховима се дрво од којег је окусио Адам пореди са дрветом Крста. Један од стихова велике вечерње службе каже:

"Приђите, народи, поклонимо се блаженом Дрвету кроз на коме је извршена вечна правда. Онај који је дрветом преварио нашег праоца Адама сам је преварен Крстом, и онај, који је тиранством задобио власт над створењем од Бога обдареним царским достојанством, збачен је стрмоглавим падом. Крвљу Божијом опран је змијски отров и клетва праведне осуде укинута је неправедном казном досуђеном Праведноме. Доликовало је да дрво буде исцељено дрветом и да се страстима (тј. страдањима) Бестраснога прекрате све патње онога који је осуђен због дрвета."30)

Стихови као ови дубоко ће вас ганути уколико познајете богословље Раја и будућег века.

У једној од седалена на јутрење истог празника каже се следеће:

"У древном Рају дрво ме обнажило јер ми је давањем његовог плода да га једем непријатељ донео смрт. Сада је пак дрво Крста које одева људе одеждом живота постављено усред земље и цела васељена испуњена је безграничном радошћу."31)

Друга песма каже:

"О, троструко благословено Дрво, на којем је Христос, Цар и Господ, био разапет! Кроз тебе је пао варалица који је људски род искушавао дрветом. Ухваћен је у замку Бога Који је у телу разапет на Дрво и даровао мир у душама нашим."32)

Девета песма, ирмос, каже:

"Данас је кроз Крст укинута смрт која је дошла у људе окушањем од дрвета. Проклетство наше прамајке Еве што је пало на васцело човечанство поништено је плодом Пречисте Мајке Божије Коју величају све силе небеске."33)

У Канону на празник Богојављења који је саставио свети Јован Дамаскин каже се да је ђаво увео смрт у творевину али да га је Христос надвладао:

"Онога што је једном узео обличје злобне змије и усадио смрт у творевину, сада је Христос, дошавши у телу, збацио у таму."34)

Ово би било кратко излагање теологије почетака свих ствари, Раја, Првоствореног, тј. Адама, његовог пада и стања у које морамо покушати да се вратимо заступништвом Другог Адама, односно Христа.

Уколико све ове догађаје везане за рану историју човечанства тумачите алегоријски, као лепу причу која говори о нечему сасвим другом, бићете лишени истинског поимања Раја. На пример, многи римокатолички богослови тврде да се идеја Раја не уклапа у открића модерне антропологије. Према томе, морамо све поново протумачити полазећи од закључка да је човек еволуирао из нижих животињских врста. Како они кажу, први грех се морао појавити кад је човек био довољно развијен да постане свестан себе, и кад је, према томе, постао човек, што значи да је та свест била нешто као пад. Они нису у стању да Рај уклопе у ову шему, јер је у Рају човек био обожено биће.

За нас је врло важно да сагледамо ове две, потпуно противуречне концепције. Према првом становишту, Бог је непосредно створио човека као биће надприродног разума, са оном првозданом природом од које смо отпали и у коју смо призвани да се вратимо. Према другом становишту, човек је постао од нижих створења. Ово друго гледиште, наравно, води ка философији моралног релативизма јер, ако смо некад били нешто друго, нека врста мајмуноликих бића, онда ћемо и постати нешто друго – ми стремимо натчовеку. Такво гледиште води ка религиозним идејама какве су, на пример, идеје Тејар де Шардена који каже да цео свет еволуира у више стање, да је сам свет као хлеб који се преображава у други свет а затим васцео постаје Христос. То је, разуме се, слично пантеизму, слично некој застрашујућој јереси, и управо је то неопходно антихристу да би завладао. Људи ће мислити да су богови док ће у стварности следити ову анималистичку философију.

Кад се придржавамо гледишта Светих Отаца, схватамо да је Христос уистину умро на Крсту. То је стварни, физички догађај а не привид или алегорија. То, истовремено, има и духовне последице, које изазивају промене у човековом стању. То нам даје спасење, али не фигуративно, него стварно спасење. На исти начин, Адам је окусио од дрвета и отуда изгубио Рај. И то је такође био физички догађај, са духовним последицама које су измениле човеково стање.

Белешке:

<ф>1) Свети Јован Златоусти, О стварању света, 6; 2

2) Свети Амвросије Медиолански, Рај, 12

3) Исто

4) Исто

5) Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 3

6) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 16; 4

7) Исто, 16; 5

8) Исто, 17; 1

9) Свети Амвросије, Рај, 14

10) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 17; 2 – 3

11) Свети Амвросије, Рај, 14

12) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 17; 5

13) Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 3

14) Исто

15) Свети авва Доротеј, Духовне поуке, 1

16) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 17; 6

17) Свети Јован Златоусти, О стварању света, 6; 7

18) Епископ Висарион, Тумачење парабола из црквених богослужења, том 1, с. 56–57

19) Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 3

20) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 17; 7

21) Исто, 17; 9

22) Исто

23) Свети Јован Златоусти, Омилије на Посланицу Римљанима, Омилија 14; 5

24) Исто, Омилија 10; 2

25) Свети Макарије Велики, Педесет духовних омилија, 11. омилија

26) Свети Симеон Нови Богослов, Етичко слово

27) Свети Кирил Александријски, О оваплоћењу Господњем

28) Свети Симеон Нови Богослов, Етичко слово

29) Исто

30) Празнични Минеј у преводу (на енглески) мати Марије и архимандрита Калиста Вера, с. 134.

31) Исто, с. 146.

32) Исто, с. 147.

33) Исто, с. 151.

34) Исто, с. 369.