Серафим Роуз

РАСЕЈАВАЊЕ НАРОДА

(Пост. 9:1–11:32)

1. Ноје и нови савез (завет) Божији

9: 1 – 2 И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им: рађајте се и множите се, и напуните земљу. И све звери земаљске, и све птице небеске, и све што иде по земљи , и све рибе морске нека вас се боје и плаше; све је предато у ваше руке.

Ноју је овде дата власт над творевином, као што је на самом почетку била дата и Адаму.

9: 3 Што се год миче и живи нека вам буде за јело...

То је први пут да Бог даје заповест допуштајући људима да једу месо.

9: 3 – 7 ... све вам то дадох као зелену траву, али не једите месо с душом његовом а то му је крв, јер ћу и вашу крв, душе ваше, искати, од сваке ћу је звери искати, из руке свакога човека, из руке сваког брата његовог искаћу душу човечију. Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек, јер је Бог по свом обличју створио човека. Рађајте се, дакле, и множите се, народите се веома на земљи и намножите се на њој.

Бог је Ноју дао исту заповест коју је дао и Адаму: да се рађа и да се множи. Он му је дао храну као што ју је дао и Адаму, изузев што је сада допустио човеку да једе месо (сагласно човековом новом стању након потопа). И као што је Адаму дато да се придржава заповести о посту, тј. да не једе од дрвета познања добра и зла, тако је и Ноју дата једна заповест: да не једе крв. Крв припада Богу а месо човеку. Због тога према јеврејским прописима о исхрани животињу морате заклати оштрим оруђем уместо да је давите како би крв остала унутра. То је симболична радња: крв која се излива напоље жртвује се Богу.

Према речима светог Јована Златоустог, заповест у погледу крви дата је Ноју да би дејствовала против човекове склоности ка убијању и да би га учинила кротким, иако му је истовремено допуштено једење меса (које захтева убијање).

Крв је, да тако кажемо, символ живота, а он припада Богу. Ово посебно учење може се пронаћи чак и у Делима Апостолским. У апостолском учењу описаном у Делима, једна од заповести о исхрани датих незнабошцима каже да не једу месо задављених животиња, чија се крв није излила напоље (в. Дела ап. 15: 21 и 29, као и 21: 25).

9: 8 – 17 И рече Бог Ноју и синовима његовим с њим, говорећи: А ја ево постављам завет (савез) Свој с вама и с вашим семеном након вас; и са свим животињама што су с вама од птица, од стоке и од свега звериња земаљскога што је с вама, са свачим што је изишло из ковчега, и са свим зверињем земаљским. Постављам завет Свој с вама и од сада ниједно тело неће погинути од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу. И рече Бог: ево знак завета који постављам између Себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до века: ставио сам дугу Своју у облаке, да буде знак завета између Мене и земље, па кад облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима. И опоменућу се завета Свога који је између Мене и вас и сваке душе живе у сваком телу, и неће више бити воде од потопа да затре свако тело. Дуга ће бити у облацима, па ћу је погледати и опоменути се вечнога завета између Бога и сваке душе живе у сваком телу које је на земљи.

Овде Бог посредством Ноја ствара завет (савез) са човечанством, као што ће после много година начинити завет (савез) и са Авраамом, а још касније и са Мојсејем.

Дуга је долична опомена да киша неће стално падати, јер се појављује тек онда кад се сунце пробије кроз облаке. Сасвим је вероватно да се дуга није могла видети пре потопа, јер сунце тада није непосредно обасјавало земљу. Постојао је слој облака преко свода (утврде), што је од земље чинило неку врсту стакленика. Дуга је, дакле, постала део нових услова који су се у свету појавили након потопа, кад више није било облачног покривача.

9: 18 – 19 А бејаху синови Нојеви који изиђоше из ковчега: Сим, Хам и Јафет, а Хам је отац Хананцима. То су три сина Нојева, и од њих се насели сва земља.

Овим се поново наглашава да је Ноје био сличан новом Адаму. Од њега су потекли сви људи након потопа.

Хам се спомиње као отац Хананејаца јер, према речима светог Јована Златоустог1), није обуздао своју страст док су били у ковчегу него му се зачело дете, и то у време кад је требало да се уздржи, као што су учинили његови отац и браћа. У ковчегу, где су време проводили у посту и молитви, мушкарци су се и уздржавали од својих жена, изузев Хама. Тај грех против закона молитве и поста већ открива Хамов карактер.

9: 20 – 21 А Ноје поче обрађивати земљу, и посади виноград. И напивши се вина опи се, и откри се насред шатора својега.

Зашто се праведан човек као Ноје напио? Вероватно због тога што, како претпоставља свети Јефрем Сиријски, током многих година није пио вино. Годину дана провео је у ковчегу, а затим је требало да прође неколико година док је засадио виноград и док је лоза дала своје плодове од којих је направио вино. Могуће је да се вино, како сматра свети Јован Златоусти, није ни пило пре потопа. Ноје је био први који је узгајао виноград. Према томе, њему није ни била позната јачина вина. Он га је пио да би га пробао и оно га је савладало. Уколико се уистину тако догодило, онда се пијење вина појавило истовремено кад и једење меса, као још једна од нових појава у послепотопском свету.

9: 22 – 25 А Хам, отац Ханаанаца, виде голотињу оца својега и каза обојици своје браће напољу. А Сим и Јафет узеше хаљину, и огрнуше је обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њоме голотињу оца својега, лицем натраг окренувши се да не виде голотињу оца својега. А кад се Ноје пробуди од вина, дозна шта му је учинио млађи син и рече: проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама (роб) браће своје!

Стих 22. поново назива Хама "оцем Ханаанаца" да би нас подсетио на његову неуздржану природу.

У чему се састојао Хамов грех? Грех није био толико у томе што је видео обнаженост свог оца, јер они у том погледу нису ни издалека били толико строги као ми. Напротив, његов грех састоји се у чињеници да га је видео у срамном стању – пијаног и испруженог по земљи – и да се због тога наругао свом оцу. Запрепашћено је гледао тај призор, а затим изашао и почео да распреда приче о греху свог оца.

У енглеском језику, реч "хам" означава глумца који скреће пажњу на себе, док у руском иста реч означава нешто много горе. Она се односи на некога ко је апсолутно бестидан, неваспитан, неуглађен и непристојан (сличан комунистима данас).

Хамов грех састоји се у томе што је он био потпуно бестидан. Напротив, његова браћа су с поштовањем ушла, покрила оца и прикрила читав догађај пре него што се разгласило о томе. Тако је Хам, средњи син, постао најмлађи.

Због чега су, међутим, Ханаанци кажњени уместо њиховог оца Хама? Свети Јован Златоусти каже да се то догодило зато што је Хам једном примио Божији благослов ? , и проклетство се морало пренети на његове потомке, што га је такође погодило. ?? Осим тога, Ханаанци су такође били грешни. Свети Јефрем сматра да је заправо Ханаан, будући још мали дечак, први ушао и видео Ноја, а затим отишао да то каже свом оцу, тако да је и он сам био делимично крив.

Сад ћемо видети разлику између три Нојева сина:

9: 26 – 27 И још рече Ноје: благословен да је Господ Бог Симов, а Ханаан да му буде слуга! Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовим, а Ханаан да им буде слуга!

Ноје овде прориче, као што су то чинили сви праоци кад су благосиљали своје синове. Он прориче о овој тројици синова, од којих ће проистећи целокупно светско становништво.

Сим (Сем) је благословен, предак семитског племена, посебно изабраног народа, Јевреја. Јафет је предак свих незнабожаца који ће касније прихватити реч спасења, коју је Христос најпре открио Јеврејима. Они су након доласка Христовог и проповедања светих апостола дошли да обитавају у спасењу ("у шаторима Симовим").2)

Требало је да Ханаан и сви потомци Хамови постану робови, иако је и њима понуђено спасење. ? Свети Оци посебно наглашавају да се сви ми можемо спасти, без обзира на то ко су били наши преци. На пример, у једанаестом поглављу Књиге Постања каже се да је један од Хамових потомака основао Ниниву, која је својим покајањем у време пророка Јоне угодила Богу. Свети Јован Златоусти о томе каже: "Обратите пажњу на то да безбожништво предака не уноси потпуну пометњу у нашу природу."3) Ништа не мари уколико је нечији предак проклет. Сваки појединац или народ могу да се покају и да затраже милост Божију, посебно након доласка Христовог. Међутим, чак и пре Христа, Ниневљани су се покајали, иако су били потомци проклетог Ханаана.

У Еванђељима читамо о жени Ханаанејки која се удостојила милости: њеном вером исцељена је њена кћер а Христос јој је рекао: О, жено, велика је вера твоја! Нека ти буде како хоћеш (Мт. 15; 28). Она је била непосредни потомак Ханаана, који је био проклет. То показује да је спасење свима дато.

9: 28 – 29 И поживе Ноје након потопа триста педесет година. А укупно поживе Ноје девет стотина педесет година, и умре.

Видимо да је други праотац људског рода, Ноје, живео нешто дуже од Адама.

2. Нојев пород

10: 1 – 4 А ово су племена синова Нојевих, Сима, Хама и Јафета, којима се родише синови после потопа. Синови Јафетови: Гамер и Магог и Мадај и Јаван и Товел и Месех и Тирас. А синови Гамерови: Асханас и Рифат и Тогарма. А синови Јаванови: Елиса и Тарсис, Китим и Доданим.

Десето поглавље наводи потомке Нојевих синова, Сима, Хама и Јафета. Наведена су седамдесет два потомка ове тројице Нојевих синова, од којих ће потећи разни народи. ?? "Сваки од тих народа", каже свети Јефрем Сиријски, "живео је на различитом месту, имао своје сопствене становнике и говорио својим сопственим језиком."4) Неке од тих народа данас можемо да идентификујемо с великом сигурношћу, док је неке од њих тешко идентификовати. ?

10: 5 Од њих се разделише острва народа подељена по својим земљама, свако по свом језику и по породицама својим, у народима својим.

Овде се напомиње оно што ће се догодити након пада Вавилонске куле. Од седамдесет два основна типа народа доћи ће до расељавања људског рода по читавој земљи. "Острва народа" не морају се нужно односити на истинска острва него на чињеницу да су народи формирали посебне групе које су подсећале на острва у људском роду.

10: 6 – 20 А синови Хамови: Хус и Месраин, Фуд и Ханан. А синови Хусови: Сава и Евила и Савата и Регма и Саватака. А синови Регмини: Сава и Дадан. Хус роди Неврода, и он први би силан на земљи. Беше добар ловац пред Господом, и зато се каже: добар ловац пред Господом као Неврод. А почетак царству његовом беше Вавилон и Орех и Архад и Халани у земљи Сенару. Из те земље изађе Асур, и сазида Ниневију и Ровот град и Халах, и Дасем између Ниневије и Халаха; то је град велики. А Месраин роди Лудеје и Енемеје и Лавеје и Нефталеје, и Патросеје и Хасмеје, одакле изиђоше Филистеји и Гафтореји. А Ханан роди Сидона, првенца својега, и Хета, и Јевусеја, и Амореја, и Гергесеја, и Евеја и Арукеја и Асенеја, и Арадеја, и Самареја и Аматеја. А после се раселише племена ханаанејска. И беху међе ханаанејске од Сидона идући на Герар па до Газе, и идући на Содом и Гомор и Адаму и Севојим па до Даса. То су синови Хамови по породицама својим и по језицима својим, у земљама својим и у народима својим.

Овде су наведени потомци Хамови. Међу њима се налазе многа племена са којима ће Јевреји касније ратовати. Она укључују и Ниневљане, за које смо рекли да су се покајали кад им је проповедао пророк Јона.

10: 21 И Симу родише се синови, најстаријем брату Јафетову, оцу свих синова Еверовијех.

Сим је праотац Јевреја и у имену "Евер" налазимо корен имена "Јевреји".

10: 22 – 32 Синови Симови беху Елам и Асур и Арфаксад и Луд и Арам. А синови Арамови: Уз и Ул и Гатер и Мас. А Арфаксад роди Салу, а Сала роди Евера. А Еверу се родише два сина: једном беше име Фалек, јер се у његово време раздели земља, а брату његовом је име Јектан. А Јектан роди Елмодада и Салета и Сармота и Јараха, и Одора и Евила и Деклу, и Евала и Авимаила и Саву, и Уфира и Евилу и Јовава, ти сви беху синови Јектанови. И живљаху од Масе, како се иде на Сафир па до гора источних. То су синови Симови по породицама својим, и по језицима својим, у земљама својим и у народима својим. То су породице синова Нојевих по племенима својим, у народима својим; и од њих се разделише народи по земљи после потопа.

Острва народа ће сада почети да воде свој сопствени живот.

Међу седамдесет два различита имена, четрнаест су потомци Јафетови, тридесет једно потомци Хамови, а двадесет седам потомци Симови.

3. Вавилонска кула

11: 1 – 2 А беше на целој земљи један језик и једнаке речи. А кад отидоше од истока нађоше равницу у земљи Сенарској и населише се онде.

Очигледно је да се ово догодило пре потомака поменутих у десетом поглављу, кад човечанство још увек није било расејано. Синови су почели да рађају своје потомство, али је очигледно да је човечанство још увек углавном било сконцентрисано у овој области. Још увек су имали један језик и били једномислени. Сенар је вавилонска долина, код Тигра и Еуфрата.

11: 3 – 4 Па рекоше међу собом: хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И беху им опеке уместо камена и смола земљана (битумен) уместо креча. После рекоше: хајде да сазидамо град и кулу којој ће врх бити до неба, па да стекнемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи.

Они су већ знали за пророчанство да ће се човек расејати по васцелој површини земаљској. Покушали су да иза себе оставе велико име: огроман споменик који ће доказати да смо надмоћна бића. То се често понављало током људске историје: царство Александра Великог, комунистички режим, Хитлеров хиљадугодишњи Рајх и сл . Иза свега тога крије се грех гордости.

Овакве куле познате су из вавилонско – асирске историје и неке од њих сачувале су се и до данас. Називају се зигурати: то су храмови с олтарима на врху. Јован Златоусти каже су оне симболи човекове решености да не остане у границама које му је Бог поставио. Човек је пожелео да од самога себе начини бога, да се самообожи. У наша модерна времена, изображења ове идеје можемо пронаћи у облакодерима. Основна идеја је да се изгради нешто више од свега што је раније подигнуто. Можете да се попнете на врх, где је клима сасвим другачија од оне у подножју. Уколико доле пада киша, ви на врху можете да будете изнад облака, на сунцу. У једанаестом поглављу видимо да је пет стотина година након потопа човечанство поново постало искварено и гордо. Каже се да су људи тада говорили једним језиком и једнаким речима. Сви су се сложили у једној ствари: да би требало да постану славни.

То се и данас догађа у човечанству. Постоји неколико изузетака, људи који се не слажу с оним што се дешава. Међутим, људи су углавном или сагласни с оним што се дешава или су пак на неки други начин привучени великом плану за изградњу раја на земљи: комунистичко друштво или лагодна владавина овоземаљских вредности. Бог је заборављен. Човечанство то поново чини. А уколико то човек чини, шта ће учинити Бог? Он је обећао да неће уништити земљу као што је то раније урадио. Према томе, наћи ће неке друге начине да заустави човека: поморе, несреће, земљотресе, вулкане. У овом случају помешао је њихове језике.

11: 5 А Господ сиђе да види град и кулу коју зидаху синови човечији.

То наравно не значи да пре тога "није видео". Тиме се наглашава да је врло пажљиво мотрио да би се уверио шта се догађа. Он не кажњава без знања.

11: 6 И рече Господ: Гле, народ један, и један језик у свих, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили.

Другим речима, и даље су били горди и предузели су ово огромно дело против Бога.

11: 7 Хајде да сиђемо и да им пометемо језик, да не разумеју један другога шта говоре.

Кад Бог каже "хајде да сиђемо", коме говори? То је исто као и у почетку кад је рекао: "хајде да начинимо човека". То је разговор између Лица Свете Тројице.

11: 8 Тако их Господ расу оданде по свој земљи, и напустише зидање града и куле.

Свети Јован Златоусти о томе каже: "Уколико би сада, искористивши предност таквог јединства у идејама и језику, људи пали у такву махнитост, зар током времена не би учинили и нешто горе? Ништа не би било у стању да спречи њихове напоре. Напротив, они би стремили да остваре своје намере, уколико не би били одмах били кажњени за своје бестидне подухвате."5)

Управо због тога човек и очекује да се нешто такво догоди савременом човечанству. Људи све више и више нагињу ка злу и гордим подухватима који потпуно искључују Бога. ?

11: 9 Зато се прозва Вавилон, јер онде помете Господ језик целе земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.

Име тог града је Вавилон, што значи "пометња".

То је истински почетак света који познајемо: расејаног по васцелој површини земље, сваки у свом народу и са својим језиком.

11: 10 – 26 Ово је племе Симово: бејаше Симу сто година кад роди Арфаксада, друге године после потопа. А родивши Арфаксада поживе Сим пет стотина година рађајући синове и кћери. А Арфаксад поживе тридесет пет година и роди Салу. А родивши Салу поживе Арфаксад четири стотине и три године, рађајући синове и кћери. А Сала поживе тридесет година и роди Евера. А родивши Евера поживе Сала четири стотине и три године, рађајући синове и кћери. А Евер поживе тридесет четири године и роди Фалека. А родивши Фалека поживе Евер четири стотине и тридесет година, рађајући синове и кћери. А Фалек поживе тридесет година и роди Рагава. А родивши Рагава поживе Фалек двеста девет година, рађајући синове и кћери. А Рагав поживе тридесет и две године и роди Серуха. А родив Серуха поживе Рагав двеста седам година, рађајући синове и кћери. А Серух поживе тридесет година и роди Нахора. А родивши Нахора поживе Серух двеста година, рађајући синове и кћери. А Нахор поживе двадесет и девет година и роди Тару. А родивши Тару поживе Нахор сто деветнаест година, рађајући синове и кћери. А Тара поживе седамдесет година и роди Авраама, Нахора и Арана.

Ово су потомци Симови до Авраама, новог изабраника Божијег, чији ће потомци постати велики народ.

Белешке:

<ф>1) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 28; 4

2) Исто, 29; 7

3) Исто, 29; 8

4) Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 4

5) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 30; 4