Прошоирезвишер Сшамашис Склирис

ИКОНА И НЕСТВОРЕНА СВЕТЛОСТ

Покушаћу да истражим однос иконе и нестворене светлости износећи седам дефиниција (одређења) Иконе. На крају ћу резимирати исихастички карактер иконографије у седам реченица.

Прво одређење које одлично изражава икону припада Виргилу Георгију: "Икона је прозор у вечност".

Друго одређење: "Икона је оно што видимо на представи Успења Богородице. Апостоли, Богородица и Христос су насликани свим бојама. Затим, Христос је окружен једнобојном плавом "славом" ("доксом") са анђелима, држећи у својим рукама Богородицу као дете. Овде вишебојност представља историјски тренутак, док нас једнобојност плаве боје уводи у есхатолошку реалност, у коју Христос уводи Богородицу целу (не само њену душу како неки мисле). Он је преводи из живота у историји ка вечном рајском животу. Управо овај прелазак осликава православна икона".

Треће одређење: "Икона је живопис који нам представља читаву Цркву заједно са Христом Вазнесења, Кога преузима Бог Отац". Према томе икона, православна икона, са богословског гледишта, извире из Вазнесења. Вазнесење се поистовећује са Другим Доласком Христовим, јер анђели су при Вазнесењу говорили ученицима да ће Христос поново доћи у свом Другом доласку на исти начин на који бива преузет, значи прослављен и васкрснут: "Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо" (ДАп.1, 11). Вазнесење и Други долазак предиконизују се у Преображењу на Тавору и у Васкрсењу Христовом. Са Тавора проистиче својственост светлости и велики значај који има светлост за иконографију. Према томе, ово треће одређење иконе могло би се изразити на следећи начин: "Икона је фото-зографија (светло-живопис, светлопис) Богочовека и целокупне творевине".

Чешвршо одређење: "Икона је једна сликарска аскеза-вежба која има свој зачетак у "пратворбеном ништавилу" (Ј. Зизиулас, Христологија и постојање), које ништавило изражава тамна основа (и такозвана "проплазма" на језику иконографа), и овенчава се божанском светлошћу насликаног бића, које бљешти од светлости као Христос на Тавору. Свака икона сваког светитеља подстиче нас на очишћење и осветљење".

Пето одређење: "Песнички могли бисмо рећи да је икона живопис који изражава следећу животну истину. Замислимо да улазимо у своју викендицу која се налази на планини, где је хладно, пада снег и дува ветар. Гледамо собу кроз коју је пре нас прошла једна наша вољена личност, на пример отац. Он је ту припремио наш боравак, а затим је отишао. Ми њега не видимо у кући, међутим, у свим предметима који се налазе у викендици, у упаљеном камину, у топлом јелу, у постављеном столу који нам је оставио ми "додирујемо" присуство оца, као дискретну љубав. Отац је свој печат оставио посвуда нас ради, и његова љубав је преобразила негостољубиву планинску средину у родитељску топлину. Слично томе, и икона не указује на самог Бога Оца, него на Његова дејства (енергије) према нама". Светлост иконе која је слободна од природних закона, мироноше, кропи лица, тела и околину-пејзаж и преображава насликана бића од унутаристоријска и пролазна, привремена у есхатолошка, вечна и рајска, од распарчаних индивудуа у уједињена путем осветљења једините личности.

Шесто одређење: "Икона је једна необична слика, која представља пејзаж нашег света, али не пропадљивим као што је сада, него непропадљивим, онако како ће га гледати Бог Отац у есхатону. Тада ће васкрсли Син представити Оцу васкрсле људе и непропадиву творевину, говорећи му: Ево мене и деце коју ми је дао Бог-Отац".

Седмо одређење: "Икона је васпостављање распарчаног пропадљивог простора и времена на фрескама осликаног храма, где је Литургија која се врши окружена ликовима осликаних светих, које манифествују своје живо присуство у Евхаристији".

Са сликарског становишта можемо горе наведена одређења да преведемо на следећих седам сликовитих изјава.

1. Икона није натуралистички портрет, него фото-портрет. Она изражава онтолошко учешће и причасност нестворене светлости.

2.   Ова светлост превазилази природне законе оптике. Изражава слободу Нествореног. На иконама се не представља Христос као једна
индивидуа, него се открива тајна Христа као тајна Цркве, где су окупљени многи, односно свети (у павловском значењу речи "свет"). Сваки свети који се изображава на икони носи исте особине светлости као и Христос, то значи да се показује као Христос по благодати.

 

4.     Као што се свака икона осветљава трансцендентно, следи да осветљење изједначава "по благодати" сваког светитеља са Христом и са осталим светима у онтолошкој заједници личности, то јест Цркви.

5.   Чињеница да се демони не изображавају на православним иконама етички" (односно као добри или лоши), нити на естетски начин (као лепи или ружни), него на онтолошки начин као бића која поричу заједницу нестворене Светлости, која ипостазира бића, и према томе представљају се мрачни, тамни, умањени значи да су нестворене енергије као неки мост између Бога и творевине, и да оне дају онтолошку ипостас ономе ко је отворен за Бога, који шаље енергије, док они који затварају себе за љубав Божију јесу "спорна" бића чије је живљење под знаком питања (не знамо да ли постоје или не).

6. Према томе, икона нас подстиче на однос љубави између Бога и човека, не кроз једно индивидуално очишћење од наших страсти, него кроз очишћење наших међусобних односа, који треба да се прочисте од егоизма и емпатије (Зизиулас).

7. Технотропија или стил који ствара слободна светлост на икони, има својствену разлику у односу на било које друго сликарство. Нестворене енергије уводе у творевину коренито нове реалности. Дакле, иконе треба да представе заједници светих (тј. верном народу) трајну оригиналност и аутентичност црквеног живота. Иако је литургијски типик подражавање и понављање, ипак у Цркви, због нестворених енергија, не живи досаду (пликси), него стални излаз из досаде, изненађење, усхићење (екпликси) пред нествореним. Тако, икони није циљ само да подражава претходне иконе, него да нам помогне да видимо Христа и светитеље као потпуно нова бића, која нико као такве до сада није видео. He да васпостави нека својства, него да превазиђе детерминизам својстава. Ту се налази особеност и чудноватост, што одговара усхићењу и својствености исихастичког доживљаја. И једно и друго је осветљење.

Горе наведена одређења, која нисмо имали прилике да подробније анализирамо, откривају нам исихастички карактер православне иконографије, који карактер изостаје у религијски надахнутим делима у западном хришћанству. Исихастички карактер иконографије постојао је и пре исихастичких спорова у 14. веку, јер је он дијахроничка реалност свих фаза развоја црквене историје. Исихастички спорови били су само повод за богословље Светога Гргорија Паламе ο нествореној светлости, које је, иначе, изображавано на иконама. На тај начин, и Свети Григорије Палама као и сви поборнци исихазма помажу нам да дубље схватимо претпостојећи исихастички карактер иконе.

Превод с грчког: Јелена Фемић-Касапис