_______________________________

Протојереј Александар Шмеман

ЛИТУРГИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 

I

У првим данима Цркве, када су се људи као хришћани саздавали, а не рађали (Тертулијан), оглашени је пре ступања у Цркву имао да прође кроз прилично дуго раздобље катихезе (поуке), тј. припреме за свету Тајну Крштења.

Почетком другог столећа у Риму, на пример, катихетска поука трајала је две године. Тада се подразумевало да човек може постати члан Цркве тек пошто упозна њена учења и усвоји их, истински разумевајући законе живота у њој. Током раздобља мисионарског ширења хришћанства преовладавало је крштавање одраслих, а када се то раздобље завршило и када је крштавање деце постало правило, катихеза је постала очигледни облик послекрштењског поучавања чланова Цркве. У западним црквама катихеза остаје неопходни предуслов за конфирмацију, тј. за свету Тајну Миропомазања, која се над дететом обавља на измаку детињства. Православна Црква, пак, одржала је предањску повезаност Крштења и Миропомазања као двоједине свете Тајне кроз коју верујући постаје члан Цркве. Мада различите Православне помесне Цркве нису разрадиле неки општеобавезујући облик послекрштењске катихезе, опште је и једнодушно прихваћено да деци треба пружити хришћанску поуку и образовање . Ово опште уверење показује да је начело предавања правила вере и правила живота члановима Цркве органски и суштински део црквеног Предања.

Али, премда је потреба за хришћанским образовањем у начелу опште прихваћена, то се не би могло рећи и када су у питању видови и методе хришћанског образовања. Отворено морамо казати да на томе пољу влада збрка и да ситуација постаје све збрканија зато што поменуту тешкоћу не увиђамо у потпуности, па се отуда ни не трудимо да је превазиђемо. Ово не важи само за различне ситне појединости, него представља такође истину и о темељним проблемима. Добар пример за то јесте опште прихватање тзв. недељне школе у пракси Православних Цркава у Америци. Те недељне школе засигурно су плод једне чисто протестантске философије образовања. Њиховом увођењу у праксу Православне Цркве требало је да претходи критичко процењивање таквих школа у светлости православног схватања сврхе и начела хришћанскога образовања. Недељне школе требало је прилагодити да тој сврси и начелима послуже. Али, такво се питање никада није поставило, па је недељна школа, често одржавана и за време служења божанствене Литургије, постала прихваћени образац нашег црквеног образовања а да никада претходно није била разматрана. Овде би се могло навести много других, сличних примера.

Верујем да би уводно питање морало да буде формулисано на следећи начин: да ли нам наше сопствено православно Предање указује на неке одређене начине и методе хришћанског образовања? Овде јамачно не мислимо на механичко враћање методама поучавања практикованим у разним историјским епохама, него на духовни напор читања Предања Цркве, откривања предањскога духа, његовог увек важећег значења. Православни начин живота се и састоји у том стваралачком осадашњивању (актуализовању) црквенога Предања. Одбијајући да му следујемо, ми свесно или несвесно напуштамо Православље.

На почетку ове књиге поменуо сам крштењску катихезу зато што она представља најраније сведочанство у црквеном Предању о начину на који је Црква своје чланове учила хришћанском науку и хришћанском закону живота. За нас је, јамачно, важно то што је та катихеза по своме карактеру била литургијска. Тумачење Светога Писма, објашњење значења Симбола вере (тј. учења, наука Цркве), учење о хришћанском етосу (моралу), другим речима свеколики садржај хришћанског образовања преносио се у његовој непосредној повезаности са литургијским службама, једним делом чак и у току њих. Трагове такве литургијске катихезе налазимо у нашим данашњим црквеним службама. Тако се први део божанствене Литургије још увек назива литургијом оглашених (катихумена) не само због тога што је оглашенима било допуштено да у њој учествују, него, првенствено, стога што је она и још увек јесте поучавајућа служба , будући да је по самом своме карактеру и својој сврси дидактичка.

Велики пост: време поучавања

Други пример јесте састав и садржина наших великопосних служби . Њих је истински могуће схватити само ако се зна да им је превасходна сврха управо катихеза. У ранохришћанској Цркви крштавање оглашених вршило се током бденија у ноћи уочи Васкрса, па је Велики пост отуда представљао време темељите припреме за свету Тајну Просвећења (Просветљења), како се у оно доба често називало Крштење. То се најбоље види из великопосног редоследа бибилијских читања. Током тих недеља читају се у целини књиге Постања, пророка Исаије и Прича Соломонових . Зашто? Зато што садрже прави кључ за разумевање Светога Писма као јединствене целине, будући да оцртавају истинске димензије Откривења испуњеног у Исусу Х р исту: у Постању то су теме стварања, пада и завета; код пророка Исаије теме месијанског обећања и предизображења Месије (Спаситеља) који узима на Себе наше грехе; у Причама Соломоновим то је тема крунисања људске мудрости, људског искуства и знања откривењем божанствене Премудрости, оваплоћенога Слова (Бога Логоса). Током Страсне седмице читање књиге Постања замењује се читањем књиге Изласка , а читање Прича Соломонових читањем Књиге о Јову . Књ и га Изласка чита се зато што описуј е путовање изабраног народа у обећан у зем љу, Пасху која се испуњава када Христос Спаситељ савршава Свој излазак ка Оцу (Јн. 13,1) и постаје наша Пасха (1 Кор. 5,7), уводећи нас у обећано Царство. Књига о Јову врхунац је старозаветно г откривења страдајућег Слуге, Онога Кој и побеђује зло Својим савршеним смирењем, љубављу и послушношћу Богу. Тако се све основне теме хришћанске вере и садржаја црквеног учења показују у својој унутарњој повезаности. Стари Завет открива се овде у својој пуној духовној реалности, не просто као нека апстрактна истина него као основа Новога Завета, пут који води ка Христу, обећање и пророчанство испуњено у Њему. Ипак и то је веома важно ова се истина не очитује само кроз читање и објашњење текстова. Она је по својој суштини литургијска, читања су органски срасла са богослужењима која очитују њихово истинско значење.

Дубоки уздах покајања који се непрестано гласи током великопосних служби, позив на покајање и познање своје крајње немоћи и огреховљености, утврђује у нама расположење које нас чини способним да истински чујемо Свето Писмо, да разумемо њ е гово стварно значење. Са друге стране, састав служби, хармонија прочитаваних библијских штива, обреда и молитава, целокупни ход (кретање) богослужења, оживотворује та штива, даје им снагу да зв уче истинито. Читање светог Јеванђеља и његово тумачење у проповеди нису прости уметак у литургију оглашених . До њих нас доводе и за њих нас припремају заједнички долазак у храм (1 Кор. 11,18), свечано благоси љ ање Царства којим почиње евхаристијска служба, Псалми, улазак у олтар (Мали Вход), певање Трисвете песме, узлажење на Горње место). Ове радње нису просто символи, оне су свети чинови кроз које Црква саму себе припрема за свету тајну речи Божије . Током Литургије Пређеосвећених Дарова , свештеник након читања из Књиге Постања узима из олтара свећу и, благосиљајући њоме сабране верне, говори: Светлост Христова просвећује све! Ова радња означава дар разумевања онога што ће верни чути и, истовремено, указује на последњи смисао целокупног Светог Писма на Исуса Христа. А онда, најзад , врхунећа тачка литургијскога живота Цркве јесте богослужење Велике Суботе, са погребењем, читањем петнаест пророчанстава и замењивањем црних одежди белима у навечерје Васкрсења. Ова служба, ако се на прави начин разуме, представља потпуну катихезу Васкрса .

Таквих примера могли бисмо навести још много. Ипак, и ови поменути довољни су да разјаснимо да литургијска катихеза није само неки занимљив обичај древне Цркве, него предањски метод верскога образовања, органски део саме природе Цркве и њеног схватања духовнога просветљења.

III

Литургијска катихеза показује нам најважнију сврху , циљ верскога образовања онако како га схвата Црква. А тај циљ је укључити појединца у живот Цркве . Наглашавам: није у питању просто саопштавање религијскога знања, није вежбање људскога бића да постане ваљана личност, него назидавање, изграђивање уда Тела Христовога, припадника (члана) изабраног рода и светога народа (1. Петр. 2,9) чији мистички живот у овоме свету почиње даном Педесетнице. И учини га (је) словесном овцом у светоме стаду Твоме, Христе, часним удом Цркве Твоје , каже молитва Крштења. Верско образовање није ништа друго до откривање онога што се човеку догодило о поновном рођењу водом и Духом, када је постао удом (чланом) Цркве .

Појам Цркве као Божијега народа и Тела Христовога постао је а пстрактан за савремене хришћане. Са друге стране, пак , Црква се поистоветила са црквеном општином, законски конституисаним верничким удружењем са његовим пословним састанцима, изборима, гласањима, имовином и финансијским пословањима. Са друге стране, ми долазимо у црквено здање ради молитве, ради испуњавања својих религијских дужности , уживања у добром појању, и ради примања утехе и укрепљења. Црквена општина схвата се као средство за обезбеђивање материјалног благостања црквенога здања и њего в их садржаја. Сврха цркве као здања јесте да пружи душевно задовољство које верници црпу из лепоте црквених служби и свести да су испунили своју религијску дужност. Али, савремени хришћани су заборавили, или можда уопште нису ни знали, да је све ово споредно у поређењу са оним главним. А то главно јесте назидање Цркве Христове, узрастање свију у новоме јединству у Христу, које су примили у Крштењу и које вазда примају у Светој Евхаристији: И сједини нас све једне с другима, који постасмо причасници једнога Тела и Чаше у заједници Светога Духа (Литургија св. Василија Великог). Јер се и једним Духом сви крстимо у једно Тело (1. Кор. 12,13), Где је Црква, тамо је и Дух Свети; где је Дух Свети, тамо је и Црква и пуноћа благодати (св. Иринеј Лионски, Против јеретика III 24,1).

Црква: нови живот у Христу

Хришћанство није ни филозофија ни морал ни ритуал, него дар новога живота у Христу , и тај нови живот јесте Црква. У њој ми који смо сада помиловани (1. Петр. 2,10) сачињавамо нови народ под заштитом Божијом, који Богу приноси духовно благодарење и жртву, и наставља Његово дело у свету, као сведок спасења који узраста у познању Истине и Благодати; отуда и јединствено место и улога Литургије у животу тога народа. Литургијске службе нису један од аспеката Цркве, оне изражавају саму њену суштину, оне су њено дисање, њени животни дамари, њено постојано самооткривање. Кроз свете Тајне, а нарочито кроз свету Тајну Евхаристије, Црква како је то изразио један теолог вазда постаје оно што јесте, тј. Тело Христово, ново јединство људи у Њему. Литургија пре свега подразумева сабрање верних , чак и сама реч Црква (Еклисија) значи управо сабрање , где се двоје и тро ј е саберу . У овоме сабрању и кроз њега ми, мада нас је много, јесмо једно тело (1. Кор. 12,12). Кроз Литургију ми улазимо у општење (заједницу) са Словом Божијим, и учимо се да упознајемо Његову вољу, да се сећамо смрти и Васкрсења Христова и да примамо дарове Духа Светога неопходне за наш хришћански живот и деловање у свету. Заиста би се могло рећи да кроз своју Литургију Црква постаје јединство вере и љубави, како је то одредио св. Игнатије Антиохијски. Свете Тајне Крштења и Миропомазања уводе нас у живот Цркве. Крштење је наше рођење за нови живот. Свето Миро посвећује нас за службу Богу заједно са свим осталим члановима Цркве. У светој Тајни Евхаристије ми обнављамо дар јединства, кроз једно жртвоприношење и заједничарење у једноме Хлебу и једној Чаши. Дневним, недељним и годишњим литургијским циклусима Црква испуњава време сећањем на Христа. Његово присуство и благодат Светога Духа све стране нашега живота. Укратко, кроз божанствену Литургију скупина људских бића (црквена општина, парохија) остварује себе као Цркву, тј. као ново јединство, као богопознање и богоопштење.

Образовање: Окусите и видите

Шта би онда требало да буде хришћанско образовање, ако не увођење у живот Цркве, откривање његовог значења, његових садржаја и његове сврхе? И како то образовање може увести било кога у живот Цркве, ако не учествовањем у литургијским службама, са једне стране, и њиховим тумачењем , са друге стране?! Окусите и видите како је добар Господ: најпре окусите, па онда видите, тј. појмите. Метод литургијске катихезе је истински православни метод верског образовања зато што происходи из саме Цркве и зато што је Црква његово одредиште. У прошлости су оглашени (катихумени) најпре били довођени на црквено сабрање, па су им тек онда објашњавани значење, радост и сврха таквог сабрања. И шта бисмо уопште и могли саопштавати у н ашем хришћанском образовању данас, ако тумачењу не претходи искуство , све оно што смо несвесно удахнули и упили у себе чак и пре него што смо почели да га разумевамо?!

Све што сам горе рекао могло би да изгледа утопистички у нашим садашњим условима. Како се ове теорије могу спровести у дело? Како могу постати делотворне? Нема лаког и једноставног одговора на то питање. Желели то или не, ми смо данас позвани на страховито тежак задатак поновнога премишљања црквенога Предања у целини и његовога примењивања у условима коренито различитим од оних у прошлости. То је посао за више поколења, али се ми морамо бар суочити са њиме и постати свесни његовога значења. Уступци, привремена решења, прилагођавања све је то прихвативо једино под условом да непоколебиво и једном заувек одбијемо да мењамо Предање Цркве, да снижавамо висине његових мера да бисмо их подесили према нашим потребама.

Обновљење схватања Цркве

Пре свега, морали бисмо признати да се проблем верскога подизања наше деце не може вештачки оделити од проблема обнове свеколике православне заједнице. Оно што сами не живимо, не можемо ни проповедати. Наше ће цркве имати онакве школе какве заслужују. Очигледно је да обновљење литургијске веронауке захтева пре свега обнову литургијског живота Цркве његовим бољим разумевањем од стране верних, одговорнијим ставом према том животу, много активнијим учествовањем у њему. Све док будемо имали приватне Литургије током Страсне Седмице, све док наше цркве буду празне на дан наше духовно и теолошки најдивније службе, службе Велике Суботе, све док свештеници тога дана буду заузети благосиљањем васкршње хране по кућама, све док Крштење буде представљало приватну породичну свечаност а венчање друштвену церемонију у којој је фотограф много важнији од свештеника, све док свето Причешће Телом и Крвљу Христовом буде била дужност коју треба испунити једном годишње , речју све док ове појаве постоје, тешко је нашу децу учити да у литургијским богослужењима виде саму суштину Цркве, срж њених учења и њенога живота. Неопходна нам је и литургијска катихеза за одрасле, али и за само свештенство. Потребна нам је обнова самог схватања Цркв е , одуховљење црквене општине, обнова нашег молитвеног живота. Све је ово основни услов за истинско хришћанско образовање наше деце, и ако се не суочимо с тим све наше расправе о методима и принципима школске делатности у Цркви остаће неупотребиве .

IV

Говор е ћи о месту које треба да з ау з има литургијска побожност у нашем верском образовном систему, ипак ћу се ограничити на неколико основних разматрања. Као што сам већ рекао, мислим да још није сазрело време за подробнија практична упутства. Стога се морамо суочити са дугорочним и тешким задатком усклађивања предањских начела црквенога образовања са важећим и употребљивим савременим образовним методима. Оданост Предању нипошто не значи одбијање и осуђивање свега што је ново и савремено само зато што је ново и савремено. Она просто захтева од нас да испитујемо духове јесу ли од Бога (1. Јн. 4,1). То у суштини отвара могућност употребе у славу Божију свеколиких достигнућа људскога разума, људскога стваралаштва и знања.

Искуство Цркве

Као по правилу, деца воле да бораве у цркви та нагонска пријемчивост и заинтересованост за богослужења јесте темељ на коме морамо да градимо нашу верску просвету. Када се родитељи брину да ће им се деца уморити због дуготрајности служби, они тиме подсвесно изражавају бригу не за децу него за саме себе. Деца много лакше од одраслих улазе у свет црквенога обреда, у литургијску симболику. Она осећају и поштују атмосферу побожности. Искуство Светиње, тог мистериум тремендум (трепетног тајанства) које је у корену сваке религије, осећање сусрета са Неким Ко је изнад свакодневног нашег живота, много је доступније деци него нама. Ако се не обратите и не постанете као деца (Мт. 18,3): ове се речи односе на пријемчивост, на духовну отвореност, природност коју смо изгубили прераставши дечији узраст. Колико је само људи своје животе одало служењу Богу и посветило саме себе Цркви, колико их је од свога најранијег детињства као највећу драгоценост у себи сабирало љубав за дом Божији и радост литургијскога искуства! Стога је прва дужност родитеља и васпитача да пусте децу да долазе да им не бране (Мт. 19,14) да посећују цркву. Управо ту деца морају по први пут да чују реч Бог . У учионици је ову реч тешко разумети, она остаје некако апстрактна. Али у цркви та реч је такорећи у свом елементу. Сви ми у детињству поседујемо истинску способност за разумевање свега , не интелектуалну но способност васцелог нашег бића , и тада за нас нема веће радости на земљи но боравити у цркви, учествовати у службама, (у)дисати миомир Царства Небескога које је мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14,17).

Библија и Литургија

Веза између проучавања Библије и литургијских служби . Обично се Стари и Нови Завет предају као нешто што нема никакве везе са животом Цркве, низ занимљивих приповести (о потопу, Нојевој барци, бекству из Египта, итд.) за које се претпоставља да попут бајки живо делују на детињу машту, али које често остају само приче. Када деца одрасту, она више не знају шта би са њима. Ипак, Библија је, као што смо већ рекли, пре свега књига Цркве, не само у смислу да Црква јемчи њену богонадахнутост, но зато што се управо живот Цркве, у првом реду онај литургијски, састоји у сталном обнављању разумевања Светога Писма. Језик Цркве, језик богослужења је језик Библије, не само буквално (јер, више од половине свију литургијских текстова јесу библијски), но и у смислу да су читава структура богослужења, обреда, символике и сликовности, као и дух богослужења у целини непосредно повезани са Светим Писмом и дубоко у њему укорењени.

Без познавања Светога Писма ми наше богослужење не можемо разумети. Штавише, истинита је и обрнута тврдња: значење Светога Писма очитује се у богослужењу. То нам даје кључ за тумачење Писма. Тако се, на пример, значење воде у Крштењу, уља у миросању или смисао везе између силаска Духа Светога и Педесетнице (тј. педесетог дана по Васкрсењу) не може схватити уколико се нисмо бавили темама воде, уља и Духа Светога у Старом и Новом Завету. Штавише, и обрнуто, воде Потопа и Пасха Изласка добијају своје пуно значење тек када свој одјек и објашњење нађу у водама Крштења које за нас постају и гроб и даровалиште рођења (св. Кирил Јерусалимски), као год и у сазирању (сазерцању) литургијске мистерије Страсне Седмице. Исто важи за све чинове у Литургији за благосиљање, благодарење, покајање, прозбе, жртвоприношење, улазак Њихово значење, њихове духовне димензије дате су нам у Светоме Писму, али једино кроз божанствену Литургију оне за нас могу оживљавати у новом, јединственом и свом правом смислу. Све ово значи да предавања о Библији морају бити тесно повезана са литургиком, да би се Библија и Литургија узајамно објашњавале, допуњујући и раскривајући, једна другу. Материјал који треба да се обради на овоме пољу тако је велик, да ће у то морати да се уложе страховити напори пре него што метод који је једном већ био метод древне Цркве постане и наш и врати нам у свест истинско значење Светог Писма и божанствене Литургије.

Сећање на Христа

Живот и учење Христово такође морају да се односе на богослужење . Добар пример за ово пружа изучавање празника и календара. Наша литургијска година изграђена је на сећању на Христа. Црквени календар испуњава време сећањем на Христа и само време чини сликом спасења и новога живота. За онога за кога је богослужење живо искуство, оно често употребљавано Данас (као на пример, Данас Он лежи у Своме гр обу о Великој Суботи) није просто реторичка фигура. Због тога је истинска функција божанствене Литургије да се у њој и кроз њу све што је Христос једном савршио непрестано враћа у живот, и чини поново присутним , акутализованим у својој вези са нама и нашим спасењем. Празник представља неку врсту уласка и општења са вечним значењем неког догађаја у прошлости, кроз које ми окушамо Царство Божије. Ипак, морамо да признамо да чудесни црквени календар са својим хармоничким крешчендом празникa и њ иховим постепеним откривањем и унутарњим јединством, другим речима, са истинском радошћу црквеног живота, једва да дотиче црквено-школски наставни програм. Није довољно да деци само дајемо да памте датуме празника и постова. Ми треба да им помогнемо да проникну у дух и атмосферу празника, тако да библијска штива, литургијске химне и појединости обреда у њиховом верском искуству постану једна жива целина.

Ево једног од многих примера. У Новоме Завету не може да се много прочита о Вазнесењу нашега Господа. Ипак, вечно значење и тих неколико речи, неизразиво чудо и радост Вазнесења Сина Човечјег на небеса постају јасни у Литургији тога празника. Како је мало људи који знају ове текстове, како мало оних који их са радошћу ишчекују и, отуда, како их је мало који убиру духовне плодове тога празника. Не бисмо смели рећи деца то не разумеју. Деца запажају не разумевајући, осећају не анализујући. Зар нас службе Страсне Седмице, радост васкршње ноћи, спокојство и ведрина Богородичних празника нису увели у Православље још много пре него што смо научили да разумемо њихово значење?! Тако и саме црквене школе морају бити дубоко укорењене у ритам живота Цркве, а они који поучавају морају да буду свесни и да га сами живе.

Значење светих Тајни

Посебна пажња требало би да се обрати на свете Тајне, нарочито на божанствену Литургију . Деца на веронауци обично уче одређења (дефиниције) светих Тајни, а ми бисмо им, опет, морали помоћи да разумеју њихово значење , које се открива кроз литургијску структуру светих Тајни, и у њиховим текстовима. Проучавање свете Тајне Крштења, на пример, прибавља нам обиље материјала за изучавање Светога Писма, хришћанске етике и учења. Тако:

а) Крштење почиње молитвама истеривања и одгоњења ђавола (егзорцизмима), које уводе тему хришћанског схватања зла и сатане и Христове победе над ђаволом (Христово истеривање ђавола и давање силе Цркви да се бори против кнеза овога света, итд.). Ову страну хришћанске вере данашњи хришћани, обично, напросто игноришу.

б) Затим долази одрицање од ђавола и сједињавања самог човека са Христом , што представља основни став хришћанина и извор свеколике хришћанске етике (без Мене не можете чинити ништа).

в) Символ вере: човеково укључивање у веру Цркве и одговорно прихватање те вере.

г) Благосиљање воде: припрема нове твари за нови живот, крштење нашега Господа у Јордану, место твари у животу, козмичке димензије Цркве.

д) Миропомазање: представа уља у Светом Писму, исцељења (милостиви Самарјанин), символ измирења (маслинова гранчица после Потопа), снага, радост.

ђ) Погружавање у воду: суд, смрт, очишћење, поновно рођење, васкрсење И, најзад, огртање белим огртачем, итд.

Овај нацрт само је наговештај Тајне, али нам помаже да видимо читав низ могућности за катихезу у вези са литургичким проучавањем.

Евхаристија као средиште

Што се свете Евхаристије (Литургије) тиче, она би морала да буде средиште система нашег верског образовања зато што је она само срце Цркве. Обично се проучавање свете Евхаристије ограничава на површно литургијско објашњење: свећа значи ово, кадионица представља оно, итд. Таква објашњења су недовољна. Божанствена Литургија није символ него чин дело) Цркве Христове, кроз који она потпуно остварује развија своју природу. Литургија је свеобујмљујућа тајна спасења, света тајна јединства, љубави, освећења, жртвоприношења, обожења. Све то чини нас као хришћане живима , те би стога целокупно наше верско образовање морало да буде утемељено на светој Евхаристији и да нађе у њој своје испуњење.

У искуству Православне Цркве Литургија је увек била и јесте изражавање вере, ж и вота и учењa Цркве, па отуда представља и једини сигурни пут упознавања са њима. Lex orandi lex est credendi . Дакле, правило молитве јесте и правило вере . И само уколико се вратимо томе правилу, моћи ћемо да поновно откријемо праве основе православног верског образовања.

ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛУЖЕЊЕ

УВОД

Циљ целокупне веронауке у Православној Цркви јесте да уведе дете (односно одраслог човека) у Цркву, да га укључи у њен живот, у живот благодати, заједничарења са Богом, љубави, јединства и духовног узрастања ка вечноме спасењу што и јесу и суштински циљеви Цркве.

Црква се као живот и благодат остварује кроз своје богослужење. Грчка реч за богослужење литургија значи много више од заједничке молитве: она означава саборну радњу у којој свако узима делатног учешћа, као живи учесник а не само као похађалац. Природа ове радње истовремено је и саборна и лична . Саборна је стога што се кроз јединство и веру, сваког њеног учесника остварује и испуњава реалност Цркве, тј. присуство Христово међу верујућима у Њега. Лична је стога што се та реалност вазда односи на мене , дарује мени , за моје лично изграђивање, за моје лично узрастање у благодати. Тако сам ја у богослужењу делатни изградитељ, Цркве што и јесте моја хришћанска дужност али, у исто време, сам и њ ен корисник, јер ми се ту свеколико богатство Цркве, нуди и даје као Божански дар.

Литургијска веронаука састоји се у објашњавању тога како се у богослужењу све тиче и нас као Цркве Божије, чинећи нас живим Телом Христовим, али и мене као живога уда тога Тела. Суштинска улога литургијскога образовања јесте у томе да се покаже како кроз учествовање у Литургији, као у саборном и свечаном облику црквеног богослужења, постајемо сведоци Христови у нашем приватном и јавном животу, одговорни чланови Цркве, или укратко хришћани у пуном значењу те речи . Разумевање богослужења нужно в оди ка прихватању хришћанских учења и у практиковање хришћанског живота.

Литургија Цркве у најширем смислу састоји се од молитава, певања, читања и обреда. Другим речима, она има свој поредак , структуру у којој су сви ти различити елементи повезани један с другим и само у тој вези откривају своје право значење. Свака се служба може упоредити са здањем чији је сваки поједини део функционалан . Да бисмо разумели посебну функцију појединог дела и његово значење (смисао), морамо најпре разумети целину . Врло често у нашем литургијском образовању наше литургијске службе нису објашњене, него само описане као след обредa или молитавa. Унутарња нужност која повезује све те елементе, чинећи од њих поредак, управо службу, остаје неоткривен. Има људи који врло добро познају црквене службе, тако да су у стању да њима руководе или да их певају, али да ништа од њихова значења притом не схватају. Богослужбена светковина на тај начин постаје само једно слепо придржавање бесмислених правила, што сасвим одудара од објашњења богослужења које је дао сам Христос: клањање у духу и истини (Јн. 4.24). Црквено богослужење изискује како духовни тако и интелектуални напор, да би се разумело. Проучавањем његових различитих елемената, општега његовог поретка и структуре, ми докучујемо његово значење: литургијска упутства, правила и прописе треба схватати као врата која воде у чудесну стварност новога живота у Христу.

Кад описујемо православне црквене службе, често употребљавамо изразе свечано, предивно Но, увек бисмо морали да имамо на уму да ни лепота ни свечаност нису сврха саме себи. Јер, постоје и лажна лепота и лажна свечаност, а оне настају када лепота и свечаност постану саме себи сврха, када се искључе из своје везе са смислом богослужења. Оно је по својој суштини духовно , па би то морало да буде и у пракси. Премноге наше цркве као да више одражавају људску гордост и самозадовољство него небеску лепоту Царства Божијега. Потребно је да поново откријемо истински дух богослужења који је дух смирења, поклоничког поштовања, страха Божијег, свести о сопсвеној недостојности и, упркос свему, стајања у присуству Самога Бога. Управо то значе речи: С вером, љубављу и страхом Божијим приступите

Литургија Цркве може се проучавати по следећ е м реду:

1. Литургија Посвећења : свете Тајне Крштења и Миропомазања, којима се укључујемо у Цркву, постајемо њени чланови (удови).

2. Божанствена Литургија или Евхаристија , то средиште целокупног живота Цркве, света Тајна Христовога присуства међу нама и Његовог општења (Заједничарења) са нама. Ова света Тајна суштинска је света Тајна Цркве, јер ништа у Цркви не може да се постигне без општења (заједничарења) са Христом у светој Евхаристији.

3. Литургија Времена , тј. оне службе којима Црква освећује време у коме живимо и делујемо, преображавајући га у време нашега спасења.

4. Освећење живота , тј. свете Тајне и свештенодејства и молитве тзв. требе које се односе на најразличитије потребе и прилике нашега живота, помажући нам да га учинимо уистину хришћанским , везаним за Христа, пуним Духа Светога, оданим Христовом спасавајућем циљу. Ту спадају свете тајне исцељивања: Покајање, Јелеосвећење (освећење јелеја, тј. уља, за исце љ ење болних), света Тајна Брака, различити обреди молитвовања и благосиљања и, најзад, литургија тј. служба хришћанског погребења.

Црква нас учи да правимо разлику између светих Тајни и несветотајинских служби . Света Тајна (мистирион) јесте литургијска служба у којој Дух Свети савршава одређену промену или преображај , који се тиче читаве Цркве и као такав прихвата од читаве Цркве. Постоји седам светих Тајни и, премда ћемо се сваком од њих позабавити касније, овде се мора дати једно сажето одређење.

1) Света Тајна Евхаристије јесте света Тајна над Тајнама. У њој се Црква (видљива заједница верних) преизмењује у Цркву, Тело Христово, нови Народ Божији, у Храм Духа Светога. То се постиже жртвеном и евхаристијском Вечером, установљеном од стране самога Христа, на којој читава Црква у Христово име приноси Богу жртву хвале која вазда обнавља спомен на Смрт и Васкрсење Господње. И, исповедајући преображење Хлеба и Вина, тих елемената наше жртве и помена у Крв и Тело Христово, Црква учествује у њима у савршеном општењу (заједници) са Христом.

2) Света Тајна Крштења : литургијски чин трократног погружења у воду, којим се човек преизмењује у нову твар, добија на дар опроштај грехова и присаједињује се новоме животу у Христу.

3) Све т а Тајна Миропомазања, којом се човек производи у хришћанина. Он прима дар Духа Светога, који га чини живим (удом) чланом Цркве која је изабрани род, царско свештенство, свети народ (1. Петр. 2,9) . Тим даром човек се уводи у живот Духа Светога и производи у г рађанина Царства Божијега.

4) Света Тајна Свештенства , којом Дух Свети мења хришћанинову службу унутар Цркве, додељујући му дарове потребне за назидавање (изграђивање) Цркве кроз пастирско служење, светотајинску силу и способност проповедања речи Божије.

5) Света Тајна Брака , којом се два члана (уда) Цркве Христове претварају у једну плот , једно ново јединство у Телу Христовоме коме је дата моћ обесмрћења живота и прерастања у савршено јединство љубави.

6) Света Тајна Покајања , којом се хришћанин, кога су греси удаљили од живота у Христу, после покајања измирује са Црквом и поново припушта пуном општењу и учествовању у њеном животу.

7) Света Тајна Јелеосвећења , којом се сила исцелења, духовног или телесног, излива на болесног члана Цркве.

У несветотајинском богослужењу морамо правити разлику између литургијских и нелитургијских служби. Литургијским називамо оне које се савршавају у име читаве Цркве, чији је субјекат Црква чак и онда када им присуствују само два или три човека и која отуда спадају у званичну обредност Цркве вечерње, јутарње, празничне, заједничка молитва. Ове су службе саборне и опште по своме досегу и значењу, чак и када се баве појединцем (погребење, поновно присаједињење Православној Цркви, итд.). Што се пак тиче нелитургијских служби, њихова је главна карактеристика да им је досег ограничен и да оне не обухватају читаву Цркву (нпр. монашка служба).

Утврђени поредак изложен је у богослужбеним књигама Цркве. И, премда у литургијском предању Цркве нема све подједнак степен меродавности, појединци немају право да преиначују утврђени поредак или да уносе промене у прихваћене облике богослужења. Право је и дужност црквене јерархије да литургијски живот Цркве чува у чистоти од свега што га може помрачити или учинити непримереним његовој вечној функцији.

ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛУЖЕЊА

Литургијске службе, премда различите по својој посебној функцији и значењу, имају неке основне елементе који су им свима заједнички. Проучавању сваке службе или богослужбеног циклуса понаособ нужно би морало да претходи кратко проучавање тих општих литургијских облика.

Језик Литургије: језик Библије

Православна Црква употребљава многе језике у своме богослужењу. (Грчки, словенски, енглески, итд), па ипак, основни језик њен јесте литургијски језик . То је управо језик Светога Писма, језик Библије. Да бисмо Литургију разумели, није довољно да је само преведемо на неки од разумљивих језика (на енглески у Америци нпр.). Човек мора да научи њене библијске одлике и садржај, тј. слике, поређења, референце, укратко читав један систем израза узетих посредно или непосредно из Библије. Библијски карактер хришћанске Литургије објашњава се, прво, чињеницом што су први хришћани, будући да су били Јевреји, природно употребљавали облике и изразе јеврејске обредности чији је непосредни продужетак хришћанско богослужење. Друго, велики хришћански писци који су састављали литургијске химне и молитве били су дубоко укорењени у Библији, гледајући у њој извор свецелог хришћанског размишљања и учења. Они су, притом, природно, употребљавали је зи к на који су већ били навикнути. Тако је Библија прави кључ за разумевање Литургије, баш као што је и Литургија живо објашњење Библије. Они заједно чине два суштинска темеља хришћанскога живота. Постоје три различита начина на која се библијски језик употребљава као литургијски језик Цркве тј. као израз њенога богослужења, молитве и богослужења:

1) Ту је, прво употреба самих библијских текстова , и који сачињавају важан део свих служби. Употребљавају се као чтенија (читања) (пророчанства, паримеји читања из Ст. Завета, те читања из Јеванђеља и Посланица), као химне (песме из Ст. Завета, Велича душа моја, Ниње отпушчајеши итд.), као псалмопевање . Псалтир је литургијска књига пар екселанс. Псалми узети како у целини тако и у стиховима односно групама стихова ( прокимена ), прожимају све службе и заиста су главни израз литургијске молитве. Оци и литургијски писци знали су Псалтир напамет и сматрали су га богонадахнутим изразом свеколиког богослужења.

2) Ту су, затим, библијске речи и изрази који се као такви употребљавају у Литургији, било у своме јеврејском облику, или преведени. Најважнији су:

Амин нека тако буде. То је свечана потврда и израз прихватања (од стране Божијега народа) стварности, истине, снаге онога што је Бог учинио и што још увек чини. Свака молитва, сваки усклик и литургијски чин запечаћује се тим Амин , које народ изговара. И заиста би се могло рећи да је хришћанин онај ко има право да каже Амин , тј. да прими и усвоји оно што му Бог дарује у Цркви.

Алилуја : у слободноме преводу значи Бог је овде, славите Га! радосни усклик оних који виде и искуствено доживљавају присуство Божије; то је једна од кључних речи Литургије зато што открива саму суштину богослужења да нас уведе у присуство Божије.

Благословено (је) Основни библијски прописани израз богопоклоњења који се употребљава током целе Литургије као њ ен почетак и уводни део. Ми овим речима обзнањујемо да су Бог и победа Његове воље и промисла крајњи циљеви свих наших жеља, полазна тачка наше побожности.

У ову категорију спадају и литургијски изрази као што су Свјат, свјат, свјат , Бог Господ и јависја нам , као и многи други који су у Ст. Завету били израз Израиљевог очекивања Спасења (односно Месије) а који нам данас откривају веру Цркве да су у Христу све наде и сва пророчанства нашли своје испуњење.

3) Коначно, све химне и молитве које се певају и читају на Литургији пуне су слика, символа и израза узетих из Библије, који да би се могли разумети изискују одређено познавање Св. Писма. Када се Богородица Дјева пореди, на пример, са купином која гори а не сагорева, или са кадионицом, Храмом, (Нерукосеченом) гором итд., сва ова указивања изискују познавање не само чињеничких садржаја Светога Писма, него и његовог теолошког и символичкога значења. Речи или појмови као што су светлост, тама, јутро, дан Господњи, или, пак, символи воде, уља, вина итд да би се могли потпуно разумети у својој литургијској употреби, морају да се посматрају кроз своја тачна значења у Библији.

Основни обичаји

Литургија представља свету радњу, тј. след чинова или обреда, а не само читања и молитава. Заједница се баш као и појединац, Богу моли и слави Га не само речима, но и одређеним телесним изображењима (представама) и покретима. Преклањање колена, (клечање), уздизање руку, приклањање главе, мали и велики поклони, целивање, итд., јесу религијски обичаји стари колико и само човечанство. Они су прихваћени и у хришћанском богослужењу зато што су непосредни и природни изрази различитих религиозних стања човекових. Поред њих, постоје неколико основних обичаја које сретамо у литургијским богослужењима.

1) Кађење тј. паљење тамјана. Овај обичај, који је постојао још у Јерусалимскоме храму, најпре је био одбачен од стране хришћана због својих паганских конотација (хришћани су прогањани од стране римскога цара управо стога што нису хтели да приносе жртву паљеницу пред сликом цара, одричући тако његову божанственост), али га је касније Црква ипак прихватила. То је природан религијски символ: символ религијске преображавајуће силе (тамјан који постаје миомирис и богопоклоњења (кад који се уздиже к висини). У хришћанској вери кађење је прописано, било као чин припреме и освећивања (кађење олтара пре жртвоприношења) или као израз светога поштовања кађење икона или сабраних људи, које у свакоме човеку признаје икону Божију и узвишено призвање на светост).

2) Литије и уласци . Све литургијске службе су заправо саздане по обрасцу процесије тј. кретања напред, које открива динамичку природу хришћанске Литургије. Овај обредни чин символизује и пројав љ ује човеков двиг (кретање) ка Богу, и Божији двиг ка човеку, и кретање свеколике историје спасења ка своме коначноме савршетку (испуњењу) у Царству Божијем , нпр. у овој Литургији улазак свештеника у Светињу, тј. олтар (двиг човека к Богу), приношење евхаристијских елемената (двиг жртвоприношења) и потом његов излазак са светим Путиром (Божји двиг ка човеку, долазак к нама), итд.

3) Светлост и тама . Поред своје улоге да светле пред иконама, свеће имају своју литургијску улогу као светлост. Свећа се даје новокрштеноме као и нововенчанима. Ови тако држе свеће у рукама у одређеним свечаним деловима службе, а сви сабрани људи држе свеће на опелу. Литургијска правила прописују да храм треба да буде осветљен у једним а замрачен у другим тренуцима. Све обредно пројављује темељно хришћанско противстављање светлости и таме, светости и грешности, радости и жалости, смрти и васкрсења. Светлост увек представља Христа (Ја сам светлост свету) и Просветљење које нам је Он донео познање истинитога Бога, могућност да досегнемо Бога и дар општења (заједничарења) са Њим.

4) Крсно знамење (знак крста). Једноставни чин стављања крсног знамења важан је обичај хришћанскога благосиљања, и представља изражавање вере Цркве у спаситељну силу Крста Христовога.

5) Стајање, седење, преклањање ко л ена, клечање, поклони . Читав човек, дакле и душа и тело, учествују у богослужењу зато што је Син Божији у Своме Оваплоћењу примио у Себе целог човека и зато што цели човек мора да буде искупљен за Бога и Његово Царство. Отуда различити положаји тела за богослужења имају литургијско значење, они су управо изрази богослужења . Стајање је основни литургијски положај (Станимо право) зато што смо били у Христу искупљени, враћени својој истинској људској величини, васкрснути из смрти греха и потчињености животињ с ком и грешном делу наше природе. Баш зато Црква и забрањује било који други положај (клечање, поклоне) у Свету недељу, (дан Господњи), када прослављамо Христово Васкрсење и сазиравамо славу новога стварања. Преклањање колена (клечање) и поклони , ( мали , сагиби главе до појаса, и велики , или земни поклони сагиби главе и тела до земље) обичајни чинови покајања, резервисани су за покајничка раздобља литургијске године (Велики Пост) али су такође прописани и у одређеним приликама као обичајни чинови богопоклоњења (пред Крстом, олтаром, итд.) . Седење је ограничено на поучавајуће делове богослужења (читање пророчанстава, проповеди, итд.). Јеванђеље се, међутим, увек слуша стојећи.

Литургијске формуле

Постоје неколико основних литургијских формула са којима се срећемо у свим службама и које изражавају неке основне стварности хришћанског богослужења. Најважније су:

1) Мир вам: И духу твоме. Овај кратки дијалог између свештенослужитеља и сабрања верника увек претходи главним чиновима сваке службе (читању Јеванђеља, Евхаристијскоме канону, Св. Причешћу). Све што год примамо у Цркви омогућено је тим миром између Бога и човека, миром који је Христос установио и испунио. Преко Христа ми пребивамо у миру са Богом. Отуда ово обављивање и потврђивање мира чине битан саставни део хришћанске Литургије.

2) Главе приклонимо Господу : позив на покоравање Богу, на прихватање Бога као Господа и Господара.

3) Јектеније* и прозбе : Јектенија представља утврђени след прозби или позива на молитву, које ђакон (или свештеник) упућује сабрању верних. Она је један од главних облика литургијске молитве, заједнички практично свим богослужењима. У Православној Цркви постоје четири заједничка типа јектенија:

а) Велика јектенија , којом обично започиње литургијско богослужење; њене прозбе (њих 12) покривају све потребе Цркве, света, молеће заједнице и појединца, и отуда чине молитву Цркве. Велика Јектенија почиње речима: У миру Господу се помолимо.

б) Мала јектенија сажети је облик велике.

в) Сугуба* јектенија : на сваку прозбу верни народ одговара трипут: Господе помилуј. Она се тиче посебно актуалних потреба црквене заједнице.

г) Прозбена јектенија којој молимо Господа (у Господа просим одговара се Подај Господи) да нам испуни наше основне потребе. Овим општим типовима јектенија можемо додати и оне које се користе у посебним службама или одређеним тренуцима служби: јектенија за оглашене, јектенија приликом благосиљања воде, за заточене хришћане Литургијско значење и значај јектенија у томе је што потврђују саборни карактер богослужења и дају јој ритам дијалога.

4) Премудрост : литургијски узвик који обично означава неки значајан тренутак службе и посебно претходи читању Св. Писма.

5) Пазимо : позив на појачану пажњу и усредсређивање пре читања Светога Писма.

Литургијски текстови

Поред текстова узетих непосредно из Библије (читања, псалми, песме, итд) у Литургији срећемо два основна типа текстова: молитве и химне. Литургијске молитве обично чита свештенослужитељ (епископ или свештеник, и оне представљају средишњи део или врхунац сваке литургијске јединице. Ове молитве изражавају значење читаве службе (молитве на вечерњем или јутарњем) или, у случају светих Тајни, савршавају и испуњавају светототајински чин (велика Евхаристијска молитва свете божанствене Литургије, молитва отпуста у Св. Тајни Покајања, итд).

Химне сачињавају део Литургије који се поје. Црква сматра појање битним изразом богослужења (Славићу Господа док ме је год, певаћу хвалу Господу моме док ме има . ), и прописује разнолико мноштво химни практично за сваку службу. Следеће химне су главни химнолошки типови или облици:

1 ) Тропари : кратке химне које изражавају и славе главну тему светковине (празник, светац, итд). Примери: Васкршњи тропар Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, тропар Крстовдана Спаси Господе људе Твоје сачувај Крстом Твојим житејство Своје.

2) Кондак : химна исто као и претходна песма, разлика је углавном у историјском развоју. Кондак, који је некада био дугачка литургијска песма од 24 строфе, постепено је нестајао из литургичке употребе, остајући само у облику кратке химне. Пева се на јутрењу (после шесте песме канона), на божанственој Литургији и на часовима. Сваки празник има свој тропар и свој кондак .

3) Стихира : химна, која припада обично једном следу химни, прописаних за одређене тренутке службе нпр. стихира после псалма Господи, возвах к Тебје на вечерњем, стихира на Величит душа моја на јутарњем

4) Канон : велики химнолошки састав састављен од девет песама, од којих свака укључује у себе одређени број тропара. Постоје канони , прописани за сваки дан годишњег круга, они се певају на Јутрењу нпр. Канон Пасхе: Ово је дан Васкрсења, или Канон Божића: Христос се роди, славимо Га

Постоји осам основних мелодија или гласова којим се певају литургијске химне тако да се свака химна пева одређеним гласом (нпр. молитва Цару небесни припада шестом гласу, тропар Божића Рождество Твоје Христе Боже наш четвртом гласу, Пасхални канон првом). Ознака гласа увек стоји испред текста химне. Штавише, свака недеља има свој глас, тако да осам недеља сачињавају химнолошки круг (циклус) који почиње од Педесетнице.

СВЕТИ ХРАМ

Богослужебно место назива се црквом (наосом, храмом) . Ова двострука употреба речи црква која значи и хришћанску Заједницу и здање где се поштује Бог, по себи указује на функцију и природу православнога храма: да буде место Литургије , место где заједница верних остварује себе као Цркву Божију, као духовни Храм. Православна архитектура стога има своје литургичко значење, символику која употпуњује символику саме Литургије. Ова архитектура је имала дуги историјски развитак и данас постоји у великој разноликости националних израза. Али његова заједничка и средишња идеја је та да је храм Божији небо на земљи , место на коме кроз учествовање у Св. Литургији Цркве ми ул а зимо у општење (заједницу) са веком који долази , са Царством Божијим.

Храм се обично дели на три дела:

Нартекс или предворје са, бар теоријски, судом за крштавање у средини. Света тајна Крштења отвара двери Цркве за новокрштенога, уводи га у пуноћу Цркве. Због тога се Крштење вршило у нартексу а онда су нови чланови Цркве увођени у свечаној процесији у храм.

Брод , средишњи део храма, место је на коме се окупља множина верних или сама Црква. Црква се окупља ту у јединство вере, наде и љубави да радосно слави свога Господа, да слуша Његово учење, да прима Његове дарове, да буде назиђивана (изграђивана), освећивана, и обнављана благодаћу Духа Светога. Иконе и фреске Светих на зидовима, свеће и остали свети украси имају само једно једино значење: јединство Цркве на земљи са небеском Црквом или још тачније њихову истоветност. Сабрани у храму, ми представљамо видиви део, видиви израз читаве Цркве којој је Глава Христос и чији су чланови Мајка Божија, Пророци, Апостоли, Мученици и Свети, баш као што смо то и ми. Ми се налазимо у њиховом друштву, ми са њима образујемо једно Тело, уздигнути у једну нову димензију, у димензију Цркве у слави, Тела Христовога. Ето због чега нас Црква позива да уђемо у храм с вером, љубављу и страхом Божијим; ето због чега древна Црква није дозвољавала никоме да похађа њене службе осим верних , тј. оних који су кроз веру и Крштење интегрисани у небеску реалност Цркве. (уп. у божанственој Литургији отпуст оглашенима: Сви оглашени изидите). Ући у Цркву, бити заједно сабран са Свет и ма највећи је могући дар и преимућство те је стога брод тј. наос , дакве Црква заиста место нашега примања у Царство Божиј е .

Светиња је олтарски простор . Олтар је мистичко средиште цркве. Он представља (чини присутним, актуализује, открива нам и због тога је значење литургијскога представљања реалистично): а) Престо Господњи , до кога нас је Христос узвисио Својим славним Вазнесењем, пред којим ми са Њим стојимо у вечноме Богопоклоњењу; б) Трпезу божанствене тајне Вечере, на коју нас Христос позива и на којој вечно раздељује храну бесмртности и вечнога живота; в) олтар Његове Жртве за нас, Његовог целосног приношења Себе на жртву Богу и нама.

Сва три дела храма су украшени иконама (и фрескама, тј. сликама Христа и Светих). Реч украс није ипак најодговарајућа стога што су иконе (и фреске) много више од украса или уметности. Оне имају своју свештену и литургијску функцију. Оне пројављују наше општење (заједницу), нашу реалну сједињеност са небесима духовну и прослављену димензију Цркве. Стога су иконе (и фреске) много више од (побожних) слика. У складу са учењем Православне Цркве, оне чине заиста присутним онога кога изображавају, оне су духовна реалност , а не просто символ. Иконографија је светотајинска уметност у којој видиво открива невидиво; ова уметност има своја правила или канон, посебни метод и технику сликања који су се изграђивали током многих столећа, ради предочавања преображене стварности . Данас постоји једно кретање, ка откривању стварнога значења икона, и такође ка разумевању истинске иконографске уметности. Али, много још остаје да се уради да би се из наших цркава одстраниле сладуњаве и сентименталне слике које немају никакве везе са православним схватањем иконе.

Православни храм самим својим обличјем, саставом и уређењем тако има своју функцију у Литургији. Вештаствени (материјални) храм мора да нам помогне да изградимо духовни храм Цркву Божију. Као и све остало, он никада не може да постане сврха сам себи.

СВЕШТЕНИК И САБРАЊЕ ВЕРНИХ

У православноме науку о Цркви (као и у науку о богослужењу, које је свештена радња и израз бића Цркве Христове, свештенство и лаикат не могу се међусобно супротст а вљати нити, пак мешати једно с другим. Читава Црква је лаос , Народ Божији, и свако је у њој, првенствено лаик , тј. члан Тела, делатни учесник у животу целине. Али, и унутар лаоса Цркве постоји поредак богослужбених звања установљен од самога Бога ради сређења живота црквенога Тела, ради очувања његовога јединства, зарад његове верности своме божанскоме назначењу. Главно богослужбено звање јесте свештеничко, које продужава у Цркви св е шт е ничку службу Самога Христа у њена три вида: службу свештенослужитељску (Христос ј е Прво с вештеник Који је принео Себе на жртву Своме Оцу за спасење свију), вероучитељску (Христос је Учитељ Који нас учи заповести Новога Живота) и, на концу, пастирску (Христос је Добри Пастир Који зна Своје овце и сваку зове по имену). Јединствено свештенство Христово продужава се у Цркви кроз свештену јерархију која постоји и делује кроз три основне службе: епископску, свештеничку и ђаконску. Пуноћа свештенства припада епископу који је глава Цркве. Он дели своје свештеничке дужности са свештеницима које рукополаже да би му били помоћници у управљању Црквом као главе посебних сабрања верних или парохија. Епископу и свештеницима помажу ђакони који немају светотајинску власт (да врше свете Тајне) али чија је улога да одржавају живо јединство између јерархије и вернога народа.

Ово јерархијско устројство или поредак Цркве изражен је кроз њена богослужења у којима сваки члан узима учешће у складу са својим призвањем. Читава Црква служи Литургију, но у том заједничком делању сваки верник има своје нарочито ме с то. Еписко п (или с вештеник ) стој и испред народа и његов је задатак или служба да приноси Богу богослужење Цркве и да народу преноси благодат, учење и дарове Божије . Он на Литургији представља видиву икону Христа Христа Који као Човек стоји пред Богом, сједињујући и оличавајући (представљајући) у Себи све нас и Који нам као Бог дарује Своје божанске дарове отпуштења грехова, благодати Духа Светога и храну бесмртности. Не може отуда бити Литургије, не може бити богослужења Цркве без свештеника, јер је управо његова дужност да измењује или преображава земаљско и људско сабрање у Цркву Божију, продужавајући у њој посредничку службу Христову. И не може бити Литургије без лаоса, без народа, без сабрањ а вер н их, зато што свешт е ник принос и Богу, молитв е и прозбе у п раво ве рнога н арода и зато што ј е свешт е ник и примио б л агодат Христовога свештенства да би преображавао сабрање верних у Тело Христово.

Тако богослужећа Црква уистину оличава (представља, чини присутним, актуализује) васцелога Христа: Главу и Тело Христово, оно Божанско и оно Човечанско, Дар и његово Прихватање. Православна Црква, као што се и изриче у њеној Литургији, није ни клерикална (у смислу да је само клер, односно клир, активан елеменат, а да лаици остају пасивни), нити је егалитарна (што подразумева побрканост свештенства и лаиката у смислу да оба имају иста права). У учењу Православне Цркве хармонија свеколиких богослужбених звања у њиховом јединству и њиховој посебности, у делатној сарадњи свију ћелија Цркве под вођством и благословом јерархије, у сарадњи која свој образац има у богослужењу јесте оно што је суштински важно за духовно богатство Цркве, за њену пуноћу у Христу.

Овај поредак, тј. задатак свештеника у његовом односу према верноме народу Цркве изражен је кроз његову литургијску одежду . Када савршава средишњи богослужбени чин Божанску Евхаристију, св е штен и к н а влачи:

1) стихар , белу хаљину која га чини представником свакога члана хришћанске заједнице зато што се на Крштењу сваки од њих облачи у белу хаљину новога створења и новога живота; сви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.

2) епитрахиљ , трака која покрива његов врат и рамена и представља знак његове свештеничке и пастирске службе. Христос, Добри Пастир обукао се у људску природу, узео је на себе бригу за сваку овчицу понаособ, Сам је Себе жртвовао за грехе целога света.

3) епиманикија (наруквице) које су знак да његове руке више нису његове но Христове. Свештеник благосиља а ми примамо благослов Христов, он приноси наш хлеб и вино а уствари је Христос Онај који (се) приноси, свештеник раздељује Дарове а Христос је Онај који нас храни Својим Телом и Својом Крвљу.

4) појас , као знак послушности, готовости, повиновања Христу. Притом није свештеник изабрао Христа, но је Христос, изабрао њега и поверио му Своју сопствену службу. Свештеник нема неку своју личну моћ нити своју власт о н д е луј е у им е Христово.

5) фелон, или огртач уствари је хаљина која покрива целога човека као бујица благодати, радост и мир и лепота новога козмоса, Царства, које нам је Христос даровао и у које нас је обнажене, у нашим гресима и немоћима, оденуо.

Овим основним одеждама епископ додаје још и омофор широку траку која је симбол његове врховне моћи у Цркви. Што се тиче ђакона, одежда му се састоји од стихара, наруквица и орара (уске траке) коју подиже увис као позив читавоме народу да стоји право , славећи Бога на висинама.

БОЖ А НСТВЕНА ЛИТУРГИЈА

Свети Оци су одредили Божанствену Евхаристију као Свету Тајну над Тајнама а такође и као Тајну Цркве. Она је заиста само срце целокупнога живота Цркве, средство и израз њенога јединства са Христом, њене природе као Тела Христовога. Божанствену Литургију установио је Сам Христос на Тајној Вечери са Својим Ученицима говорећи: Чините ово у мој спомен. Евхаристија представља тако сећање на Христа. Али, појмити неисцрпну дубину и значење тога сећања ми можемо само проучавањем различитих делова евхаристијскога чина.

Православна Црква има два (облика) поретка Евхаристије: Божанствену Литургију Св. Јована Хризостома и Божанствену Литургију св. Василија Великог. Ова друга се врши само десет пута у години: уочи празника Рождества и Богојављења, у недеље Великога Поста, на Велики Четвртак и Велику Суботу и 1. јануара на Св. Василија. У прошлости је, ипак, постојало више поредака евхаристијске службе (св. Јакова Јерусалимског, св. Марка Александријског итд.) Сви су они у основи имали исти облик који се пореклом везује за апостолску заједницу и саму Тајну Вечеру. Разлике су углавном биле ограничене на стил молитава. Божанствена Литургија се састоји из три главна дела: проскомидије, литургије оглашених (катихумена ) и литургије верних.

Проскомидија

Чин Проскомидиј е Пр е длож е ња или п ретходног При н ошења (проскоми з о при н осити) хлеба и ви н а у своме садашњем виду н иј е у склопу свете Литургиј е , пошто се врши пр е службе и пошто га врше само клирици. У древној Цркви пак проскомидија се вршила управо пре великога входа , (уласка) што је и данас сачувано у архијерејској Литургији (литургија коју служи епископ). Проскомидија се састоји од симболичкога распоређивања евхаристијскога хлеба на дискосу, ливења вина у свети Путир и помињања свих чинова Светих заједно са на земљи живећим и престављеним члановима Цркве. Сврха Проскомидије јесте да покаже како је цела Црква представљена на дискосу са Христом, Јагњетом Божијим у средишту.

Литургија оглашених (катихумена)

Божанствена Литургија уствари почиње првим делом који се назива литургијом оглашених зато што су у прошлости, они који су се припремали за Крштење били обавезни да јој присуствују. Она би још могла да се назива и литургијом Јеванђеља или литургијом Речи , зато што се она углавном састоји у читању Светога Писма (апостолских Посланица и Јеванђеља) и њиховога тумачења и проповеди . Према црквеним Оцима причешћивање (заједничарење са) Речју Божјом претходи причешћивању (заједничарењу са) Телом и Крвљу Христовом , а оба ова причешћивања јесу два начина нашег удеоничарења у Христу.

Рани хришћани су се обично односили према том првом делу св. Евхаристије као према синаксису или сабрању . Врло је важно схватити да такав сабор, то са би рање многих који постају једно тело, представља уствари прави почетак или чак сам услов Литургије, заједничког сједињујућег богослужења Цркве. Реч Црква уствари и зн ачи с купш тин а , са б рање (еклисиа) и Православна Црква ј е увек наглашавал а и чувала у својим канонима и богослужбе ни м пра в илима (у п утствима) тај сабирајући и сједињујући карактер Литургије као свештене радње читавога Тела, која подразумева, присуство и делатно учешће свију његових чланова (удова). Такозване приватне Литургије су сасвим стране духу Православља , з бог тога што ј е Литургија увек литургија (заједничко дело), сједињујући заједничко богослужење Цркве. Оне су уведене у литургијску праксу под западним и унијатским утицајима и немају оправдање у нашем предању. Када канони забрањују да један свештеник служи више од једне Литургије на једном истом олтару, они истичу управо ту функцију Евхаристије као Свете Тајне јединства, истински израз и назидање Цркве. Као што је једно тело и има многе удове, тако и свеколики удови тела, мада јесу многи, чине једно тело, тако је и са Христом (I Кор. 12,12). Заједнички долазак хришћана у цркву јесте први и главни литургијски чин, почетак кретања које нас може одвести до Часне Трпезе, у Светињу Светих. Сабрани заједно, ми бивамо много више од обичне скупине слабих и грешних хришћана јер прво чудо Литургије јесте чињеница што се т ој групи даје власт да бива Црк в ом, да у пуноћи представља Цркву на овом месту и у овом времену, да пројављује њен стварни живот као живот Христов.

Благословено Царство

Када се Црква нађе сабрана, свештенослужитељ отвара службу свечаним благосиљањем Царства Оца и Сина и Светога Духа. Царство Божије је стварна тема Евхаристије, зато што се управо стварност Царства пројављује и саопштава (даје у део) нама у евхаристијској светковини. Благосиљање показује или објављује правац, пут, крајњи циљ кретања које сада почиње, циљ мистичке поворке (литије, процесије) која је управо кренула на своје путовање. Ми смо ту в е ћ напустили земљу и све њене бриге, и пењемо се горе, (по)следујући Христу на Његовом вечном преласку из овога света ка Оцу. Верни одговарају са амин , показујући тако своје прихватање тога циља, своје учествовање у томе кретању.

Велика јектенија

Следи велика јектенија , која како смо већ горе рекли, чини почетак заједничке молитве Цркве . У њеним прозбама ми уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију (ступњевитост) вредности. У миру Господу се помолимо Молитва Цркве је нова молитва, коју омогућава мир који је Хрис тос задобио Својим молитвеним удубљивањем. Христос је наш мир (Еф. 2,14) и зато се ми молимо у Њему , у чудесној сигурности да ће нашу молитву Њега ради, Бог прихватити.

За вишњи мир и спасење душа наших Свет не може дати тај мир. Он је дар одозго. Наш први и најважнији циљ заједно са спасењем наших душа јесте да тај мир примимо . Пре но што се замолимо за било шта друго, ми се морамо молити за првенствени циљ свакога Хришћанина: вечно спасење.

За мир целога света, за непоколебивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих Молимо се за то да мир Христов буде подарен свугде, да Цркве буду верне својој мисији проповедања Христа и његовог оприсутњавања у свету, и да та њихова мисија донесе као своје плодове јединство свих људи у Истини и Љубави.

За овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега Ми се молимо за ову заједницу, која овде, на овом месту треба да пројави Христа и Његову благодат, да буде сведок Његовога Царства, као и за то да њеним члановима буде дарован истински богослужењски дух побожности.

За преосвећеног епископа нашег, за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ Молимо се за оне које је Господ изабрао да воде и изграђују Цркву, као и за хармонију читавога Тела.

За ову земљу и власт њену Хришћани су истовремено и грађани Неба али и одговорни чланови људског друштва. Они су лојални држави и установљеним властима, али само у мери у којој се та лојалност може помирити са њиховом крајњом оданошћу Христу. Они треба да сведоче унутар свакога друштва и да се моле да то друштво прими своје вођство од Христа, од јединога Господа Не б а и земље .

За овај град Ви сте со земљи, рекао је Христос Својим ученицима. Би в ати хр ишћан ин значи за човека п римат и одговорност. Живећи у своме граду, ми смо духовно одговорни за њега.

За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна Молитва Цркве обухвата цели све т као и све његове природне елементе. Јер земља је Господња и све што је на њој (Пс. 24,1).

За путнике, морепловце, болеснике, за паћенике, сужње, изгнанике и за њихово спасење. Црква се сећа свих оних који су у невољама, који су болесни, и засужњени. Она мора да пројави и испуни Христову љубав и Његову заповест: Бејах гладан и ви ме нахранисте, болестан бејах и ви ме посетисте, заточен бејах и ви ми дођосте (Мат, 25:35-36). Христос Себе поистовећује са сваким ко страда и проверава сваку хришћанску заједницу да ли ставља милосрђе у средиште свога живота.

Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде Молимо се за свој миран живот у свету и за Божанску помоћ у свим нашим делањима.

Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже благодаћу Својом. Последња молба Богу признаје да без Њега ми не можемо чинити ништа . Вера нам открива да потпуно зависимо од Б ожије благодати, од Његове помоћи и милости.

Помињући пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Свагдадјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Предивни завршетак наше молитве јесте потврда нашег јединства у Цркви са Црквом на небесима, предивна могућност предавања себе, један другог и целог свога живота Њ ему

Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. То је од суштинске важности за свакога хришћанина да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, но да уистину буде интегрисан у молитву Самога Христа.

Антифони и Мали вход

Великој јектенији следе три антифона и три молитве . Антифон је псалам или песма коју певају наизменично две певнице, или две стране сабрања верних. За одређене дане, периоде и празник е одређени су посебни антифони. Они уопште значе радосно величање (хвалу). Прва реакција Цркве, сабране да би срела Господа, јесте реакција радости и та радост се исказује кроз величање. После сваког антифона свештенослужитељ произноси молитву. У првој молитви, он исповеда непојмиву славу и силу Божју; у другој потврђује да је то сабрање Божији народ, и Његово наслеђе ; у трећој иште од Бога да нам подари у овом веку (тј. животу) познање Истине, као и у свету (веку) који долази, у вечном животу.

После молитава и величања долази Мали вход (улазак) . У општем кретању службе Божије, ми сада чинимо одлучујући корак напред: сабрани на земљи као људска заједница, ми се сада приближавамо Божијем Престолу, бивамо увођени у неизрециво Божије присуство. У нашем данашњем обреду, ово мистичко значење входа унеколико је закривено зато што свештеник већ стоји испред олтара. Вход је само кружни ход из Олтара натраг у Олтар. Мали вход је , ипак сачувао свој чисти облик у архијерејској Л итургији, где епископ, који је све до тог тренутка стојао у средишту сабрања, први пут приступа Олтару. То је изворни обред, стога што је његово значење управо кретање унапред и нагоре . Цела Литургија је литија Цркве која следи Вазнесење Христово ( ј е р, Христос нас води са Собом у Своме свеславном Вазнесењу к Своме Оцу, Он улази у небеску Светињу а и ми улазимо са Њим и стајемо пред славу Престола Госпо дњег ). Свештеници, истина, сами улазе али то је само због тога што је свештенослужитељ гл ава сабра но г Т ела, уствари и читаво сабра ње в ерних духо вн о ула зи са њ им, и у њему сада стоји пред Олтаром.

Ушли смо, дакле кроз царске двери , стојимо пред Богом, припремамо се да чујемо Његову Реч (ношење Јеванђеља у опходу), да принесемо на жртву свој живот и примимо храну новога Бивствовања (Живота). Обележавајући ово вазнесење Цркве у Присуство Божије, хор пева Трисвету песму ( Свети Боже Свети Крепки Свети Бесмртни, помилуј нас ), коју Ангели вечно певају пред небеским Престолом. Свештенослужитељ, прочитавши молитву Трисвете песме, одлази до Горњег места (место с друг е стра не Часн е Трп е зе), тамо се окреће лицем к народу, откривајући тиме да Господ сада гледа у нас, да је присутан ту за нас и да смо ми на Његовом горњем и светом месту.

Литургија Речи

Сада је врхунац синаксиса (сабрања) достигнут. Сада ће да нам говори Бог. Његова вечна Реч опет ће нам се дати и ми ћемо је примити. Литургију Речи која следи по Маломе входу, чине:

1) Мир свима

2) Певање прокимена , тј. стихова из Псалама који најављују основну тему читања из Светог Писма која следе

3) Читање из посланица апостолских

4) Певање Алилуја и кађење

5) Читање из Јеванђеља (од стране ђакона)

6) Свештеникове проповеди .

Сви редови Цркве узимају учешћа у Литургији Речи (лаици, ђакони, свештеници). Текст Светог Писма даје се целој Цркви, али тумачење Св. Писма представља посебан дар поучавања који припада свештеницима. Литургијска проповед, коју су Оци сматрали битним и састав ни м (и н тегралним) д е лом Евхаристиј е, ј е ст е глав ни израз учитељске службе у Цркви. О н а с е не би см е ла н и изоставит и (због тога, да поновим још једном, што је органска припрема за светотајински део Евхаристије) нити би смела да се удаљи од своје јединствене сврхе: да саопштава људима Реч Божију којом Црква живи и расте. Исто тако је погрешно проповедати Реч Божију после Евхаристије , зато што она органски припада првом, поучном делу богослужења, и допуњава читање Светог Писма.

Литургија оглашених долази до свога краја сугубом (удвојеном) јектенијом, молитвом усрдног мољења и прозбама (молбама) за оглашене и отпустом њиховим.

С угуба* (удвојена) јектенија

Сугуба јектенија и њена завршна молитва (Молитва усрдног мољења) различита је од Велике јектеније, њена сврха је да се моли за актуалне и непосредне потребе сабрања. У Великој јектенији појединац се позива да се моли са Црквом, да сагласи своје потребе са потребама Цркве. Овде се, пак, Црква моли са сваким појединцем, помињући појединачне потребе верних и нудећи им своју материнску бригу. Свака људска потреба може да нађе свој израз у овој јектенији: на крају проповеди, свештеник може да објави те нар о чите потребе (болест члана парохије или испит пред венчање , или када млади из парохије треба да полажу завршне школске испите) и моли са б р а ње верних да се придружи у молитвама. Ова јектенија мора да изражава јединство, једнодушност и узајамну бригу свих чланова парохије.

Молитве за оглашене

Молитве за оглашене подсећају нас на златно доба Цркве када се мисија , тј. обраћање неверујућих Христу, сматрала битним задатком Цркве. Идите и научите све народе (Мат. 28,19). Ове молитве оптужница су против наших парохија као статичних, затворених и саможивих заједница, равнодушних не само према мисији Цркве у свету, већ чак и према општим интересима Цркве, према свему што није непосредни интерес парохије. Православни хришћани сувише размишљају у терминима бизниса (грађење, инвестирање) недовољно у терминима мисије (свака заједница удеоничар је општег циља Цркве ).

Отпуст оглашених , завршни чин синаксиса, јесте свечано подсећање на највише призвање, трепетну част да бивају члановима вернога народа част оних који су благодаћу Кршт ења и Миропомазања добили пуно јемство као чланови Тела Христовога, и којима је као таквима допуштено да учествују у страшном Тајанству (Мистерији) Његовога Тела и Крви.

ЛИТУРГИЈА ВЕРНИХ

Литургија верних , која почиње одмах по отпусту за оглашене (за којим је, пак , у прошлости, следио отпуст за привремено изопштене (екскомунициране), тј. за оне којима за одређено време није било допуштено да се причесте ), има уводни део који се састоји од две молитве верних у којима свештеник моли Бога да учини ову заједницу достојном да принесе Свету Жртву. З а то време антиминс (ос в ешта н о платно у које су ушивене мошти Светих) стоји нераспрострт на Часној Трпези, указујући на припрему Господње Трпезе за Божанску Гозбу . Антиминс (ч ије име на грчком зн ачи у место стол а ) зн ак ј е једи н ства сваке заједнице са својим епископом. Он носи жиг епископа и даје се свештенику и парохији као пуномоћје за савршавање Светих Тајни. Црква није у лабав савез организована мрежа парохија, него орган ск о јединство живота, вере и љубави. Епископ је основица и чувар овога јединства. Зато, по светом Игнатију Антиохијском , ништа у Цркви не треба да се чини без епископа, без његовога допуштења и благослова. Нек нико не чини ништа што се тиче Цркве независно од епископа. Пуновредном треба да сматрате само ону Евхаристију коју врши епископ или ко други од њега овлашћен. Где је присутан епископ, ту је и сабрање верних, као што је и тамо где је Христос и саборна (католичанска) Црква (Смирњанима посланица). Поред тога што је носилац и вршилац свештеничке службе, свештеник је и изасланик епископов у парохији, а антиминс ј е знак да се и свештеник и парохија налазе под јурисдикцијом епископа, и п р е ко њега у живом апостолском низу и јединству са Црквом.

Приношење

Херувимска песма, кађење олтара и сабрања (вернога народа) као и пренош е њ е е вхаристијских дарова у Олтар ( Велики Вход ) ч ине пр ви зна чајан покрет (двиг) Евх аристије Приношење као жртвени чин Цркве која приноси Богу на жртву наше животе. Ми веома често говоримо о Христовој жртви, али лако заборављамо да Христова жртва тражи и подразумева и нашу личну жртву, или, боље рећи, наше лично присаједињење Христовој жртви, стога што смо Његово Тело и учесници у Његовом животу. Жртва је природан покрет (подвиг) љубави, чин самодаривања, самоодрицања ради Другога. Када волиш некога, твој живот је у ономе кога волиш, ти му на дар предајеш свој живот, слободно, драговољно, радосно, и то даривање себе постаје истински смисао твога живота.

Тајанство Свете Тројице јесте Тајна савршене и апсолутне жртве због тога што је Тајна Апсолутне Љубави. Бог је Тројица зато што је Бог-Љубав. Свецелост Очеве Суштине се вечно дарива Сину и читав живот Сина је у томе да притежава Очеву Суштину као Своју сопствену, да суштаствује (постоји, јесте) као Савршена Икона Оца Свога, и, коначно, ова узајамна жртва савршене љубави, овај Очев Дар Сину јесте сам Дух Божији Дух, Живота Љубави, Савршенства, Лепоте, свеколике неисцрпне дубине Божанске Суштине.

Мистерија Свете Тројице је стога од суштинског значаја за исправно разумевање Евхаристије, а, пре свега њеног жртвеног карактера. Бог (Отац) је тако волео свет да нам је да(рова)о (жртвовао) Сина С в ога да нас в рат и к Њ е му. Си н Божији је тако волео Оца да је Самог Себе Њему даровао. И читав живот Сина Божијег био је савршен и апсолутни жртвени (по)двиг. Он га је извршио као Богочовек, не само Својим Божанством, но и Својом људском п риродом, коју је из божанске љубави према нама узео на Себе. Богочовек је у Самом Себи обновио људски живот до савршенства, као жртву љубави према Богу, жртву која се приноси не из страха, или било које врсте интереса, него из љубави, и само из љубави. И коначно, Син Б ож и ји ј е овај с а в рше н и живот, као љ убав, али и као жртву, подарио свима који Га прихватају и верују у Њега, обнављајући у њима првобитни однос (заједничарења) са Богом. Живот Цркве, који је Његов живот у нама и наш живот у Њему, тако је нужно (само) жртвени живот, вечни подвиг љубави према Богу. Суштински став и суштински акт Цркве, која представља нову човечанску природу обновљену Христом, јесте, према томе, Евхаристија, акт Љубави, Благодарења и Жртвоприношења.

Сада већ можемо јасно да познамо да на овом првом степену евхаристијског кретања Хлеб и Вино, који се приносе у чину Приношења, стоје ту за нас тј. за наш живот , за с в еуку п ност наше егзистенције, за читав свет који је Бог створио ради нас. Хлеб и Вино су наша храна , а храна је оно што нам омогућава да живимо, што постаје наше тело. Приношењем Хлеба и Вина Б огу, жртвовањем тих дарова Њему, ми показујемо да свој живот предајемо Њему, да следимо Христа, своју Главу, у Његовом подвигу свецеле љубави и жртве. Још ј е да нп ут да нагласимо наша жртва у Евхаристији не разликује се од Христове жртве, то није нека нова жртва. Христос је принео Себе једном засвагда и за све, и Његова жртва, будући потпуна и савршена, чини сваку нову жртву непотребном. Али, управо је смисао наше евхаристијске жртве у томе да нам је њоме дата бесцена могућност да уђемо у Христову жртву, да постанемо судеоници Његовог јединственог самоприношења Богу. Или, другачије речено, Његова јединствена и савршена Жртва о могућ ила ј е нама тј. Цркви, Његовом Телу, да будемо обновљени и поново примљени у пуноћу истинскога човештва које је жртва љубави и хвале. Онај ко није разумео овај жртвени карактер Евхаристије, ко је дошао само да прима а не да даје , још није усвојио истински дух Цркве, који је, изнад свега, прихватање и суд е ловањ е у Христо в ом жртвопринош е њу.

Тако се у свечаном опходу Приношења (Великом Входу) сам наш живот приноси на Олтар, дарује Богу у чину љубави и богопоштовања. Заиста је то Цар царева и Господ господара, Који долази да буде жртвован (Химна Приношења, Велика Субота), то је Његов улазак као Свештеника и Жртве; и у Њему и са Њим, ми такође, лежемо на дискос, као чланови Његовога Тела, удеоничари Његовом Човештву (људској п рироди). Оставимо све земаљске бриге , п оје хор, и стварно, зар нису све наше бриге обухваћене овом јединственом и основном бригом која преображава наше животе овим (по)двигом (кретањем) љубави који нас доводи до Источника и Дароватеља и Садржаја Живота?

Вас и све православне хришћане да помене Господ Бог у Царству Своме, свагда, сада и увек и у векове векова , г овори свештеник, п риближавајући се Олтару са Светим Даровима. Љубав, коју је Христ о с излио у наша срца (Римљ. 5,5) има свој природан израз у узајамној љубави хришћана. Царство Божије је Царство савршенога јединства где ови могу бити једно као Ми што смо једно (Јов. 17,11). Зато, нема другога начина да се, приближимо Богу него љубављу. Он се сећа (опомиње) нас ако се ми сећамо (опомињемо) један другога. Без обзира на број оних који приносе ову Евхаристију, увек је цела Црква као јединство вере и љубави та која приноси и бива приношена, и то органско јединство Цркве је изражено у помињању на Великом Входу.

Сада свештеник полаже Дарове на Трпезу. Чита молитву приношења , молећи Бога да прими ту жртву, и покрива дискос и путир ваздухом* (покровцем, покривачем). Као што је смисао Христовога живота и Жртвоприношења био скривен од сил а и власти овога света и наш истински живот, онај који смо примили од Христа, остаје скривен за свет а откривен само за верне, до Другога (коначног) Доласка Христа у Његовој слави. Данас, будући да се молитва Приношења, као и остале молитве свештенослужитеља, читају тајно (у себи) у прошлости су се читале наглас (да сви чују) Вeликом Входу следи до п унска јектенија.

Исповедање вере и љубави

Пошто је жртва Цркве жртва љубави, (по)двиг (покрет) приношења се завршава, запечаћује целивом мира. Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосуштну и неразделну! Првобитно ј е целив мир а био даван од свештенослужитеља свакоме члану црквеног сабрања и свако га је предавао даљ е . Данас се само свештеници који саслужују, целивају с поздравом Христос посреди нас! И јесте и биће!

После изражавања свога јединства у љубави, ми у Символу вере изражавамо и јединство у вери . Јединство Цркве није делимично, ограничено, људско јединство (национално, социјално, емоционално). Оно је јединство Истине, божански откривене, потпуне и апсолутне Истине. Онај ко ово не прихвата, не може припадати Цркви због тога што нешто друго претпоставља Истини, он сам себе чини слепим и још увек је роб старога живота са његовим лутањима, тамом и гресима. Символ вере је исповедање али и мерило (критеријум) ове Истине.

Благодарење

Кретање (двиг) које је започело почетним благосиљањем Царства, довело нас је сада, најзад, до свога врхунца до саме Евхаристије , у којој ће оно што је људско у потпуности примити вид Божанскога, преображено у Њега, и онда враћено нама ради заједничарења са Божанским, ради нашег причешћивања (удеоничарења у) Царству Божијем: Стојмо право, стојмо са страхом

Прво, ту постоји дијалог између свештеника и народа: Благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да је са свима вама. И са духом твојим. Цео (по)двиг спасења јесте та благодат Христова која нас сједињује са љубављу Оца, љубављу Оца који излива на нас Духа Светога нови, преизобилни, вечни живот.

Горе имајмо срца Имамо их к Господу! Ми смо се непрестано кретали нагоре, у двигу Вазнесења. И ево нас, сада смо изван времена, изван овога света, у слави новога века, у неизрецивоме Присуству Божијем. Преостаје само једна ствар коју можемо да учинимо, само један начин да реагујемо на то Присуство, један последњи и основни чин: Заблагодаримо Господу (Евхаристисoмен то Кирио)!

Кад човек стоји пред Богом, лицем у лице, када бива приман у то Присуство, када му Бог грехе опрости и он изнова открије своју првобитну, чисту лепоту, евхаристија благодарење, удивљено богопоштовање, трепетно богопоклоњење јесте основни и посвемашњи израз читавог човековог бића. Човек је створен за Евхаристију , за чисту љубав Божију, за то да твори вољу Божју и признаје Бога као садржај свог истинског живота, као Циљ над свим циљевима, као Одговор на сва човекова питања, као крајњи Смисао свих његових жеља, Сврху свих његових сазнања, као Испуњење свеколике његове моћи и жеђи за љубављу. Евхаристија је божански елеменат, Слика божија у нама. Али у греху, човек је изгубио ту чисту Евхаристију. Он је усмерио свој живот, своју љубав, своју бригу на друге ствари, постао неспособан за Евхаристију, тј. за благодарење Богу, у коме је достојанство човековог рајског стања.

Али, Христос је васпоставио Евхаристију. Читав Његов живот био је евхаристичан , сав од љубави и трепетног богопоштовања, потпуно потчињен Богу. Христос је принео Себе Оцу као свецелу, савршену и чисту Евхаристију, која је једино и достојна Бога. Зато и нема друге Евхаристије осим Христове, и нема друге Евхаристије осим Христа. И, још једном, тој Евхаристији ми смо дати, са њом смо сједи њ ени и она је постала наша Евхаристија зато што смо ми Тело Христово, састављени од Његових костију и Његовог меса. Он је примио нашу човечанску природу и принео Своју Евхаристију ради свих и за све, чинећи нас грешне и недостојне какви смо њеним судеоницима.

И када цела Црква одговара Достојно и праведно јест , када свештеник почиње велику евхаристијску молитву речима које потврђују свецелосну и свеобухватну природу благодарења Достојно је и праведно Тебе хвалити, Тебе благосиљати, Теби благодарити и клањати се на свакоме месту владавине Твоје , ми уствари Богу приносимо Христову Евхаристију и Христа као Евхаристију, зато што је Он Једини у Коме можемо да као своје извршимо то дело незлобивости и заједничарења са Богом. Тако је нама могуће да се придружимо Христу у Његовој Евхаристији и принесемо Њега као своју Евхаристију отуда што што се Он, у својој љубави према нама, поистоветио са нама са Црквом.

Јер си Ти Бог неисказан, непојаман Бог је Биће апсолутно и наша вера (религија) почиње безусловним предавањем Њему тј. прихватањем и сагледањем Њега као истинског Бића, Јединога од Кога све произлази а Који ипак остаје непостижан, изнад сваког рационалног разумевања, као за свеукупну творевину Другога . Ми можемо рационално изводити закључке о нужности Божијег постојања, можемо конструисати философске идеје о Богу, али све то још није вера. Наиме, тек када се нађемо погођени у најдубљим дубинама свести чудесним а несумњиво истинитим искуством Стварности, која нас испуњава страхом, радошћу и трепетом, и коју ми непосредно препознајемо као Свету (тј. савршену, дивотну и добру, изнад свакога разумевања и одређења) и Силну , тек тада почиње наша религиозност. То је оно темељно религијско искуство, извор и основа вере, коју ми изражавамо на почетку евхаристијске молитве: Јер си Ти Бог

Ти си нас из небића привео у биће Следеће непосредно верско искуство јесте то да смо ми бића створена , осећање и искуство наше потпуне зависности од Бога. Стварање није само један Божији чин у прошлости, догма у коју морамо да верујемо. Оно је такође и стање наш непрестани однос са Богом. Бити створен значи примати сaмо своје биће од Бога у свакоме трену свога постојања. Бог има Биће по Себи, а ми смо створени ни из чега , из небића изведени у постојање , и мимо слободне воље Божије и љубави Божије немамо друго право на постојање. Због тога је стварање којим смо уведени у постојање, друга по реду ствар за коју приносимо благодарење Богу. Ми Богу благодаримо за Његову љубав која нас је створила, испунила животом и учинила спсобнима да у њему налазимо радост.

Једном реченицом ми обухватамо свеколики Живот са свим његовим бесконачним могућностима, и гледамо на свет очима првостворенога Адама, који је био саздан од земље и смештен у Рај као Цар целокупне творевине. Том једном реченицом ми изражавамо захвалност за све што постоји Оном Јединоме који је изволео да то уђе у постојање.

И када смо отпали од Тебе, Ти си нас опет подигао Трагедија човека који каже не своме Створитељу, жалост због греха, због своје извитоперене љубави, због таме и страдања и мржње која испуњава чудесну твар Божију, због увреде нанесене Животодавцу све је то обухваћено оним и када смо отпали од Тебе Ми смо отпали од Бога и, према томе, од истинског Живота, од радовања и заједничарења у пакао смрти, изопачености и одељености, у борбу свих против свих. Али, Бог нас је изнова подигао, васпоставио нас је (обновио). Ова реч обухвата свеколику историју спасења, постепено и стрпљиво дело Божије Љубави која блуднога сина припрема за повратак Оцу. Избрање Авраамово, обећање спасења, египатско ропство, Излазак, Завет (склапање Савеза са Богом), Закон, Пророци, мукотрпно и бескрајно прочишћавање свести и њено образовање (уобличавање), припрема су за крајњи Догађај: за продор Царства Божијег у личности Исуса Христа, Сина Божијег, у време и историју, продор Њега Који ради нас људи и ради нашег спасења постаје Син Човечији, за васпостављење (обновљење) човека у његовој провозданој лепоти и слободи, за победу над грехом и смрћу, и (коначни) опроштај.

Ти ниси престао све то да чиниш док нас ниси узвео на небеса и даровао нам Своје Царство, које ће доћи Ово васпостављење (обновљење) било је много више од опроштаја: Христос, Нови Адам, учинио је много више од простог обновљења првобитног Адама у нама. Он је нашу људску природу сјединио са својим Божанством и, преобразивши је и прославивши , вазнео се са њом на Небеса. И у дан свете Педесетнице подарио је људима нов живот Царства Божијег то јест познање Бога, заједничарење са Њим, судеоничарење (учествовање) у новом веку. Зато што је овај још увек само будућност , Царство које ће доћи , Цркви је као сама суштина њеног живота дарована Парусија , Присуство Божије.

За све то ми Ти благодаримо за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства према нама. Благодаримо Ти и за ову Литургију коју си изволео да примиш из наших руку . Другим речима, ми Богу захваљујемо за све, за читав живот, за оно за шта сада увиђамо да је благодат милодар љубави (Божије), дар Спасења (човековог). Особито, пак, Богу благодаримо за ову литургију (заједничку, црквену службу) кроз коју се све оно Царство, Вазнесење, и Удеоничарење увек изнова остварује и нама даје.

Иако пред Тобом стоје на хиљаде Арханђелa и тма Анђелa који поју победничку песму, кличући, узвикујући и говорећи: Свет је, Свет, Свет Господ Саваот! Ово је Трисвета песма , химна коју Анђели вечно певају пред Престолом Божијим (уп. Исаија 6) Њено певање у оквиру евхаристи ј ске молитве указује на небески карактер Евхаристије, значи да се Црква вазнела са Христом и да као жртву Богу приноси Његову Евхаристију у новом веку (Божијег) Царства. Ми певамо ову анђелску химну зато што стојимо напоредо са Анђелима, а Анђели значе небеса , присуство Божије и Његову неизрециву Славу. Тако је достигнута крајња, највиша тачка службе Божије тачка посвемашњег Вазнесења , потпуног примања Цркве у небеску Светињу. (По)двиг жртвоприношења и богопоштовања достигао је своје испуњење.

Евхаристија Христова управо нас је узнела на небеса, зато што смо следили Христа у Његовој савршеној љубави и вазношењу (узласку) к Оцу. Али сада, када стојимо у радостотворном присуству Божијем, ми Богу немамо шта друго да принесемо осим Христа жртвеног Приноса над приносима, Благодарења (Ехваристије) над благодарењима. Сам нам је, Христос омогућио, да Евхаристију (као Молитву и Жртву благодарности) поново задобијемо као суштински однос са Богом, и о ву је испунио Својим апсолутним садржајем Самим Собом, савршеним и божанским Човеком, савршеном и апсолутном Жртвом. Христова Евхаристија тако налази испуњење у Христу као Евхаристији. Он је Онај Који приноси и Који се приноси Пошто се заорила величанственим звуцима песме Свет, Свет, Свет евхаристијска молитва постаје сада сећање (анамнеза) на Христа, на његов долазак к н ама ( који, дошавши ) и на испуњење свеколиког циља и смисла спасења у Њему ( испунивши сав домострој спасења ). Његов живот, Његова смрт и Његово Васкрсење подвиг сам о жртвовања, љубави, приношења и посвећивање Сина Божијег Оцу и људима то ј е садржај н е исцрпни н аш е г литургијског сећања. Све је то Евхаристија, коју ми и знос и мо пред Бога, које се сећамо пред Њим.

И тако стижемо до последње ноћи до Христове последње В е чере са онима које ј е љубио до краја. Те ноћи, у којој би предан, боље р е чено, Сам Себе предаде за живот св е та , Христос је установио Чин, Обред и Знак, преко кога ће се Његова јединствена и свеобухватајућа Евхаристија Његов сопствени савршени Живот, Његова сопствена савршена Жртва и Његова савршена Победа вечно давати нама, преко кога ће постајати наши као наш живот у Њему. На свечаном пасхалном Обеду, који је према старозаветном предању већ сам представљао чин сећања , спомена на божанско јагње као на символ чисте и невине жртве, Христос је узео хлеб у Своје руке и дао га Својим ученицима, говорећи ово је Тело моје , и чашу, говорећи Пијте из ње сви, ово је Крв моја (Новога Завета) , и најзад ово чините у мој спомен . А то значи: Оно што сам учинио сам, дајем вам сада савршену Евхаристију Свога живота, Своју потпуно обожену људску природу. Нека храна коју сада заједно благујемо у јединству љубави, буде Ваше удеоничарење у Моме Телу и Крви, у Мојој Жртви, у мојој Победи Храна је увек дар Божији јер је дар живота, а сав живот долази од Бога. Храна је увек у суштини светотајинска, јер причешћујући се њоме ми је у себи увек преображавамо у људско тело и крв, у живот људскога бића. Али, ова Света Тајна сада достиже испуњење, своје ново и последње значење. Она сада постаје дар Новога Живота, и то онога који је Христос достигао лично и у својој љубави даровао нама. Нема живота без хране, и новога живота нема без нове хране , а пошто је тај нови живот живот у Христу, Сам Христос постаје тај дар (нове) хране Ако не једете Тело Сина Божијег и не пијете Његову Крв, нема у вама живота (Јн. 6,53).

Све до овог тренутка кретање (двиг) Евхаристије било је управљено од нас према Богу . То је био двиг наше жртве. Преко (елемената) хлеба и вина које смо принели, ми смо Богу принели сами себе , жртвовали смо Му свој живот. А ипак је од самог почетка тај наш принос био Евхаристија Христова, жртва Првосвештеника и Главе обновљеног људског рода, и тако је Христос био наш жртвени принос. Хлеб и вино символи нашег живота и, такође, нашег духовног саможртвовања Богу били су исто тако и символи Његовог Жртвоприношења, Његове Евхаристије Богу. Ми смо били сједињени са Христом у Његовом јединственом Вазнесењу к Оцу и постали учесници Његове Евхаристије, будући Његовом Црквом, Његовим Телом и Његовим Народом. Због Њега и у Њему, наша жртва сада бива прихваћена . Њега Кога смо принели, Христа, ми сада и примамо. Ми Му предајемо свој живот и примамо Његов Живот као дар. Ми смо се сјединили са Христом а сада се Он сједињује са нама. Кретање (двиг) Евхаристије сада је обрнуто . Знак наше љубави према Богу постаје реалност Његове љубави према нама. Бог нам у Христу даје Самога Себе на дар, чинећи нас судеоницима Свога Царства .

Претварање Дарова

Знак овога прихватања и испуњења јесте Претварање Дарова . Евхаристијски двиг (кретање) навише завршава се узношењем Дарова (св. Хлеба и Вина) које врши свештеник Твоје од Твојих Теби приносећи и молитвом епиклезе (призивања Духа Светога), којом молимо Бога да нам ниспошље Свога Светог Духа и учини овај Хлеб пречасним Телом Христа Свога и Вино у светој Чаши пречасном Крвљу Христа Свога , претварајући их, преизмењујући Духом Својим Светим .

Свети Дух испуњава делање Божије или, боље речено, он је у Својој Личности само Дело. Он је Љубав, Живот, Пуноћа. Њ егов силазак на Апостоле о светој Педесетници значи испуњење, крај и довршење читаве историје Спасења, њен свршетак. Тим силаском спаситељско дело Христово предато нам је, даровано као Божански Дар. Света Педесетница представља увођење Царства Божијег и новога века у овај свет. Црква живи Духом Светим , и у њеном животу све се остварује Духом Светим и јесте Његов дар дар Онога који од Оца исходи и пребива у Сину, Онога Који нам открива Сина као нашег Спаситеља, и Оца као нашег оца. Његово извршавајуће деловање у светој Евхаристији, у претварању наше Евхаристије у Дар Христов нама (отуда оно православно наглашавање епиклезе , призивања Духа Светога), значи да је Евхаристија примљена у Царство Божије и да се већ одвија у новоме веку, веку Духа Светога. Метаволи , тј. претварање елемената (хлеба и вина) у Тело Христово и Крв, дешава се на небеском Жртвенику (Трпези), у Царству Божијем које је изнад времена и закона овога света. Ово претварање је само плод Христовог Вазнесења и суделовања Цркве у томе Вазнесењу, у Христовом новом животу. Сви покушаји да се оно што се дешава на Евхаристији објасни помоћу супстанције и акцидента (западна доктрина о трансупстанцијацији пресуштаств љ ењу, понекад се учи као да је православна), или помоћу времена (тренутак претварања) неодговарајући су и јалови управо зато што на Евхаристију примењују категорије овога света док је, међутим, суштина Евхаристије у надилажењу (трансцендирању) тих категорија и увођењу нас као њених учесника у димензије и реалност новога века . Ово (претварање) збива се не по некој чудноватој и чудотворној моћи коју је Христос оставио извесним људима (свештеницима) који, дакле, могу да врше то чудо на основу своје моћи, него се дешава зато што ми Црква стојимо у Христу , тј. у Његовој Жртви, Његовој Љубави и Његовом Вазнесењу, у читавом Христовом (по)двигу (кретању) обожења, преображења Његовог Човештва Његовим Божанством, преизмењивања Његове људск е природе Његовом Божанском Природом; зато што другачије речено, стојимо, у Његовој Евхаристији и што приносимо Христа као своју Евхаристију Богу. Чинећи пак то, као што је рекао да треба да чинимо, ми Црква бивамо примани тамо где је Христос ушао . И, будући прим љ ени, једемо и пијемо за Његовом Трпезом у Његовоме Царству (Луа 22,30), као што је и обећао. Пошто је то Царство Он Сам тј. Божански Живот који нам се даје у део на небеској гозби, ми примамо Христа као нову храну новога живота. Тајанство (мистерија) евхаристијског претварања тако је тајанство саме Цркве, тајна њеног припадања новоме веку и новом животу у Духу Светоме. За овај свет за који Царство Божије тек треба да дође за његове, објективне категорије, свети Хлеб остаје хлеб, и свето Вино вино. Али у чудесној и преображеној стварности Царства, која се открива и пројављује (очитује) у Цркви Христовој, о н и су уистину и у потпуности Сaмо Тело и Сaма Крв Христова.

Молитвено заузимање (заступање)

Сада стојимо пред Светим Даровима, у пуноћи и радости Божијег присуства, и припремамо се за последњи чин божанствене Литургије за примање тих Дарова у светом Причешћу. Преостаје нам, ипак, још један претходни, претпоследњи и неопходан чин: молитвено заузимање (заступање). Христос се вечно молитвено заузима за свеколики свет. Сам Христос јесте то молитвено заузимање и посредовање. Да бисмо у Њему имали удела нужно је да и ми будемо испуњени истом љубављу и да, као Његова Црква, прихватимо Христову заступничку службу. То молитвено заступање пред Оцем Небеским обујмљује читаву творевину. Стојећи пред Јагњетом Божијим које узима на Себе грехе света, ми се најпре опомињемо Пречисте Мајке Божије, светог Јована Крститеља, светих Апостола, Мученика и Светих безбројних сведока новога живота у Христу. Ми се молитвено заузимамо за њих не зато што је њима потребно наше заступништво, но зато што је Христос, у Коме се заузимамо њихов Живот, њихов Првосвештеник и Слава њихова. Црква није подељена на два дела, на земаљску и небеску. Она представља једно Тело и што год да чини она чини у име свеколиког Тела и за свеколико Тело. Чин молитвеног заузимања није тако само чин покајања, он је такође и прослављање Бога, Дивнога у Светима Својим, и заједничарење са Светима. Своју молитву заузимања ми започи њ емо поменом Мајке Божије и Светитеља зато што је присуство Христово такође и њихово присуство и зато што је Евхаристија највише откривење Заједнице Светих, јединства и међусобне повезаности свих удова (чланова) Христовога Тела (Цркве).

Онда се молимо за преминуле чланове Цркве, за сваки дух праведника преминулог у вери . Како су далеки истинском духу Православља они који мисле да је исправно умножавати приватне литургије за покој душе ове или оне особе као да може постојати нешто приватно у свеобухватном видокругу Евхаристије! Време је да схватимо да се молитва за упокојене састоји у њиховом укључивању (интегрисању) у Евхаристију Цркве а не, обрнуто, у подређивању Евхаристије приватној, тј. засебној нечијој потреби. Ми хоћемо своју литургију, за свој народ како је то само дубоко и трагично погрешно разумевање Литургије и стварних потреба оних за које желимо да се молимо! Јер, оно што преминули (или преминула) сада у стању смрти, одвојености и бола потребује, јесте управо то да непрестано бива приман у једну и јединствену Евхаристију Цркве, у јединство љубави, које је суштина његовог чланства у Цркви, његове припадности стварном животу Цркве. А то се постиже управо светом Евхаристијом, која је пројављење (очитовање) Цркве као новог века и новог живота. Евхаристија надилази безнадежну разлику између живих и мртвих зато што надилази границе између овога века и века који долази. С једне стране, сви смо ми мртви и наш је живот скривен са Христом у Богу (Кол. 3,3), а са друге стране, сви ми живимо , зато што нам је у Цркви подарен Христов живот преминули (пре-стављени) чланови Цркве нису само предмет наше молитве, него кроз своје чланство у Цркви, актуализовано у Евхаристији јесу живи, и моле се, и примају заједно са нама. Најзад, нико не може да наложи или купи(?!) Литургију, јер је само Један Који је налаже Христос, и Он је наложио Цркви да је приноси као жртвени принос читавог Тела и увек у име свих и за све . И тако, мада за спомен свакога и свега на Литургији има и места и потребе, њена једина пуномоћна, намисао (интенција, намера) ј е сте да све и свја сједини у љубави према Богу.

За свету, саборну и апостолску Цркву за власти грађанске за сав народ, све потребе, сва стања треба прочитати молитву заузимања на светој Литургији Василија Великог, па разумети шта значи заузимање дар божанске љубави који нас оспособљава да схватимо и будемо, макар за неколико тренутака и делимично, молитва Христова, љубав Христова. Ми разумевамо да је једини стварни грех и корен свију грехова себичност (саможивост), и Литургија нам, укључујући нас у свој (по)двиг љубави и жртв е , открива да је истинска вера, изнад свега другог, она нова и предивна могућност заузимања и мољења за другога , за све. У томе смислу, Евхаристија је заиста жртва принесена у име (од) свих и за све , а молитва заузимања је њен логични и нужни завршетак.

Најпре помени, Господе, епископа нашег да правилно управља Речју Истине Твоје Црква је у епископу и епископ је у Цркви, говорио је свети Кипријан Картагински. Када се молимо за епископа, ми се молимо за напредак и благостање Цркве, за њено пребивање у божанској Истини, да Црква буде Црква Присуство Божије, Његова исцељујућа Сила, Његова Љубав и Истина, а не, као што се често догађа, себична саможива заједница која брани своје сопствене људске интересе, уместо божанску сврху ради које и постоји. Црква на тај начин лако постаје институција, легло бирократије, група за прикупљање новца, врело национализма, друштво све наведено, пак, представља искушења, застрањења и извитоперења Истине која за Цркву једино треба да буде критеријум (мерило), мера и ауторитет. Како често љ уди гладни и жедни праведности у Цркви не виде Христа, него само љ удску таштину и надменост, себичност и дух овога света. А Евхаристија је суд и осуда свега тога. Ми не можемо да имамо удела у Трпези Господњој, не можемо стајати пред олтаром Његовог Присуства и приносити Богу на жртву свој живот, свој славослов и богопоклоњење, не можемо да будемо Црква, ако у себи нисмо осудили тај дух кнеза овога света. Ако то нисмо учинили, оно што примамо не бива нам на спасење него на осуду. Нас не спасава пуко припадање Цркви, јер у Хришћанству нема ничег Магијског, него нас спасава примање Духа Христовога у себе. А тај Дух суди не само појединцима него и скупинама, парохијама и епархијама. Парохија као људска установа може врло лако да Христа замени нечим другим: световним духом успеха, људске таштине и људских достигнућа. Искушење је увек присутно и увек искушава. Али, онда онај чија је света дужност да свагда служи Речи Истине, мора парохију да подсећа Да је пала у искушење, мора да у име Христово осуди све што је неспојиво са Духом Христовим. И баш за ту храброст и мудрост, љубав и верност свештенства Христовог молимо се у молитви заузимања .

И дај да једним устима и једним срцем славимо и певамо свечасно и величанствено име Твоје Једна уста, једно срце, једна искупљена људска природа, васпостављена у љубави и богопознању, то је крај и циљ Литургије, плод свете Евхаристије. И да буду милости великога Бога и Спаса нашег са свима вама Ово је исход оног другог, обрнутог кретања, којим нам Бог дарује Самог Себе у Својој милости која надилази свако људско разумевање. Евхаристијска молитва је завршена , доспевамо до испуњења свега што нам ј е Евхаристија открила: до светог Причешћа, тј. до нашег удеоничарења (учестовања) у њеној реалности.

ПРИЧЕШЋИВАЊЕ

Поредак Причешћивања у ужем смислу укључује:

1 молитву припреме

2 молитву Господњу

3 узношење Светих Дарова

4 ломљење Хлеба

5 наливање топлоте (тј. вреле воде у Путир)

6 причешћивање свештеника

7 причешћивање лаика (верног народа)

1 . Молитва припреме: Теби поверавамо сав живот свој и наду своју У обема Литургијама (и светог Јована Златоустог и светог Василија Великог) ова молитва истиче са једне стране, да је причешћивање Пречистим Телом и Крвљу Христовом циљ читавог нашег живота и наде, а са друге стране, изражава бојазан да бисмо Крв и Тело Христово могли примити недостојно и да би нам онда то било на осуду. Ми се овде молимо да кроз свето Причешће заимамо Христа живећег у нашим срцима и да постанемо храм Твога Духа Светога . Ова молитва сумира целу Литургију и још једном нас суочава са свим аспектима Тајне, овога пута, ипак, са нагласком на личном карактеру њенога примања одговорност за то ставља на оне који је примају. Као Цркви Божијој нама је било дато и задато да све то учинимо, да савршимо свету Тајну Христовога Присуства и Царства Божијега. Ипак, као личности које образују Цркву, као појединци и такође као заједница људи, ми јесмо грешни , оземљени, ограничени, и н едостојни. Ми смо то знали и пре свете Евхаристије (уп. молитве Сабрања и молитве верних), а тога се опомињемо и сада, док стојимо пред Јагњетом Божијим које оптушта грехе света. Више но икад ми у Слави Христовога присуства увиђамо потребу свога искупљења, исцељења и очишћења. Црква је свагда истицала значај појединачне припреме за свето Причешће (личне молитве пред свето Причешће), значај тога да сваки причасник процени самога себе и сав живот свој, док приступа овој светој Тајни. Ова при п рема не би смела да буде занемарена: На то нас подсећају и речи у молитви припреме: да ми ово причешће Твојим Светим Тајнама не буде на суд или на осуду, Господе, него на исцелење душе и тела .

2. Молитва Господња , пак, представља припрему за причешће у најдубљем смислу речи. Какав год људски напор уложили, који год степен припреме и очишћења као појединци достигли, ништа, апсолутно ништа не може нас учинити достојнима светог Причешћа, то јест дораслима за примање Божанствених Дарова. Онај ко Причешћу приступа самоуверено, убеђен у своју праведност, тај није успео да схвати и досегне дух Литургије и светотајинског живота у целини. Ништа не може да уклони понор између Творца и Његове Творевине, између апсолутног Божијег савршенства и живота људскога створења , ништа и нико то не може, изузев Онога који је, будући, Богом постао Човек, Богочовека Христа Исуса Који је у Себи Самом објединио две природе. Молитва Господња коју је Христос оставио Својим ученицима, израз је и плод те Његове јединствене спасоносне улоге. То је Његова молитва, зато што је Он Јединородни Син Божији. И Он нам је њу даровао зато што нам је даровао Себе Самог. У Христу је Његов Отац постао нашим Оцем те Му се ми и можемо обратити речима Његовога Сина. Зато се свештеник пре саме молитве Господње и моли: И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе, небескога Бога Оца и говорити! Молит в а Господња је молитва Цркве, искупљеног народа Божијег. У раној Црквој она никада није откривана некрштенима, па је чак и њен текст скриван. Ова молитва је дар нове молитве у Христу, израз нашег сопственог односа са Богом. Она за нас представља једина врата према светом Причешћу, једини основ нашег удеоничарења у Свети њ и и, у том смислу наше суштинске припреме за причешће. У мери у којој смо примили и усвојили ( учинили својом ) молитву Господњу, ми смо се и припремили за причешће. То је мера нашег јединства са Христом, нашег бивања у њему. Нек се свети Име Твоје, нека дође Царство Твоје, нека буде воља твоја Држати на уму све што је садржано у овим свечаним речима, остварити потпуну богоусредсређеност читавог нашег живота у њима изражену, оне Христове молитвене жеље учинити својима то је циљ нашег живота у Христу и Христовог живота у нама, услов нашег судеоничарења у Чаши Христовој. Лична припрема води нас разумевању оне крајње припреме и Господња молитва долази као испуњење евхаристијске молитве, претварајући нас у примаоце Насушног Хлеба .

3. Мир свима , каже свештенослужитељ, и још: Главе своје приклоните Господу . Свето Причешће, као и живот Цркве у целини, плод је мира задобијеног Христом. Приклањање главa је најједноставнији, али и суштински чин богопоклоњења, прави обредни чин послушности . Ми свето Причешће примамо у послушности и послушношћу. На њега не полажемо право, оно надилази све наше жеље и могућности. Свето Причешће може бити само слободан дар Божији и нама се мора наредити да га примамо. Постоји једна широко рас п рострањена али лажна побожност, која одбија да причешћује или да се причешћује, под изговором недостојности. Има свештеника који отворено уче да лаик (обичан верник) не би смео да сувише често прима свето Причешће. Причешћивање једанпут годишње се као минимум поистоветило са православном традицијом. Али све је то лажна побож н ост и лажна смерност, све, уистину, људска таштина . Јер, када чов е к п очн е да одлучује колико би често тр е бало да прима Т е ло и Крв Христову, он себе самог уста н овљује као м е рило Божа н ств е ног Дара и сопствене достојности. То је једно злонам е рно тумач е ње речи св е тога апостола Павла: н е ка човек испитује с ебе (I Кор. 11 ,28). Св е ти Павл е ниј е р е као и нека сам себе испитује, и ако ниј е задовољан нека с е уздрж и од Причешћа. Он ј е мислио управо супротно: будући да је постало наша храна, суштина и извор нашег ж ивота у Цркви, свето Причешће ј е оно по ч е му бисмо морали да живимо да не би постало наша осуда. Уза све то, ми осуде нисмо ослобођени. Зато ј е дини ваљан, предањски и истински православан приступ светом Причешћу јесте приступање у послушности , тако дивно и једноставно изражено у нашим молитвама п ред свето П ричешћ е : Нисам достојан, Владико и Господе, да уђеш под кров душе моје. Али, пошто као човекољубив желиш да живиш у мени усуђујући се, приступам. То је послушност Богу у Цркви. Црква налаже служење свете Евхаристије и већ ће велики корак напред у нашем разумевању Цркве бити то ако увидимо да је евхаристијски индивидуализам , који је 90% наших Литургија претворио у Евхаристије без причасника, последица извитоперене побожности и лажне смерности.

Док ми приклањамо главе, свештенослужитељ изговара молитву којом моли Бога за плодове Светог Причешћа сходно ли ч ној потреби свакога (свети Јован Златоусти), тј. да благослови, освети, сачувај, укрепи и утврди оне који су Му приклонили главе (свети Василије). Свако причешћивање крајња је тачка нашег двига (кретања) према Богу али такође и полазна тачка нашег обновљеног живота, почетак новог путовања кроз време у коме нам је Христво присуство потребно да нас руководи и освећује наш пут. Затим, у другој молитви, свештенослужитељ моли Христа Који је невидљиво присутан са нама да нам пружи Пречасно Тело Своје и Пречасну Крв Своју и преко нас (тј. свештенства) свему народу .

Свештеник узима у руке Божанствени Хлеб и узноси га (подиже), говорећи: Светиње Светима! . Овај древни чин Узношења изворни је облик позивања на причешће. У својој савршеној сажетости он изражава антиномију, надумну природу чина причешћа. Свакоме ко није свет забрањује да узима удела у Божанственој Светости. Али нико није Свет сем Једног Светога. Хор, пак, одговара: Један је Свет, Један Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца, Амин. Дакле, ипак дођите и примите, јер нас је Он осветио Својом Светошћу и учинио нас Својим светим Народом. Тајна Евхаристије открива се увек изнова као Тајна Цркве, Тела Христовога у коме вечито постајемо оно што смо призвани да будемо.

4. Рана Црква називала је читаву евхаристијску службу ломљењем хлеба јер је овај чин у литургијском богослужењу заузимао средишње место. Значење овог чина је јасно: један исти хлеб који се даје многима, јесте један и исти Христос који постаје живот многих, сједињујући их у Самоме Себи: Сједини једне са другима све нас који постајемо причасници једнога Хлеба и једне Чаше у Заједници Светога Духа (Лит. св. Василија). Затим свештеник, разламајући Хлеб, говори: Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћују (Лит. св. Јована Златоустог). Ово је једини извор живота који све привлачи к себи и обнавља јединство свију људи под једном Главом Христом.

5. Ставивши један део преломљеног Хлеба у Путир (то, пак, означава наше удеоничарење у Телу и Крви Васкрслога Господа), свештенослужитељ затим налива топлоту (топлу воду) у свету Чашу. Овај је чин карактеристичан за византијску Литургију и очитује исту символику живота .

6. Сада је све спремно за завршни евхаристијски чин причешћивање. Истакнимо поново: за рану Цркву ова радња била је органско испуњење ( савршење) читавог богослужења, запечаћење Евхаристије, нашег жртвоприношења, жртве и благодарења нашим заједничарским учествовањем (суделовањем) у њој. Стога су само изопштеници (екскомуницирани, из црквене заједнице привремено или трајно због нечег искључени чланови Цркве) били искључени из причешћивања и морали да напусте евхаристијско сабрање заједно са оглашенима . Божанствене Дарове примало је тело (целина) Цркве и Они су то тело преображавали у Тело Христово. Овде се не можемо упуштати у објашњавање тога како, зашто и када је то заједничарско и литургијско поимање свете Тајне Причешћа замењено једним чисто индивидуалистичким , како и када је тело верних постало не-причасничко тело, и зашто је идеја учествовања (суделовања), средишња у учењу светих Отаца, замењена идејом похађања и присуствовања . Све то изискује посебно разматрање. Али, једно је сасвим јасно: када год и где год да се збио духовни препород (Православља), он се увек коренио у жеђи и глади за стварним учествовањем у светој Тајни Христовога Присуства, увек је из те жеђи и глади проистицао а, исто тако, ка њој и водио. Ми можемо само да се молимо да у кризи, која данас тако дубоко обележава живот Цркве и света, православни хришћани буду доведени до разумевања да у томе, у том заједничарском учествовању у светој Тајни Причешћа, лежи једино средиште свеколиког хришћанског живота, да је оно извор и услов црквене обнове.

На отпуштење грехова и на живот вечни , говори свештенослужитељ, делећи Свете Дарове самоме себи и вернима. Овде имамо два аспекта, две последице тога учествовања: опроштење грехова и поновно примање у кинонију (општење, заједницу) са Богом, поновно припуштање палога човека к Божанственој Љубави, а онда, даровање вечнога живота, Царства Божијег, пуноће новога века. Тако Бог задовољава две основне потребе човекове, развијајући их истовремено преко сваке мере. Христос уводи мој живот у Свој, и Свој живот у мој, испуњавајући ме Својом љубављу према Оцу небескоме и свеколикој браћи Својој.

Овде је немогуће дати чак ни сажети преглед онога што су Оци и Светитељи рекли о своме причасничком искуству , немогуће је и поменути све оне чудесне плодове тога заједничарења у Христу. Назначимо зато, барем, најзначајније правце размишљања о причешћивању за свако настојање да се следи учење Цркве.

Свето Причешће даје нам се, најпре, ради отпуштања грехова и зато представља свету тајну измирења , коју је савршио Христос Својом сопственом Жртвом и која се вечно дарује онима што у Њега верују. Свето Причешће је, затим, основна и суштинска храна хришћанинова, која оснажује његов духовни живот , исцељује његове болести, утврђује његову веру и оспособљава га да у овоме свету води уистину хришћански живот. Најзад, свето Причешће је залога вечнога живота, предосећање радости, мира и пуноће Царства Божијег, предокушање његове светлости. Причешћивати се Крвљу и Телом Христовим значи и учествовати у Христовим страдањима, изражавати своју спремност да прихватимо Његов животни пут, и суделовати у Његовој победи и Његовом тријумфу. Свето Причешће је и жртвени Обед и сверадосна Гозба, уједно. Христово Тело је разломљено и Крв је Његова изливена, и ми, удеоничарећи у Њима, тј. једући их и пијући, примамо и Крст Христов. Али, Крстом је у свет ушла и радост, па та радост постаје и наша, док седимо за Трпезом Господњом. Свето Причешће даје ми се лично да би ме преобразило у уд Христов и сјединило са свима који Га примају, и Цркву ми открило као заједницу љубави. Причешће ме сједи њ ује са Христом а кроз Њега налазим се у општењу са свеколиком Црквом. Оно је света тајна опроштаја, света тајна јединства и љубави, тајна Царства Божијег.

Свето Причешће прима најпре свештенство а онда га примају лаици. Сходно савременој пракси свештенство епископи, свештеници и ђакони примају Свете Дарове у олтару, и то посебно Хлеб а посебно Свету Чашу. Лаици, тј. верни народ лаос , прима Их на царским дверима из кашичице, пошто је свештеник ставио честице Пречистог Тела Јагњетовог у Путир. Свештеник позива верне, говорећи: Са страхом Божијим, вером и надом приступите , и они прила з е један по један да приме Божанствену Храну, стојећи, са рукама прекрштеним на грудима. То је још једна литија (процесија): одговор на Божију заповест и позив.

После Причешћа, почиње последњи део Литургије чије се опште значење може описати као повратак повратак Цркве са неба на земљу, из Царства Божијег у време, простор и историју. Али, док се враћам о ми смо дубоко другачији него што смо били када смо почели евхаристијско кретање. Ми нисмо исти они људи: Видесмо Светлост истиниту, примисмо Духа Небеског, нађосмо истинску веру . Ову химну певамо пошто нам свештенослужитељ, ставивши Свету Чашу на Часну Трпезу, да благослов, говорећи: Спаси, Боже, народ свој и благослови наслеђе своје . Ми смо у Цркву дошли као Божији народ, али били смо изранављени и уморни, оземљени и огреховљени. Током претходне седмице ми смо искусили тешко бреме искушења, открили колико смо слаби и очајно ограничени животом овога света. Али, дошли смо са љубављу и надом и вером у милост Божију. Дошли смо жедни и гладни, сироти и јадни, а Христос нас је прихватио, примио је принос нашег јадног живота, и узео нас у Своју Божанску Славу и учинио учесницима Свога Божанског Живота. Видесмо Светлост истиниту За неко време ми одлажемо све земаљске бриге и препуштамо се Христу да нас уводи у Своје Вазнесење у Царство, у Своју Евхаристију. Од нас се ништа није тражило изузев жеље да се придружимо Христу у томе Вазнесењу и смерног прихватања Њ егове искупљујуће Љубави. И Христос нас је обновио и утешио, учинио сведоцима онога што нам је припремио, преобразио наш вид тако да смо постали кадри да видимо како су небо и земља препуни С лаве Његове, наситио нас храном бесмртности, а ми смо били на вечној Гозби Њ еговог Царства и окусили мир и радост Духа Светога: Примисмо Духа Небеског .

А сада је време да се вратимо, да пођемо натраг. Јер, време овога света још није истекло. И час нашег преласка к Оцу, Животодавцу свију, још није дошао. То нас сада Христос шаље натраг као сведоке онога што смо видели да објавимо Његово Царство и наставимо Његово дело. Зато не смемо да се плашимо ми смо Његов народ и Његово наслеђе. Он стоји у нама и ми стојимо у Њему. Ми ћемо се у свет вратити са свешћу да је и он ту присутан.

И тако, свештенослужитељ, подижући Свету Чашу, објављује Благословен Бог наш свагда, сада и увек и у векове векова! Благосиља нас Путиром (са преосталим Светим Даровима), што је знак и јемство да је Васкрсли Господ са нама сада , свагда и занавек.

Нека се уста наша испуне хвалом Твојом, о Господе, одговара Црква, Сачувај нас у Светости Својој! Сачувај нас за дане који долазе, одржи нас у овом чудесном искуству светлости и освећења. А сада полазимо натраг у дневни живот, подај нам моћи да и њега преобразимо.

Затим следи кратка јектенија и молитва благодарења за Дарове које смо примили: Исправи пут наш, утврди нас све у страху Своме, чувај живот наш, учврсти кораке наше Ово кретање нашега повратка завршава се, када свештенослужитељ напусти олтар и, са речима у миру изиђимо , придружује се сабрању ради завршног мољења (заамвона молитва). Управо као што је на почетку Литургије свештеников улазак у олтар и његов узлазак до Светог Престола (Горњег Места) био израз евхаристијског кретања нагоре , његов повратак међу верне у броду цркве израз је овога поласка , тј. повратка Цркве у овај свет. Али ово такође значи да се евхаристијски задатак свештеников ближи, крају. Вршећи Христову свештеничку службу, свештенослужитељ нас је довео до небеског Олтара и ту учинио причасницима Царства. Његов је задатак био да изведе и оствари вечно Посредовање Исуса Христа, благодарећи чијој се људској природи (Човештву) ми и узносимо на небеса, и благодарећи чијој божанској природи (Божанству) Бог силази к нама. Сада је све то остварено. Ми који смо, нахрањени Телом и Крвљу Христовом, видели Светлост истиниту и постали удеоничари Духа Небеског, уистину смо Христов народ и Њ егово наслеђе. Нема потом више ничега што би свештеник имао да чини у олтару, јер је сама Црква постала Олтар Божији и Скинија (Шатор) Славе Његове. Тако се он придружује народу и води га, као пастир и учитељ, у овај повратак у свет, ради испуње њ а његовог хришћанског послања (мисије).

Пошто смо спремни да пођемо у миру , тј. у Христу и са Христом, ми се последњом молитвом, молимо да се очува пуноћа Цркве и одржи очува и остане ненарушена Евхаристија коју смо принели, у којој смо учествовали и која је још једном остварила пуноћу Христовог присуства и живота у Цркви, све док опет сви заједно као Црква не дођемо и, у послушности Господу, опет не почнемо да узлазимо у Његово Царство, док не почнемо ново вазношење које ће свој крајњи врхунац досегнути у Славном другом Доласку Христовом.

Као закључак овог кратког разматрања божанствене Литургије ништа не може бити боље од молитве светог Василија, коју по завршетку богослужења чита свештеник, употребљавајући Свете Дарове (тј. једући и испијајући из Путира Оно што је у њему преостало): Испуни се и колико је то у нашој моћи, саврши Тајна Твога Домостроја, Христе, Боже наш! Јер, одржасмо спомен на Твоју смрт, видесмо знак Твога Васкрсења, испунисмо се Твојим бесконачним Живопгом, благовасмо Твоју непресушну Храну благоизволи да нас све удостојиш ње у веку који долази, благодаћу беспочетнога Оца Твога и Твога Светог и Благог и Животворног Духа, сада и свагда и у векове векова. Амин.

И када изиђемо из цркве и суочимо се са својим животом, Евхаристија остаје са нама као наша тајна радост и извесност, извор надахнућа и узрастања, наша победа која надмоћава зло, Присуство које читав наш живот чини животом у Христу .

ОСВЕЋЕЊЕ ВРЕМЕНА

Моје прво излагање бави се освећењем времена кроз годишњи литургијски циклус. Морам одмах да нагласим да говоримо о освећењу времена а не просто о различитим празницима и светим данима. Врло би лако било саставити пуни списак црквених празника са њиховим датумима и упутством како их ваља прослављати, а потом рећи: А сад идите и држите све то! Али, једно је запамтити датуме и називе празника, а нешто сасвим друго разумети их. Христос није постао човек и умро на Крсту да бисмо се ми напросто држали неких обичаја и могли онда да кажемо: Ми смо православни зато што 25. III/7.IV славимо Благовести, а 25.XII/7.I Божић. О тим прославама, током свих тих празновања нешто се збива. Збива се не само у Цркви него и у моме животу, у моме животу као животу појединца, члана породице, члана људског друштва. То нешто ми описујемо као освећење времена и живота . Стога исправан приступ литургијском животу не сме да буде само описног карактера. Тај приступ треба да започне питањем: Зашто све то радимо? Поуча вати значи објашњавати. Учити значи разумевати, а не просто описивати. Зашто? то је право питање. Наравно, ја не могу на њега да дам потпун одговор у једном кратком излагању. Али се надам да ћу моћи да вам улијем вољу за даља проучавања, Ја могу само да наговестим нешто тако дивно, тако небеско, тако пресудно за истинско Православље, да бисмо ми ако га изгубимо макар и даље наставили да градимо лепе храмове са куполама и крстовима и умели да певамо православне химне престали да будемо православни.

Шта је време? Како и зашто оно треба да буде освећено? Време је очигледно свеобухватна форма нашег живота. Ми увек живимо у времену. Кадгод се пробудимо ујутру, увек је или понедељак, уторак, среда или неки други дан, увек пролеће или неко друго годишње доба. Времену не можемо умаћи. Управо стога у времену налазимо први и најважнији услов нашег постојања. Али, наше време треба ли то да доказујемо? приближава се своме крају. У смислу индивидуалног живота то значи да се оно приближава смрти . Људи који се баве психологијом, знају да је сав човеков живот обликован непрестаном ж е љом да се побегне од неизбежне свести о смрти. Човек се упиње да заборави да га време, дан по дан, месец по месец, година по година, приводи к његовом крају. Тако, живети у времену значи спознавати коначност, смртност живота у овоме свету. Сада сте млади, али остарићете. Познајете некога, али он кога сте знали умире или нестаје. Време је слика, сушта икона нашег палог света. Ако размислите о свим поколењима која су живела пре нас у свету и о кратковекости свога живота, разумећете зашто је, у духовном смислу, време тако изузетно значајна и упадљиво п рисутна верска тема. Ми живимо у време ну, а то значи да, од трена када се родимо , већ напредујемо ка сопственој смрти. Наравно, већина људи једноставно неће да стално размишља о смрти. Има другог посла. Већина очекује нешто од времена. Онај ко се договорио са девојком да се нађу следеће суботе, ишчекује тај дан да би је видео. Онај ко идуће седмице иде на одмор, мисли на тај следећи понедељак, када ће поћи на пут. За нас увек постоји неки ближи крај, који нам помаже да заборављамо онај коначни. Своје време испуњавамо испразним стварима које нам непрекидно одвлаче пажњу од тога краја. То је оно што философи и велики људи свих времена, који су дубоко уронили у дубину људског искуства, откривају, дошавши до последњег питања о људској егзистенцији. Они откривају да је живот бесмислен. Свеједно је, дакле, да ли ћу умрети сутра или за тридесет година, јер све што се трудим да радим, све што се трудим да будем, лишено је смисла због тога што мене неће бити. Време људског постојања стога остаје бесмислено, сем ако се не појави нешто што надвладава ту бесмисленост.

Празник Васкрсења

Овај празник представља полазну тачку нашег разумевања освећења времена. У самом средишту нашег литургијског живота, у самом средишту времена које ми одређујемо као годину, налази се празник Христовога Васкрсења и то је православно искуство које води своје порекло још од самих Апостола. Шта је Васкрсење? Васкрсење је појава живота којему неће бити краја, појава таквог живота у овом свету којим потпуно господари време, па отуда и смрт. Онај Који је васкрсао из мртвих никада више не умире. У овом нашем свету, не негде другде, не у неком другом свету, него баш овде појавио се једнога јутра Неко ко стоји изнад смрти а, ипак, и унутар нашег времена. Овај смисао Христовог Васкрсења, ова велика радост јесте средишња тема Хришћанства, и она је у својој пуноћи очувана у Литургији Православне Цркве. Заиста, у праву су они који говоре да је средишња тема Православља, средиште свеколиког његовог искуства, норма поређења за све остало у њему, управо Васкрсење Христово.

Сада бих хтео да кажем да смо, по моме мишљењу, ми православци на Западу у опасности да изгубимо тај васкрсењски дух Хришћанства. Бавимо се смрћу много више него Васкрсењем и у црквеном животу понекад преовладава више погребни него васкрсењски тип побожности. Нико не може разумети праву структуру годишњег Богослужбеног циклуса, ако не разуме да је његово средиште, Дан који даје смисао свим осталим данима и читавом времену, то годишње празновање Христовога Васкрсења. Пасха (Васкрсење) је увек и почетак и крај. Ми вазда живимо и после Пасхе, али и вазда поново идемо ка Пасхи. Сав дух и смисао литургијског живота садржан је у Пасхи, заједно са периодом од идућих педесет дана који врхуни у Празнику Педесетнице, силаску Духа Светога на Апостоле. Ово пасхално славље понавља се сваке седмице у хришћанској Недељи, дану који Руси још и данас зову Воскресеније (=Васкрсење). Мада вам се то може учинити мало чудно, али врло је битно да схватимо да је свака недеља у ствари мали Васкрс. Кажемо мали Васкрс , али она је у ствари и велики Васкрс. Сваке седмице Црква долази до истог средишњег искуства: Васкрсење Христово видевши На бдењу сваке суботе, када свештеник износи св. Јеванђе ље из олтара на средину цркве , и пошто прочита Јеванђ е ље, објављује се иста темељна чињеница наше хришћанске вере: Христос васкрсе! . Свети Павле каже: Ако Христос није васкрсао, узалуд је онда наша проповед и наша вера (I Кор. 15,14). Нема се ни у шта друго веровати. То је срж наше вере, и једино у односу на Пасху, као на крај целокупног природног времена и почетак новога времена, ми можемо разумети читаву литургијску годину.

Педесетница и Пасха (Празник Васкрсења)

Педесетница је испуњење, врхунац Пасхе. Ако отворите црквени календар, видећете да се све недеље у години називају недељама после Педесетнице , а сама, пак, Педесетница је педесети дан после Пасхе . Христос се вазнео на небеса и ниспослао Духа Свога Светога. И тада када је ниспослао Духа у свет, установљена је нова заједница људска, скуп људи чији је живот добио нови смисао. А тај нови смисао проистиче непосредно из Христовог Васкрсења. Ми више нисмо људи који живе у времену без смисла, које нас води к бесмисленом крају. Нама није само дарован нови смисао живота, за нас је и сама смрт попримила другачији смисао. У тропару Васкрсења ми певамо о Христу као Ономе Који је смрћу уништио смрт. Не кажемо да је смрт уништио Васкрсењем, него управо смрћу . И, мада се хришћанин још увек сусреће са смрћу (као са животном чињеницом), личећи по томе на сваког другог човека, смрт за њега има нови смисао. Она за њега значи улазак у Пасху Господњу, у сам прелазак Господа нашег Исуса Христа из старог у нови живот. То је кључ за разум е вање литургијске црквене године. Хришћанство је, пре свега, објава Христовога Васкрсења (у) овоме свету. Православна духовност је васкрсењска (пасхална) по свом унутарњем садржају, истински садржај хришћанског живота јесте радост.

Говоримо о празницима, а празник је израз Хришћанства као радости. Када поучавате децу, ви им преносите не само извесно знање, него и дух (расположење) који стоји иза тог знања. Знате и то да су деца од свега најпријемчивија управо за радост. А ми смо своје Хришћанство учинили тако одраслим, тако озбиљним, тако туробним, тако укочено-свечаним да смо га заправо испразнили од те радости. Чак је Христос рекао: Ко не прими Царство Божије као дете, неће ући у њега Мар. 10,15; Лук. 18,17). То не значи да треба да запостављамо математику, географију и др. Постати дете, по Христовим речима, значи постати способан за то радовање за које одрасли нису више способни, улазити у општење са стварима, са природом, са другим људима, без сумње, страха и фруст р ација. Често употребљавамо реч благодат . Али, шта је то благодат? Харис (благодат) на грчком не значи само милост него и радост . Ако истичем ову чињеницу, то је зато, што сам сигуран да наша прва порука треба да буде порука пасхалне (васкршње) радости. Када нам док стојимо на дверима храма свештеник каже Христос васкрсе!, ноћ , по речима св. Григорија из Нисе, постаје светлија од дана . Управо у томе је снага и корен хришћанског опита (искуства). И само се у оквиру ове и овакве радости може разумети и све остало у Хришћанству.

На Пасху ћу се још вратити на крају о вог излагања, али имајмо већ сада на уму чињеницу да је Празник Христовог Васкрсења истински почетак литургијске године . У Цркви Православној година службено почиње 1. IX, али ја овде говорим о почетку године у смислу њеног духовног начела и утемељења, јер Пасхом истински започиње наше разумевање времена. Свет је лежао у тами, а онда је Неко унео у њега светлост и топлину. Свет је био туробан, јер се био претворио у велико гробље, а онда је дошао Неко и рекао: Смрти више нема! То је у овоме свету учинио Христос. Свет је био хладан, огреховљен и суров, а онда је дошао Он и рекао: Радујте се! То је начин на који се Христос обраћао Својим ученицима: Радујте се! Мир с вама! Васкршња (пасхална) радост почетак је хришћанског искуства.

Шта је година? Раздобље од 365 дана, наравно, али и затворени природни круг , пуни природни циклус годишњих доба пролећа, лета, јесени и зиме. Другим речима, година је природна слика читаве историје козмоса. Она има свој почетак и свој крај, и онда опет почиње и опет се завршава. Врло је важно за нас да знамо да и литургијска (богослужбена) година протиче у вези са овим природним циклусом. Није нимало случајно то што се Божић празнује 25 децембра (7 јануара). О тачном датуму Христовог рођења ми не знамо ништа, али у паганскоме свету који је Хришћанство требало да похришћани (христијанизује) да га обрати Христу, 25. децембар био је празник победе светлости над тамом у природи. Тога дана пагани су прослављали крај периода таме и почетак периода светлости, јер отада дани почињу да дужају и светлост да нараста. Када природа већ изгледа потпуно мртва, слеђена и студена, када у њој нема ничега осим таме, почиње да нараста светлост, најављујући пролеће. Уистину почиње васкрснуће природе. Управо у том контексту природе се и уобличила црквена литургијска година, па отуда, сагледати однос између времена и црквених празника значи, пре свега, сагледати ту повезаност литургијског живота Цркве са циклусом природним.

Долазак Христов

У оквиру празника Пасх е (Васкрсења) и педесет и две недеље = педесет и две Пасхе црквене године, у темељној радости Васкрса, Црква природно време једне године испуњава извесним посебним споменима чији циклус почиње у јесен. Прва велика тема године јесте долазак Христа у свет. Тај циклус назваћемо циклусом Божића и Богојављења . Он почиње 40 дана пре Божића божићним постом. Долазак Христа јест е почетак Хришћанства. Ко су хришћани? Они који знају да је Христос дошао и који ишчекују Његов повратак (други Долазак). Шта онда даје смисао сваком поједином дану, овоме данас у коме живимо? Зар то није само један у низу данa које сваки од нас мора да преживи? Ипак, за мене као хришћанина дубок и нов смисао тога појединог дана проистиче из прошлости. То је дан који стоји у некаквом о дносу према Христовом доласку у свет, то је увек неки дан после Његовог доласка. Тако је хришћанин, пре свега, неко ко се опомиње (сећа). Он може заборављати на Христа, он се може будити сваког јутра, мислећи само на безначајне дневне бриге. Али ипак, на једном дубљем плану, чак и те минорне бриге постају једно сасвим посебно искуство, ако се човек опомиње да он није просто неки тамо Џон Смит који има да уради ово или оно, него управо онај коме је Христос дошао, чији је живот Христос преузео и дао му нови смисао. Ово данас , ипак, има и једно друго значење зато што је то, такође, и један од дана пре повратка (другог Доласка) Христовог. Тако ја као хришћанин увек живим између два Доласка Христова: једног (који се збио) у прошлости и једног (који предстоји) у будућности. Коначно, смисао тога данас за мене проистиче и из самих речи Христа, Који је рекао да је увек са мном: И ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мат. 27,20). Прошлост, садашњост, будућност видимо да време у коме живимо није само време календарско, него и време које је изнутра обликовано и преображено вером и хришћанским опитом (искуством). Оно стоји у односу према Христовом доласку у прошлости, и према Његовом доласку у будућности, као и према Његовом присуству сада. Такво време је коренито другачије од времена човека чија је једина брига у животу да покоси свој травњак, да држи новац у банци, да прода свој шевролет за кадилак, а потом кадилак за нека друга кола и, коначно, да умре, говорећи: Ето , све сам имао и све је без икаквог смисла. Жалосно је, трагично жалосно не знати да је Христос прошлости, садашњости и будућности дао нов и радостотворан смисао.

Сада видимо зашто је прва тема литургијске године Долазак Христов. Али, Божић се не би смео сводити као што се то данас чини на сентименталну причу о беби у јаслама, слатком малом Исусу. Оно што се догодило у Витлејему био је Сам Бог Који је дошао к човеку. У томе доласку учествовао је и човек, јер Христу у сретање долазе Пресвета Дјева Марија, праведни Јосиф, пастири и мудраци као истински представници људског рода. Учествовала је такође и свеколика природа. Христов долазак био је, и заувек остаје, трепетно и преславно тајанство (мистерија): у овај свет дошао је Сам Бог (а то је и онај нарочити садржај хришћанске вере). Бог у Кога верујемо није бог негде тамо, нико не зна где, него Бог Који је узео на Себе да уђе у наше време и постане један од нас и буде Емануил , Бог са нама . Отуда и други празник овога циклуса, Епифанија , што значи Богојављење , о коме се Богочовек Христос јавио човеку, свету и свеколикој творевини. Када је Христос ушао у воде Јордана, учинио је и њих и читаву природу саставним делом Свога Оваплоћења. У исто време, Он је примио и крштење покајања , поистовећујући се са нама, грешним људима. Јер, Христос не долази к нама само да би се као Бог јавио људима. Он долази да би узео на Себе све грехе и трагедије овога света, не само да би био Бог за нас људе, него и човек за Бога . А то значи неко ко ће страдати, ко ће познати све фрустрације и трагичност људскога постојања и изнутра их преобразити у радост. О Богојављењу, које је друга тема литургијске године, видимо Христа као Јагње Божије, и Јована Крститеља како на Њега показује и говори: Ево Га Јагње Божје Које узе на се грехе света (Јн. 1,29).

Празници Божића и Богојављења откривају нам козмичку димензију хришћанске вере. Оба празника обухватају много више од самог човека, много више од односа Ја и Бог. То је важно да схватимо јер је наше време време акутног индивидуализма и себичности, чак и у вери. Ми још увек не схватамо да је Бог пре него што нас је спасао као личности обновио творевину. Бог је, како нам говоре, толико заволео свет да је Сина Свога Јединороднога дао за њега (Јн. 3,16). Свет је козмос , прекрасна целина коју је Бог створио и која објављује Његову славу и открива Га човеку. О Божићу и Богојављењу не открива се само однос између мене и Господа мога, него се и свет у целини открива као свет Божији. Христос силази у воде Јордана, пројављује Себе свеколикој творевини. А то значи да је призив свих нас као људи и као чланова Цркве не да се молимо само за своје појединачно спасење: Исповедај се, причешћуј се, буди добра девојка, буди добар младић и спашћеш се. Хришћани морају стално имати на уму то да они у име свеколике творевине и ту творевину приносе Богу на свакој божанственој Литургији, откривајући да је Бог (онако) заволео свет и да жели да свет поново постане средство човечијег општења (заједничарења) са Њим. То је право значење Божића и Богојављења.

Преображење

Негде крајем литургијске године, у августу месецу, имамо празник Преображења Христовог. То је још један од основних црквених спомена (сећања). Нажалост, пошто обично пада у неки од радних дана многи га људи ни не славе. Ипак за разумевање православне вере он је од јединственог значаја. Христос је повео са Собом три Своја ученика и попео се са њима на (Таворску) гору, а онда је Његово лице засијало, Хаљине су Му постале беље од снега а један од Његових ученика је рекао: Господе, добро нам је овде бити!. То је било испуњење свих људских жеља, тренутак највише људске среће. Јер, нас на овоме свету ништа не може надовољити осим Бога, Његове славе, Његове светлости, Његове истине, Његовог Царства. Хришћанство је, дакле, опет радост, то је смисао Преображења. Оно није никаква књига упутстава: у понедељак ради ово, у уторак оно. Бог нам није дао пакет упутставa и правилa, но Самога Себе, а то значи Живот, Љубав и Преображење. Он нам је дао моћ да се заједно са Њим успињемо на Тавор и да тамо окушамо од онога што нам је Он уготовио.

Шта је Црква? Црква у овом свету представља одсјај светлости коју су ученици видели на Тавору. Питајте наше старије. Они никада не би разумели шта значи то да они морају ићи у цркву, јер одлазак у цркву њима причињава радост, а када не могу да оду на службу, несрећни су. И док ми стално питамо колико често? и колико дуго?, они би све дали само да имају могућност да оду у цркву. Црква за њих није место на коме испуњавамо некакве своје религијске обавезе, него место где налазимо Свој стварни дом , где на дар добијамо светлост и радост. Тако се на литургији током године откривају све индивидуалне, социјалне и козмичке димензије Хришћанства и нама дарују. Наш хришћански живот очитује се као успињање на ону Гору, као следовање Христу. Понекад нам је притом веома вруће, понекад веома хладно. Понекад смо изнемогли од напора, па дижемо руке од свега и чини се да на све у потпуности заборављамо. Ипак, ако хришћански живот има неког суштинског смисла, овај лежи управо у томе последничком хођењу за Христом на Тавор, тако да ћемо и ми узмоћи да кажемо Господе, добро нам је овде бити (Тада, пак, на крају, Христос нам открива, као што вели апостол Павле, што очи не видеше, што уши не чуше, што у срце човеку не д ођ е, А што Господ припреми онима који Га љубе. (I кор 2,9). Пазимо: не само онима који следе Његове заповести, него онима који Га воле. А волети Христа Бога значи желети да Га следимо, упркос свим невољама, значи желети радост обитавања у Христу.

Спомен на Пресвету Дјеву и Богородицу Марију

Оно што сам досад описивао, ипак, није једини садржај литургијске године. Ова укључује и други циклус посвећен сећању на Пресвету Дјеву Марију. Тај се циклус састоји од следећих главних празника (по старом календару) Рођења Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведења 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретења (увођења нашега Господа у храм ) 2. фебруара, и, на крају Успења (тј. Уснућа, смрти Пресвете 15. августа). Ови нас празници подсећају на различите тренутке из живота Богородице, али не представљају пуке успомене. Они нам заправо откривају какав је људски живот у своме савршенству, јер је Дјева Марија за нас Мајка Божија и, отуда најбољи, врхунски и савршени плод људскога рода. У њој ми препознајемо оно што је Бог од човека прижељкивао када га је створио. Гледајући њену чистоту, њену љубав према Богу, њено савршенство, ми схватамо да све су наше мисли типа ја сам добар, ја сам лош, ја сам гори, ја сам бољи, сасвим лишене смисла. Када мислимо на њену небеску љубав и на читав њен живот, постајемо свесни да је управо такав живот истински људски живот, и тако увиђамо колико смо уствари далеко од њега.

Зато празник Рођења Пресвете Богородице представља не само спомен (под/сећање) на њено рођење, него и откривање истинског значења сваког човековог доласка на свет. Чим се родимо, ми већ почињемо да испуњавамо своје људско назначење (судбину). А то значи да у сопственој ситуацији и нама само даним условима испуњавамо, оно што је била испунила Пресвета Богомајка. А шта је то она испунила? Пре свега, она је била уведена у Храм, а исто то се дешава и нама: и нас такође уводе у храм, Крштењем и Миропомазањем. То значи да се на неки начин издвајамо из света и да ступамо у истински живот у Богу, да се наш живот посвећује и предаје Богу. Ваведење Пресвете Дјеве је празник захваљујући коме можемо разумети шта би имало да значи наше посвећивање Богу.

Затим долази празник Благовести : спомен, (под)сећање на јединствено благовештење (јављање добре вести) Богородици јесте истовремено и благовештење свакоме од нас шта ми имамо да чинимо у овоме свету. Јер, сви ми имамо неко призвање, које није просто то да успемо у животу, него, управо, да испуњавамо Вољу Божију, Божији јединствени план са сваким од нас понаособ. На ову благовест Богородица је одговорила да . И то њено да, и чини могућим наше да Богу, јер је баш оно и омогућило Христов долазак к нама. У Пресветој Дјеви и Богомајци се радост послушности Божијој вољи (нека буде воља Твоја) не само открила него и заиста даровала нама.

Следи празник Сретења о коме Пресвета приноси своје дете Богу. Овај празник није од значаја само за мајке, но и за све нас људе листом. Због тога што је истински смисао нашега живота, и свега, у томе да и живот и све друго своје приносимо Богу. Понекад говорећи о нечему што волимо или за шта бринемо ми кажемо То је моје чедо! Али, без обзира на то шта је то наше, чедо, ми га морамо принети Богу. Истински људски живот почиње, поимањем да све припада Богу и да нема веће радости од приношења Богу онога што Богу и припада. Ми на Литургији кажемо: Твоје од Твојих, Теби приносећи Јер, тек када смо га у радости, благодарењу и љубави принели Богу, све и задобија свој истински смисао и ми га тек онда заиста притежавамо (поседујемо).

Коначно, последњи празник овога циклуса јесте Успење , празник, уснућа или смрти Пресвете Богомајке. Лето је на измаку, плодови и цветови су прекрасни, лишће почиње да се злати и румени, ипак још увек пуно живота. Природа је испунила себе, и чини се да је све достигло своје савршенство. И усред тог прекрасног света, ми радосно прослављамо упокојење Богородице и тврдимо да Пресвета није била напуштена у смрти. Јер, њена љубав била је тако велика, тако велика је била и сила светлости коју је у себи имала и сила њеног живота са Богом, да ју је Христос отргао од смрти. И тиме, управо њеним вазнесењем почело је и васкрсење свију нас. Овај празник открива нам Богородицу као први плод Христовога Васкрсења. Али оно што се десило Њој, дешава се и нама, њен пут је и наш пут. Сагледавање свих ових Богородичиних празника јесте сагледавање читавог живота кроз Њу као савршено људско биће.

Исто важи и за сагледавање и спомен прослављање свакога дана у црквеној години, посвећеног увек некоме од Светих , нпр. Јовану Претечи, Апостолима, Преподобнима, за спомен свакога светитеља и свих њих заједно. Тако ми живимо не само у времену о коме читамо у новинама у времену политичких збивања, малих и пролазних радости, страдања и трагедија, него и у времену у коме је поколење за поколењем изнедравало оне које ми називамо Светима . Они јесу живи, они су са нама , и у свакој божанственој Литургији ми их све спомињемо. Ово живо присуство Христа, и око Њега, Богородице, Светог Јована Претече и свих Светих ово чудесно јединство свих које постоји у Христу јесте темељно искуство Цркве. Видимо сада да литургијски годишњи циклус није само след дана од којих неки треба да буду верски прослављани, док су неки профани. Тај циклус је, пре свега (окушање и) искуство новога времена, наше усвајање (примање) божанскога дара. Бог нам је даровао све ове празнике и, сваким од њих посебно, чудесан дар Своје Радости.

Светковање: припрема и испуњење

Шта је то светковање? То је примање Богом нам дароване радости, примање наше, примање од стране Цркве. Са једне стране, читав живот Цркве јесте непрекидни празник, са друге пак, тај живот представља припрему за онај крајњи празник, за испуњење свега, самога света у Богу. Зато сваки празник, свака светковина Цркве почива на двоструком обрасцу припреме и испуњења (коначног остварења). Ми до празника Васкрсења не доспевамо гледањем у календар, говорећи: Васкрс пада 3. маја. Ми до њега морамо да стигнемо кроз пост. Пре Божића морамо да прођемо кроз Божићни пост. Сваком празнику увек претходи припрема, очишћење, пост. Приступајући Тајни светог Причешћа, тој највећој радости коју човек може да прими, дужни смо да постимо. Све ово нам открива и учи нас правом смислу светковања . Лако је ићи у цркву, тешко је светковати. Јер, само одлажење у цркву, само присуствовање ту није довољно. Истинско светковање је живо учествовање. Али то учествовање, смисао, дубину и радост светковања не може докучити нико ко се није претходно припремио. Ми не можемо, без неког прелаза, из својих завадa одмах ускочити у хришћанску радост. После обилног ручка, добре цигаре и вискија, не можемо изненада постати духовни. Ми смо пали људи. Наши апетити, наша тела, све нас вуче надоле, према земљи. Лакше нам је да седимо него да стојимо, да спавамо него да бдимо, да читамо стрип него ли добар роман или, пак, добар роман него ли Јеванђеље. Радост и свеславне своје дарове Бог нам дарује на први поглед као бремена, као нешто тешко, па чак и немогуће. И ми их не прихватамо. Заправо их одбијамо. А морали бисмо да уложимо некакав труд јер, пре него што постане радост и светковање, читав живот је труд. Зато ми никада не можемо светковати празник а да не прођемо кроз напор припреме. То је смисао поста као уврежене хришћанске праксе од пресудног значаја. У хришћанском смислу речи, пост није обична замена за дијету. Истинско пошћење је увек и духовно и телесно, напор читавог човека. Зашто? Зато што је пост за нас једини начин да поново постанемо светлост , отворени за Бога и за Његову светлост. Немогуће је ући у Царство Божије, ако се претходно не ослободимо од духовне опустелости и отежалости, од свега што је зло, безначајно и смртно у нашем животу. Зато је ритам црквеног живота увек ритам припреме и испуњења .

Освећење времена тако представља преображавање нашег природног времена, онога у коме живимо. Као и све друго у овом палом свету, и време је пало , и њему је неопходно искупљење. Освећивати време значи преображавати га у времe испуњено смислом у време које је, као што сам рекао, преко Цркве и њеног литургијског живота, доведено у везу и однос, са трима основним аспектима хришћанске вере: Христос је, наиме, дошао к нама и ми у Његовом првом доласку откривамо смисао свога живота, јер је Он дошао да би наш живот преизменио из таме у светлост, одредио му правац и открио нам наше стварно назначење, којe јe Царство Божије. Све је ово, ипак, немогуће ако Сам Христос ту поред нас није присутан . А Христово Присуст в о у нашем животу јесте Црква. Христос је Тај Који увек стоји уз нас и помаже нам, води нас и испуњава Својом Благодаћу. И, коначно, освећење времена је и ишчекивање будућности, ишчекивање тога испуњења, заједничарења и коначне заједнице са Богом, у којој је смисао свега што постоји: дакле, Сећање Присуство Ишчекивање.

Истински хришћански живот има свој најбољи израз на Велику Суботу, дан који непосредно, претходи Пасхи, док се Христов гроб још увек налази на средини цркве. Христос изгледа мртав али се зраци Његове светлости већ јављају. Гроб ту више не означава смрт, он више није место на коме плачемо и јадикујемо. Гроб на средини цркве, окићен цвећем, постаје животодавни гроб. Христос спава, и ми заједно са Њим такође пролазимо кроз овај дуги дан, који ће нас привести радости Васкрсења. Људски је живот ишчекивање онога што долази на крају, а то на крају јесте радост брачне Одаје (нашег небеског) Женика, радост (Његовог и нашег) Васкрсења. На крају нас чекају Богородица и Јован Претеча и сви Свети, и чудесна пуноћа живота. Када као човек хришћанин видим такав крај, ја желим да га достигнем и да се, дакле, крећем у његовом правцу. Зато морам да уложим и улажем одређен напор, а када то чиним, читав мој живот постаје једно подвижничко вежбање. Сусретнем, на пример, човека за којег лично нисам заинтересован, али схватам да ми је он послан од Бога, и онда тај сусрет постаје пун смисла. Или имам неко безначајно намештење, али схватам да је управо тај посао оно преко чега моје тело, мој дух и мој живот треба да буду претворени у ишчекивање. Све добија неки смисао, све постаје освећено, јер све представља корак на дугом путовању ка врху Тавора. Тако читав литургијски циклус има само један смисао: да нас оспособи да будемо као апостол Петар на Тавору, способни да кажемо: Господе, добро нам је овде бити, и да то кажемо из свега срца.

Васпостављање литургијског годишњег циклуса није само један од проблема који се тиче верског образовања. То је суштински проблем нашег црквеног живота данас. Ми смо заиста врло слаби православци, ако мислимо да своје Православље можемо да стиснемо у недељна преподнева, између 10 и 12 часова! Ако нам се читав живот током седмице, од понедељка до недеље, читав живот током месеца, читав наш живот током године не налази у живом односу према Тавору, према Васкрсењу Христовом, према Педесетници, онда ни ова недељна јутра више немају никаквог смисла. Нашем је поколењу управо стављено у страшан задатак васпостављање не само спољашњости, не само датума и назива празника , него и чудесног унутарњег знања како их треба светковати, како треба ходити у цркву и како у цркви налазити радост коју нам нико не може одузети.

ОСВЕЋЕЊЕ ЖИВОТА

Пошто смо расправљали о освећењу времена , сада долазимо до освећења живота Црквом. Освећивање живота је основни смисао Тајни. Треба, дакле, да кажемо неколико речи о појму светих Тајни као таквих.

Премда термин свете Тајне ограничавамо, обично, на седам нарочитих обредних чинова, можемо рећи да је у Православној Цркви приступ животу у целини светотајински (сакраменталан). Шта то значи? Света Тајна је чин који преображава . Преображење је истински циљ Господа Бога у Његовим спаситељским делима. У Христу, Бог не само да нас спасава, не само да нам опрашта грехе, него, такође, и преображава наше животе. Управо у празнику Преображења ми налазимо крајњи смисао православне идеје спасења. Када кажемо спасење, често смо склони да ту реч употребимо у смислу спасења од нечег. Тако је без сумње, било првобитно значење ове речи: спасење од греха , од смрти, од ропства овоме свету. Али нама је у Христу откривено и друго њено значење, значење преизмењивање, преображавање. Христос је дошао да дарује нови смисао и ново назначење нашем животу. Као што је рекао један од црквених Отаца, Бог је постао човек да би човек могао да постане бог. То је православно учење о обожењу , о могућности човековој да постане Бог по благодати (Божијој). А искуство светости у Цркви, искуство оних које називамо С ветима, јесте управо искуство оваквог унутарњег преображења. Крајња судбина свега постојећег сажета је у речима Литургије светог Василија Великог: Да Христос све Собом испуни! Ове су речи полазна тачка за правилно разумевање светих Тајни. Свете Тајне су свештене радње којом Црква преображава наш живот. Управо у тој перспективи ми ћемо и говорити о свакој од њих.

Свете Тајне поделићемо на следеће групе:

I две Свете Тајне које можемо назвати светим Тајнама посвећења (увођења, иницијације), којима почиње наш хришћански живот, Крштење и Миропомазање , и света Тајна која се у светоотачком богословљу назива светом Тајном над тајнама, у којој хришћански живот налази своје испуњење (врхунац): божанствена Литургија , или света Тајна Евхаристије . Ове три Тајне обликују наш живот у Цркви. Крштење нас у Цркву укључује, Миропомазање нам даје дарове неопходне за живот у Њој, а Евхаристијом се испуњава наше чланство у народу Божијем.

II две свете Тајне исцељења . Човек, нажалост, не чува тај нови живот који је примио о Крштењу у свој његовој чистоти, он отпада од њега, остаје отворен за грех чак и пошто му је дарована бела хаљина непропадивости, и мора да бива увек изнова васпостављан у стање које је примио од Христа. Прва Света Тајна исцељења је Тајна Јелеосвећења (освећења уља), окренута телесним слабостима човековим. Друга је Тајна људског кајања и Божијег праштања, света Тајна Покајања . Духовно обновљење и телесно исцељење човеково циљ су ових двеју светих Тајни.

III ту је затим света Тајна Брака , која показује да Црква посебну пажњу посвећује породици, човеку у породици, људској љубави, рађању, основној јединици човековога живота у друштву.

IV коначно ту је и с е дма Тајна, Света Тајна Свештенства , која Цркву опскрбљује епископима, свештеницима и ђаконима, без чије Богом установљене службе Црква не би могла да остварује себе као Тело Христово.

Дух и вештаство (материја)

Сада треба да покушамо да разумемо зашто се о светим Тајнама, говори као о освећењу живота. Ваптизмос (Крштење) на грчком значи погњуривање у воду вода је од самога почетка била елемент ове свете Тајне. Ко се не роди водом и Духом, каже Исус не може ућу у Царство Божије (Ин. 3,5). Зато је прво питање на које треба да одговоримо : Зашто баш водом? Зашто , другим речима, хришћански живот и Црква сама, зависе од вештаства (материје)? Овај, пак, елемент вештаства присутан је готово у свим светим Тајнама вода на Крштењу, скупоцено миро на Миропомазању, освећено уље у Тајни исцељења. Христос, исцељује слепога помоћу вештаства (материје). Када Јеванђеље и Библију уопште читамо отвореним очима и схватимо став према материји који се у њима открива, ми разумевамо да коренито супротстављање духа и материје, супростављање које прожима модерно Хришћанство: уствари није библијско . Бог је створио вештаство (материју), као што је створио и дух. Бог је створио читав свет и сваки грам вештаства (материје) припада Њему. А из Библије знамо да је све што је Бог створио добро! И погледа Бог све што је створио, и све беше добро (Пост. 1,31) Зато је таква религијска тенденција која презире материјалне ствари, сводећи веру, религију, само на оно што је духовно, сасвим погрешна и нехришћанска. Многе велике несреће у нашем хришћанском животу, друштвене и индивидуалне, разрешиле би се када бисмо схватили да Бог није створио само дух, него уистину чудесан спој духа и вештаства (материје), која је наш свет. Стварна перспектива и стварни циљ света јесте да се материја одухови , тј. да задобије духовни смисао, а све духовно да се оваплоти . Образац божанскога Спасења је Бог Који је постао човек: И Слово (Логос) постаде Тело, и обитава међу нама (Јн. 1,14). Сам Бог преузима вештаствено (материјално) постојање да би (вештаство) материју узвео Богу. Отуда стварни грех није у томе што је човек постао материјалан, јер је као дух и материја од самога почетка и био створен него у томе што је и заборавио и изневерио стварни смисао односа између духа и материје. Раздвајајући и подвајајући дух и вештаство (материју), човек је постао роб вештаства уместо да буде његов господар и да га прожето духом, узведе к Богу. Зато су наше свете Тајне и духовне и вештаствене, са уљем и водом, хлебом и вином као својим средствима. Ето зашто нам, усто, Свете Тајне откривају како би требало да живимо у овом свету и шта је наш хришћански живот.

КРШТЕЊЕ И МИРОПОМAЗAЊЕ

Онај ко верује и крсти се биће спасен (Мк. 16,16). Крштење је Света Тајна нашег новог рођења у Христу, нашега укључења у обновљени род људски. Иако створен Богом, Природни човек је сагрешио, изгубио своје синовство и непосредно познање Бога и заједницу са Њим. У Христу, човек је васпостављен у својој првобитној лепоти. Христос је живео савршеним људским животом, животом свецеле преданости Богу, посвемашњег послушања и безусловне љубави. Он је прихватио смрт, али је трећега дана васкрсао из мртвих, јер је Његов живот био јачи од смрти. У Христу се Бог сјединио са човеком, и свима који верују у Њега као Сина Божијег, Пут, Истину и Живот, дарује нови живот , благодат поновног рођења. Као видљиви знак овога дара и средство преображења којим нам се он даје, Христос је установио свету Тајну Крштења као основу новога друштва, новога Народа Божијег Цркве. На Крштењу ми отуда примамо снагу новога живота која нас чини члановима (удовима) Цркве. Све ово нашло је израза у обреду посвећења (увођења) који се састоји од три дела: припреме (оглашења), Крштења и Миропомазања.

Припрема

У раној Цркви човек који је исповедио веру у Христа и изразио жељу да постане члан Цркве најпре је постајао оглашени тј. катихумен (онај који слуша тј. којега уче, који прима поучење). Он је бивао поучаван учењима Цркве (Библији и Символу вере), упућиван у смисао њеног богопоштовања и њен закон живота (морал). Он је похађао поучни део Литургије (Литургију катихумена), али је био искључен из светотајинског дела Литургије (Оглашени изиђите ). За то време цела се Црква молила за њих (молитве и јектеније за оглашене). Данас, будући да се већина Крштења врши на деци, ова припрема за Крштење опстала је само у облику кратке службе пре чина Крштења, која укључује:

1) Три молитве егзорцизма , које значе истеривање злих духова. Црква учи да је човек постао роб Сатане и његових анђела, који су духовно оскврнили читав свет. Христос је дошао да сруши њихову власт, и уништи њихову моћ, па је његов први чин увек био истеривање духова злих. Црква поседује исту ту, Христову моћ ослобађања човека од овога ропства, и њено прво дело јесте, такође, да ослободи ново дете Божије од тираније Сатанине.

2) Одрицање од Сатане и осуда његова од стране новога хришћанина. Данас то чине кумови у име детета. Они се окрећу Западу (који је, насупрот Истоку, символ таме) и три пута се свечано одричу Сатане и свих анђелa његових и свих делa његових. Између Бога и Његових непријатеља води се непрестани духовни рат, а хришћанинов први корак јесте да у њему слободно изабере Божију страну.

3) Прихватање Христа . Затим се кумови са дететом окрећу према Истоку, према Светлости, и три пута објављују да дете прихвата Христа, да га прихвата за свога Цара (тј. господара читавога живота) и Бога.

4) Исповедање вере , тј. читање Символа вере . Тада кумови у име детета читају Символ вере , што значи да у његово име прихватају, целокупну веру, учење и живот Цркве, изричући га као заклетву на оданост Цркви.

5) Кратка молитва , у којој свештеник моли Бога да припусти оглашенога и светом Просветљењу свете Тајне Крштења.

Крштење

Света Тајна Крштења у ужем смислу почиње освећењем воде. У Библији, вода је символ суда Божијег (уп. потоп), очишћења , тј. опроштаја, и живота . Још општије узевши, она је прва материја, корен и основа света. Употребљавајући воду у с ветој Т ајни К рштења, црква припрема нови свет за новога човека, или боље речено нови однос између материје и човека. Човек је грехом постао потпуно зависан од материје (ваздух, храна) више материјалан но духован. Света тајна поновног рођења почиње очишћењем вештаства (материје), чинећи га за човека опет путем ка Богу. То је уопште смисао употребе вештаствених (материјалних) елемената у светим Тајнама (воде, уља, хлеба, вина) . Хришћанство има козмичке димензије зато што је човеково божанско назначење да, као створен Богом, постане цар творевине, и да свеколики козмос потчини Богу. Благословена и освећена вода поново постаје Божије оруђе за спасење и искупљење човека. Погружавање крштаванога у воду значи осуду на смрт старога човека у њему, пресуду изречену над старим Адамом, затим умивање од греха, Божији опроштај, и, коначно, ново рођење, дар Христовога живота крштаваноме. Поредак службе састоји се од:

1) Почетног свечаног благосиљања : Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Света Тајна Крштења заиста је Тајна Царства Божијег, јер кроз њу човек постаје грађанин небеса , дружбеник Светих, учесник у новом и бесмртном животу у Духу Светоме.

2) Велике јектеније , која укључује прозбе за освећење воде и преображај оглашенога који ће бити погњурен у њу.

3) Молитве благосиљања воде које објављује истинску природу козмоса као чудесног храма Божијег, с једном крајњом сврхом: да одражава славу Његову и да Га обожава.

4) Помазивањa уљем радости ако воде тако и тела оглашенога . Уље је библијски симбол исцељења (у причу о милостивом Самарјанину), мира (маслинова гранчица по с ле потопа) и радости (уље кап извора радости у старом свету). Христос исцељује немоћи човекове измирује човека са Богом и испуњава га миром који надилази сваки разум (Филиб. 4,7).

5) Трикратног погњурења у воду уз светотајинску формулу: У име Оца. Амин. И Сина. Амин. И Светога Духа Амин. Православна Црква инсистира на погњуравању (не на поливању водом), јер грчка реч ваптизмос значи погњуривање и зато што је погњуривање одговарајући обредни израз смисла Крштења, као препорођаја целога човека.

6) Чита се 32. псалам , радосна песма опроштаја и обнове живота (Благословен је онај коме су греси опроштени)

7) Затим се новокрштени облачи у белу хаљину , као символ новине и чистоте живота који је примио у Бањи Крштења.

Миропомазање

Затим се врши света Тајна Миропомазања. Она се састоји од помазања новокрштенога (неофита) скупоценим светим миром, мирисним уљем које је благословио епископ и које се чува у свакој цркви у њеном олтару. Ово уље указује на трајно присуство Духа Светога у Цркви. Дух Свети је сишао на сваког од Апостола, понаособ на дан Педесетнице и отада долази и обитава у свакоме човеку који прихвати Христа и ступи у Цркву. Свештеник светим миром чини знак крста на челу крштаванога, затим на очима, ноздрвама, устима, грудима, рукама и ногама новокрштенога (неофита), говорећи сваки пут: Печат дара Духа Светога! На западу се ова света Тајна назива конфирмацијом . Неко би то могао да назове рукополагањем, тј. произвођењем човека у члана Цркве . Човек је, наиме, Крштењем примио нови живот и био уведен у царство Оваплоћења, царство обновљења природе . Сада, пак, примио је своје сопствено јединствено лично обележје, свој идентитет, лични живот, способност да као личност бива члан целине, сведок Христов, син Божији, судеоник у царском свештенству Цркве.

Света Тајна Посвећења завршава се свечаним опходом око бање крштења (крстионице). Свештеник, држећи у рукама крст, новокрштени у својој белој одећи и његов кум са свећама у руци, описују својим кретањем знак круга, док верни певају: Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Алилуја! Круг је символ вечности, верности и потпуности. Ово што се сада савршило, неће имати краја њиме почиње наш вечни живот, заједница са Богом и пријатељство Божије даровани су нам занавек.

У Раној Цркви свете Тајне Посвећења биле су вршене у ноћ уочи Васкрса, на свечаном пасхалном бдењу. Одмах по завршетку Крштења неофити су у поворци довођени у цркву, придруживали се сабрању верних и, по први пут, примали свето Причешће, укључујући се у Тело Христово (тј. Цркву). Свете Тајне Крштења и Миропомазања доживљаване су као чинови који воде ка Евхаристији и Причешћу. Чак и данас службе Велике Суботе и Васкрса сачувале су ту крштењску ноту (певање песме Ви који се у Христа крстите, у Христа се обукосте, на пример.) Било би добро обновити бар ову органску богослужбену везу између Посвећења и Тајне св. Причешћа, те Крштења вршити пре божанствене Литургије, тако да новокрштени могу да приме своје прво Причешће у присуству целокупне Цркве, истога дана.

У обреду какав је он данас, служба се употпуњује читањем посланице Римљанима (6,3- 11 ), објашњењем Крштења као хришћаниновог учествовања (удеоничарења) у смрти и Васкрсењу Христовом, као и читањем светог Јеванђеља по Матеју (28,16-20), где Христос заповеда Апостолима да иду да крштавају, и обећава да ће бити до свршетка века са свима који верују у Њега. Три су завршне радње спирање светога мира, приклањање главе и постригавање (одсецање власи), првобитно вршене осмога дана по Крштењу, пошто су новокрштени били провели целу седмицу у цркви, примајући свакога дана свето Причешће и посебну послекрштењску поуку. Сапирање светог мира значи да видљиви знаци сада морају постати сaма суштина хришћаниновог живота, нестати као видљиви знаци и постати стварност сама. Приклањање главе значи да новокрштени прихвата дисциплину Цркве, и израз је његове послушности, не силама овога света, но искључиво Господу Исусу Христу. Пострижење власи указује на светотајински карактер хришћанског живота, сачињеног од послушања, самоодрицања и спремности да се занавек служи Богу.

ПОКАЈАЊЕ И ИСЦЕЛЕЊЕ

Друга група светих Тајни, свете Тајне Покајања и Јелеосвећења, баве се исцеливањем . Знамо, а такво је и наше свакодневно искуство, да упркос нашем уласку у радост и мир Царства наш живот чешће остаје у тами и греху те да ми непрестано отпадамо од целосности, која нам је дата у светим Тајнама, посвећења. Стога ми потребујемо исцелење и поновно измирење са Богом потребујемо то увек изнова и зато је Бог , по Својој Милости, оставио Својој Цркви светотајинска средства за исцеливање (хришћана).

Света Тајна Покајања

Циљ свете Тајне Покајања јесте да поново измири човека са Богом у Цркви. Уистину, сваки грех одваја нас и изопштава, тј. искључује из заједнице (општења), екскомуницира из новога живота. Сваки пут када учинимо грех, ми престајемо да стојимо у Христу. Сваки пут када учинимо грех, ми изневеравамо своју истинску природу, обновљену у нама Крштењем и Миропомазањем. И једино нас (по)кајање може вратити у стање које смо изгубили, што значи да света Тајна Покајања не сме никада да се схвати у некаквом магијском смислу, као разрешење од греха које би било независно од чињенице да ли се ја стварно кајем или не, као нешто само собом и по себи делотворно. Напротив, ова света Тајна управо зависи од мога покајања. Јер, покајање није пуко набрајање грехова, такорећи нека правна трансакција. Оно је, пре свега, истинска криза (суд) савести. Слику истинског покајања налазимо у Јеванђељу у причи о блудном сину. Блудни син се присетио свега што је имао у дому оца свога, појмио је колико је много изгубио, а онда је зажелео целим својим бићем да се врати . Зато греше они који свету Тајн у Покајања објашњавају као неку врсту објективне моћи (свештеника да по себи отпушта грехе). Разрешење од грехова које даје свештеник заиста је пуноважно, али ако код грешника који се исповеда нема и с тинскога покајања, оно се на њега не односи. Оно што Бог тражи од нас јесте, умилење, тј. покајничка ганутост срца. Оно што Бог жели то јесте човек који каже: Био сам примио тако много, сећам се беле хаљине коју сам примио на Крштењу, и схватам колико сам сада оскврњен! Тек онда када смо се заиста згадили над грехом, када се кајемо, тј. желимо да се изменимо , греси су нам стварно отпуштени, јер отпуштењем грехова које изриче, свештеник управо оглашава да је Бог примио покајника и поново га измирио са собом и Црквом, да се блудни син вратио и да га је Отац примио. Такво је православно схватање свете Тајне Покајања, различито од римског, чисто правничког појма покајања. Бог нам је у Христу једном засвагда опростио све грехе, али тај се опроштај односи и на мене лично само онда када га ја свим срцем зажелим, када ушчезнем за заједницом са Богом и за животом са Њим, и зажудим да се у мени васпоставе радост и мир, без којих ништа на овом свету нема никаквог смисла и никаквог значаја за човека хришћанина.

Света Тајна Јелеосвећења

Како треба да разумемо ову тајанствену свету Тајну Јелеосвећења? Човек је биће које страда . Свако је од нас ишао у болницу. Свако од нас, а посебно свештеник, када уђе у болницу, свестан је да наш свет, испод своје оптимистичке фасаде, крије бол и страдање. Ми често покушавамо да то заборавимо и да живимо у свету као да у њему нема страдања ни смрти. На страницама наших часописа налазимо слике које славе праве мушкарце и праве жене, славе њихова лепа тела, и читава слика света у њима је слика савршеног благостања. Ипак, свако зна да живот открива своје право лице у болници, и да је страдање неизбежни његов израз. Човек који је некада био тако млад и срећан и чија нас је лепота на фотографијама очаравала, сада се у болници бори са болом, очајањем и смрћу. Часописи лажу а болница је истина и стварност овога света . Јер, страдање нас све чека, пре или касније, и све нас обједињује у одређењу човека као бића које страда . Стога је света Тајна исцељења Божији одговор на људско страдање и није нешто о чему треба д а се брине само свештеник јер је то основни задатак читаве Цркве. Христос је провео толико Свога времена са онима који су страдали и које су Му доносили болесне, осакаћене и у мукама. Јер, Господ Христос је управо дошао да исцели човека, да га ослободи од његовог ропства греху и страдању.

Било би, ипак, погрешно разумети свету Тајну исцељења као творење чудa . Ми, дакако, ни могућност чуда не одричемо. Кад Бог хоће да учини чудо, Он га и учини. Али чак и Христос, када би му донели болесног човека, обично би најпре рекао отпуштају ти се греси твоји, а тек га потом исцелио. Зашто? Зато што је само физичко исцелење нужно привремено тј. пролазно. У овоме свету не може бити потпуног и трајног исцелења. Стога, да бисмо разумели хришћански појам исцелења, морамо опет мислити речима. Узмимо, на пример , два човека који умиру у истој болничкој соби од исте смртоносне болести. За једнога од њих то страшно страдање, то умирање може бити често и јесте коначни пораз, коначно предавање тами. За другог човека, пак, може да буде сасвим супротно. Исти бол и страдање могу да га подстакну и наведу да почне да разумева смисао живота. Док је био срећан, док је возио свој кадилак, пушио цигаре, јео свој месни одрезак, зарађивао све више и више новца, освајао жене никада није размишљао о Богу. Никада. Живот је за њега био забава, препун разонодa. А сада га је Бог посетио. Хришћани су у прошлости болест називали посетом милости Божије. Другим речима треба да схватимо да смо ми духовно толико слаби, умом толико материјалистички настројени и тако дубоко отуђени од духовног живота, да нема другога начина да нам Бог открије шта је истински живот него да нас лиши тог површног и бесмисленог живљења од забаве и за забаву. Тако страдање може постати победа, истинско преображење човека, и као што може да посведочи сваки свештеник неко понекада у страдању може да сагледа лепоту духовнога рођења, човековог повратка духовној стварности у оквиру које је и био створен. Такав је циљ свете Тајне исцељења. Прочитајте молитве и поуке из којих се она састоји. Оно за шта се молимо јесте истинско исцељење, потпуна обнова човека којег је Бог посетио, и који отуда опет постаје целостан (у-цел-ује се), јер опет улази у заједницу са Богом. То је стварна победа и стварни преображај. Ми знамо да овај свет не може никада постати свет без страдања, без болести и без болница, али исто тако знамо и оно што нам Христос говори да чак и страдање може да постане победа Божија. Јер, Христос је умро и смрт се преобразила, Христос је пострадао и страдање се преобразило, Христос живи и живот се преобразио. Оно што је човеку дато у светој Тајни Јелеосвећења (Освећења уља) јесте, уствари, та могућност победе, у з помо ћ Онога К оји вас воли више него што вас ико може вол е ти, Који сада у Својој љубави страда са вама , могућност да с е надмоћа силу страдања.

Наш хришћански живот мора да буде непрекидно претварање пораза у победу, а ако је то истина, онда је света Тајна Исцелења једна од преко потребних светих Тајни Цркве.

СВЕТА ТАЈНА БРАКА

Разумевање ове свете Тајне можемо да почнемо питањем: зашто је од тако много стања људскога живота Црква изабрала баш једно, брачно , и дала му светотајински смисао? Одговор на ово питање проистиче из самог обреда венчања. Пре свега, п остоји у њему двострука стварност, заправо постоје две службе у једној: она коју називамо веридбом и која се обично врши у припрати цркве и састоји с е од размене прстенова међу вереницима и, затим свечаности уласка у цркву у поворци и овенчања крунама. Кратком анализом међусобног односа ових двеју служби разумећемо светотајинско значење брака.

Веридба

Први део, веридба, одговара браку као установи установљеној од Бога у самој творевини. Брак је постојао пре Христа и постоји и изван Цркве. Он је био установљен још у рају, тако да припада самој структури људскога живота. Ми не треба да верујемо у Бога или да будемо хришћани да бисмо схватили да брак мора да буде заснован на љубави и да он сједињује два бића која улазе у јединство живота, љубави и узајамне подршке Другим речима, постоји природно учење о браку а о грађанском браку матичар не каже ништа из основа различито од онога што Црква говори. Ти ћеш пружати ослонац својој жени, она ће га пружати теби као своме мужу, обоје ћете се обавезати на заједнички живот, одгајати своју децу, водићете заједничку егзистенцију. Црква је ово одувек прихватала и вер и дбени обред је хришћански израз свега тога. Прстенови су тако постојали као симбол брака и пре Христа, при чему прстен представља симбол вечности, верности, нечега драгоценог, нечега што нема краја. Стога Црква прихвата и потврђује брак као нешто природно . Када човек сретне жену и заволи је, и она заволи њега, ова љубавна прича може примити нове облике али не и нову суштину, јер се тада вазда збива исто оно чудо које је Бог поставио у средиште света од самог почетка, чудо љубави . Када између толико много људи на овоме свету само једна особа постане за мене једна једина и ја за њу постајем једини, ова јединствена љубав јесте она суштина која нас управо држи заједно.

Али и с обзиром на то други део службе и задобија свој истински смисао брак, као и све друго, припада паломе свету. И брак се такође кроз човеков грех искварио. Стога баш као што је и човек, његово тело, и материја и све у овоме свету било затровано и измењено, као што је све одступило од свог првобитног изворног смисла, све треба и да буде искупљено и преображено.

Венчање

Пошто је завршена веридба, свештеник уводи младенце у брод цркве. Ова процесија (литија , поворка) , овај улазак у цркву, изванредно је значајан у литургијском смислу, јер открива преображај брака од нечега што је сасвим природно у брак у Христу . Брак овде добија ново значење, нову димензију. Ова нова димензија јесте Сам Христос. Он постаје средиште тога односа. Кроз Христа брак добија своје вечно значење, постаје пут коначног хришћаниновог испуњења у Царству Божијем. Кад их свештеник овенча венцима (крунама) и поведе три пута око налоња, певају се три песме, које откривају троструку симболику (о)венчања (крунисања).

Венци (круне) откривају, пре свега, царску суштину брака. Кроз брак човек је васпостављен у своме достојанству цара света. Јер он заиста постаје цар једног царства, ма како малено оно било. Он ће имати децу. Милост Божија омогућиће му да му сопствени дом буде жижа истинског хришћанског живота, љубави, мира и радости. Зато Црква породицу и назива малом Црквом . Породица одржава Небеско Очинство Самога Бога. Овај је свет био створен као породица Божија. А светотајински брак обнавља ову целовитост љубави. Чега се ми сећамо из свога детињства? Без обзира да ли је оно било добро или сиромашно или лоше, детињства се сећамо увек а то значи сећамо се родитељског дома, породице, родитеља. Касније смо били изгубили овај рај и свет је за нас постао мрачан и хладан. У браку, онаквом какав је дарован од Цркве, призвани смо да стварамо хришћанску породицу, а то је и прво значење (о)венчања (крунисања).

Друго значење јесте мученички венац . Распад породице данас, стални разводи, све то последица је тога што човек не жели да прихвати брак као мучеништво , а то значи трпљење, стрпљивост, заједничко путовање путем тегобним али ипак у основи и славним. Ми смо данашњи људи окаљани вулгарним инстант задовољствима, и н стант забавама. Али брак је, као и сам живот, пре свега, путовање , а његов циљ, као и циљ самога живота, јесте Царство Божије. То путовање захтева узрастање, страдање , труд, и љубав у најдубљем смислу речи љубав нераздвојиву од крста . Брак не може бити сведен на секс, јер доћи ће дан када секс више неће бити тако важан, када ће увенути физичка лепота. Све оно што обично чинимо садржајем брака једном ће престати. Оно што буде остало биће истинска љубав , она која надилази смрт и којом окушамо укус Царства. У том је смислу брак мучеништво . Тек у Царству Божијем брак ће бити остварен као пуноћа и зато је треће значење венаца (круна) то да су они венци Царства Божијех. Када свештеник са главa супружника скине круне после обреда , он моли Бога да те венце прими у Своме Царст в у. А тамо , у Царству ће се св е оно што појединчано и де ли мично остварити у свој својој пуноћи.

У раној Цркви завршни чин у коме је врхунила света Тајна, Брака, било је заједничко причешћивање Телом и Крвљу Христовом, удеоничарење младенаца у св. Причешћу. Заједничка чаша из које данас пију нововенчани у оно време био је управо евхаристијски Путир. Свето Причешће било је дар онима који су се венчали, једини који их је могао одржати у Хришћанској реалности и задржати при хришћанском смислу брака. Јер, оно што нас Сједињује није страст, проста љубав, сваковрсно узајамно прилагођавање. Оно што нас сједињује јесте мистички брак Христа и Цркве. Сједињују нас Тело и Крв Христова. То је и ранохришћанско испуњење Брака као свете Тајне. Процесија, (поворка) о којој сам говорио уводила је брачни пар у Цркву и тамо је у Евхаристији брак добијао свој коначни печат. Када би, пак, излазили из цркве нововенчани су знали шта треба да раде: требало је да убудуће буду сведоци Христови кроз сам свој брак , кроз своју децу, кроз њихово одгај