_______________________________

Александар Шмеман

Из књиге: "Евхаристија"

ТАЈИНСТВО ЦАРСТВА

 

 

 


И ја вама завештавам Царство као што Отац мој мени завешта, да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме. (Лк.22,29-30)
Уколико сабирање у Цркву јесте, у најдубљем смислу речи, почетак евхаристијског свештенослужења, тј. његов први и основни услов, утолико је његов завршетак у усхођењу Цркве на небо, тј. њено остварење за трпезом Христовом, у Његовом Царству. Означити и исповедити тај крај, циљ и испуњење Тајинства одмах после исповедања његовог почетка, тј. сабирања у Цркву, неопходно је стога што крај пројављује јединство Евхаристије, њено устројство и суштину као кретања и усхођења, као (пре свега и изнад свега) Тајинства Царства Божијег. Наравно, није случајно што у данашњем чину Литургија отпочиње свечаним благосиљањем Царства.

Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...

Божанствена Литургија започиње свечаним возгласом предстојатеља: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Она започиње провозглашавањем Царства и благовешћу да се оно приближило, да је започела проповед Спаситеља: Дође Исус у Галилеју проповедајући Јеванђеље о Царству Божијем и говорећи: Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујте у Јеванђеље (Мк.1,14-15). Са очекивањем Царства и искањем његовог доласка започиње прва и главна хришћанска молитва, коју нам је даровао сам Христос: Да дође Царство твоје...
Царство Божије јесте садржај хришћанског живота. По сагласном учењу предања и (Светог) Писма, Царство Божије јесте знање Бога, љубав према Њему, јединство са Њим и живот у Њему, Царство Божије јесте јединство са Богом као са извором живота, као са самим Животом. Царство Божије јесте садржај вечног Живота: А ово је живот вечни да познају тебе (Јн.17,3). Ради тог правог и вечног живота у пуноти знања, јединства и љубави био је створен човек. Од њега је он отпао кроз грех. Посредством, пак, греха човека у свету се зацарило зло, страдање и смрт, тј. зацарио се кнез овога света. Свет је одбацио свога Богва и Цара. Међутим, Бог се није окренуо од света и није одустао... чинећи све да нас узведе на небо и дарује нам царство своје будуће...
И, ето, испунило се време и приплижило се Царство Божије. Јединородни Син Божији је постао Син Човечији како би људима благовестио и подарио опроштај грехова, помирење са Богом и нови Живот. Својом Крсном смрћу и Васкрсењем из мртвих Он се зацарио: Бог посади Христа себи с десне стране на небесима, изнад сваког начелства, и власти, и силе, и господства, и изнад сваког имена... и све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви (Еф. 1,20-22). Христос се зацарио и сваки који верује у Њега и који је препорођен водом и Духом припада Његовом Царству и има га у себи.

Царство будућег века

Сам Цар је дошао у обличју слуге и зацарио се у свету срамотом Крста. И нема спољашњих ознака тога Царства на земљи. Оно је Царство будућег века, будући да ће тек у слави Другога доласка сви препознати истинског Цара света. Међутим, за оне који су поверовали и прихватили га, оно је већ сада, у овоме веку несумњивије од свих доказа и очигледније од свих очевидности. Господ је дошао, Господ долази, Господ ће доћи: у троједном значењу древног арамејског возгласа Маран ата садржи се сва победничка вера Хришћана, пред којом су се показала немоћна сва гоњења.
На први поглед, све речно звучи као неки побожни пропис. Међутим, прочитајте написано још једном и упоредите га са вером и доживљавањем Хришћанства код већине Хришћана, те ће те се уверити да постоји огромна провалија. Без претеривања се може рећи да је Царство Божије (иако кључни појам јеванђелске благовести) престало да буде централни садржај и унутрашњи покретач Хришћанске вере. Пре свега, за разлику од ране Цркве, Хришћани потоњих векова све мање схватају да се Царство Божије приближава. Под Царством они су све више почели да подразумевају онострани, загробни свет, који има везу једино са индивидуалном, личном смрћу човека.
У Јеванђељу повезани кроз напето сапостојање и борбу, овај свет и Царство су почели да се замишљају готово искључиво у хронолошком поретку: сада је само овај свет, а затим ће бити само Царство. Међутим, за прве Хркшћане свеобухватна реалност и потресна новина беше управо приближавање Царства.
И премда невидљиво и непознато овом свету, оно већ постоји међу нама, већ сија и већ делује у њему...

Благословити Царство?

Одгурнувши Царство на крај света, у тајанствену и недостижну даљину времена, Хришћани су постепено престали да га осећају као очекивано, тј. као жељено и радосно испуњење свих нада, свих жеља, самог живота и свега онога што је рана Црква полагала у речи молитве Госпоње: Да дође Царство твоје.
На тај начин ми се враћамо ономе чиме смо и започели и чиме започиње Евхаристија: ка благосиљању Царства Божијега. Шта значи благословити Царство? То значи признати га и исповедати га као највишу и највећу вредност, као сам живот живота. То значи прогласити га за циљ тајинства, тј. странствовања, усхођења и узласка које управо започиње. То значи умерити своју пажњу, ум, срце, душу и сав свој живот на оно што је заиста од вајкада, јед[и]но потребно. То, на крају значи, исповедати да је већ сада, још у овоме свету могуће причестити се њиме, ући у његово сијање, истину и радост. Сваки пут кад се сабирају у Цркву. Хришћани сведоче да је Христос Цар и Господ, да се већ открило и да је даровано Његово Царство, да је већ отпочео нови и бесмртни живот...
Ето због чега Литургија започиње тим свечаним исповедањем и славословљем свога Цара, који сада долази, али и увек пребива и царује у векове векова.