Протојереј Стаматис Склирис
 

ДВЕ ХИЉАДЕ ГОДИНА ХРИШЋАНСКОГ СЛИКАРСТВА


 


Збуњеност људи протеклог двехиљадугодишта пред личношћу Христа, о којој сведоче Јеванђеља и црквена историја с једне стране, и онога како се доживљава Христос данас од Његовог Тела, од Цркве (од стране Сабора, Епископа, Свештенства и верног народа) с друге стране, води ка једном критичком ставу у односу на то шта је Хришћанство пружило, допринело човечанству за протеклих две хиљаде година. Ми ћемо се овде посебно забавити црквеном уметношћу као изворним изразом Цркве.

Шта је пружило, дакле, Хришћанство уметности за протеклих две хиљаде година свога живота?

Да бисмо ово разумели, потребно је да поново осмотримо хришћанско сликарство и то чистим оком. У том циљу потребно је да заборавимо осећање које у нама изазива сада, данас, новонасликана икона. Тако када кажемо: "Лепа, права Богородица!" Под тим заправо подразумевамо то да је иконописац успео да њен изглед личи на Богородичине иконе из прошлих епоха (да на пример, личи на Богородицу Теофана или Панселина). Потребно је, међутим, да изнова видимо икону, као што ју је отприлике видео први хришћанин или Византинац.

Затим, потребно је да потражимо оно што је испуњавало душу првог хришћанина новом животном визијом која му је подарила нове очи да види свет другачијим наго што је изгледао у паганизму.

Најзад, потребно је да назначимо основне прекретнице и решења које је дало хришћанско сликарство уметности и то у различитим епохама. Ова решења, оригинална и различита у свакој од епоха, омеђују то што ми данас без проблема прихватамо као јединствено предање.
 

Када све ово сагледамо без предрасуда, моћи ћемо да одредимо да ли је и шта то уметности радикално ново дала хришћанска иконографија. Наравно, под хришћанском иконографијом подразуме-вамо икону која се развила на хришћанском Истоку, дакле оно што се назива "византијска икона", а не религиозно сликарство Запада не зато шито потцењујемо ремек дела западног религиозног надахнућа, већ зато што је једино икона донела заиста нове сликарске методе, изразе, за разлику од западног религиозног сликарства које је увело само нове хришћанске теме, а обрадило их на исти сликарски начин како су сликали и стари пагани.
 


Прве хришћанске иконе


 


1. Хришћанин других епоха посматрао је икону као једино сликарство у својој епохи. Не као сликарство које истовремено постоји са другим, званичним сликарством свога времена, нити пак као оно које копира сликарство других епоха, већ као ново и оригинално. Ово нам је данас тешко да разумемо јер постоје оригинални сликари, као Митарас, на пример, који слика новогрчке мотиве, а заједно са њима и неки иконографи, ученици Кондоглуа, који имају за циљ једино да опонашају сликарство свога учитеља, или његових учитеља, тј. Теофана или Панселина.
У прошлости, међутим, хришћанин је гледао икону као оригинално сликарство. Могуће да га је она и изненађивала, будући да је био навикао на античку или пак на грчко-ркмску уметност. Тада је, међутим, почнњало стварање онога што данас називамо предањем. Истовремено је почињало и стварање цивилизације тога времена. Дакле, икона је за хришћанина била у ликовном смислу извесно изненађење. Брзо је, међутам, схватио да она аутентично изражава његову унутрашњу визију света и то тако успешно као нико и ништа дотле. За разлику од нас, којима икона, у односу на савремено сликарство, изглдеа као сликарска фантастика, слика хипер-реалности, у оно време су "изрази" (нарације фресака) говорили о чудесном сликању "природне" (siс!) лепоте иконизованих свештених ликова. Слично томе, у нашем је времену Пикасо промовисао једно ново сликарство са изобличењима, а које је, и поред тога што је на почетку деловало шокантно, убрзо прихваћено, јер је изражавало изобличени и раздробљени XX век. Тако је иконописац тада био оригиналан и чудан у односу на паганизам, али је спонтано изражавао хришћанску визију.
 


Преображење


 


2.  Ова хришћанска визија је била Преображење, Преображење Христово, Преображење човека и природе. Као што се у животу Христовом у једном одсудном тренутку пројавило Његово Божанство скромно сакривано у свим другим моментима тако се и живот хришћанина не оцењује кроз хилљаде тренутака рутине и свакндашњице, већ као припрема за један отсудан и значајан тренутак, када наступа радикална промена начина живота. Тај тренутак, кога је иконизовало Преображење Христово, хришћанин је очекивао у скорој будућности као Царство Христово које ће настати са Другим Његовим Доласком и Васкрсењем мртвих. Хришћанин првих векова био је обузет овом есхатолошком визијом, променом кроз Преображење, тј. суштинском оригиналношћу која чини дубину нашег идентитета, тиме, дакле, што заиста јесмо, односно оним зашто смо створени.

Изрази и поздрави првих хришћана, сачувани до наших дана, као што су "радујте се", "светлост Христова обасјава све", "дођи, Господе (маран ата), изражавају њихову чежњу да постоје као сасвим нови, да живе неизрабљивани, да рутину и свакидашњицу замене оригиналношћу Духа Светог коју је донео Христос.

Жеђ за ослобођењем од закона трулежности, изненађење унутар уобичајеиости, пркос и презир вере према оном што је прогнозирано да се догоди, неприхватање света и бола који наноси живот у коме све може да се предвиди, монаси који су разделили своја имања, трговци који раде на штету своје зараде, Свети који су лебдели, ожалошћена мајка која се смеши са надом, зближавање са неподношљивим ближњим који се сада пројављује као диван, тенденција да све преиспитујемо и да поново сагледамо са одобравањем - сви ови парадокси представљају доказ да су хришћани гледали на Христа као на сасвим новог Човека који уноси у наш бедни живот Божанство, тј. нешто сасвим друго.

Када је, дакле, овакав живот изражен кроз уметност, онда из тога произилази један сасвим нови портрет кога смо назвали иконом. Могли су хришћани да промене грчко-римски портрет своје епохе на хиљаду других начина, али увек са једним и истим циљем: да прикажу првенаштво Христово, то једино тражено, "једино потребно", тј. да прикажу портрет новог Човека, Човека који није престао да буде човек, који се пројавио у Преображењу као Човек Светлости, Чије је лице засијало као лице ниједнога од људи, а који се после Васкрсења и Вазнесења пројавио у једном другом начину постојања, који надилази законе природе и природну трулежност. Био је савршени Бог и савршени човек.
 


Прeкретнице и решења у историји иконографије


 


3. Из покушаја да иконизују Личност Христову, то што је "једино ново под сунцем" (Дамаскин), извиру сва ликовна решења која су пронашли хришћани иконописци. Отуда произилази јединственост и оригиналност сваке иконе сваког светитеља, као и оригиналност сваке од икона једног истог светитеља.

Није довољно једном остварити нови портрет. Ако Преображење значи промену само неких природних својстава, на пример промену боје косе, тада би био довољан први оригинални портрет, а сви други би могли да буду само верне копије тога. Међутим, Преображење представља пројаву радикално другачијег, нествореног начина постојања Христовог. Преображење представља ослобођење од природних закона нужности и од природних својстава које стварају ти закони, као и ослобођење од навике да идентификујемо некога на основу природних својстава. То је, дакле, апофатика, јер сликајући Христа као новог Човека, не сликамо само оно "што јесте" као тварни човек (тј. природна својства), него пре свега треба да прикажемо оно "што није", ослобађајући га од детерминисаних природних својстава која би чинила старим чак и овај потпуно нови портрет. Иначе бисмо учинили Христа пролазним (смртиим), проблематичним, без оног божанског изненађења које чнни да небеске силе вечно кличу славећи Га "Свет! Свет! Свет!" и не умарајући се од понављања које је тако присутно у створеном свету. Дакле, сваки хришћанин иконописац у сваком времену, ако црквено, литургијски доживљава есхатон и слободу као изненађење које уводи Христос у тварни начин живота, то ће и изражавати у свом иконопису новим начинима и ликовним решењима.

Ово се јасно уочава у историји иконографије, где можемо једну икону хронолошки да одредимо на основу специфичности њене епохе. Икона Христова са Синаја, без обзира што је енкаустична, као и фајумски портрети, увела је нове елементе, трансцедентални израз и превазилажење, на неки начин, природног осенчавања. Овде се, наравно, не ради о природном развоју који се дешава у историји уметности. Мотивација уметника је била теолошка: зато што није могао да види Христа хао једног обичног човека, он се труди да изрази Њзгову специфичност као Богочовека кроз нова ликовна решења. Ова решења, сад, као већ готова, употребљавају потоње генерације иконографа све до Х и XI века, наглашавајући светлост једним посебним и оригиналним начином, светлосним зракама које данас називамо ликовном шминком. Касније, у XIV веку, долазе нови начини којима се постиже преображење целокупног простора на икони, као и њена пластичност Затим се у XVI веку посебно наглашава светлост која ограничава његово простирање и повећава контраст између светлости и сенке. Слично овоме, имамо нова ликовна решења и у руској, српској, румунској, грузиској и другим иконописним традицијама, тако да визија Преображења никад не стари. Сачуван је, дакле, заједнички идентитет Христов, али се чува и осећање изненађења пред виђењем Њега као Богочовека, насупрот виђењу Њега као тварног човека.

Дивљење је психолошки осећај који изазива икона кад успе да тачно изрази онтолошку разлику између тварног и нетварног, као и преокрет у хронологији који доноси улазак есхатона у пролазност времена и простора. Што се тиче ефекта који производи икона, тј. задивљености (коју изазива изненађење), он показује да икона није израз прототипа, нечега из прошлости. Другим речима, икона нема извор у прошлости, не указује на прототип из прошлости. Да је тако, било би сасвим оправдано копирање неке савршене иконе из прошлости. Међутим, тада ниједна икона не би у нама изазивала дивљење, и не би нас упућивала на есхатон.

Икона нас задивљује, изненађује, захваљујући управо тој њеној есхатолошкој служби, захваљујући томе што она иконизује једно стање које не познајемо на основу искуства тварности времена и простора. Икона представља стање које ћемо сусрести у есхатону, у будућности, које, међутим, иије независно у односу на нас, него баш пројављује истинитост нашега постојања. Икона нам открива да наш живот просторно-временски иде у правцу остварења истинског постојања које не извире из прошлости. Дословно, икона није архетип, већ есхатотип.

О иконопнсцу бисмо на основу овога могли да кажемо следеће: уколико користи већ дата ликовна решења, утолико квари оригиналност Христову и фалсификује стварност Преображења, јер тако негира оваплоћење Христово у сваком човеку сваке епохе. У супротном, колико више тежи да се поистовети са реалношћу есхатона новим ликовним решењима, толико је православнији. И опет му остаје, да се, као што кувар у манастиру после ручка тражи опроштај, и он моли после сваке насликане иконе: "Господе опрости ми што сам Те приказао старим".
 


Модернизам у иконографији


 


4. Мислимо да је постало јасно како је Хришћанство инспирисало једну нову ликовну уметност, и то не само тематски нову: донело је уопште један нови ликовни приступ свету, нови ликовни израз и нову методологију сликања. Ако свако сликарство, односно свака уметност, има по својој природи тенденцију ка слободи, икона представља ликовну дефиницију слободе а она би могла да гласи: то је слика на којој се све што је насликано приказује ослобођеним од природних закона творевине (теже, непрозирности, статике, светлосних сенки, перспективе, итд.). Све ово чини да се икона изједначава са поезијом, са дечијом наивношћу и са свим оним бајкама које уздижу човека изнад земље у један други свет. И зато икону најбоље разумеју деца и прости људи, док је она за "учене" људе некако несхватљива. Но, сви ови елементи чине да икона има посебну важност у светској историји уметности.

Ако погледамо уметности које су претходиле и које су довеле до настанка иконе, приметићемо следеће: сва уметничка предања до појаве иконографије (асировавилонско, персијско, египатско, античко-грчко, хеленистичко и грчко-римско) пратила су једну линију од примитивне ка архаичној и класичној развојној фази. Циљ ових уметности био је откривање тада тајанствених закона у представљању природног (нпр. закона плана, светлосних сенки, перспективе, пластичности, итд.). Под напретком се подразумевало све веће продирање у тајне природе, те је тако ова општа тежња довела до грчког класицизма и грчког портрета. Класицизам је сматран светским достигнућем и каменом међашем у уметности; док је чулна перцепција посматрана као нешто без чега се не може остварити никакав напредак у уметности. Развој целокупне светске уметности свих народа и епоха био је зависан од оваквог усмерења. Савремени уметници, задојени примитивном и архаичном уметношћу (као што је афричка, полинезијска, итд.), следе исти пут којим је архаична уметност ишла ка све бољем познавању природних закона.
 

Јединствени тренутак у светској историји уметности, када се мења овај развојни пут, настаје појављивањем хришћанског духа који ствара уметност која мења законе класике ради једне другачије визије света. Тада се први пут негира природност, тачније, мењају се критеријуми сагледавања природе, и то не из непознавања природних закона, као што је било код примитивних уметника, већ због намере да се наслика један надреалистички портрет који вољно мења законе и ствара, са пуном свешћу о томе, једну нову естетику. На овај начин се појављује, као што смо већ рекли, један нови тип портрета који сам по себи треба да изазива дивљење и запрепашћење, јер приказује оригиналног човека који надилази законе природног постојања. Дакле, ради се о портрету који никада не би требало да буде стар, зато што приказује сасвим новог човека који својом појавом доноси нешто апсолутно непознато за нас у односу на наше природно искуство.

Ови елементи оригиналности - изненађење, мењање закона уметничког развоја, промена устаљене естетике, заједно са претпоставком да се уводе слободно, вољно, не због уметничке незрелости и незнања, већ због хиперзрелости - јављају се као аутентични модернизам. Они по први пут уносе елеменат апсолутне слободе у уметност, апсолутне слободе у односу на тренутак кад је уведена и постала вечном, зато што икона по својој дефиницији представља слободу којој тежи свака нова икона у било којем времену у будућности. Икона значи ослобођење од претходне архаичне методологије сликања и њених закона, слободу у односу на естетски доживљај који је дотле важио, као и слободу у односу на природни модел и начин сликања тог модела који је дотле владао у уметности.

Од велике важности је и чињеница да нова естетика чува природу и њене законе као и лепоту до једне границе, док укида само владавину тих природних закона. На пример, она не квари лик, нити куће и дрвеће, него их приказује осветљенима једном натприродном светлошћу, светлошћу слободном од оптичких закона, и која представља и то што је насликано ослобођеним од последица свих природних закона. Другим речима, није обавезно да ови природни закони владају у постојању, као што није обавезно ни да буду апсолутно укинути: сасвим је могуће да неке куће следе, а неке не следе природну перспективу. Ово је важно нагласити због тога да се не би добио утисак да икона уводи један нови, уместо старог детер-минизма. Икона уводи могућност слободе. Ако би слобода била нужна, онда опет не бисмо имали слободу, него замену старог кодекса новим

Овај аутентични модернизам црквене иконографије, без преседана у историји, сачињава можда најважнији допринос Хришћанства светској историји уметности. Хришћанство је за протеклих две хиљаде година аутентично живело догађај Преображења и ослобођења од трулежности и смрти. Ово се да закључити из чнњенице да је инспирисало радикално ново сликарство (иконографију), слободно сликарство које негира све што је старо, а инспирише ново. То је једно револуционарно сликарство.

Феномен модернизма XX века у западној уметности касни близу 1400 година, и није ништа ново: касни због тога што Запад није развио у првим хришћанским вековима нови сликарски израз, него је, напротив, сачувао паганско сликарство којим је сликао хришћанске теме. Он није осетио радикалну новину коју је донело Хришћанство, него је остао на етичком нивоу "копирања Христа". Исток је живео непоновљивост сваке личности и сваке епохе, и зато се изражавао кроз одговарајућу уметност, служећи као пример за модернизам у свету. Када је Запад после четрнаест векова осетио своју засужњеност у институционализованим законима ренесансне уметности, побунио се и направио модерну уметност која је разбила људску личност. Први модернизам је људску личност сачувао целовитом, указујући на нови живот као аутентичан и савршен. Други модернизам увео је револуцију која је одвела у нихилизам.

Данас, после две хиљаде година Хришћанства, констатујемо да је управо икона изразила хришћански дух, но ово нас не занима само као естетски феномен, већ пре свега као израз живота једне заједнице која је гледала на сваког свога члана као на непоновљиву личност и на свако време и епоху као на јединствене. Ово је тако аутентично живела да се из тог живота и родила нова уметност.

На жалост, духовна криза која је захватила нас Хришћане последњих векова често доводи до губитка осећања оригиналности које је донело Преображење и Васкрсење, и радикално другог и новог живота којега су живели наши Оци. Данас се живот Светих представља као "имитирање Христа", или, још горе, као имитирање етичких прототипова. Верност црквеном предању губи есхатолошке критеријуме; и претвара се у имитацију старих уметничких прототипова. А ми, иконописци, на иконама које сликамо често патинирамо Христову поруку, усмеравајући је у прошлост. Обично вештачки патинирамо иконе, више желећи да их учинимо старим, него да њима представимо нови живот. Све ово ствара код нас лажне критеријуме истинитости и оригиналности, тако да завршавамо сумњањем у аутентичност кад год се са њом сретнемо у животу и иконографији. Малобројни аутентични Хришћани ће се зато осећати као залутали (слепи) путници на броду Цркве.
 

                                                         Са грчког превео
епископ пожаревачко-браничевски Игњатије