Протопрезвитер  Стаматис Склирис

ИКОНА И НЕСТВОРЕНА СВЕТЛОСТ

 Покушаћемо да изтражимо однос иконе и нестворене светлости износећи седам дефиниција-одређења Иконе. На крају ћемо резимирати исихастички карактер иконографије у седам реченица.

 Прво одређење које одлично изражава икону је оно Виргила Георгију-а: "Икона је прозор у вечност".

 Друго одређење: "Икона је то што видимо на представи Успења Богородице. Апостоли, Богородица и Христос су Исликани свим бојама, али Христос је окружен анђелима , једнобојном плавом "доксом", славом и држи у својим рукама Богородицу као одојче. Значи, вишебојност представља историјски тренутак, док нас једнобојност плаве боје уводи  у есхатолошку реалност, где Христос уводи Богородицу целу (не само њену душу како неки мисле). Води Њу из живота у историји ка вечном рајском животу. Управо овај прелаз ослкава православна икона".

 Треће одређење: "Икона је живопис који нам представља читаву Цркву заједно са Христом Вазнесења, којег преузима Бог Отац". Према томе православна икона, са богословског гледишта, извире из вазнесења. Вазнесење се поистовећује са Другим Доласком Христовим, зато што су анђели из Вазнесења говорили ученицима да ће Христос поново доћи у свом другом доласку на исти начин на који бива преузет, значи прослављен и васкрснут. Вазнесење и други долазак предиконизују се у преображењу на Тавору и васкрсењу Христовом. Са Тавора проистиче својственост светлости и велики значај који има светлост за иконографију. Према томе, ово треће одређење иконе могло би се изразити на следећи начин:"Икона је светлопис-светлографија Богочовека и целокупне творевине".

 Четврто одређење: "Икона је једна сликарска аскеза-вежба, ликовни подвиг, која има свој почетак у претворбеном ништа (Зизиулас), а то "ништа" изражава тамна основа (такозвана "проплазма" на језику иконографа), а окончава се (икона) божанским осветљењем насликаног бића, које бљешти од светлости као Христос на Тавору. Свака икона сваког светитеља подстиче нас на очишћење и осветљење".

 Пето одређење: "Песнички могли би рећи да је икона живопис који изражава следећу животну истину. Рецимо да улазимо у своју викендицу која се налази у планини, тамо где је хладно, пада снег и дува ветар. Гледамо собе куда је пре нас прошла једна наша вољена личност, на пример отац. И он нам је припремио наш боравак тамо, а затим отишао. Ми не видимо њега у кући, али у свим предметима који се налазе у кући, у упаљеном камину, у топлом јелу, у постављеном столу који нам је оставио, ми додирујемо присуство оца, као дискретну љубав. Свој печат отац је оставио посвуда, нас ради, и љубав његова је преобразила негостољубиво планинско окружење у родитељску топлину. Тако и икона не указује на самог Бога Оца, него на његова дејства према нама". Светлост иконе, која (светлост) је слободна од природних закона, мироноше, кропи лица, тела и околину-пејзаж, и преображава насликана бића од унутаристоријских и пролазних и привремених у есхатолошка, вечна и рајска, од распарчаних индивидуа у уједињене путем осветљења једините личности.

 Шесто одређење: "Икона је једна чудна слика, која представља пејзаж нашег света, не као пропадљив као што је он то сада, него као непропадљив- онако како ће га гледати Бог Отац у есхатону.Тада ће васкрсли Син представити Оцу васкрсле људе и непропадљиву творевину, говорећи му:"Ево мене и деце коју ми је дао Отац".

 Седмо одређење: "Икона је васпостављање распарчаног, пропадљивог простора и времена на фрескама осликаног храма, где је Литургија која се врши окружена  ликовима исликаних светих, који манифестују своје живо присуство у Евхаристији".

 Са сликарског становишта, можемо горе наведена одређења да преведемо на следећих седам сликовитих изјава.
 

1) Икона није натуралистички (природни) портрет, него фотопортрет           (светлопортрет). Изражава онтолошко учешће нестворене светлости.

2) Ова светлост превазилази природне законе оптике. Изражава слободу нествореног.

3) На иконама се не представља Христос као једна индивидуа, него се открива тајна Христа као тајна Цркве, где су окупљени многи христоси, односно свети. Сваки свети који се изображава на икони носи исте особине светлости са оним Христа, то значи да се показује као Христос по благодати.

4) Као што се свака икона осветљава трансцедентно, следи да осветљење сваког светог благодаћу изједначава са Христом и са осталим светима у онтолошкој заједници личности, то јест у Цркви.

5) Чињеница је да се демони не изображавају на православним иконама у етичком смислу (односно као добри или лоши), нити у естетичком смислу (као лепи или ружни), него на онтолошки начин- као бића која поричу заједницу нестворене светлости, која ипостазира бића, и према томе представљају се мрачни, нагомилани, тамни, умањени, то значи да су нестворене енергије као мост између Бога и творевине, и дају онтолошку ипостас ономе ко је отворен за Бога, који шаље енергије, док они који уклањају себе од љубави Божије, јесу оспорљива бића чије је живљење под знаком питања (незнамо дали постоје или не).

6) Према томе, икона нас подстиче на однос љубави између Бога и човека, не кроз једно индивидуално очишћење од наших страсти, него кроз чишћење наших међусобних односа, који треба да се прочисте од егоизма и емпатије (острашћености) (Зизиулас).

7) Технотропија- стил који ствара слободно осветљење на икони, себи је својствен, особит, није уобичајен у односу на било које друго сликарство. Нестворене енергије уводе у творевину коренито нове реалности. Дакле, иконе треба да представе светима сталну прототипност и аутентичност црквеног живота. Иако је литургијски типик подражавање и понављање, ипак у Цркви, због нестворених енергија, не доживљава се досада (пликси), него стални излаз из досаде, изненађење, усхићење пред нествореним. Тако икони није циљ да само  подражава (имитира, копира) предходне иконе, него да нам помогне да видимо Христоса и свете као потпуно нова бића, која нико као такве до сада није видео. Не да васпостави нека својства, него да превазиђе детерминизам својстава. Ту се налази особеност и чудноватост, што одговара усхићењу и својствености исихастичког доживљаја. И једно и друго је осветљење.


Горе наведених седам одређења, и седам изјава, које нисмо имали прилике да анализирамо исцрпно, (детаљно) откривају нам исихастички карактер православне иконографије, који карактер изостаје у делима религијски надахнутим, из западног хришћанства. Исихастички карактер иконографије постојао је пре исихастичких завада, он је дијахроничка реалност свих фаза развоја црквене историје. Исихастички раздори били су само повод за богословљење светога Григорија Паламе о нествореној светлости, што се иначе изображавало на иконама. Тако нам свети поборник исихаста  помаже да схватимо дубље исихастички карактер иконе, који  је још много пре постојао.