_______________________________

Роберт Тафт

Да ли је за рану Цркву било традиција

да се литургијске молитве читају наглас?

Nikolja Berdjajev, O fanatizmu orttodosksiji i istini

 

 

Питање: Оче Роберте, да ли је за рану Цркву било традиционално да се евхаристијске молитве као што је Евхаристијска Анафора, читају наглас? Ако јесте, шта се десило са старом традицијом? И шта треба данас да се ради?

 Одговор: Десило се тако да сам морао да припремим чланак на ту исту тему за Конгрес Армјанске Литургије, који је посвећен 1700 - о годишњици Крштења Арменије, који треба да се одржи у Њујорку у септембру 2002 године. Одговорићу вам на ова три питања, редом како су постављена, са историјском доследношћу.

 1. Рана традиција. Еволуција литургијске молитве у раној Цркви, према опису Алена Боулија, ОСБ, у његовом најважнијем раду названом Од слободе ка формули. Еволуција евхаристијске молитве од разумне импровизације до записаног текста (Catholic University of America Studies in Christian Antiquity 21, Washigton DC 1981), се може поделити на три ступња: 1) Прва два века хришћанске историје представљају период стваралаштва и спонтаности, када још није било фиксних литургијских текстова. 2) Током II-IV века почели су да се појављују записани текстови, који су постојали заједно са текстовима које је изговарао експромт. 3) И на крају, крајем ИВ века видимо постепено ширење писмених, утврдјених формула, које су временом сви били обавезни да користе. Та три периода се надовезују један на други, а наведени датуми су приближно тачним.

Током 1 и 2 периода, иако немамо директних доказа који јавно сведоче о томе да су се импровизоване молитве наглас изговарале, тешко је претпоставити какав други закључак би могли да изведемо на основу података које поседујемо. Како се знало да су молитве биле импровизоване ако их нико није чуо? Даље, често наилазимо на жалбе да спонтане молитве нису биле православне. Ириније (+ ок.202) у свом делу Против јереси 1, 13:2 строго осудјује евхаристијску молитву јеретика Марка, а Кипријан (+ 258) О јединству Цркве 17, говори новацијанима да састављају другу молитву од недозвољених речи. Али како су Иринеј и Кипријан могли да знају да су те молитве биле јеретичке, ако их нису чули да се читају наглас? Исто се може рећи и за критику начина изговарања молитви, и за правила како оне треба да се изговарају, за шта Боули наводи много примера. Како би неко могао да зна како су те молитве изговорене, ако оне нису читане наглас?

 Даље, у давнини су се чак и личне молитве читале наглас. Нови Завет наводи велики број примера за молитву која је читана наглас, и то потврдјују и многи други извори како пагански, тако и хришћански, из класичног и позно-античког периода. Св.Никита Ремесцијански (+ после 414) у свом литургијском трактату О користи химни, 13-14, саветује своју паству да за време бденија треба да слушају читање Писма, и да не одвлаче пажњу чтеца и других људи који су дошли, мрмљањем наглас својих посебних молитви: Нико не треба да се моли том јачином гласа који би могао да смета чтецу. Сто година уназад св.Кесарије, митрополит Арља (503-542) покреће то исто питање у својим Проповедима (72, 2): Пре свега, љубљени, када приступамо молитви, треба да се молимо у тишини и ћутке. Ако неко жели да се моли наглас, он може да одузме и молитвене плодове онога који стоји поред њега.

Литургијске молитве настављају да се читају наглас, чак и после појаве утврдјених литургијских формула, које постају широко распрострањене крајем ИВ века, како су људи у то време управо то и радили - чак и ако су били сами и читали за себе. Апостолска Дела, 8:27-35 наводе пример такве личне молитве наглас, а исто наводи и Августин у свом делу Исповести, VIII, 6(15), ИX, 4(8). Наша савремена пракса читања ћутке, чак читања очима, без изговарања речи наглас и чак без покретања усана је у старо време била веома ретка и уколико би се и десила изазивала би чудјење као што се то види из Августинове Исповести, VI, 3(3). Тако да чак када су и предстојатељи на Литургији читали утврдјени текст, такодје се може закључити да су га читали наглас, пошто су у старо време људи управо тако и сами читали.

На основу горенаведеног се може закључити да су се рани хришћани као и хришћани позно-античког периода молили наглас независно од тога да ли је та молитва била лична или литургијска, спонтана или одговарајући написани текст.

 2. Шта се десило са том традицијом? Рана традиција је по завршетку периода позне антике је почела да слаби и литургијске молитве као што је Евхаристијска анафора су почеле да се читају тајно. Тако нешто први пут срећемо код сиријских хришћана. У 17-ој Гомилији о источно-сиријској Анафори, која се приписује Нарсају (+ 502), се каже: Свештеник одевен у јарке одежде, је глас Цркве, који отвара своја уста и тајно говори Богу као својем познанику. У грчким изворима, око 600 године, Јован Мосх у свом Духовном лугу, 196, примећује да су у неким местима свештеници имали обичај да наглас изговарају ћевхаристијскуш молитву - имајући у виду да то није био обичај у свим местима.

 То је за Константинопољску патријаршију потврдјено 167 Новелом цара Јустинијана И (527-565), која датира из 565 године, а у којој се каже: Поред тога, ми прописујемо свим свештеницима и епископима да молитве које се користе у Божанском Приношењу и светом Крштењу не изговарају у себи, већ наглас, како би их верници чули и како би оне покретале њихове душе ка још већем страхопоштовању и похвали Господа Бога. Даље Јустинијан као потврду свога мишљења парфразира 1 Кор. 14:15-17, о томе како неко може да каже Амин на ваше благодарење, ако вас не чује шта говорите, јер ви можете изговарати многа благодарења, али то није поучно за другога. Даље у Рим.10:10: Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење и зато треба знати шта уста говоре, да би у то веровали и спасли се. Новела закључује: На основу тога следи, да молитве Светог Приноса и друге молитве епископи и презвитери треба да узносе наглас ка Господу нашем Исусу Христу, нашем Богу, са Оцем и Светим Духом ...Јустинијан завршава претњом санкцијама онима који не испуњавају његов декрет - то доказује да се он борио са постојешим злоупотребама и указивао да се врати на то што је још сматрано истинском традицијом. Без обзира на Јустинијанове поставке, византијски литургијски коментари и рукописи из ВИИИ века сведоче о напуштању ране традиције. Већ у најранијем византијском литургијском рукопису, Барберини Гр. 336 (око 750 г.) Божанствена Литургија је имала рубрике које су указивале на то да молитве треба да се читају тајно. Глава 39 византијског литургијског коментара, познатог као Протхеориа (ок. 1085-1095) потврдјује не само то да је Јустинијанова борба била проиграна, већ и да је ћутке изговарана анафора изазивала недоумицу и незадовољство медју вернима: Неки од окупљених верника су били збуњени и питали су: Шта све то значи? Зашто свештеник шапуће сам за себе? И они су жеели да знају садржај тих молитви.

Сличан процес слабљења ране традиције се може видети и на Западу. Око 750 године Ордо Романус И, 88, већ сведочи о читању канона у себи, а од ИX века већ видимо јасну разлику измедју Префације која се поје, молитава које следе после Санцтусча, почињући са Те игитур, којима често претходи Цанон Миссае или Цанон Ацтиоинис, које свештеник који служи чита тихо.

 3. Шта да радимо данас? Пре него што одговорим на ово питање, морам да упозорим на нешто како се на основу већ написаног не би изводили неоправдани закључци. То је важно упозорење, пошто људи често погрешно прихватају прошлост с тачке гледишта савремене реалности. Они би на основу тога могли да претпоставе да су се у прошлости молитве читале наглас намерно, како би окупљени верници у Цркви могли да их чују. такав закључак би био романтичарски анахронизам. Остављајући по страни раније цитирану Јустинијанову Новелу 176, може се наћи веома мали број доказа да је у раној и позно-античкој Цркви неко бринуо о томе који део Богослужења ће се чути или који ће верници моћи да виде, и колико они могу у њему да учествују, са изузетком читања псалама, Писма, проповеди и Светог Причешћа.

 Ствар је у томе да су рани хришћани читајући молитве наглас просто следили обичаје који су постојали у јеврејској и паганској средини која их је окруживала, где су се не само јавне већ и појединачне молитве изговарале наглас. Али како наглас? Може се веома посумњати, да су у огромним базиликама пост-константиновског Истока, које нису биле опремљене савременим акустичним системима, моги присутни у Цркви могли уопште да чују и разумеју анафору, чак и ако би свештеник узвикивао њене речи свом снагом својих гласних жица. И више од тога, уставне рубрике и иконографија Византије показује да је свештеник читао молитве нагнут, што уопште не допирноси разговетном читању. Око 600 годие Јован Мосх (око 540/50-+619) у свом Духовном Лугу говори о деци која са запамтила речи анафоре, јер су их често слушали у Цркви - али, додаје он, то је било зато што је у те дане био обичај да се дете у време Богослужења стави пред светињу. То оставља отворено питање колико су анафору могли да чују одрасли који су стајали у спредним олтарима и на галеријама, далеко од деце која су се окупила близу олтара.

 На крају крајева, ако су људи и чули молитве то још не значи да су их и схватали. Већина хришћана је скоро до савремене епохе била неписмена и необразована, говорили су дијалектима и имали су веома ограничен речник. Језик који је коришћен у Богослужењу, па чак и ако је он био литерарна форма њиховог матерњег језика, је био сасвим другог нивоа, него дијалекат којим су они говорили, са речником који је превазилазио оквире њиховог разумевања. Обичан народ је чак и проповеди позно-античке традиције грчких Отаца тешко прихватао, св.Григорије Назианзин, епископ Константинопољски (380-381, + око 390) је маштао о томе да га људи замоле да проповеда на њима разумљивом језику. Јер чак и када је Литургија служена гласно на литерарној форми њиховог матерњег језика, они су могли мало да схвате од тога што се читало.

 На тај начин се не може аутоматски закључити да су се у старо време молитве читале наглас из истих тих разлога због којих ми желимо да се оне читају данас. И зато када се слажем са тим да молитве треба да се чују и да људи треба да их разумеју (с неким нијансама о којима ћу касније говорити), моје мишљење није засновано на томе да се тако радило у прошлости. Црква се никада није руководила ретроспективном идеологијом, пошто Предање није прошлост. То је самосвест Цркве данас, које јој се не предаје као неко инертно благо, већ као динамићан унутрашњи живот. На основу тога следи да и решавање данашњих пастирско-литругијских проблема треба да зависи од данашњих потреба, независно од тога да ли су то хришћани радили у прошлости или не.

 И зато је наш проблем - нови проблем, који не потиче само од коришћења локалних дијалеката у Литургији, већ и од коришћења тих дијалеката у савременој култури, где је већина верних писмена, јер имају бар неко средње образовање и схватају савремену литерарну форму свог језика, чак и ако се код куће користе дијалектом. Притом не треба сматрати да се дати проблем не односи на пастирство. Један од главних ликова ИИ Византијског Сабора, патријарх католички-мелхитски Маxимос ИВ Саигх (1878-1967), је позивао Запад да дозволи коришћење локалних дијалеката у Литургији, позивајући се на пример Истока, где је сваки језик по својој суштини литургијски. Али то је, строго говорећи, потпуно нетачно.

 Савремени руски језик није литругијски језик на хришћанском Истоку, као што то није ни Демотике нити савремени грчки језик. У Руској и Грчкој Православној Цркви Литургија се служи на старим формама језика које су изашле из употребе, које људи више не разумеју тако да нема велике разлике да ли се молитве чтају наглас или не.

 У сваком случају, у једној литургијској традицији за другом, савремени литургијски токови су одбацили многовековну праксу тајног читања литургијских молитви, а посебно најсвечанијих молитви евхаристијске анафоре. Данас се већина хришћана слаже, да када се Литургија служи за све а не само за клир, сви крштени имају право да чују и молитвено понављају свете речи Литургије. Такав поглед наравно може да произведе противљење од стране самопроглашених чувара тајни, за које тајност представља неопходни додатак тајанственој природи анафоре. Такав приступ је историјски лажан и непостојан с теолошке тачке гледишта. После тога што су све молитве биле саслушане и изучене, и што су сви богослови рекли о њима све шта су могли, Божанске Тајне остају тајне по самој њиховој природи, а не зато што се ми трудимо да их учинимо неразумљивим тако што ћемо их скривати под велом тајности!

 Да ли то значи да данас молитве треба да се читају наглас? Наравно, али КОЈЕ од њих? Наравно, НЕ СВЕ, јер не треба преувеличавати принцип који је сам по себи правилан а по коме се Литургија служи за све и сви крштени имају право да је слушају и молитвено понављају речи молитве. Наравно, не треба све молитве на Литургији читати наглас. Неке молитве су касније додате, неке су молитве које изражавају лично страхопоштовање свештенства, које би толико затамниле смисао службе уколико би се читале наглас.

 Дакле за одговор на то питање је неопходно познавати историју, структуру и динамику наших савремених литургија. Данашње источне Литургије имају двослојну структуру која укључује свештеничке молитве и дјаконске возгласе, јектеније и песме, назначене као обраде, покрића и понекад чак и као објашњења свештеничких молитви које они изговарају у себи. Дјаконски возгласи у литургијама као што је например арменска и асиро-халдејска, поучавају верне, изражавајући у краћој и простијој форми значење и садржај тога што свештеник чита тајно. Тако да није довољно само наредити да се све молитве читају наглас. Није ствар само у молитвама већ и у читавој форми Литургије, и свака измена то мора да узме у обзир.

 Али у овако краткој форми, као што је ова подела питања немогуће је дати потпуно објашњење свих тих детаља за сваку Литургију. Довољно је рећи да медју оне молитве које се читају наглас треба да удју молитве анафоре и друге које одражавају првобитне литургијске структуре и одредјују значење појединих литургијских делова, али не треба да удју оне које су каснија понављања ранијих молитви или молитве које изражавају лично страхопоштовање свештеника, дијалози измедју свештеника и дјакона, свештеника и саслужившим итд.

Текст преузет и ћирилизован са сајта Манастира Лепавина