УВОДНА РЕЧ ЕПИСКОПА БРАНИЧЕВСКОГ ГОСПОДИНА ИГНАТИЈА

Ваша Преосвештенства, драги оци,
господо професори, драга браћо и сестре,

Част ми је да вечерас, у оквиру нашега симпосиона Епархије браничевске, представим Митрополита пергамског Господина Јована (Зизиуласа), надајући се да је то име вама свима већ мање или више познато. Митрополит Јован је тренутно Митрополит пергамски Васељенске Цариградске Патријаршије, а у Цркви већ поодавно, као митрополит, обавља врло важне и одговорне дужности. Иначе је, између осталог, и сада на једној таквој дужности. Наиме, он тренутно обилази помесне православне Цркве, припремајући један састанак патријараха и архиепископа свих помесних Цркава. Он је, иначе, доктор теолошких наука и дуго година је предавао прaвославну теологију на универзитету у Глазгову у Шкотској, као и на Теолошком факултету у Солуну. Почасни је доктор многих универзитета у свету, међу њима и нашег Богословског факултета у Београду. Написао је многе књиге и дела му се преводе скоро на све веће светске језике, а доста тога је преведено и на српски језик. Њему, барем ми млађе генерације богослова, дугујемо много, јер је заиста утемељио један "нови", а заправо светопредањски приступ теологији, оживевши је на један посебан начин.
Не знам шта бих могао да истакнем из његовога великога дела. Све што бих рекао тачно је, но бојим се да нешто не прећутим. У сваком случају, његов допринос еклисиологији, као и учењу православне Цркве о личности човека, о тој данас тако важној теми, изузетно је велики. И многе друге теме покренуо је Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован. Заиста сам вечерас срећан што ће он ових дана бити са нама и што ће нам вечерас држати једно пригодно предавање за ову нашу прилику. Поздрављам га са добродошлицом и молим Његово Преосвештенство Епископа бачког да он преводи као врстан зналац грчког језика. Захваљујем такође и Његовом Преосвештенству Eпископу банатском што нас је почаствовао својим доласком. Ми смо, иначе, овде на неки начин и комшије, но ја њему посебно много дугујем као човеку и као православном јерарху нашем. Сви сте ми добро дошли! Радујем се да видим доста свештеника. Професоре сам већ поздравио, а све вас одавде из Пожаревца још једном поздрављам и препуштам реч Митрополиту Јовану. Добро дошли !
 
 



Високопреосвећени Митрополит пергамски Господин Јован (Зизиулас)

ДОПРИНОС ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ТОКОМ ПРОТЕКЛИХ ДВЕ ХИЉАДЕ ГОДИНА ЊЕНЕ ИСТОРИЈЕ


 


Преосвештени пастироначалниче и веома љубљени у Христу брате Владико Игнатије,
Преосвећена драга браћо свети архијереји,
благочестиви свештеници, учена господо професори,
драга браћо и сестре учесници овога симпосиона,

За мене је изузетан благослов и узбудљива прилика то што се налазим у овоме тренутку заједно са вама. Имам много разлога за ове своје речи. Прво, због тога што осећам најдубљу, нераскидиву, најприснију повезаност са православним хришћанима ове земље. То је љубав коју су учврстили љубав и пријатељство многих јерараха ове Цркве, а посебно и зато што ме је Богословски факултет у Београду удостојио те изузетне части да ме пре неколико година промовише за почасног доктора богословских наука.
Други разлог јесте посебан духовни и пријатељски однос, који имам са вашим пастироначалником Преосвећеним Владиком Игнатијем. Ове године се навршило пет година од хиротоније вашег пастироначалника у епископски чин, у којој сам и сам имао благослов да узмем учешћа. Та годишњица за мене представља посебан благослов и могућност да се одазовем на његов љубазан позив и да уживам његово гостопримство и братску пажњу у овој епархији.
Трећи разлог што осећам посебан благослов Божији приликом моје посете вама овде јесте чињеница да долазим овамо у историјском тренутку за најсветију српску Цркву и српски народ. Као што се иначе веома често дешава у историји православне Цркве, тако се сада збива и овде код вас. Овај историјски тренутак, наиме, није тренутак радости и задовољства, него је, на жалост, трагичан тренутак. Најсветија Црква Србије и српски народ излазе окрвављени из једног мученичког догађаја. Тај догађај, молим да ми верујете на реч, представљао је за све нас, а посебно за православне Јелине, заједничко искуство, заједнички бол и заједничку рану у заједници са вама. Не знам да ли смо били у стању да вам то довољно покажемо, али верујте ми да смо стално својим унутрашњим преживљавањем били са вама. Наша молитва и наше мисли били су стално уз вас. Овом последњом напоменом, која се тиче трагичног искуства ваше Цркве, хтео бих да отворим и тему моје вечерашње беседе, јер без њеног довођења у везу са овим трагичним духовним искуством српске Цркве, па, разуме се, самим тим и искуством укупне православне Цркве, не би могло да се говори о ономе о чему ја вечерас желим да беседим.
Тема моје беседе, драга браћо и сестре, гласи, дакле: шта је православна Црква пружила или допринела током ових две хиљаде година своје историје и какво је њено призвање у смислу даљег доприноса и сведочења за миленијум који је пред нама. Ово је, наравно, веома тешка и широка тема па ћу зато, у ствари, више да начиним само неке важне наговештаје и бићу, по свему судећи, кратак, лаконски сажет.
Последњих година ми православни смо уобичајили да се веома често поносимо па и хвалимо сами собом. Заборављамо, међутим, притом да историју не пишемо ми него је пише Бог, а да смо ми његове залудне слуге које извршавају своју дужност у оној мери у којој можемо да је извршавамо, и свагда оскудевамо у ономе што смо учинили у односу на оно што би требало да учинимо. Следствено, сво оно добро које је Православље током своје двехиљадугодишње историје подарило свету нека нам не буде повод да се гордимо, него да са смирењем славословимо Господа, али и да критички процењујемо своју одговорност и своју улогу у свету и историји. Не смемо, дакле, заборавити да нам је веома потребна и корисна самокритика и да не треба да се само хвалимо и поносимо оним што је до сада било у нашој историји.
Први допринос Православне Цркве свету, током њених двадесет векова историје, који бих хтео овде да нагласим, јесте светост. Када говоримо о светости, подразумевамо у првом реду ликове Светих Мученика као и Светих Преподобних Подвижника Цркве. Ове моје речи звучале би веома чудно западним хришћанима, нарочито од епохе Калвина наовамо, али и старијим, и то не само у крилу протестантизма, него добрим делом и у окриљу римокатолицизма, и то из следећег разлога: они, (западни хришћани), верују да, уколико је у једном раздобљу за Цркву мање карактеристично мучеништво, тиме је већма у том раздобљу посведочено присуство и дејство благодати Божије у Њој. Сећам се у овом тренутку једног свог доживљаја са једног богословског конгреса негде на Западу, где је, када је било речи о овој теми, устао један од западних хришћана и са емфазом ми рекао следеће: "Да је Православна Црква уистину права, истинита Христова Црква, не би имала толико невоља, толико перипетија у својој историји." (Напомињем да се овај разговор водио у време када се веома велики део православних хришћана и даље налазио под игом комунизма.) Ово схватање по којем одсуство мучеништва представља доказ за присуство благодати Божије у Цркви јесте карактеристично схватање западног хришћанства, а посебно протестантизма. За нас пак православне важи реч коју је Господ упутио Св. Апостолу Павлу: "Довољна ти је моја благодат, јер се сила моја у слабости показује савршеном". Следствено, када ми тврдимо да је Православна Црква током ових две хиљаде протеклих година пружила свету светост, не бих хтео, дакле, да у овим мојим речима схватите то што обично под тим појмом подразумевамо, то јест да је Црква пружила свету етички или морално савршене људе. Она је, у ствари, принела крв и сузе. Светост је ово приношење, ова жртва. Ми православни имамо светитеље који су етички веома узвишене личности, са узвишеном духовношћу, али имамо и такве чланове Цркве па, ако хоћете, и вође у Цркви, који осећају, на себи посебно, терет своје сопствене греховности. Али упркос таквом осећању, када дође час да жртвују свој живот за Бога, за Христа, они то и чине и том својом жртвом они, у ствари, дарују свету светост. Ову светост је изобилно пружала Православна Црква свету током ових две хиљаде година, првенствено, како рекох, преко својих Мученика и Преподобних, али и преко свог верујућег и верног народа који је свагда вољан да се жртвује за крст, за Христа, за веру.
Следећи допринос Православне Цркве свету, током две хиљаде година њене историје, састоји се у схватању и доживљају Царства Божијег у свету. Карактеристично је за Православље да оно живи трајно загледано у Царство Божије. То Царство Божије Православна Црква доживљава већма него игде другде управо у Светој Евхаристији, у Светој Литургији, у Тајни Цркве. Западно хришћанство је веома заокупљено проблемима историје и због тога, готово по правилу, заборавља да постоји и крај историје и да ће једнога дана та историја са својим перипетијама бити завршена. Ми православни богослови смо веома често толико, да тако кажем, натопљени тим есхатолошким духом, како се он у богословској науци зове, да и релативизујемо свакодневне и историјске проблеме. Због тога нас оптужују западни хришћани.
Може бити да то представља и извесну слабост Православне Цркве, али, у сваком случају, ако ствари процењујемо на основу речи Господњих, на основу Светога Писма, на основу Јеванђеља пре свега, онда ћемо установити да је овај став Православне Цркве вернији духу Јеванђеља него став западних хришћана. Ми живимо и треба да живимо свакодневно са осећањем, са сазнањем, да своје проблеме, како свакодневне, житејске, тако и шире историјске, треба увек да сагледавамо под призмом Царства Божијег.
Негујући овакав дух, Православна Црква је извршила утицај на историју током ове две хиљаде година на много различитих начина. Утицала је, пре свега, начином на који се ми клањамо Богу и служимо Богу - богослужењем. Речи Господа Христа: "Иштите најпре Царство Божије и ово ће вам се све додати" представљају златно правило живота и делања Православне Цркве. Томе нас учи литургијски живот наше Цркве, а првенствено Света Литургија (Евхаристија) као уосталом и целокупни живот Преподобних и Подвижника наше Цркве.
То никако не значи бекство из историјске стварности. Православна Црква уопште није побегла из историјске реалности током своје двехиљадугодишње историје. Сасвим супротно томе, она је дубоко утицала на ток историје и на развој догађаја и цивилизације у њој. Утицала је на уметност у свим њеним видовима: на музику, сликарство... Тај допринос састоји се у томе да се све у православном искуству осветљава светлошћу Царства Божијег.
Приметили сте да увек, да би се допринос православне Цркве јасније истакао и био виднији, правим поређење са западним хришћанством. Западни хришћанин, као што сам рекао, постаје својеврсни заточеник историје и њених проблема. Он посебно наглашава психолошке доживљаје човека. То видимо чак и у религијској уметности Запада. Исто тако заокупљен је не само психолошким, него и етичким проблемима човека. Видимо да се он труди да хришћанство у том контексту стекне чак и политичку или економску моћ у историји. Није, дакле, случајно што је у историји римокатолицизам завршио тиме што је постао држава.
То бављење светском моћи никад у току ове две хиљаде година није било настојање или неки превасходни напор и брига Православне Цркве. Многа од страдања кроз која је прошла Православна Црква током своје историје можда се могу приписати тој чињеници да она није имала овоземаљску моћ. То је, међутим, било неизбежно захваљујући чињеници да Православна Црква сав свој начин мишљења дугује доживљају есхатолошке стварности, то јест будућег Царства Божијег. Православље, дакле, верује да историјом управља, руководи, усмерава је и на крају њу суди Бог. Тако је у овом православном схватању крст Христов недељиви део историје, али он налази своје оправдање кроз васкрсење, кроз васпостављање Царства Божијег на земљи и на тај начин кроз искуство спасења. Православна Црква, дакле, као свој допринос пружа један друкчији менталитет, другачији етос, уносећи га у духовну ризницу човечанства, менталитет и етос веома различит од онога који је донело у свет западно хришћанство или сасвим различит од онога етоса који су донеле друге религије попут ислама, са његовом агресивношћу и освајачким, односно нападачким карактером.
Православна Црква је свагда поштовала човекову слободу, поштовала је особености разних народа, а то ју је стајало много чега у Њеној историји. Православна Црква, међутим, не може да мисли или да поступа другачије. Ви знате докле је довело ово поштовање особености разних народа од стране наше Цркве. Довело је до једног позитивног исхода, до преношења, ширења и учвршћивања Јеванђеља у народе са различитим језицима и укључивања Јеванђеља у различите цивилизацијске форме са свим особеностима разних народа. Постоји истовремено, разуме се, и негативна страна, односно цена коју је Православна Црква морала да плати у историји за овакав свој приступ. Та цена се састоји у томе да често православни народи или, можемо рећи, и Цркве тих православних народа, имају тешкоће у томе да доживе јединство које међу њима постоји.
Често нам римокатолици говоре: "Ви православни не можете да се споразумете једни са другима" и у томе су, на жалост, често у праву. Овај прекор, на жалост, све је тачнији од XIX века наовамо. Тада, у XIX веку, дошло је до тога, а тврдим да је то потекло такође са хришћанског Запада, да се у живот и искуство Православних Цркава уведе национализам, да будемо подељени међусобно и да се трошимо у међусобним обрачунима. Рекао сам у почетку да треба да вршимо и самокритику и да нагласимо да једна од слабости која карактерише Православну Цркву, нарочито у најновије време, јесте слабост знана као етнофилетизам, као црквени национализам. С једне стране Црква поштује особености различитих народа, а с друге стране ове особености угрожавају јединство Православне Цркве. То је проблем који нам је наша историја оставила у наслеђе и са којим улазимо у следеће хиљадугодиште.
У доприносе Православне Цркве, током двехиљадугодишње историје Њене, хтео бих да убројим и Њено богословље. Теологија Православне Цркве је надахнута оним духовним склопом и начином мишљења, оним етосом, о којем сам претходно говорио, а чије исходиште је у доживљају Свете Евхаристије и у подвижничком животу у нашој Цркви.
Теологија за нас није теоретска, интелектуална делатност, то јест бављење разним питањима. Сва борба Светих Отаца Цркве против разноразних јеретика није била доктринарна или теоретска борба за апстрактне истине, него борба за очување истинског духовног доживљаја човековог у свету. Због тога сви догмати наше православне вере, наше Цркве, имају егзистенцијални смисао, имају непосредни животни, битијни карактер. На овај начин Црква је у својој двехиљадугодишњој историји пројавила, боље рећи створила, једно конкретно схватање о човеку, о томе ко је и шта је човек у свету.
Полазећи од догмата о Светој Тројици, Православна Црква је човека сагледала као икону Божију, при чему то боголико биће, човек, има карактеристике бића Божијега, то јест слободу и самовласност. Но, та слобода произилази из искуства општења или заједнице која повезује различите личности. Слобода без љубави јесте нешто демонско, као што важи и обрнуто, љубав без слободе је такође нешто демонско. Не можеш некога волети, а при том га лишавати његове слободе. Ово схватање је Православна Црква унела у историју кроз своје учење о човеку као личности.
Тако је током ових протеклих две хиљаде година своје историје Православна Црква дала свој допринос свету, допринос који ће имати значаја и за наступајуће хиљадугодиште, јер сви проблеми нове хиљадугодишњице, браћо и сестре у Господу, имаће везе са овим проблемом о коме смо говорили. Проблеми који се већ наслућују на хоризонту новог миленијума имају везе са питањем спасавања човека као личности, као живе иконе Божије са искуством и даром љубави. Ова, наиме, слобода човекова угрожена је различитим манифестацијама и појавама које ће бити карактеристичне очигледно управо у новом миленијуму који је пред нама. Тако је, примера ради, јасно да ће у миленијуму у који сада ступамо бити веома жестоко кушан и провераван појам личности.
Тако, сви данас говоре о опасности глобализације. Та глобализација, или мондијализација, како је друкчије зову, то јест претварање читавог света у једно такорећи планетарно село, повезана је итекако са развојем модерне технологије. Тако ће се током наступајућих година човек наћи заточен под влашћу сила које неће моћи контролисати снагама које проистичу из његове слободе. Тада ће бити потребно да Православна Црква пружи свету своје сведочење. Зато она треба и мора да сачува живом и животном своју антропологију, свој појам о човеку, да не пристане на предају таквом развоју цивилизације који ће осудити на нестанак и сам појам човека као личности.
Још једна опасност која се већ јавља својим претећим ликом на хоризонту следећег миленијума јесте упропашћивање природне човекове околине, његове животне средине. То је такође веома озбиљан проблем, мада га нисмо довољно свесни јер смо заокупљени другим проблемима. Природна човекова околина је већ доживела катастрофу која је непоправљива. Нема никакве сумње у то, а управо и сами западни научници констатују, да је настанку ове еколошке кризе веома много допринело управо западно хришћанство које је човека удаљило од природе, од творевине Божије, прогласило га за господара над природом, пренагласило његове интелектуалне способности и на тај начин развило технологију као и начин мишљења по коме човек може неограничено (без скрупула) да употребљава свет (природу) ради задовољења својих прохтева.
Православна Црква, напротив, има евхаристијски начин сагледавања природне околине човекове. Она посматра природу као нешто свето, свештено, а човек има, у том православном схватању, дужност да творевину, односно свет у којем живи, узноси Богу, као што узноси хлеб и вино као евхаристијске дарове своје. Овим, дакле, евхаристијским менталитетом са једне стране, а и подвижничким (аскетским) схватањем живота и света са друге стране - а овај аскетски менталитет нас учи управо томе да не можемо без ограничења да користимо дарове природе - Православна Црква, дакле, може да помогне човечанству наступајућег миленијума да се одговорно суочи са тим огромним проблемом који називамо еколошким. Јер, као што сви данас признају, уколико се начин мишљења данашњег човека не измени, нико неће моћи да реши еколошко питање.
То су, дакле, две области у којима ћемо ми православни хришћани бити призвани и то врло ускоро да дамо своје сведочење. Прва ствар је свештени карактер човекове личности, а друго је свештени карактер природе, то јест творевине Божије.
Како ће Православна Црква да пружи ово своје сведочење? Овим питањем и одговором на њега завршићу своје излагање. Да би могла то да учини Православна Црква мора, као предуслов, да очува догматску чистоту своје вере. Мора такође и превасходно да очува своје литургијско и евхаристијско искуство, јер без исправног литургијског живота, без праве Литургије, не можемо ни заштитити ни сачувати светост личности човекове и светост творевине Божије. Затим, да би могла и даље да пружа ово своје сведочанство у следећим потребним аспектима његовим, Православна Црква мора и да изиђе из своје (само)затворености и да потражи и ослови савременога човека ма где се он налазио савременим речником. Православна Црква притом треба посебно да повеже своје сведочење са речником савременог западног човека, јер, хтели ми то или не, треба да увидимо и да признамо да данас западна цивилизација представља владајућу цивилизацију као што је то некада била грчко-римска цивилизација. Као што су Свети Оци сведочење своје вере, сведочење Јеванђеља, дали у вези са проблемима грчко-римског света у којем су живели, тако и данас Православна Црква треба да повеже то своје сведочење са проблемима савременог западног човека. Не можемо, дакле, развијати теологију не узимајући у обзир проблеме данашњег западног човека и стање његове цивилизације. Не можемо да негујемо ни православну уметност, православни живопис на пример, ако не узимамо у обзир ове проблеме савременог западног човека. Не сме Православна Црква да остане у некаквом музеју, као неки драгоцени експонат из прошлости. Она мора ући у саму матицу проблематике савременог човека.
Због тога Православна Црква не само што не треба да се плаши дијалога са другима и другачијима, него треба и да тежи ка њему, да га подстиче. Треба, дакле, да негује дијалог са другим хришћанима, са другим религијама, са савременим философским тенденцијама, са савременим струјањима у уметности; са свим тим феноменима данашњице Православна Црква мора водити стваралачки дијалог, иначе ће остати негде у прикрајку историје, претвориће се у неку врсту секте, а у том случају, као и све секте, немајући шта да пружи савременом човеку, једноставно ће се у неком кутку угасити.
Хтео бих, дакле, да закључим ову своју скромну беседу позивом свој нашој браћи православним хришћанима да будемо свесни да на својим плећима носимо велико наслеђе и да не треба да седимо негде по страни, него треба да са њим, носећи га и сведочећи о њему, уђемо у нови миленијум.
Хвала вам за вашу пажњу, а ако има неких питања, недоумица, стојим вам на располагању.
 

ЕПИСКОП ИГНАТИЈЕ: Хтео бих да захвалим Његовом Високопреосвештенству на овим речима које се заиста тичу свих нас, ако нам је стало до спасења света и свога сопственог спасења. Ова беседа Митрополита је била и сажето излагање онога што је православно хришћанство дало свету за ове две хиљаде година, уз истицање управо оних елемената светости који подразумевају жртвовање за другога и уопште предавање Богу, светости личности и непоновљивости људскога лика, уколико он остане у оквирима православнога предања, као и онога што нас чека у будућем миленијуму и начина да се као православни хришћани укључимо у сретање и решавање проблема који нас иначе очекују и који су већ дубоко загазили у нашу историју, у наш живот.
Захваљујем Његовом Преосвештенству Епископу бачком Господину Иринеју, мом брату, на овако идентичном преводу који не би могао бољи да буде. Мислим да сте сви са лакоћом пратили речи Митрополита Јована. Захваљујем и свима вама на стрпљивости. Ја бих вас замолио да питања, ако имате нешто да питате, буду кратка, а ако немате баш нешто важно, да поштедимо Његово Преосвештенство, јер је заиста уморан. Сутра ћемо служити Св. Литургију, а после тога би требало да путује, пошто га већ у понедељак очекује један важан сусрет у Атини.
Имамо још једну беседу професора Ставроса Јакозоглуа из Солуна, који из оправданих разлога није могао да дође, али је послао своју беседу. Будући да је време мало поодмакло, њему захваљујемо, а ову његову беседу, као и беседу Митрополита, Владике Атанасија и оца Стаматиса, ми ћемо штампати у нашем часопису "Саборност" који ће изаћи у току идућега месеца, надамо се, а сигурно ће до краја децембра бити вама доступан, те тако нећете ништа изгубити. Ову прилику користим да се захвалим Господину Ставросу Јаказоглуу. Он је, иначе, такође ученик Митрополита Јована (Зизиуласа) и заиста има и он много тога да каже.
Још бих хтео да захвалим и екипи телевизије "Студио Б" који су били ових дана са нама и забележили ово и камерама. Надам се да ће материјал бити користан и за оне који нису могли да присуствују. У сваком случају, овај теоретски део симпосиона смо вечерас завршили, а сутра ћемо га иначе завршити свечаном Светом Литургијом коју ће служити Његово Високопреосвештенство Митрополит пергамски Господин Јован. Хвала вам и добро дошли !
 

ОТАЦ СТАМАТИС предлаже и моли Митрополита да би било добро да, без обзира што је мало уморан, ако случајно има питања која би евентуално могла да појасне ово излагање, да их чујемо сви.

ПИТАЊЕ: Могла сам да се уверим да западно хришћанство не да тражи него вапије за овим нашим благом. Имала сам част и задовољство да преводим чланак о екуменизму са италијанског Високопреосвећеног Митрополита Јована и одушевљена сам што сам ово сада чула и сматрам ово као велики позив нама хришћанима да заиста прихватимо руку коју нам римокатолици конкретно пружају и траже да чују благо које имамо.

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН: Данас без дијалога не можемо напредовати ни у чему. Немогуће је да дамо било какав допринос историјском развитку у будућности ако не будемо у дијалогу са свим историјским силама и правцима, а у првом реду са другим хришћанима.
 

ПИТАЊЕ: Ја бих волела да питам Високопреосвећеног Господина Јована какав је смисао дијалога између онога ко учешће у дијалогу види као потврду самозаљубљености у способност и супериорност властитог ума и онога ко учешће у дијалогу види просто као битку за начин своје егзистенције ? Да ли је то уопште дијалог ?

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН: Лично верујем да ће, без обзира на то какве су намере другога, истина коју ћу му ја пружити у том дијалогу, ако заиста служим тој истини, бити јача од свих његових претходно датих намера. Ако тај други неће да ме саслуша, него радије затвори своје уши, опет ће ипак нешто остати од тог дијалога, ако не за њега самога, онда у сваком случају за неке друге. Сведочење наше вере никада не може бити изгубљено и узалудно, под било каквим условима ми то сведочење пружали.
Хтео бих, међутим, да додам да данас постоји и искрено расположење да се саслуша глас православних. Моје лично искуство је да постоји такво искрено очекивање у односу на нас православне. Следствено, иако поједини користе дијалог да би надвладали и наметнули себе, не мислим да они тиме могу угрозити истину уколико ставови које ми заступамо заиста јесу истина.
 

ПИТАЊЕ: Хтео бих да питам Високопреосвећеног о стању унутар православнога дијалога јер ми се чини да узрок астеније наше у вези са дијалогом са римокатолицима и протестантима јесте првенствено код нас, да је то нека наша унутарња подела, те да не можемо да се објединимо, да немамо неки јединствени став у дијалогу са овим другим Црквама. Шта се ради конкретно на превазилажењу тих проблема разних струја које постоје у Православној Цркви, које се грубо деле на зилоте, икономисте, итд. ?

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН: Веома добро сте запазили. Овакав проблем стварно постоји. Међу православнима заиста постоји тешкоћа у пружању заједничког сведочења јер једни не желе никакав дијалог. Шта, међутим, можемо у том случају друго да посведочимо осим онога што смо вечерас већ рекли, да морамо водити дијалог са свим савременим струјањима да не бисмо остали у неком углу историје попут некакве секте. Да Свети Оци Цркве нису били у дијалогу са својом епохом, хришћанска вера би ишчезла историјски. Следствено, ми православни морамо да рашчистимо своје ставове. Ако неки међу нама желе да остану у статусу секте, нека и остану, то је њихово право, али ће Православна Црква у целини ићи путем дијалога са светом, са епохом.
 

ПИТАЊЕ: Хтео сам да питам Високопреосвећеног каква је будућност односа православног богословља и савремених наука (физике, микробиологије, генетичког инжењеринга) и будућност холистичког погледа на свет ? Ко данас у нашој Цркви ради на обједињавању тих наука у циљу стварања једног таквог холистичког погледа на свет, јер читамо из Митрополитових чланака да "као што пчела не може без цвета и обратно, тако и више богословље не може без савремене физике, без савременог генетичког инжењеринга" ? Да ли данас у Цркви постоји неко ко ради на томе ?
МИТРОПОЛИТ ЈОВАН: На жалост, не постоји. Да сам данас млад и да започињем да се бавим теологијом, управо бих започео да се бавим овим питањем односа теологије према овим наукама, зато што дубоко верујем да постоји велика веза између природних и друштвених наука и теологије, посебно  светоотачке космологије