Главна страна

 
Митрополит Пергамски Јован (3изиулас)

РУКОПОЛОЖЕЊЕ И ЗАЈЕДНИЦА

1 Увод
1. Да би смо приступили теми Црквеног служења и, у оквиру ње, чину рукоположења, треба увијек да имамо као полазницу христолошки приступ. Није случајно то што су, у текстовима Новог Завјета, Христу придаване све постојеће службе древне Цркве. Христос је Апостол (Јевр. 3, 1), Пророк (Мат. 23, 8; Јн. 13, 13), Свештеник (Јевр. 5, 6; 8, 4; 10, 21; 2, 17), Епископ (Петр. 2, 25; 5, 4; Јевр. 13, 13), Ђакон (Рим. 15, 8; Лк. 22, 27; види Фил. 2, 7) итд. Христос "(...) је почетак, (...) у свему (...) први" (Кол. 1, 18).

Митрополит Пергамски Јован (3изиулас)Ако узмемо у обзир ову примједбу, то нас неминовно води схватању сваке службе у Цркви не као паралелне, него као једнаке служби Христовој. Христос није просто основао одређене врсте служби које сада можемо сматрати издвојеним; прије је желио, кроз ове различите службе, да Црква буде изображење и остварење Његове службе у свијету до другог Доласка. У том смислу, Црквено служење је, у основи, пројекција Христовог присуства у свијету, а не само испуњење једне заповјести коју је Христос предао Цркви. То је нека врста христолошког мистицизма гдје се Црквено служење поистовјећује са самим Христом (види: Лк. 10, 16), што представља неопходан елеменат у једном таквом богословском приступу. Црквено служење је немогуће обухватити и исцрпити социјално и етички, него једино у смислу који произилази из христолошке перспективе.

2. Исто тако, Христос није присутан у свијету сем једино присуством и дјеловањем Светог Духа. Ово налази суштинску потврду у Новом Завјету тиме што је само Оваплоћење Христово незамисливо без Светог Духа (Лк. 4, 13). Служење можемо схватити христолошки само у оквирима Пневматологије. Ово има за последицу да се, коначно, уводи Света Тројица свеукупно. Црквено служење не би се могло свести ни на шта мање од дјеловања и добровољног интервенисања Божијег у историји, и то од њеног самог зачетка.

3. Свугдје гдје дише Свети Дух одмах слиједи да есхатон надире у историју и људи се подстичу да ступе у општење, међусобно и са Богом, у виду заједнице. Видимо да се то величанствено збива на дан Педесетнице гдје се, сагласно приповиједању друге главе Дјела Апостолских, силазак Духа на Апостоле и њихове пријатеље у горњици, сматра једним чисто есхатолошким догађајем, који уноси последње дане унутар историје и, истовремено, структуром Црквене заједнице (Дјел. Ап. 2, 41 и даље). Постојећа веза између двоструког значења Светодуховског догађаја Педесетнице и догађаја који се наводи с одговарајућом истрајношћу у истој глави Дјела - да је тај догађај обухватао подстрек покајања, потом крштења у Христу и учешћа у Евхаристији - представља суштинску страну богословске перспективе на основу које треба да схватимо Црквено служење. Црквено служење има за циљ управо да буде благодатно присуство, у свијету, есхатолошке радости због које се свијет позива на покајање и присаједињење Израиљу, Народу Божијем, кроз крштење у Христу и учешће у Вечери Царства, која се битијно остварује већ сада у Евхаристијској заједници. У призми овакве богословске перспективе, Црквено служење и рукополагање у ову службу јесте нешто што се не тиче само појединца, него прије ове есхатолошке заједнице која је основана од древне заједнице Дванаесторице и Апостола.

4. Ако свака служба у Цркви није ништа друго до служба Изасланика Божијег Христа, и ако се остварује већ од сада дисањем Светог Духа у овој заједници, тад не треба посматрати ову службу као да је људског поријекла, него као дар Духа који долази од Бога. С друге стране, ако се овај дар суштински односи на оно што је Бог припремио свијету у последње дане дисањем Духа Свога, што се у историји остварује кроз заједницу Цркве Његове, онда ова свештеничка служба не постоји издвојено и само за себе, него због и ради свијета. Она, дакле, садржи један егзистенцијални карактер који се најдубље повезује са предназначењем и човјековим мјестом у њој. Човјек је свештеник твари коме је положајем, од почетка, наложено да је приноси, значи да је узнесе Творцу. Присуство човјека у свијету је, по самој својој природи, свештеничко и литургијско. Међутим, човјек то не може успјешно обавити као изолована индивидуа одвајајући, значи, свој положај од других људи и од творевине, него у односу са њима. Немогуће је да свештеник и служитељ буде у свијету другачије до само унутар једног спектра заједнице.
II Рукоположење у свјетлу заједнице

Рукополагање за Црквену службу, у оквирима овакве богословске перспективе, на први поглед, изгледа као нека противрјечност. Стварно, рукополагање се повезује са значењем поретка и било да га тумачимо у латинском етимолошком значењу (ордо), или у грчком значењу ријечи гдје, ипак, садржи различит и мање правнички садржај од ријечи ординатио, у њима се, у значењу рукополагања, фактички означава основна идеја одвајања једног члана Цркве за узношење једне посебне службе. Рукополагање, по својој природи, представља дјело дјељења, раздвајања, и није случајно што се у Новом Завјету Свети Дух, као Давалац благодатних дарова, назива Дјелиоцем (1 Кор. 12,11).

Овај несумњиви карактер свештенства, дакле подјела чинова, имао је озбиљне посљедице у историји Цркве како практичне тако и богословске. Што се тиче практичне стране, Црква је врло рано организовала по чиновима - апостол Павле већ у Првој посланици Коринћанима говори о поретку у Цркви - а рукополагање је било пракса која је успостављала и одржавала ове чинове, првенствено ова два основна чина: клирика и лаика. Историјски, рукополагање представља зачетак јерархијског система Цркве и тензије између духа јерархије која се појавила на неким просторима и у одређеним периодима историје Цркве. Због чињенице да је створило посебне чинове унутар Црквене заједнице, рукополагање је по себи постало један оспораван елемент живота Цркве и то је, у скорије вријеме наравно, на начин врло наглашен, одвело у оспоравање рукополагања и његове улоге у Цркви.

С друге стране, што се тиче богословских посљедица, раздјељујући карактер рукополагања изазвао је проблеме који су заокупљали богословску мисао вјековима, нарочито питање да ли рукополагање посједује пеку врсту објективне благодати коју рукополагани служитељ посједује онтолошки или рукополагање не предствља ништа друго до начин на који се неко поставља да испуни једно дјело у име Христа или Цркве? У оквиру тога, свеукупна дискусија о рукополагању у току дугог временског периода развијена је поларизовано између ставова који су или придавали рукоположеном служитељу неки неизбрисиви карактер или признавали један често литургијско - услужни карактер у свештенству; као испуњавање обавеза у том правцу тумачено је и опште свештенство свих вјерника. Под утицајем једне одређене онтологије која дуго времена преовладава у западној философији, богословље )е доведено пред избор између ових двију представки, значи: онтолошког или литургијско-услужног карактера свештенства. Тако је било неизбјежно да се рукополагање тумачи било у свјетлу раздвајања и разврставања у Цркви или у свјетлу једне нејерархијске (или и противјерархијске) организације у којој главни разлог постојања рукополагања јесте хришћанска успјешност у црквеном животу.

2. Али рукополагање, и због тога је дјело Светог Духа, нема за циљ да буде чинилац раздвајања у Цркви, иако по назначењу, дијели дарове и даје их рукоположеним служитељима "по један на свакога од њих", сагласно опису Педесетнице (Дјел. Ап. 2,3). Како је могуће схватити рукополагање да би био могућ компромис супротних значења јединства и дијељења?. По мом мишљењу, на ово питање је немогуће одговорити у оквиру класичног богословља које нам је завјештало западно средњевјековље. Потребна је смјелост да одбацимо такав начин постављања теме и да потражимо приступ свештенству посредством једног другог пута, нарочито оног који указује на значење заједнице.

Пажљиво проучавање дванаесте и тринаесте главе Прве посланице Коринћанима, гдје апостол Павле говори о подјељеним благодатним даровима од Светог Духа у Цркви, показује нам да се сви дарови (према томе и све службе) у Цркви одређују не сами по себи, него као потпуно односне стварности. Наравно, можемо рећи да основни циљ ових двају поглавља (а то се примјењује у цијелом наставку Посланице) јесте снажно супростављање сваком значењу благодати која би се тумачила сама по себи. Аутентична благодат Светога Духа јесте благодат која се налази у односу са осталим благодатним даровима и са Тијелом Христовим. То је очигледно не само због истрајавања апостола Павла на идеји узајамне зависности чланова Тијела Христовог (а треба истаћи да у конкретној Павловој аргументацији, постоји једна подударност између благодатних дарова и чланова Тјела), али нарочито, и на изненађујући начин, аналогно оном што се излаже у тринаестој глави у вези са појмом љубави према ближњем. Жалосно је што је настала распорострањена употреба и злоупотреба ове главе и чувене химне љубави у бесједничке и моралистичке сврхе док је заборављено да се, у Посланици о којој је ријеч, она налази у директном говору са дијеловима дванаесте главе који се односе на благодатне дарове Тијела Христовог. Заиста, кад се Павле налази пред тешкоћом и, свакако, у потпуној немоћи да изрази другачије, на јасан начин, оно што жели да каже у благодатним даровима, позива се иа појам љубави. Само захваљујући том појму можемо уобличити представу о тајни коју са собом носи сваки чин рукополагања.

3. Покушавајући да поставимо рукополагање у свјетлу појма љубави, који се, уосталом, налази у срцу Павловог учења о служби свештенства, можда је могуће разрјешити уобичајене проблеме који се односе на њега н успјети чак и боље у томе, слиједећи пут на који указује појам заједнице. Према томе:

а) Није могуће изјаснити се у вези с тим да ли рукополагање садржи неку субјективну благодат, коју рукоположени служитељ посједује онтолошки или му се не предаје нека власт за испуњење једног одређеног дјела или службе у Цркви. Оба ова становишта претпостављају субјективизацију благодати и тумаче рукоположеног служитеља као неког који се поставља изван и изнад заједнице, који би имао разлог постојања сам по себи. У свјетлу љубави и у оквиру заједнице, рукополагање најдубље и егзистенцијално повезује рукополаганог служитеља са заједницом тако да у његовом новом стању, након рукополагања, не можемо ни на који начин сматрати самим за себе; постао је најдаље једно односно биће. У том стању заједница одређује постојање, а не онтологија или испуњење његовог дјела или да представља неког другог, а да само његово биће није најдубље и одлучујуће обиљежено тим односом? Да ли би још било могуће тврдити да у таквом стању неко посједује нешто индивидуално? Је ли могуће да издвојимо и да тумачимо као ствар стање које ствара љубав и да говоримо о једној датој и аутономној ствари?... Рукоположење је као брак. Постоји једна најдубља историјска чињеница која се збила, а да не знам ни како ни када: у Православној Цркви Истока чин рукополагања је суштински исти са чином брака.

б) Постојање једног рукополагања ин абсолуто  јесте ствар немогућа. У оквиру заједнице рукополагање нужно значи добровољно ангажовање унутар једне заједнице. Нико не воли апстрактно, ин абсолуто, и не може другачије него да се обвеже наспрам конкретних бића. Догађај заједнице који се се испољава у оквирима исте ускраћен је за једну темељну карактеристику. Само конкретно локално стање са свим детаљима једног историјског постојања које се изражава у постојећим условима простора и времена представља егзистенцијални оквир нашег живота. Стварно, због ових егзистенцијалних становишта Цркве у првим вјековима, католичанство није било могуће замислити ван локалне Цркве, а рукополагање је обављано само у евхаристијском Сабрању, гдје се заједница остварује у свим њеним божанским и људским распонима. Рукополагање у свјетлу заједнице еквивалентно је слободном ангажовању, свакако не за неке идеје и идеале или за неко имагинарно човјечанство, него за конкретна људска бића у посебним околностима које је рукополагани служитељ дужан је да прихвати апсолутно и без суздржаности као што то захтјева егзистенцијани карактер љубави.

Митрополит Пергамски Јован (3изиулас)в) Неопходно је довести рукополагање у везу са мисијом Цркве. Овдје је интересантно, на првом мјесту, примјетити, да су појам мисионарства као и појам свештенства, такође, задобили у историјском току такав смисаони садржај да су се удаљили један од другог. Тако је дошло до повезивања рукополагања са једним више статичним схватањем живота Цркве. Углавном, ако не искључиво, у оним традицијама које наглашавају службу свештенства у три чина, док су мисионарство поистовјећивали више са идејом мисије, значи изласка из саме Цркве и кретања ка свијету у циљу његове евангелизације и обраћења. Међутим, у свјетлу заједнице кроз коју покушавамо да схватимо ствари треба корјенито да промјенимо ива паша становишта. На основу овог разјашњења, смисао рукополагања састоји се у томе што представља један чин чији је резултат егзистенцијална везаност рукоположеног служитеља с потребама, тешкоћама и могућностима свијета. Црква преко рукополагања постаје заједница која сједињује свијет са Богом, а то је суштински смисао мисионарства. Мисионарство не представља метод дјеловања (значи мисију, излазак изван себе итд.), него својство које се тиче саме природе Цркве. Према томе, мисију је могуће испунити различитим методама, довољно је да садржи и остварује ову заједницу коју Бог жели да свијет има с Њим у Христу за коју рукополагање обавезује и овлашћује рукоположене служитеље, а кроз њих Цркву, с датим егзистенцијалним стањем. Рукоположењем Црква усмјерава свој поглед изван себе, не остајући при том у позадини, него узимајући активно учешће. Ради се о екстази заједнице која треба да представља, такође, полазницу мисионарства. Свака екстаза КОЈА нас оставља позади, свака мисија у простору КОЈИ не представља истовремено и долазак није екстаза која са собом носи догађај заједнице. Са последњим, другачијим значењем, рукополагање заиста, кад се посматра на начин заједнице, представља Цркву мисионарску.
III Закључне мисли
1. На почетку овог кратког поглавља нагласили смо христолошки карактер Црквеног служења. Треба стално да имамо на уму ову христолошку перспективу. Али да се Христово служење пројављује у служењу Цркве која се тако показује као Тијело Христово, Свети Дух чини службу свештенства личном стварношћу. Стварно, дјело Светог Духа јесте управо да чини Христово служење личним и егзистенцијално прилагодљивим околностима времена и мјеста. Рукополагање, суштински, није ништа друго до чин кроз који се ово дјело спроводи у праксу.

2. Међутим, заступајући мишљење да служење постаје лично и да представља јединствен начин да се изрази свештенство Христово у Цркви, треба јасно да разликујемо лично од онога што је индивидуално. Ипдивидуално се одређује кроз раздвајање од других индивидуа док личио има као специфичну карактеристику да не постоји сем једино у заједници са осталим личностима. Према томе пошто, или још боље будући да, рукополагање чини свештенство личним, повезује и рукоположеног служитеља егзистепцијално са заједницом.

3. Лични карактер који рукополагање у служењу Цркве посједује, истиче свако рукополагање као чин којим се уводи један специфичан карактер у појам служења. "Јесу ли сви Апостоли? Јесу ли сви Пророци? Јеси ли сви учитељи" (]Кор. 12,29)? У Тијелу Христовом сам Христос је "све у свему";
чланови Тијела рукополагани су за једну посебну службу. Без ове посебности, рукополагање губи свој изузетни значај, управо зато што је свака служба лична. Иако свака личност егзистенцијално постоји у односу са другима, ипак остаје апсолутно јединствена и није могуће да икад постоји друга личност потпуно иста.

Заиста, ова јединственост и посебност личности представља јерархијску службу. Појам јерархије, обично, повезујемо са једним поретком који се заснива на субјективним критеријумима вредновања итд. Међутим, ако прихватимо појам јерархије на основу Тројичног богословља, на пример, запажамо да се овај појам не одређује сличним критеријумима, него различитошћу сваког Божанског Лица. У том смислу, јерархија представља суштински резултат рукополагања и на основу овог разјашњења треба поставити разликовање између клирика и лаика или постепено преовладавање и постојање једне службе у три степена итд. Разлике које произилазе из постојања многих служби не представљају мотив за суд  вриједан пажње. Службе која се због историјских разлога не обухватају у важеће категорије служења нису ништа мање. Улога епископа у испуњењу овог јерархијског дјела заправо је надилажење свих подела које би могле да избију због мноштва служби у оквирима заједнице његове општине. Сви ми који придајемо велику важност установи епископа, треба то да чинимо управо са значењем да епископ очувава јединство Тијела у разноврсности служби и благодатних дарова јер је началствујући  дотичне црквене Општине, посебно када ова општина изражава карактер заједнице на евхаристијском Сабрању коме началствује. Само оваква улога епископа може да оправда искључиво право рукополагања, право које, уосталом, зависи од чињенице да се оно не обавља другдје, него само у оквиру црквене општине, бар ако посматрамо рукополагање у свјетлу заједнице.

4. Веза која постоји између рукополагања и заједнице одређује такође и начин на који се схвата власт која кроз рукополагање произилази. Рукополагање производи једну врсту власти или господарења не из разлога неког аутономног чина него због егзистенцијалне везе и односа који овај чип рукополагања или његова пракса може да има са црквеном Општином. Један епископ, па примјер, представља власт не зато што посједује неко звање или врши једно посебно дјело захваљујући рукоположењу, него због повезаности тог дјела са црквеном Општином. Следујући томе, сагласно Предању Православне Источне Цркве, свако епископско рукоположење условљено је посебним помињањем заједнице са којом се сједињује нови епископ. Ова неопходна предпоставка обично се, потом, заборавља; међутим, због чињенице да се у чину рукополагања помињање епископије садржи у самој молитви рукоположења, то представља дио због кога рукоположење садржи, на примјер, епископску власт у конкретном случају.

Рукополагање, будући да се управо повезује са заједницом и кроз њу са једном конкретном Општином, доводи Цркву у једно посебно стање. То значи да је Црква дужна да не пренебрегава посебне околности културе, атмосфере итд. него треба да се повезује са њима егзистенцијално, управо преко свог служења. Само захваљујући једном таквом односу на сваком локалном нивоу, Црква може да преобрази и надиђе све посебности, на примјер једну посебну културу, и да начини сваку од њих елементом јединства Творевине Божије. Међутим, то би било неоствариво ако би Црква стајала супростављена према сваком локалном стању. Будући да је Бог изабрао заједницу као средство за преображење свјета, преузимајући га сам лично и егзистенцијално, Црква не може изабрати неки други начин за испуњење свог послања. Једном таквом христолошком или евхаристијском (рекли бисмо) схватању, приближава се рукополагање, кад се посматра у свјетлу заједнице.

6. На крају, кад се рукополагање тумачи на овај начин, открива једну димензију служења која надилази границе људских заједница и обухвата цјелокупну творевину Божију. Човјек је позван да постане свештеник  творевине. Због тога циља је и створен и због свога неуспјеха пао је. Човјеков свештенички карактер садржан је у његовој улози да овлада творевином; не да почини себи, него са циљем да је доведе у заједницу са Творцем. Управо то што, са праотачким неуспјехом, човјек није успио да оствари, сам Христос, као свештеник пар екселанс, пружа му сада могућност да исправи. Свака служба, у мјери у којој изражава лично Христово служење, има један свештенички карактер. Рукополагање треба да посматрамо као печат Светог Духа у испуњењу овог свештеничког дјела, који се даје сваком сразмјерно благодатном дару који је примио. У времену какво је наше, које се одликује огромним научним напретком у свим областима сазнања, Црква, у испуњењу своје мисије, не само да не треба да умањује космички и свештени карактер рукополагања, него треба, што је могуће више, да га вриједнује.

Са новогрчког Презвитер Гајо Г. Гајић