Јован (Зизиулас), Митрополит Пергамски

ЕВХАРИСТИЈСКО ВИЂЕЊЕ СВЕТА


 


Православно предање је, у својој суштини, литургично (евхаристијско, светолитургијско). Јер, у Православљу, "Црква живи у Евхаристији и кроз Евхаристију", и конкретна форма Цркве јесте храм у коме се служи Света Евхаристија (Света Литургија) и којем је православни народ, због тога, дао њезино име, назвавши храм црквом. У ствари, за православље, целокупни свет  космос, јесте једна литургија, "космичка литургија", која целокупну творевину "узноси" ("анафери"  анафора) пред престо Божји. Зато је и православна теологија, у ствари, доксологија (славослов) Богу, тј. један литургијски, евхаристијски израз. Она је евхаристијска теологија.
Али, шта све то има да значи за човека наше епохе? Данашње виђење света и живота (савремени поглед на свет) у односу на византијски толико је промењен, и под притиском новијих философских, научних, социјалних и других развоја толико се мења, да се човек данас пита: шта има њему да пружи православни литургијски живот, конкретно Света Евхаристија (Литургија)?
Ово питање добија размере агоније када се има у виду да савремени човек пролази кроз једну озбиљну кризу у својим односима са Црквом. Западна цивилизација, која је одрасла на идеалима Хришћанства, нагло се дехришћанизује, а Црква, која још"говори језиком прошлости" и "бави се проблемима минулог доба", све мање интересује савременог човека. Западни хришћански свет постаје већ свестан проблема секуларизације у свој његовој озбиљности. Али, могућности којима располаже његово (западно) предање, предање које живи под бременом дихотомије, дељења и цепања света на "свето" и "световно", одводи га само у још више проблема а у све мање решења.
У таквој ситуацији православни литургијски живот стоји пред нама као једино сведочанство које пружа наду. Јер православно евхаристијско виђење света и историје, које се садржи у православном литургијском животу, а због неимања литургијског васпитања није, на жалост, схваћено ни од стране самих православних, јесте виђење које не дели судбину философских и теолошких система, који су, због негирања истих од стране модерне мисли, довели до кризе у односима између теологије и живота. Православни литургијски живот има једно посебно виђење света, посебан поглед на сву творевину Божију, и преношење тог виђења, те визије у савремени живот, могуће је и неопходно. Он има, такође, и једно такво виђење човека, схватање о човеку, које је особито потребно данас. Он, на крају, садржи у себи иједно тумачење историје и њених проблема, сагледавање моралног живота и његових могућности, које би виђење и тумачење требало са посебним нагласком истаћи у наше време.
Али, како ми замишљамо Свету Евхаристију када говоримо о једном "евхаристијском виђењу света"? Одговор на ово питање од првостепене је важности, јер појам Евхаристије (Литургије) је често веома погрешно схваћен и штавише изопачен, нарочито од времена западне схоластике. Да би употребили тај појам са његовим древним, светоотачким православним садржајем, потребно ће бити претходно изнети извесна основна разјашњења.
Евхаристија је у нашој свести обично везана са испољавањем пијетизма који Свету Евхаристију посматра првенствено као објекат, као ствар и као средство испољавања наше побожности, или само као услугу нашем спасењу. Међутим, древно схватање, светопредањско искуство Свете Евхаристије види у њој не само и не пре свега ствар, него као и радњу ("праксис"), црквену богослужбену радњу  литургију  како то карактеристично показује сам њен православни назив ("лиш  ургија" значи опште, заједничко и јавно народно дело). Литургија, дакле, значи акт и радњу црквеног скупа  сабрања ("синаксиса"), тј. општу, католичанску (саборну) пројаву и манифестовање целокупне Цркве, а не само као вертикалну везу сваког појединца са Богом. Карактеристично је да православни Исток, који се често и несвесно држи овог старог схватања, никада није дошао на мисао да уведе индивидуалне литургије, нити поклоњење и созерцавање Часних Дарова у смислу истицања њих као предмета обожавања и клањања. Света Евхаристија  Литургија Цркве јесте у основи нешто што се догађа, једно дело (праксис), и то не сваког појединца него целе Цркве.
Исто тако ми често сматрамо Евхаристију као једну свету Тајну између осталих, једну од седам светих Тајни, на пример. Међутим, стара Црква није имала ово сасма доцније схватање о "тајнама", него о једној и јединој Тајни, "тајни Христа", како се она назива у Светом Писму (Ефес. 3,3; Кол. 4,3). Евхаристија се да замислити једино христолошки, јер је она Тело Христово, она је сам Христос  свецели Христос. Не треба, дакле, да гледамо на Св. Евхаристију, тј. Литургију наше Цркве, само као на једно средство благодати, благодати апстраховане и независне од Христологије, него као на самога Христа, Који спасава човека и свет, Који измирује у себи нас са Богом. Отуда, сви они проблеми којима се толико много бавио западни Средњи век, као што су проблеми о елементима Евхаристије, о реалном или нереалном присуству Христа, о трансубстанцијацији итд, сви ти проблеми нас просто напросто враћају на схватање Евхаристије као једне ствари, као објекта. Међутим, основна карактеристика Свете Евхаристије лежи у томе да је она црквено сабрање (синаксис) и црквени акт (праксис) и што се у њој и кроз њу сагледава и рекапитулира и доживљава целокупна Тајна Христова  спасење света.
Ако са оваквим предусловима приступимо Светој Евхаристији, онда смо дужни да је посматрамо не као једно голо и засебно (аутономно) учење о тајнама, него као конкретну Литургију, као што се она врши у православном храму. Тек тада ће се открити пред нама оно посебно виђење или поглед на свет и историју које Православље садржи у Литургији (Евхаристији) као својој најаутентичнијој пројави и манифестацији, као испољавању самога свога бића и живота.
Света Литургија је најпозитивније, на делу ("у пракси"), показано прихватање света и све твари. У старој Цркви, а и данас у Православљу тамо где још светоотачка наслеђена побожност није замењена једном другом тобож "свесном" побожношћу, верници не иду сами у цркву (храм), него заједно са њима иду и дарови творевине Божије: хлеб, вино, уље. И ови дарови  обратите пажњу колико је и то карактеристично преносе се у литургијској процесији и свечаном уласку да би били предати у руке Епископа који стоји на улазу, тј. на Царским дверима (то и јесте данашњи "Велики вход" на Литургији) и који ће затим да их "узнесе" (тј. уздигне и принесе) пред престо Божији као Евхаристију. Очекивало би се да верници, долазећи у храм, забораве своје животне потребе, међутим Света Литургија их позива да их ту донесу и да се моле за њих: "За благ и добар ваздух и ветрове, за изобиље плодова земаљских... за оне који плове и путују, за болеснике... " итд. Ова велика богослужбена радња, о коју се неке "благочестиве" душе саблажњавају (као што се, за чудо, саблажњавају и због преношења таса кроз цркву, иако је то једно црквено испољавање истога евхаристијског духа), јесте богослужбени акт који нам открива да се на Светој Литургији управо свршава једно кретање, покрет целога света (све творевине) према Светој Трпези, и то света какав он јесте и какав ће мало после опет бити када се заврши есхатолошки бљесак и предокушај Раја, и када верници буду позвани да поново "у миру изиђу" из храма у свет.
Ово искуство и доживљај кретања целокупног људског живота ради преношења истога у литургијски простор, не представља просто само потврду и афирмацију која би превиђала да свет више није "веома добар", као што гаје Бог видео у часу стварања (Књига Постања 1,12,21), тј. не представља прелажење преко чињеница греха. Грех је трагични елеменат на који се често враћа свест и сазнање Цркве на Светој Литургији: "Нико није достојан од оних који су везани телесним похотама и сластима да приђе, или да се приближи, или да служи Теби, Царе славе". "Али ипак "... грех за Свету Литургију није оно што је он за савремену теологију кризе: агонијски и неразрешиви проблем света. Пропадљивост која прати творевину нити се афирмише нити се негира у Литургији, те зато не треба да се поводимо за том дилемом. Свет који улази у литургијски простор, на Свету Евхаристију, јесте овај пропадљиви свет, и у прихватању тога света унутар храма обавља се његова афирмација, његово признавање и прихватање. Ствар се, међутим, не зауставља само на томе. Јер тај свет улази овде, у храм, баш зато да не остане онакав какав је. Евхаристија је "лек бесмртности", по речима св. Игњатија Антиохијског, и то баш зато што својим прихватањем и признавањем света, Евхаристија у ствари стоји против његове пропадљивости. Евхаристија свет освећује и "узноси" га Творцу као праву, аутентичну творевину, зато и кажемо у средишту Свете Литургије: "Твоје од Твојих, Теби приносимо ради свих и за све".
Ово прихватање света од стране Свете Литургије указује на то да за евхаристијско виђење твари свет никада није престао да буде свет Божији, и да грех и распадљивост нису створили једног "туђег Бога" Маркионовог или Харнаковог. И ј ош се указуј е на то да све што ми ј јесмо и што чинимо и што нас занима у овом свету, све то може и треба да прође кроз руке свештенодејствујућег литургоса (Епископа или свештеника) као принос и "узнос" Богу. Али, свакако не зато да би остало онако какво јесте. Нити пак да престане да буде оно што по суштини својој јесте. Него зато да би постало оно што стварно јесте а што грех собом унакажује и квари.
Тај парадокс истовремено и потврдног и одречног става према свету од стране Свете Литургије, тј. преображење света, које свет не уништава;
препород света који не ствара свет ех нихило; обнављање света које не представља обнову из самог почетка  то у ствари и јесте у Евхаристији оно јављање у простору и времену Тајне самога Христа, у Којем се стари Адам обнавља али не упропашћује, људска природа бива од Христа узета на себе и прихваћена али не и измењена, човек постаје обожен али не престаје да буде човек.
Такво схватање света од стране Свете Евхаристије не оставља места за дихотомију, за двојење и расцеп између природног и натприродног, до које је човека довела западна теологија поставивши га у дилему да изабере једно између двога. Ова чињеница, мислим, од велике је помоћи када се ради о односу Цркве према човеку наше епохе. Данашњем човеку је тешко, ако не и немогуће, да чини двојење између природног и натприродног. Он већ не може, због новијег научног и философског развоја, да схвати натприродно као нешто "с ону страну" природе. И зато његова хришћанска свест, оптерећена том дихотомијом коју му је оставила у наслеђе западна теологија, нема куда него да га одведе било у потпуно одбацивање натприроднога, било у једно цепање (дихотомију) унутар саме његове свести, у једно стање шизофреније, у којем он час прихвата натприродно (да не би издао своју веру), час је опет равнодушан према њему (јер му то намеће свакодневни живот). Међутим, за једно литургијско виђење и искуство евхаристијског доживљаја света не постоји природно и натприродно. Постоји природа и творевина као јединствена реалност, која долази од Бога и која се "узноси" (приноси ) Богу. Постоји потпуни сусрет, до поистовећења, небеске и земаљске реалности ("Ми који тајанствено представљамо Херувиме и Животворној Тројици трисвету песму певамо", кажемо у свакој Литургији). То је сусрет у којем и сам Бог престаје да се замишља као "с ону страну" природе и постаје, у Лицу Сина Свога, "Онај који са Оцем седи горе, и овде је са нама невидљиво Присутан". На тај начин Света Евхаристија пружа могућност избављења човека од једне дихотомије, због које савремени човек долази у опасност да одбаци Бога, јер је његова западна теологија стављала Бога у неку сферу коју човек није више могао да схвати.
Али, евхаристијско виђење и схватање света иде још и даље: у отклањање још једног супротстављања или антитезе, у коју је човека поставила гностички и јелинистички мислећи теологија Запада, а то је антитеза између вечности и времена. Историја и време, који се обично сматрају или као нужно зло или као "претсобље" вечности, у Светој Евхаристији се укрштају са вечношћу, која на тај начин престаје да буде нешто што је пре или после времена, и у једном мистичком прожимању прошлости, садашњости и будућности настаје управо она димензија у којој време, као поље остварења предвечног плана Божијег о нашем спасењу, може да нађе своје потпуно прихватање и освећење. Сходно светолитургијским речима: "Сећајући се сада ове спасоносне заповести и свега што се нас ради десило (збило): Крста, Гроба, Тридневног Васкрсења, Вазнесења на небо, Седења с десне стране, и још Другог и славног Доласка, Твоје од Твојих Теби приносимо ради свих и за све".
Исто тако, православни литургијски живот има и једно посебно виђење и схватање самог човека, поглед на човека који излази у сусрет савременом човеку и његовим потребама. Модерни човек  опет из своје западне теолошке традиције последњих векова  вуче за собом агонију дихотомије и подељености човека на душу и тело, на дух и материју, и то на начин који ствара дилему избора између овога двога, пошто је чисто духовна област за савременог човека несхватљива. Али, у православном литургијском животу, са његовим толико наглашеним старањем о телу и његовим потребама, са материјом која је толико заступљена у његовом дневном реду, тако да се не само хлеб и вино поистовећују са самим Господом, него и дрво и боје постају као нека оваплоћења Светих (на светим иконама), и њихове кости (свете мошти) бивају носиоци и изрази личног освећујућег присуства, у једном таквом литургијском предању, у којем људи учествују у спасењу као целосни интегрални људи, а са затвореним очима по обрасцу западног пијетизма да би тобож тако срели Бога уједном наводно продуховљеном ( а у ствари само психолошком) односу са Богом, уједном, дакле, таквом литургијском живом предању и искуству, у коме је природа људска очувана јединственом, шта би могао савремени човек да нађе као неприхватљиво, он који је одавно престао да мисли на основу платонских и аристотеловских антрополошких категорија (а зато, ко би га још могао осуђивати?.
Осим овог очувања целосности своје, човек у Светој Евхаристији налази и једно друго основно својство своје, чији губитак у наше дане ствара стварну кризу у савести и животу његовом. Нагласили смо у почетку, а то треба увек подвлачити и наглашавати, да Света Евхаристија (Литургија Цркве) није простор једног вертикалног сусрета појединца са Богом, него је она изузетно заједнична ("киноники", социјална) и црквена (еклесијална) појава и пројава, а као таква је, очувана баш на православном Истоку. Вероватно ни у једној другој од својих манифестација осим у Евхаристији хришћани не престају да делују као индивидуе и преображавају се у Цркву. (Грчка реч Црква  "Екклисиа"  значи: сабрање сабор заједница). У Евхаристији: молитва, вера, љубав, милостиња, тј. све оно што ван Евхаристије, изван Литургије, верници чине сваки понаособ, престају да буду моје манифестације и претварају се у наше, а сав однос човека са Богом постаје однос Бога са Својим народом, са Својом Црквом. Евхаристија није само заједница ("кинониа") сваког појединца са Христом, него је она особито заједница свих верних са Христом и свих верних међусобно. "Не многа тела, него једно тело", као што запажа св. Јован Златоуст, тумачећи сасвим тачно Апостола Павла. На тај начин, библијска истина да пут ка Богу неизбежно пролази кроз ближњега, особито се доживљава у евхаристијском виђењу и схватању човека.
На овај начин човек престаје да буде индивидуа и бива схватан као личност, тј. као реалност која не представља делић једне машине који ће послужити неком циљу, макар тај циљ био и најсветији. Човек није средство за остварење неког циља, него је циљ сам по себи, јер је слика и подобије Божје, и као такав само у заједници са Богом и другим налази своје оправдање.
Данашњи човек живи свакодневно под теретом супротности између јединке и друштва. Његов друштвени живот није (заједничко општење), него социетас (друштво), и његово нагло и праведно реаговање на колективизам одводи га у индивидуализам  који, парадоксално, представља предуслов за тај исти колективизам,  Јер у ствари нема другог избора. Западно хришћанско предање није дало савременом човеку антропологију која би га оправдала као личност, јерјеј Западној Цркви човек увек посматран или под призмом индчвидуализма или под призмом колективизма. Међутим, Православна Литургија има у основи својој, а и сама води у такву антропологију, у којој се човек не схвата друкчије него као "нова твар у Христу". Православна Литургија, која не теологише, нити дефинише, него показује и открива, одговара на питање "шта је човек" указујући на Христа као на човека раг ехселленце, тј. као на човека сједињеног с Богом, као на човека обоженог. У заједници "светих" (тј. светих дарова на св. Литуригији) који се дају"светима", стрелица компаса аутоматски указује на "јединог Светог, јединог Господа, Исуса Христа", Онога у коме човек, сједињен кроз свету заједницу (тј. свето причешће), постаје оно што стварно и јесте: потпуни човек.
Све ово до сада речено представља искуство и доживљај онога који учествује у Светој Литургији. Али шта бива када се он "отпусти у миру" из храма и поново се врати у свет? Какав значај може да има за морални и социјални живот света  Света Евхаристија?
Ми обично говоримо да кроз Свету Евхаристију човек добија натприродне силе које ће га помагати у његовој борби против греха. Али независно од те трансфузије сила, Света Евхаристија као праксис (акт и радња) и као киононија (заједница и заједничарење) пружа моралном животу један основни допринос: откривање правог смисла моралног живота.
Западна теолошка традиција претворила је етику у систем правила о понашању, и у једну аутономну област теологије. На тај начин су извесне форме моралног понашања уздигнуте до законских одредби, апсолутних и независних од различитих историјских епоха и од различитости самих људи. Али људи су на тај начин претворени у форме које се узајамно копирају, да би онда надаље морално процењивали свет на основу тих својих форми и образаца. У том случају морално понашање добија законски (јуридички) карактер и однос човека са Богом постаје јуридички, као што га је одувек и схватао Запад.
Насупрот оваквој традицији, православни евхаристијски поглед на свет и на друштво не дозвољава и не подноси аутономију морала, или узрастање истога на степен апсолутних правних одредаба, независних од времена и од разноврсности људских личности. У православном литургијском животу моралност не извире из једног правничног (јуридичког) односа са Богом, него из једног преображења и обновљења човека и све твари>» Христу, тако да се свака морална наредба схвата као последица мог сакраменталног (светотајинског) преображења. У једном мистириолошком (светотајинском) погледу на етику и морал, као на пример
оном који се среће у Посланици Колошанима св. Апостола Павла, морално владање се схвата само као наставак и продужење литургијског преображења: " Ако дакле васкрснусше са Христом... умртвише уде своје који су на земљи... свукавши старог човека с делима његовим, и обукавши новога који се обнавља... " (Кол. 3,1.5.9.10.) (Треба приметити овде да изрази: "свући се" и "обући се" у ствари су литургијски и везани за сакраментални акт тајне крштења, као уосталом и сав речник овога дела ове Посланице). Зато Света Литургија употребљава само једну врсту речника за морал, а то је: "освећење душа и тела наших", да бисмо тако у заједници са"Пресветом Богородицом... и свима Светима" предали "сами себе и један другога и сав живот свој Христу Богу". На овај начин Света Евхаристија не пружа свету један систем правила, него једну освећену заједницу, један квасац који ће да закваси сву творевину, не наметањем својих етичких наредби, него својим освећујућим присуством. Овде се ради о једном присуству сведочења, које не веже бремена "тешка за ношење људима" да би их морално везане вукла у спасење, него их позива на слободу деце Божје, позива их у заједницу с Богом која доноси обновљење свету.
Савремени човек изгледа да са негодовањем одбацује моралне законе које му је наметнула традиција једне хришћанске (западне) цивилизације већ дуже векова. Нећемо сада расправљати о узроцима тога стања, него ћемо се ограничити на констатацију да та грађевина, коју смо и ми, под утицајем Запада, са толиким жаром подизали, спајајући једну с другом наше вољене "моралне вредности", већ се показала за човека као затвор којега се темељи већ љуљају од његовог револта. Бавимо се са западњацима и ми проблемом пада тих вредности и чудимо се зашто наш глас, као хришћана, пада у празно. Прибегавамо рационалистичким и етичким проповедима да бисмо "убедили" свет, и доживљавамо неуспех. Прибегавамо и догматским проповедима и опет нас не слушају. Реч Божја се даје, али "свет је не прима". Али у својој самокритици ми заборављамо да реч  логос  Хришћанства није обична реч ("лексис"), него личност; није глас, него живо присуство, једно присуство које се особито оваплоћује у Евхаристији, у Евхаристији која је синаксис (црквени скуп) и кинониа (заједница и заједничарење). Ова "кинониа", која се преображава да би преобразила, као да не постоји више, јер ју је разбио пијетистички индивидуализам, који је поверовао да му више не треба парохија, тј. евхаристијска општина, да би деловао у свету. Њу као даје заменио наш дидактички рационализам, који верује да је довољно да говоримо свету да би га променили. Црква као присуство у свету као да је постала само проповедаоница без Жртвеника, и скуп хришћана без јединства и синаксиса. Ми као да не црпимо етичке заповести из новог живота који окусисмо и којим се причешћујемо на нашем евхаристијском скупу, а наша заједница изгледа као да је изгубила оно заквашено тесто од Бога происходеће киноније (заједнице), која би заквасила и покренула на морални препород.
Свим овим до сада не настојим да тврдим да ће евхаристијски поглед на наше друштво да реши његове моралне проблеме. Напротив, овде треба нагласити да уједном евхаристијском посматрању света нема места за "опијум" једног "социјалног Еванђеља". Земаљски рај једног моралног савршеног друштва представља ишчекивање које је породио западни рационализам, а ту ствар евхаристијско сведочење и схватање не може да усвоји. Јер Евхаристија, у својој најунутарњијој природи, садржи једну есхатолошку димензију, која ма колико да улази и задире у историју, ипак се не претвара сасвим у историју. Овде је по среди најдраматичније сведочанство о једном сусрету оног есхатолошког са овим светом историје, сусрету савршенога и релативнога унутар људске егзистенције  овде и сада. То је сведочанство једне етике која није историјска еволуција, него егзистенцијална битка која се добија да би се поново изгубила, док се дефинитвно не добије "у посљедњи Дан". Овај, есхатолошки продор у историју није једна логички и искуствено схватљива еволуција, него јеј едан вертикалан силазак Духа Светога. Призивањем ("епиклезом ") Духа Светог  које призивање (епиклеза) је толико фундаментално и карактеристично за Православље  "садашњи век" преображава се у "нову твар" у Христу. Овај силазак неба на земљу, који чини могућим узношење земље до неба, испуњује земљу светлошћу, и благодаћу, и радошћу, и чини од Литургије један празник, једно свечано славље, са којега се верници враћају у свет радосни и харизматични (обдарени благодаћу). Међутим, изван двери храма увек их очекује битка. До краја времена они ће проходити свој евхаристијски пут, добијајући у себе само укус оне од Бога происходеће киноније (причешћа као заједнице), да би је мало после тога помешали у себи са горким укусом зла у свету. Света Евхаристија ће им међутим дати најживљу потврду и јемство Христове победе над ђаволом, али победе која ће на овој земљи бити победа "кенотичка", победа крсна, победа херојске аскезе (подвижништва), као што ју је схватио и доживео Исток кроз своје монаштво.
На тај начин Света Евхаристија ће увек да отвара пут не ка сањању о једном еволуционом моралном усавршавању света, него ка потреби херојског подвижништва, ка доживљају кенозиса и Крста у којем доживљају се једино и доживљава у свету победа Васкрсења до краја времена. Истовремено она ће да даје свету и пред  укус есхатолошке стварности, стварности која продире у историју преко евхаристијског скупа и чини могућим у времену и простору наше обожење. Без ове димензије, коју у свет доноси Света Евхаристија, никакви методи мисионарства, никаква генијална дипломатија дијалога са светом , и никакви морални системи не могу преобразити у Христу савремени свет.
Криза савременог човека у његовом односу са Христом и немоћ Хришћанства да га сусретне, у великој мери потиче од западне теолошке традиције која му је давана, тј. оне која га је учинила дихотомичним и шизофреничним, која га је поставила у дуалистичке форме, или у придављујуће моралне одредбе, и која му је разбила целосност. Док му је то и такво предање у прошлости било начин његовог мишљења, сада, када се кроз модерну науку и философију развио нови поглед на живот, све те форме пале су, и модерни човек је остао у дилеми шта да изабере између тих двају антитеза које смо му дали, а ми опет са своје стране, по угледу на Запад, дали смо се и ми у одбрану тих западних форми, што је у резултату и довело до кризе у односима Цркве са светом.
У тој и таквој ситуацији Православље стоји као једно сведочанство. Ако и оно буде настојало да брани те западне форме о којима је реч, онда ће теолошки и оно доживети неуспех. Али Православље стоји пре свега литургијски, као нада свету јер се у његовој Евхаристији укидају споменуте дихотомије и човек у Светој Евхаристији, у Литургији Православне Цркве поново налази своју целовитост, свој интегритет, и своју заједницу  кинонију  са Богом Живим и Истинитим. Ако Православље још и богословски то схвати, онда ће можда благовремено преиспитати себе богословски (тј. ослободити се западних утицаја), и на време предузети практичне мере из свога предања, да би на тај начин спасло себе од секуларизације, а свет спасло од његове удаљености од Бога.
Превод с грчког, Хришћански Симпосион, 1967