_______________________________


Митрополит Јован Зизјулас

Света Тајна Евхаристије као Место Истине

(Извод из књиге Being as Communion)

 

 

 

На који начин Евхаристија открива Христа као Истину? Шта значи изјава да је Христос Истина за живот и структуру Цркве, у светлу њеног евхаристијског искуства?

(а) Евхаристија открива Христа-Истину као посетиоца и као станиште (Јован 1,14) Божје у историји и стварању, тако да Бог може бити посматран у слави Своје Истине и отворен за причаснике Његове животне заједнице. За Цркву не постоји нека друга реалност или искуство Истине као заједнице, која је тако добра као што је Евхаристија. У евхаристијском скупу, Божја Реч не долази на човека и креацију извана, као у Старом Завету, него као тело кроз наше унутрашње искуство, као део креације. Из истог разлога, Божја Реч не живи у људском уму као рационално знање, или у људској души као мистично унутрашње искуство, него као заједничарење унутар заједнице. И најважније је приметити да у разумевању Христа као Истине на овај начин, Христос нам се открива као Истина не у заједници, него као заједница. Тако да Истина није нешто изречено или чуто, предложна или логична истина, него нешто што јесте онтолошка Истина, заједница која сама по себи постаје Истина.

Због тога што Христос-Истина није само откривена, него је истовремено и остварена у нашем постојању, као заједничарење унутар заједнице, Истина није нешто што нам је придодато, него израста из наше средине. Она није ауторитет у смислу аутокрације, него је милост и љубав, пригрливши нас у своје биће које је везано за нас егзистенцијално. Ипак, ова Истина није производ социолошког или групног искуства. Јасно је да долази из другог света, и као таква, није наш производ.

(б) Ова врста Истине не долази код нас једноставно као резултат историјског преноса. Проблем овде постаје веома осетљив, и захтева пажљиво разматрање.

Јасно је да је Хришћанство засновано на историјској чињеници, и да Црквени оци беху Хришћани њиховог доба који су размишљали сагласно са тим историјским линијама, уколико их упоредимо са јеретицима против којих су се борили. Без обзира на то, историја спознана у светлу евхаристијског искуства није иста као историја спознана на обичан начин. Она садржи анамнетички и епиклетички карактерЕвхаристије, која преобажава време у заједницу и живот. Тако историја престаје да бива низ догађаја који су се десили од прошлости према садашњости линеарно, него поприма димензије будућности, што је исто тако и вертикална димензија трансформисања историје у каризматски педесетнични догађај. Хиротонија Епископа се дешава искључиво за време Евхаристије из истог разлога.

Ово објашњава наше разумевање Црквене непогрешивости. Св. Иринеј је говорио о Епископима који поседују одређену charisma veritatis (каризматску Истину). Првобитна Црква је успоставила Апостолско Прејемство кроз Епископе. Због чега је Епископ од најранијих дана повезан са veritas? У приступу који је овде представљен, повезаност се не може схватити као поверавање Истине клиру. Чињеница да сваки Епископ прима charisma veritatis искључиво унутар евхаристијске заједнице, и то као педесетнични догађај, показује да Апостолско Прејемство мора да се проследи заједници искључиво кроз заједничарење. Епископ у својој улози је колико и наследник Апостола, толико и слика-икона Христова унутар заједнице. Још од првобитне Цркве, двострука улога Епископа (Христ-Апостоли), није се раздвајала. На сличан начин, Васељенски Сабори су представљали израз Истине из простог разлога што су Епископи били главе својих заједница.

(в) Слични закључци могу се извести о дефинисању Истине у Цркви. Уколико се Истина као заједница не одваја од онтологије живота, онда су догме у стварности сотирилошке изјаве. Њихов задатак је да осигурају оригиналну слику (εικον) Христову, Истину, од искривљивања појединих јереси, као и да помогну Црквеној заједници да одржавају исправан облик Христа-Истине, и да живе у њој као и у њеном присуству у историји. Крајња намера свега овога је да води ка заједници са животом Бога, да прикаже Истину као заједницу и живот. Због тога су древни Сабори завршавали своје дефиниције са анатемама, јер главна сврха Сабора нису биле дефиниције, него анатеме. Екскомуникација од онда има за основу да заштити заједницу од искривљавања иконе Истине, као и одбрана сотириолошког садржаја Истине. Евхаристија захтева истоветну слику-икону Христову, и заједничарење са екскомуницираним због тога више није могуће. Циљ Сабора је била евхаристијска заједница, и успостављањем и усвајањем Символа Вере, намера је била да се правилно усмере евхаристијске заједнице.

Било какво раздвајање везе између догми и заједнице представља раскид између Истине и заједничарења. Догме не могу да постоје као Истина изван догађаја заједничарења створеним од Духа Светог. Није могуће да концепт или формула уврсте Истину унутар себе, све док им Дух не дадне живот унутар заједничарења. Академска теологија може саму себе да посматра у светлу доктрина, али тек је заједничарење унутар Цркве оно што теологију претвара у Истину. Овакав приступ догмама одржава виталност коју је Грчка светоотачка синтеза гајила са циљем борбе против концептуализације Истине, а истовремено није водило у одбацивање Истине историјски.

(г) Евхаристија показује да Истина није нешто што се тиче искључиво човечанства, него има дубоке космичке димензије. Христ се у Евхаристији открива као живот и потврда целокупног стварања. Једна од основних потешкоћа на коју можемо да наиђемо је да покушамо да Истину достигнемо и формулишемо користећи љуско резоновање. Међутим, као што Евхаристија открива, ово људско резоновање мора да се схвати као елемент који уједињава креацију, и повезује је са Богом кроз руке људи, тако да Бог може да буде све у свему. Ова евхаристијска функција повезује створену природу са вечним постојањем, и на тај начин је ослобађа робовања потребама, пуштајући је да развије своје потенцијале до максимума. Људска одговорност је да сачини евхаристијску стварност из природе, тј. да начини природу способну за заједницу. Уколико човек ово успе, онда Истина поприма значај за цели космос, Христос постаје космички Христос, а свет у целини постоји у Истини, што није ништа друго него заједница са својим Творцем. Евхаристијска концепција Истине може тако да ослободи човека од потребе да доминира природом, правећи га свесним да Христос-Истина постоји за живот целокупног космоса.

(д) Евхаристијско схватање истине показује да Истина постаје слобода (Јован 8,32). Слобода обично представља избор једне од неколико различитих могућности, или избор између негације и потврде, или избор између добра и зла. Могућност избора се заснива на индивидуализацијама и поделама унутар бића. Превазилажење ових подела је оно што ми називамо саборност постојања унутар Христа и Његовог Тела - саборна Црква. Управо је овај облик саборности постојања који евхаристијска заједница показује унутар своје структуре. Слобода дата од Христа-Истине креацији је управо та слобода од подела и индивидуализације, стварајући могућност другачијности са заједницом.

Уколико су ово основе Истине као слободе унутар Цркве, јасно је да је рођена нова врста слободе, одређена не избором, него непрестаним кретањем потврђивања, непрестани Амин. Божји народ окупљен у Евхаристији остварује своју слободу у облику потврђивања. Она се не састоји из да и не заједно, које Бог нуди у Христу, него само да, које је истоветно са евхаристијским Амин (2 Кор. 1,19-20). Јасно је да евхаристија садржи идеју Истине која није са овог света, и која изгледа нереална и неупотребљива у стварности. Али, као што смо већ нагласили у вези са Христологијом, никада се не пресуђује онтолошком садржају Истине подразумевајући да је наше падљиво стање једино стање које постоји. Индивидуализација постојања постигнута падом, тера нас да тражимо сигурност у објектима разних ствари. Али, Истина у заједници не нуди ову врсту сигурности. Уместо тога, она нас ослобађа робовања тим објективним стварима, постављајући све ствари и нас унутар догађаја заједничарења. Само ту је Дух истовремено слобода (2 Кор. 3,17) и заједница (1 Кор. 13,13).

Човек је слободан једино у заједници. Уколико Црква жели да буде место слободе, она мора непрестано да поставља објекте што поседује (Свето Писмо, Свете Тајне, итд.) унутар догађаја заједничарења, како би они постали Истина, и како би направила њене чланове слободним у односу према њима као објектима, као и у њима и кроз њих, као каналима за комуникацију. Хришћани не требају да се ослањају на објективне истине као осигурања за Истину, него да живе на епиклетички начин, да се ослањају на догађај заједничарења у који их укључује структура Цркве. Истина ослобађа биће, постављајући га унутар заједнице

 

___________________________________________

Tекста преузе са: http://www.vidovdan.org