_______________________________

Митрополи Јован Зизијулас

 

Етика и онтологија Истока и Запада

(разговор)

 

 

 

* Текст представља предавање Епископа Игнатија изложеног на међународном богословском симпосиону "Онтологија и етика" 9. октобра 2003. године у Великој сали Центра за културу у Пожаревцу.

Погледајте и предавања Митр. Јована Зизијуласа и Еп. Игнатија (Мидића)

--------------------------------------------------------

Отац. Давид Петровић: Желео бих да овом приликом захвалим Високопреосвећеном Митрополиту Пергамском на огромном апостолском труду који чини у Цркви и да га питам како он види процес сједињавања двеју Цркава, узимајући у обзир етос њихових онтологија. У позадини наших разговора ова тема не изгледа лако решива.

Митрополит Јован: Захваљујем се на овом питању, које је врло тешко. Разлика између етике и онтологије Истока и Запада почиње да се примећује врло рано. Од периода када се почињу назирати корени западне теологије, дакле, од Тертулијана, Пелагија и осталих, где се тежиште ставља на људску праксу, увиђа се једна сасвим другачија тенденција у односу на Оце Истока, који још увек у центру пажње имају онтологију, а не етику. Разликују се, дакле, ове две Цркве и пре шизме, пре данашњег стања. Међутим, и поред разлика, постојало је јединство Цркве. Када било ко чита грчке Оце Цркве и упоређује их са западним, увиђа велику разлику, а, опет, видимо да је и поред тога Црква била јединствена. Ова чињеница и чини Ваше питање врло тешким. Од шизме се јавља не само разлика, већ удаљавање једних од друтих, тиме што обе стране врше парцијално наглашавање својих специфичности: Исток наглашава онтологију, Запад етику, а ни једни ни други не чине напор стварања једне онтолошке етике. Данас јс врло тешко да се Исток и Запад уједине, зато што су се од Велике шизме уобличили ставови, навике и различити начини размишљања, који не дозвољавају међусобно приближавање и јединство које је постојало у првом миленијуму. Проблем уједињења Цркава треба да поставимо у шири контекст савремених цивилизацијских кретања. На жалост, западни начин мишљења и живота, пресудно је утицао на формирање наше цивилизације и постао данас доминантан. Исти начин мишљења, на још већу жалост, одлучно је утицао и на Православну Цркву, не само у културном, већ и на теолошком и, као што нам је то показао о. Стаматис Склирис, на иконографском, уметничком плану. Лично, мислим да би, за приближавање или јединство цркава, требало користити све слабости западне цивилизације, да православни баш њих потенцирају, да би се тако створио један општији план претпоставки за приближавање и уједињење. Маркирање тих слабости би показало да Запад не може без Православља и без наших решења. То значи да смо ми дужни да нудимо решења, а овај симпосион и наш рад иду у том смеру.

Проф. Томас Бремер: Веома сам захвалан Митрополиту на оваквом одговору. Желео бих да додам следеће: једини начин за повратак у јединство јесте да се угледамо на оно стање које је владало док смо били заједно. За нас католике, Православље до данас представља пример како је могуће очувати јединство, истовремено чувајући посебности сваке помесне Православне Цркве (литургијски језик, традиција, обичаји). Римокатоличка Црква се тек последњих 40 година враћа овом принципу.
Тачно је да се од самих почетака Цркве примећују разлике у односу на схватање чак и основних питања вере, али то није сметало да Западна и Источна Црква живе заједно. Један чувени немачки теолог користио је следећу метафору да би објаснио поменуту реалност. Он каже да ми сликамо једну велику слику, само што крећемо са супротних крајева цртежа и још не видимо да сликамо, заправо, исту слику. Реалност о којој се говори је толика да је ни једна од наших двеју традиција, појединачно узетих, не може до краја изразити. Мислим да се тзв. утицај Запада на православну теологију, Православну Цркву, не може узети изоловано од утицаја Истока на католичку теологију и Цркву. Мој ментор, један римокатолички професор и свештеник, у својој књизи о католичкој еклисиологији је често цитирао тадашњег професора Зизиуласа, који је својим делима утицао на формирање макар једне врло важне струје у католичкој еклисиологији. Ја бих то пре назвао дијалогом Исток - Запад који је, без обзира на све историјске проблеме, најчешће налазио плодно тло на обе стране и представљао позитиван изазов који је тражио адекватну реакцију. Волео бих да у будућности у којој ће, због структуре наше цивилизације, бити све више и више контаката, буде и више правог дијалога, а не просто утицаја. И последња примедба: позив православној страни да тражи слабост Запада ја бих преокренуо у позив да обе стране покажу своје јаке тачке на основу којих би се разговарало. На крају, убеђен сам да једино решење питања јединства Цркава лежи у обостраном признавању апостолске аутентичности друге стране, као што је било у првом миленијуму где су се различитости прихватале.

Митрополит Јован: Православни су, у дијалогу са католицима, увек стајали чврсто на становишту да треба да се вратимо на оно што је било у првом миленијуму. На жалост, постоји и други миленијум који се никако не може прескочити и вратити у први. Многи православни, па и ја међу њима, током дијалога у коме активно учествујемо, постављамо питање чему води наш дијалог, да ли је могуће вратити се у период када смо били једна Црква, када је у међувремену прошло још скоро хиљаду година током којих смо се још више одвојили и када су се јавиле толике нове разлике. Дијалог сада треба да се усмери на решавање онтолошких, егзистенцијалних проблема савременог човека, а не само да се враћамо на те конфесионалне проблеме из прошлости, на исповедања вере итд. Зато мислим да овај симпосион и њему слични имају велику важност и за овако постављену проблематику, која се тиче односа хришћанског Истока и Запада.


О истом питању додао бих нешто у контексту предавања и приступа оца Стаматиса Склириса. О. Стаматис је хтео својим иконографским стилом направити једну византијску икону, повезујући је са актуелним проблемом човека наше епохе. То је дијалог Истока и Запада који не потенцира сучељавања, базирана на историјским наносима, већ жели да направи савремени спој та два света. Када погледамо иконе о. Стаматиса, видимо да он византијском техником показује западног човека и тиме увиђамо један стваралачки критички приступ односу Истока и Запада. То би, свакако, могао боље да нам објасни сам о. Стаматис.

О. Стаматис Склириса: Ја се у богословском контексту не бих могао изразити, па ћу вам рећи нешто из искуства. Сви ми се налазимо у постмодернистичком добу. У мноштву антијеретичких списа Светих Отаца увиђамо њихову борбу за историјски лик Христов. Тадашња Византија била је свет који је изражавао човека на хришћански начин. Богословски спорови су морали бити превазиђени да би се очувало јединство Царства, а то све ради очувања појединца, човека. Савремени сликар види културолошку разлику у сликању. Данас имамо постмодернизам, према коме човек може узимати све по вољи из ма које епохе и стварати своју синтезу. Сва стара решења се приказују пројектована на екрану, али тај екран не осећа хронолошке разлике и то доводи човека до неутралног става по питању која нам је култура ближа - кинеска или византијска. Постмодерна има два елемента:
1) негативан, јер оставља празнину на егзистенцијалном плану човека. Људи више не стварају своју аутентичну културу, већ узимају остатке старих култура, којима не могу удахнути живот.


2) Позитиван елеменат је у отворености за преиспитивање свих прошлих култура, а то нас учи да се цивилизације не враћају, култура се не враћа, нити се унапред одређује. До културе се стиже аутентичним животом.
Зато ми постављамо питање на други начин. За саврменог човека нема више велике разлике у томе да ли сте источни или западни хришћанин, већ да ли стварамо културу или преживљавамо, као паразити, на туђој култури. У сваком случају, источно хришћанство има свој ненарушив менталитет. Повратак у прошлост није толико важан колико чињеница да ће културу стварати онај који буде дао одговор на егзистенцијална човекова питања. Поставља се, дакле, питање аутентичности искуства живљења у Цркви: нека се ми ујединимо и сапостојимо јер тако се аутентично живи хришћанство. Суд о квалитету хришћанског живота долази, као увек, a posteriori. Морамо, дакле, поставити на видело проблеме који нас сада муче, а оставимо различита наслеђа. Ово је, свакако, моје размишљање у овој пријатељској, опуштеној атмосфери, без претендовања да ово буду критеријуми за један дијалог.