_______________________________


Митрополит Јован Зизјулас

Тело Христово у Евхаристији

(Извод из књиге Being as Communion)

 

 

 

Христолошко полазиште нашег разумевања истине, или идентификација нашег концепта истине о Христу, поставља питање о томе коју врсту Христологије ми имамо на уму када правимо ову идентификацију. Можемо да замислимо најмање две врсте Христологије.

1) Можемо да разумемо Христа као индивидуу, виђену објективно и историјски, представљајући нам Себе као Истину. Са овим начином разумевања Христа, раздаљина између Њега и нас је премошћена уз помоћ помагала, која служе као медији Истине кроз које она комуницира са нама. На пример, Његове изговорене речи унутар Светог Писма и Светог Предања пренешене и протумачене а све остварено уз помоћ и вођство Светог Духа.

2) Могуће је замислити тип Христологије у којој Христос, иако одређена личност, не може бити схваћена унутар Себе као индивидуа. Када кажемо да је Он Истина, ми мислимо на Његово целокупно лично постојање, у овом другом типу Христологије. Мислимо на Његов однос према Његовом телу, Цркви, нама самима. Другим речима казано, овде када кажемо Христос, мислимо на личност а не индивидуу, мислимо на односну стварност која постоји за мене или за нас. Овде Свети Дух није онај који нас помаже у премошћавању раздаљине између Христа и нас, него је он личност Светог Тројства која заправо остварује историјски оно што ми зовемо Христос, ту апсолутну односну целину, нашег Спаситеља. У овом случају, наша Христологија је принципијелно условљена Пнеуматологијом, не само секундарно као у првом случају. Заправо, оваква Христологија је изграђена пнеуматолошки. Између Христа-Истине и нас нема размака који треба испунити средствима милости. Свети Дух, правећи стварним Христос-догађај у историји, прави стварним истовремено и Христово лично присуство као Тело или Заједница. Христос не постоји прво као Истина а онда као Заједница. Он је обоје истовремено. Сва раздвајања између Христологије и еклесиологије нестају у Светом Духу.

Оваква пнеуматолошки изграђена Христологија је без сумње библијска. У Библији, Христос постаје историјска личност једино у Светоме Духу (Матеј 1,18-20; Лука 1,35) што значи да су темељи Христологије постављени пнеуматолошки. Свети Дух се не појављује накнадно унутар оквира Христологије, као помоћ у превазилажењу раздаљине између објективно постојећег Христа и нас, него је он тај који зачиње Христа и целокупни процес спасења, помазујући Га и правећи Га Χριστος (Лука 4,13). Ако је истински могуће исповедати Христа као истину, то је само због Светог Духа (1 Кор. 12,3). А као што пажљиво проучавање (1 Кор. 12) показује, за Светог Павла је тело Христово састављено од харизми Светог Духа. Можемо без претеривања рећи да Христос постоји једино пнеуматолошки, било у Својој засебној личној одређености или у Његовом својству као Тело Цркве и потврда свих ствари. Тако је велика тајна Христологије, да Христос-догађај није догађај одређен унутар себе не може бити одређен унутар себе ни за трен ни теоретски него само као саставни део икономије Светог Тројства. Говорити о Христу значи говорити у исто време о Оцу и Светом Духу. Јер је Оваплоћење, као што смо управо видели, остварено делом Светог Духа, и није ништа друго него израз и извршење воље Оца.

Тако тајна Цркве има своје рођење у целокупној икономији Светог Тројства и у пнеуматолошки изграђеној Христологији. Свети Дух тиме што је сила и животворни, омогућује да наше постојање постане односно, тако да ми истовремено можемо бити и заједница (κοινωνια, 2 Кор. 13,13). Из тог разлога, тајна Цркве није ништа друго него тајна Једног који је истовремено Тројица не Једног који постоји прво као Један а онда као Тројица, него Једног и Тројица истовремено.

У окружењу Христологије изграђене на овакав пнеуматолошки начин, Истина и заједница опет постају идентичне. Ово се дешава подједнако и на историјском и на антрополошком нивоу. Док Христос-Истина, као постојање у Светом Духу, не може бити замишљен индивидуалистички, сама истина се неминовно и непрестано остварује у Светом Духу. У опису Педесетнице у Апостолским Делима 2. глава, значај догађаја је подједнак како у историјском, тако и у антрополошком погледу. Кроз излив Светог Духа, задњи дани улазе у историју, док је јединство човечанства потврђено као разноврсност харизми. Дубоки значај лежи у чињеници да се то дешава у Христу, како историјски, тако и антрополошки, као стварност - овде и сада. Објективизација и индивидуализација историјског постојања које подразумева удаљеност, трулење и смрт је претворено у постојање у заједници, и тиме у вечни живот за човечанство. На сличан начин, индивидуализација људског постојања које завршава у делењу и одвајању је сада претворено у постојање у заједници, где је другачијност личности (по један на свакога од њих Дела 2,3) идентична са заједништвом унутар Тела. Христово постојање је на тај начин остварено историјски и лично кроз исти покрет Духа Божјег који је направио Христа као историјско биће. Истина виђена као Христос и Истина виђена као Свети Дух је идентична, и на основу тога је и Свети Дух назван Дух Истине (Јован 14,17; 15,26; 16,13). Једино се разликују начини делања Истине, тако да једна божанска љубав може да се прилагоди нашим потребама и ограничењима.

Опис догађаја Педесетнице у Апостолским Делима 2. глава, показује исту ствар прецизније. Христово постојање је придодато нашем историјском постојању не као апстрактно или индивидуалистички, него унтар и кроз заједницу. Ова заједница је формирана од уобичајеног постојања, кроз корениту промену из индивидуализма у крштену личност. Као смрт и васкрсење у Христу, крштење наглашава пресудни прелаз нашег постојања из истине као индивидуализованог бића, у истину личног бића. Васкрсна страна крштења није ништа друго доли уврштавање у заједницу. Егзистенцијална истина која произилази из крштења је једноставно истина личности, истина заједнице. Ново рађање (αναγεννησις) је неопходно, због тога што је рођење ново стварање. Биолошко рађање је за створена бића узрок индивидуализације и тиме је рођење бића које је предодређено за смрт. Вечни живот захтева ново рађање крштењем као рађање наново у Духу, баш као што је и Христово рођење било у Духу, тако да свака крштена особа може постати Христос (Св. Кирил Јерусалимски, Катихизис 21,1; Тертулијан, О Крштењу 7-8, Апостолске Установе III,16), са бићем у заједници које има истински живот.

Примена Христовог постојања на наше властито постојање се огледа у остваривању заједнице Цркве. Та заједница је рођена као Тело Христово и произилази из исте заједнице коју проналазимо у Христовом историјском постојању. Његов истински живот је идентичан са вечним животом Троједног Бога. Сама заједница тиме постаје стуб Истине у егзистенцијалном смислу. Све ово, имајући свој αληθεια у есхати, дато јој је светотајински као слика-икона, како би могла остварити унутар себе Истину Христову у облику вере, наде и љубави, као предукус вечног живота, подстичући је у правцу преображења света унутар те заједнице, које сама Црква доживљава.

Ово доживљавање Истине унутар Црквеног постојања се остварује до свог максимума, на њеном путу историјског живота, у Евхаристији. Евхаристијска заједница је Тело Христово због тога што зачиње и остварује наше заједничарење унутар самог живота и заједнице Светог Тројства, на начин који чува есхатолошки карактер Истине правећи је истовремено и састваним делом историје. Уколико желимо да видимо како се Христова Истина повезује са Црквом, морамо да проучимо Свету Тајну Евхаристије.

 

___________________________________________

Tекста преузе са: http://www.vidovdan.org